Александар Карађорђевић (кнез)

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Карађорђевић
Кнез Александар Карађорђевић у генералској униформи. Рад Уроша Кнежевића 1852. (Народни музеј, Београд)
Лични подаци
Датум рођења(1806-10-11)11. октобар 1806.
Место рођењаТопола, Србија
Датум смрти3. мај 1885.(1885-05-03) (78 год.)
Место смртиТемишвар, Аустроугарска
Породица
СупружникПерсида Карађорђевић
Потомство10, међу којима и:
РодитељиКарађорђе Петровић
Јелена Петровић
ДинастијаКарађорђевићи
Кнез Србије
Период14. септембар 1842. — 23. децембар 1858.
ПретходникМихаило Обреновић
НаследникМилош Обреновић
Чингенерал
Потпис

Монограм кнеза Александара Карађорђевића

Грб кнежевског дома Карађорђевић

Александар Карађорђевић (Топола, 11. октобар 1806 — Темишвар, 3. мај 1885), у старим изворима Георгијевич Черни, био је владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године и млађи син вође Првог српског устанка Карађорђа.[1]

После пропасти Првог српског устанка, Александар је са оцем напустио Србију [1]и вратио се у њу 1839. поставши ађутант кнеза Михаила Обреновића.[1] На престо су га довели уставобранитељи после свргавања кнеза Михаила Обреновића. [1]Његову владавину је обележио утицај уставобранитеља, по чему се цео период назива режим уставобранитеља. У овом периоду покренуте су озбиљне реформе у Србији и модернизација земље.

Биографија[уреди | уреди извор]

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. (по новом календару). Школовао се у Хотину у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић. Имали су деветоро деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара, Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.

Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанства Кнеза Михаила Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију. [1]Александар је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта кнеза Михаила.[тражи се извор]

После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног „Турског устава“ из 1838.[2] и абдикације Милоша, а затим и Михаила Обреновића, на народној скупштини одржаној на Врачару, 14. септембра 1842, Александар Карађорђевић изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница у Крагујевцу (1853. г), унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј.[тражи се извор] Донет је Грађански законик 1844. године.[1]

У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао кнез Александар Карађорђевић. Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се панславистичка идеја о Југословенској краљевини, која је уз „Начертаније“ Илије Гарашанина[1], четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.[тражи се извор]

У унутрашњој политици, кнез Александар долази у сукоб са члановима Државног савета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију.[3]

После силаска са кнежевског трона, кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара (данашња Румунија). Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Династичке борбе су се још више распламсале, и кнез Александар тек тада узима активно учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново дође један Карађорђевић.[тражи се извор] Суд у Кнежевини Србији га је у одсуству 27. (15) јула 1868. осудио на 20 година затвора због учешћа у атентату на кнеза Михаила.[4]

Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. године (по новом календару), а сахрањен је у Бечу где му је гроб оскрнављен а лобања украдена 1911. године [5]. Лобања је ускоро пронађена на гробљу у једном жбуну, а посмртни остаци Александра и жене му Персиде су пренесени 22. децембра 1911. (по јулијанском календару) у задужбину Краља Петра I на Опленцу.[6][7]

Одликован је високим отоманским одликовањима, Орденом достојанства за ратне заслуге и Великим орденом славе, као и маршалским знаком, портретом падишаха и Нишан имтијаз (Знак достојанства) првог степена.[8][9]

У Брестовачкој бањи се налази Дворац кнеза Александра Карађорђевића.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Петар Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Карађорђе Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Петар Живковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Марица Живковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Александар Карађорђевић (кнез)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Никола Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јелена Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Босиљка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица[уреди | уреди извор]

Супружник[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти
Кнегиња Персида
15. фебруар 1813. 29. март 1873.

Деца[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти супружник
Кнегиња Полексија 1. фебруар 1833. 4. децембар 1914. Константин Николајевић; Александар Прешерн
Кнегиња Клеопатра
26. новембар 1835. 13. јул 1855. Милан Петронијевић
Кнез Алексије 23. март 1836. 21. април 1841. умро у детињству
Кнез Светозар 1841. 17. март 1847. умро у детињству
Краљ Петар I
29. јун 1844. 16. август 1921. Кнегиња Зорка
Кнегиња Јелена 18. октобар 1846. 26. јул 1867. Ђорђе Симић
Кнез Андрија 15. септембар 1848. 12. јул 1864. умро у младости
Кнегиња Јелисавета 27. фебруар 1850. 1. јун 1850. умрла у детињству
Кнез Ђорђе
10. јануар 1857. 24. децембар 1888. није био ожењен, умро у луци Груж, Дубровник, на броду кнеза Николе [10]
Кнез Арсен
16. април 1859. 19. октобар 1938. грофица Аурора Павловна Демидова

Занимљивости[уреди | уреди извор]

  • Са десеторо брачне деце је други међу српским владарима и Карађорђевићима, а укупно је на трећем месту по броју децe пошто је Милош Обреновић имао 16, од којих 8 брачних и 8 ванбрачних, док је Никола I Петровић Његош имао дванаесторо брачне деце.
  • Започео је традицију у династији Карађорђевић као први млађи син који је уместо старије браће дошао на престо. Старији брат Алекса је преминуо око 1830. и није дошао на престо Србије.
  • Једини је кнез Србије који је дошао из династије Карађорђевић.
  • Његов братанац Ђорђе, син старијег брата Алексе, једно време је служио код њега као ађутант.
  • Током његове владавине је око годину дана пре маја 1853. Ђорђе Малетић саставио химну Кнежевине Србије. Она је постала званична химна око маја 1853, а текст је објављен 15. (3) септембра 1853. у званичним Српским новинама.[11]
  • Из неког разлога није био задовољан својим синовима Петром и Арсеном, па их је пре смрти у тестаменту обојицу искључио из наследства, и скоро све је оставио средњем преживелом сину Ђорђу. Ђорђе је пре своје смрти наслеђену имовину оставио Арсену. Овај податак је око 1970. у архивама свог оца Арсена пронашао кнез Павле. На основу докумената из архиве је закључио да је Ђорђе "изгледа био најспособнији од њих тројице".[12]
  • Суд у Кнежевини Србији га је 27. (15) јула 1868. у одсуству осудио на 20 година затвора због учешћа у атентату на кнеза Михаила.[4]
  • Током његове владавине су у кнежевини Србији 12. фебруара (31. јануара) 1851. уведена стална породична презимена, по узору на име најстаријег члана породице.[13]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 31. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Историја за 7. разред основне школе; Радош Љушић; Завод за уџбенике и наставна средства; Београд; 2008.
  3. ^ Jelavich & Jelavich 1986, стр. 62.
  4. ^ а б „Јуче у 5 часова после подне прочитана је јавна пресуда убицама кнежевима”. digarhiv.nbs.rs. Српске новине. 16. јул 1868. Приступљено 27. март 2023. „Друга вест у трећој колони 2. или 3. стране” 
  5. ^ Цетињски вјесник, Цетиње 21. децембра, број 100, укуцати бр. стр. 405. Цетиње. 1911. Архивирано из оригинала 22. 04. 2016. г. Приступљено 03. 05. 2016. 
  6. ^ Цетињски вјесник, Цетиње 25. децембра, број 101, укуцати бр. стр. 409. Цетиње. 1911. Архивирано из оригинала 22. 04. 2016. г. Приступљено 03. 05. 2016. 
  7. ^ Цетињски вјесник, Једна тужна свечаност, број 20. и 22, укуцати бр. стр. 79, 85. Цетиње. 1912. Архивирано из оригинала 30. 07. 2016. г. Приступљено 08. 05. 2022. 
  8. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 78. 
  9. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 8. 
  10. ^ Глас Црногорца, бр. 51 (PDF). Цетиње. 1888. стр. 1. 
  11. ^ „Кнажество Србıя”. digarhiv.nbs.rs. Српске новине. 3. септембар 1853. стр. 3. Приступљено 20. новембар 2022. „Лева колона” 
  12. ^ Коста Ст. Павловић (јун 1980). „Двадесетпетогодишња преписка са кнезом Павлом (1950-1976) (10. страна)” (PDF). 27mart.com. стр. 10. Приступљено 29. новембар 2022. 
  13. ^ Бранко Тодоровић (10. септембар 2021). „Слово наредбе кнеза Александра Карађорђевића о увођењу сталних презимена у Кнежевини Србији (1851)”. poreklo.rs. Приступљено 30. јул 2023. 
  14. ^ Аврамовић, Сима (2010). „СРЕТЕЊСКИ УСТАВ – 175 ГОДИНА ПОСЛЕ” (PDF). Анали Правног факултета у Београду (1). 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Александар Карађорђевић на Викимедијиној остави.


Напомена: Садржај са сајта http://www.royalfamily.org


Карађорђевићи
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Карађорђевић_(кнез)&oldid=27409530”