Хришћанство

Хришћанство (на грчком језику: χριστιανισμός, на латинском језику: christianitas) је једна од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства.

Религија је заснована на учењу и животу Исуса Христа из Назарета (Исус Назарећанин) у Галилеји, описаног у Новом завјету. Сви који су се окренули Христу и вјерују у њега и слиједе његовом учењу су његови слиједбеници и зову се хришћан]. Сви хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.

Хришћани вјерују да је Исус Божији син и Месија (Христос) за кога су пророци рекли да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, инкарнација Бога, спасилац човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин спасити. Хришћани вјерују да је Исус устао из мртвих, трећи дан по распећу, касније се подигао на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.

Исус Христос је проповиједао о божјем (небеском) краљевству и значају његова боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч Χριστός у пријеводу значи месија, па су тако прве Христове слиједбенике у Антиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је доста опширно описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и слиједбеника је брзо растао, посебно међу сиромашним људима. Хришћани зову поруку Исуса Христа јеванђељем («добра вијест») и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).

По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова. Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: «И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.»

Касније када је постало званична, државна религија, хришћанство је везало своје интересе са интересима владајуће класе и удаљило се од идеала записаних у Светом писму (јеванђеља). Догматске расправе, као и политичке прилике и разни интереси су довели до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају да су хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје "хришћанство" на неколико ритуала - обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на тзв. црквене празнике).

Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере. Данас, хришћанство преставља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију (од 1.5 до 2.1 милијарде људи се изјашњава да су хришћани).

Историја хришћанства

Главни чланак: Историја хришћанства

Рани период

Риба – стари симбол хришћанства (и данас у употреби).

Званично, хришћанство је религија која настаје у првом вијеку Нове ере међу слиједбеницима Исуса Христа (Исус Назарећанин). Рођење Исуса Христа преставља почетак нове ере и новог рачунања времена. Под водством Апостола Петра и Павла, настајале су хришћанске заједнице од Јевреја који су напустили јудаизам и окренули се Исусовом учењу; те хришћанске заједнице од невјерника (не Јевреја). Може се рећи да су темељи хришћанства постављени 2000 година прије нове ере, појавом Аврама, Исака и Јакова. Аврам, Исак и Јаков су представљени као пророци који су вјеровали у бога Јехову (хебрејски: יתזח односно јахвх- правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од XIV вијека). Они су проповиједали божије ријечи међу људима и тако је народ знао о постојању Јехове.

Рано хришћанство се појављује на тлу Израела, који је тада били освојили Римљана. За само три вијека, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство се раширило преко Медитерана, са прогонима од стране римских императора. Од почетка, хришћани су били изложени разним врстама терора, укључујући спаљивања, мучења, прогоне итд. Римски император Нерон је 64. године оптужио хришћане за велики пожар у Риму. Црква сматра, да су тада под Нером, апостоли Петар и Павле убијени у Риму. Даље прогањање хришћана и цркве се наставља и под девет других римских императора, највише под владавином Дециуса и Диоклециана.

Некако од 150. године хришћански учитељи, у сврху одбране своје вјере, почињу са писањем теолошких и апологетских дјела. Ови аутори су знани као црквени оци. Посебно знани су били: Игнатиус антиохијски, Поликарп, Јустин, Иринациј, Тертулијан, Клемент александријски и Ориген.

На хришћанство су у то вријеме имале утицај друге различите вјере као, гностицизам и митраизам. Исто тако хришћанство је апсорбовало разне елементе од паганских религија, посебно мистерних култова. О нивоу или степену утицаја на хришћанство, мишљења међу научницима се доста разликују.

Император Константин Велики (4-ти вијек) је 313-те године озаконио Хришћанство, а Теодосиј I га 380-те год. прогласио за религију Римског царства. Константин је сазвао Први васељенски сабор (или Први никејски сабор) који је одржан у Никеји у Малој Азији током маја и јуна 325. године. То је био први васељенски сабор Хришћанске цркве, а његовом најзначајнијом посљедицом се сматра, доношење прве обједињене хришћанске доктрине тзв. „никејског симбола вјере“.

Милански едикт

Главни чланак: Милански едикт

Цар Константин Велики који је владао од (306. – 337.) 30. априла 313. године Миланским едиктом проглашава равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно 387. године (74 године послије) постаје и званична државна религија у Римском царству. Цар Константин је био амбициозан човјек који се за Хришћанство везао постепено. У том постепеном прелазу, удаљавајући се од паганства, већ 315. године одбија да се попне на капитол како би принио жртве пред паганским храмом бога Јупитера. 319. године, цар је толико одступио од паганства, да је те године објавио едикт о поништавању паганских вјера. Ипак, унеколико помирљива политика према паганима остаје на снази, све до 323. године, када побјеђује свог зета Лицинија у борби за власт, и када постаје једини владар Империје.

Последњих година, пред смрт, Константин је наредио градњу огромне цркве Светих Апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цио град. Имао је жељу да буде крштен на ријеци Јордану, али га је лоше здравље у томе спријечило. Непосредно након Васкрса 337. године, крштен је у Никомедији, од стране Јевсевија Никомедијског, а умире 22. маја 337. године на сам празник Педесетнице (50 дана по крштењу).

Средњи вијек

У то вријеме развијају се и први облици монаштва. Око 500-те год. Бенедикт је поставио монашка правила, са чиме је основао систем по којима су се управљали манастири. У 8. вијеку долази до проблема око икона, које је византијска страна промовисала. Коначно, 787. год. на другом никејском сабору, борбе су се окончале у корист икона и иконографије.

Изван граница Римског царства хришћанство се проширило на Јерменију, Етиопију, Персију и Индију и међу келтска племена. За вријеме Велике сеобе народа, разни германски народи су прихватили хришћанство (Аријска вјероисповијест (међу Готима и Вандалима)) али касније је Римокатоличко Хришћанство надвладало, почевши са Францима. Источноевропски Словени генерално су прихватили Византијски облик хришћанства (као нпр. Русија 988 год). Културне и друге разлике су раздвојиле Источну и Западну цркву и направиле Велику Шизму (1054 год).

Долази до подјеле Хришћанске цркве на Западну (латински језик) са сједиштем у Риму, и Источну (грчки језик) са сједиштем у Константинопољу, са значајнијим заједницама у Египту и Сирији. Западна и Источна црква се не слажу у многочему прије свега у вези бројних административних, литургијских и доктриналних ствари, од којих иступа посебно положај папе у црквеној хијерархији. Шизма је остала и до данашњих дана.

Од 7. вијека, хришћанство је на удару од Ислама који је освојио Блиски исток, сјеверну Африку и већину Пиринесјког полуострва. Слиједили су многи војни конфликти, укључујући: Крсташке ратове, шпанска Реконквиста, пад Византијске империје и југоисточне Европе под турску власт.

Протестантска реформација

Западно хришћанство у средњем вијеку карактеришу сукоби локалних власти и Папа, развој теологије и филозофије. Због великог незадовољства и корупције у Цркви, појавила се потреба по реформацији. Римокатоличка црква успијева да се обнови са Трентским Савјетом (1545-1563, након издавања 95 теза 1517 год. од стране Мартина Лутера. Ово је један од кључних периода у историји хришћанства када долази до реформације (Протестантска Реформација), која је довела до појаве бројних огранака у хришћанству из римокатоличке цркве. Тако 1534. год. енглески краљ Хенри VIII, проглашава себе поглаварем Англиканске цркве. А 1536. год. укидају се манастири у Енглеској, Велсу и Ирској.

Као резултат колонијалне експанзије од стране моћних држава, као и због мисионарског жара, хришћанство се у разним облицима проширило на подручја Сјеверне и Јужне Америке, Океаније, источне Азије и подсахарске Африке. У Европи долази до ратова гдје је религија играла велику улогу.

Ново доба

Са све већим просвјетитељством, хришћанство се суочава са новим научним тумачењима (нпр. хелиоцентрични систем и теорија еволуције), тако и са појављивањем библијског критицизма, скептицизмом и савремене политичке идеологије, либерализмом, национализмом и социјализмом (комунизмом). Долази до појава дехришћанизације током Француске револуције, Шпанског грађанског рата те посебно Октобарске револуције.

У 19. и 20. вијеку, развија се екуменизам, Харизматични покрет и фундаменталистичко хришћанство. У новије вријеме приврженост хришћанству у Европи (посебно западној) је прилично опало, гдје се модернизација и секуларизам учвршћује.

Хришћанске општине

Главни чланак: Рано хришћанство

У првом вијеку Нове ере, хришћани су се због прогањања морали тајно окупљати. Заједнице хришћанских вјерника звале су се хришћанске општине. Било их је у свим дијеловима римског царства, и у њима је имовина била заједничка. Али само у почетку, хришћанство је било религија угњетених и потлачених, да би временом све више богаташа, несигурних и незадовољних државном влашћу, приступало новој вјери. Хришћанске општине су се све више шириле и богатиле. Тада хришћани мијењају своје учење и од својих присталица почињу да траже послушност и покорност државној власти. Ускоро је нестало и имовинске једнакости међу хришћанима. Крајем другог вијека Нове ере, све хришћанске општине ујединиле су се у једну заједницу чији је поглавар постао римски епископ (римски бискуп), касније назван папа (грчки: πάππαρ, латински: papa - отац). Данас је сједиште папе у Ватикану. Римски папа има званичну титулу бискупа града Рима, надбискупа и митрополита римске црквене провинције, примаса Италије и патријарха Запада, док му је службени назив Pontifex Romanus или Pontifex maximus. Тако је створена вјерска организација римокатоличка црква.

Црква и ширење хришћанства

Главни чланак: Црква

Црква првих хришћана формирана је око апостола у Јерусалиму. После Педесетнице (Пентекосте) (дан када је, по Исусовом предсказању, Свети дух сишао на апостоле), они објављују вијести о Исусовом васкрсењу. Оснивају цркву по цијелом Средоземљу које је тада било под влашћу Римљана. Према списама апостола Петра (15.-67. г.н.е), многи јудеисти окрећу се хришћанству. Они бивају искључени из јеврејских заједница.

Распадом Римског царства 476. године, хришћанство ће постати једина веза између двије новонастале државе – Западног и Источног Римског царства. Распадом западног и развојом источног царства, Средоземљем се развија бриљантна хришћанска култура, која ће прве значајније сукобе имати 650. г. са новооснованом исламском религијом.

Подјеле

Бројне несугласице између истока и запада римске империје, као и различитост филозофских оријентација и тумачења теолошких питања (на примјер тумачење догме о светом тројству) у различитим деловима царства проузроковале су раскол, односно подјелу хришћанске цркве. Велика подјела (грч. шизма) се десила 1054. године чиме је завршен спор између римског папе Лава XIX и цариградског Патријарха Михајла Керуларија. С једне стране је остала Православна црква (она која поштује и чува каноне и одлуке седам Васељенских Сабора), која одбацује и не признаје универзални ауторитет папе, и која је данас организована углавном на националном нивоу. На другој страни, настала је Римокатоличка црква, над којом Папа има потпуну јурисдикцију.

У хришћанству постоје разне групе са разним вјеровањима које се прилично разликују од културе до културе и од мјеста до мјеста. Од времена реформације, хришћанство се дијели на три главни гране:

• Католицизам: Римокатоличка црква, највећа од свих — у коју се убрајају неколике Источно католичке заједнице — као и мање заједнице (као нпр. Старокатолици), око једна милијарда крштених чланова.
• Источно Хришћанство: Источна Православна црква, Асирска црква и Православне цркве, са укупно око 240 милиона крштених чланова.
• Протестантство: Има разних група и деноминација као што су: Англиканци, Лутеранци, Реформисти, Евангелисти, Харизматици, Презвитеријанци, Баптисти, Методисти, Анабаптисти, Адвентисти, Квекери, Пентекостници или Пентекосталци итд.

Касније групе су настале одвајањем од старијих. Једни протестанти једноставно се изјашњавају као хришћани или наново рођени хришћани. Други, посебно у англиканизму и неолутеранизму, се изјашњавају као „и католици и протестанти“. Постоје и тзв. недоминацијске хришћанске цркве, које не спадају ни у једну од горе наведених група. Мање хришћанске деноминације представљају монофизитство (јерменско-грегоријанска, јакобитска, коптска и етиопска црква) и несторијанство. Друге цркве које су се прогласиле за „хришћанске“, али које се удаљују од горње класификације броје око 275 милиона чланова су афричка домородачка црква са око 110 милиона чланова (груба процјена), Мормони са око 12 милиона чланова, Јеховини Свједоци са око 6,6 милиона чланова и друге групе. Све ове групе су настале из разних протестантских група. Између једних група – заједница, владају велика несугласја – неслагања, док међу другима постоје симпатије. Крајем 20-ог вијека, јавља се међу неким хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем. Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама гдје је проблем заједничког дјеловања био најизраженији. Идеје о помирењу православаца и католика су посебно ојачале међу теолозима после II ватиканског сабора и помирењу римског папе и цариградског патријараха (посјета Павла IV Цариграду 1967. године).

Подјела римокатоличке цркве

У шеснаестом вијеку у западном хришћанству се јавља снажан вјерско-политички покрет реформације чији је вођа био Мартин Лутер. Реформација је западно хришћанство подијелила на двије основне струје: римокатолицизам и протестантизам (латински: protestatio - протест). Повод за побуну Мартина Лутера била је продаја индулгенција, односно опраштање гријехова, чак и будућих, вјерницима за новац. Индулгенцију је одобрио папа Јулије II. Покрет реформације и противреформације, расцјеп до ког је дошло у западном хришћанству, били су повод за многе дуге и тешке вјерске ратове (Хугенотски рат, Стогодишњи рат). Касније је Жан Калвин створио своју интерпретацију протестантских учења. Оно што разликује протестантизам од римокатоличанства је одбацивање свих црквених одлука, неприхватање папе као посредника између Бога и вјерника и одбацивање култа светаца, икона и реликвија. Савремени протестантизам се дијели на Лутеранску, Калвинистичку и Англиканску цркву.

Датотека:Историјски развој Цркава.png

Историјски развој традиционалних хришћанских заједница

Вјеровања

Најраширенији симбол хришћанства данас у употреби је крст

Мада постоје велике разлике у мишљењима и тумачењима међу хришћанима, добар дио хришћана има заједничке темеље који су потребни за њихову вјеру.

Симбол вјере

Симбол вјере (лат. credo «ја вјерујем») представљају доктриналне изјаве, обично на религиозној основи. Почело се са формулом крштења да би се касније то раширило на изјаве вјере. Апостолски симболи вјере (Symbolum Apostolorum) су били развијени између 2. и 9. вијека н.е. Апостолски симболи вјере нису се ни до данас промијенили и више или мање су присутни у већини деноминација.

• вјера у Бога оца, Исуса Христа као сина Божијега и светог духа
• смрт, спуштање до пакла, устајање из мртвих, и Христов ускрс
• светост цркве и причешће светих
• поновни долазак Исуса, судњи дан и спасење вјерних.

Никејски (Никеа) симбол вјере, који је био одговор на Аријанизам, је формулисан на Никејском сабору 325. године и у Константинопољу 381. године. Потврђен је као универзални симбол хришћанства ефеским сабором 431. године.

Мада је Бог извор све љубави и доброте и сам савршена љубав и савршен добар, Бог је исто свеправедни и савршени Судија који човјеку мора да суди по његовим дјелима, јер смисао човјекове егзистенције, није само овдашњи живот, него и живот вјечни.

Исус Христос

Главни чланак: Исус Христос

Бесједа Исуса Христа на гори од Карл Хајнрих Блоха (Carl Heinrich Bloch), Дански сликар, d. 1890.

Основно начело хришћанства је вјера у Исуса, сина Божијега и Месију (Христа). Исус је рођен је у Витлејему у Израелу (Палестини). Хришћани сматрају да је Исус Христос дошао на земљу да проповиједа Јеванђеље, Божију добру вијест, и народ поучава. Кључно вјеровање је вјеровање о Исусововом распећу, које представља откуп свих људских гријехова, и његово устајање (васкрсење) из мртвих. Дан Исусовог рођења хришћани празнују као Божић, а дан његовог устајања из мртвих (васкрсења) као Васкрс (Ускрс). Дан Христовог страдања – распећа, обиљежен је као Велики петак. Хришћани вјерују у васкрсење мртвих и у нови живот. Година Исусовог рођења представља годину почетка Нове ере и новог начина рачунања времена. Исус Христос, Божији син, шири своје учење о спасу међу људима, да би се коначно мученичком смћу жртвовао за људски род и устао из мртвих те у виду духа ускрснуо и отишао на небо. Исус је према хришћанском вјеровању ширио своју веру, љубав, разумевање, скромност, снисходљивост по Галилеји, Јудеји и околним провинцијама због чега је осуђен на смрт разапињањем на крст, да би трећег дана васкрсао из гроба у који је био смјештен послије смрти на крсту. До недавно се сматрало да су Исус и саме библијске приче мит или легенда. Најновија истраживања само потврђују да је Исус постојао (дјела нехришћанских књижевника из првог вијека Нове ере – Јосифа Флавија и Тацита). Неки аутори и истраживачи раног хришћанства тврде да историјску позадину за легенду о Исусу Христу представља Јешуа, пророк мале јеврејске секте Ебионита, други тврде да је припадао секти Назареја. Основни извор о животу и раду Исуса Христа представља Нови завјет, други дио свете хришћанске књиге, Библије (грч. Библија у преводу „Књига“) или Светог писма.

Живот Исуса Христа - по Библији

Према Библији Исус је Божији син кога је родила дјевица Марија. Наиме, његов долазак најавио је анђео Гаврило којег је посло сам Бог. Гаврило је објаснио Марији да је она изабрана да роди Божијег сина и да ће убрзо бити оплођена светим духом. То је објаснио и Јосифу - будућем Маријином мужу. Рекао им је да дјетету дају име Исус. Тако је и било. Исус убрзо постаје мудар проповједник. Сакупља народ и преноси им поруке од Бога дате, учећи их хришћанском моралу и принципима. Убрзо затим, почиње да чини чуда: лијечи болесне, храни гладне, оживљава мртве, поји жедне... Око 30. године свог живота бива крштен код Јована Крститеља. Потом бира дванаест апостола: Петра (Симона), Андрију, Јакова Зеведејева, Јована, Филипа, Вартоломеја, Матеју, Тому, Јакова Алфејева, Симона, Левеја званог Тадија и Јуду Искариотског. Послије три године проповиједања бива ухапшен и доведен пред Синедрион (јеврејски суд), а потом је предат римском гувернеру Понтију Пилату. Исус је осуђен да умре као роб разапет на крсту. На тајној вечери, уочи своје смрти, говори ученицима ко ће га издати. Такође им говори да ће, трећег дана послије своје смрти, васкрснути и придружити се своме оцу на небу. За хљеб који су јели на тој вечери, Исус је рекао да је то његово тијело, а за вино које су пили, да преставља његову крв. И да тако треба и да остане. У тренутку када је подлегао у мукама разапет на крсту, спустио се мрак, иако је било подне. Последње ријечи су му биле: „Опрости им оче, јер не знају шта чине.“

Спасење

Спасење од „гријеха и смрти“ се постиже само преко Исуса Христа. Ко вјерује тај ће бити спашен, а ко не тај је већ, с тим да не вјерује у Христа, сам себе осудио. Највећи број хришћана вјерује да спасење подразумијева одлазак у рај (избјегавање пакла) послије овоземаљске смрти, мада има теолога који се по овом питању не слажу.

Свето тројство

Православни, римокатолички и монофизитски хришћани и већина протестантских хришћана вјерују у Исуса Христа као једну од три ипостаси (личности), једног јединог Бога. Бог је један, у лику Оца, Сина и Светог Духа, Света Тројица (Свето Тројство). Има хришћана који не прихватају свето тројство. Они вјерују да је Исус Божији син али да није исто што и Бог.

Библија – Свето писмо

Главни чланак: Библија

Библија (другачије: Свето Писмо, енг. Bible) је хришћанска света књига. Хришћани вјерују да су цијело Свето писмо написали људи надахнути Светим духом. Састоји се из два дијела: Старог завјета, у којем је описан настанак Неба и Земље и људи на њој, прошлост човјечанства, до рођења Исуса Христа, и Новог завјета, у коме је описан живот Исуса, кроз четири јеванђеља, и будућност људи на Земљи. Оригинално, Нови завјет је написан углавном на грчком језику у првом и другом вијеку Нове ере. Иначе, сам Исус је говорио арамејски. Овај језик данас је скоро мртав. Говори се само у Сирији у Маалули и у неколико мањих енклава. Нови завјет садржи укупно 27 списа канонизованих у неколико фаза закључно са четвртим вијеком, иако су сви текстови били довршени до средине другог вијека. Садржи четири јеванђеља (грчки: evangelion - добра вијест) и то по Матеји, Луки, Марку и Јовану. Прва три јеванђеља су синоптичка. Нови завјет такође садржи рану црквену историју (дјела апостолска), двадесетједну посланицу и једну апокалипсу (откривење Јованово). Управо четири јеванђеља представљају извјештај о Исусовом животу, о његовим казивањима и дјелима. Према Библији, Исус је зачет безгрешним зачећем. Идеја да је Исуса родила дјевица требало би да испуни вјеровање из Старог завјета да је он Син Божији. Према историјским подацима рођен је у 31. години владавине римског императора Августа, у Витлејему, у Јудеји, од мајке Марије, у сиромашној јеврејској породици, која се склонила у Галилеју. Галилеја је планинска област западно од ријеке Јордан и Галилејског језера. Према Јосифу Флавију, код Јевреја су у то вријеме постојале три филозофске струје: фарисеји, садукеји и такозвани есенци. Треба напоменути, да је Исус био попут рабина (хебрејски: учитељ, познавалац писма), односно јеврејски свештеник и да је он уствари изнутра реформисао јеврејску религију. Јеванђеља (што у пријеводу са грчког значи „Добра вијест“), написана су између 65. и 100. године н.е. А написали су их Матеја, Марко, Лука и Јован, по којима су и добила имена. Сматра се да је Библија писана између 100. и 300. године нове ере. Данас Библија представља не само хришћанску свету књигу, него и најпродаваније дјело свих времена преведено на око 1500 језика. Поред хришћанске Библије, која се разликује код католика и православаца, постоји и Хебрејска библија (енг. The Hebrew Bible, хебрејски: Tanakh).

Живот послије смрти

Хришћанско гледање на живот послије смрти обично подразумијева вјечни рај или вјечни пакао, с тим да Римокатолици додају и међуваријанту - чистилиште. Чистилиште је за оне који нису имали смртни гријех на себи. Међу Православним хришћанима постоји дебата око ове теме.

Многи хришћани нису у сугласности да ли живот послије смрти почиње непосредно по смрти или по судњем дану; и да ли то подразумијева физичко васкрсење (и претварање у духовни облик). Највећи број хришћана сматра да свијест и душа продужава да живи по земаљској смрти. Јеховини свједоци вјерују, да ће праведници имати могућнот да вјечно живе у рајским условима које ће Бог да успостави на Земљи. Велики број хришћана вјерује да ће, приликом поновног доласка Исуса на Земљу (у последња времена), сви који су умрли да устану тјелесно из мртвих за последњи суд (страшни суд). Универзалисти сматрају да пакла нема, те да ће сви људи на крају бити спашени. Међутим, ова теорија Универзалиста није у складу са библијским учењем.

Богослужја и организација

Хришћани су од самог почетка били организовани у јединствене хришћанске заједнице, цркве.

Свете тајне

Свете тајне (грч. μυστήρια – тајна (мистерија)), сакраменти (лат: sacramentum) су хришћански обреди. Њихов број се разликује код различитих хришћанских деноминација. Већина хришћана међутим признаје седам светих тајни, које су признате у сљедећим црквама: стара католичка, римокатоличка, независна католичка, источна православна (источна ортодоксна), оријенталска православна, и донекле англиканска: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак и јелеосвјећење.

Већина других деноминација типично примјењује само два обреда тј. крштење (баптизам) и причешће. Неки протестанти, као нпр Квекери, све обреде завраћају. У Православној цркви, крштење, миропомазање и свештенство не могу се поновити, док се остале тајне понављају. По хришћанском вјеровању, света Тајна је чин који преображава. Преображење је истински циљ Господа Бога у његовим спаситељским дјелима. У Христу, Бог не само да спасава човјека, не само да људима опрашта гријехе него, такође, и преображава људски живот. Свете тајне су свештене радње којима Црква преображава живот човјека, „освећује га“. Бог је створио материју као и дух, а стварни гријех човјека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да би се подредио материји, постао њен роб. Свете тајне поновно спајају раздвојено. Обично се каже да у Цркви има седам светих тајни, јер број седам означава савршенство. Међутим, у Цркви има безброј светих тајни.

Симболи

Рани кружни ихтис симбол, направљен комбинацијом грчких слова ΙΧΘΥΣ у коло. Ефес, Мала Азија.

Први хришћани су, за симбол вјеровања у Исуса Христа, Божијега сина и спаситеља, одабрали знак рибе. „Исус Христос, Божији син, Спаситељ“, се на грчком пише Ису Хисту Теу Иос Сотир, а прва слова дају реч „ИХТИС“, што у преводу са грчког, значи риба.

Данас најпознатији и најраширенији хришћански симбол је крст, који може да се нађе у многим облицима, узависности од тога која црквена организација га је издала: распеће код Римокатолика, православни крст код Православних и једноставни крст код неких Протестантских црквених организација, гдје неких посебних правила нема. Неке хришћанске заједнице употребљавају знак рибе, као што су то радили хришћани у рано доба хришћанства.

Хришћански сабори

Главни чланак: Васељенски сабори

Синоди или концили (грчки σύνοδος, латински concilium) у хришћанству означавају скупштине којима присуствују високи црквени достојници, ради савјетовања о важним теолошким питањима и доношења закњучака и прописа. Разне бискупске синоде биљежи црквена историја већ у 2. вијеку. Најшире значење има екуменски или васељенски сабор коме присуствују патријарси, бискупи, кардинали, Примаси (некадашња титула између митрополита и патријарха), надбискупи... и сазивају се у изузетним приликама, а закључци су им обавезни за читаву цркву. Првих седам екуменских сабора (325-787) признају и источна и западна црква, док остале признаје Римокатоличка црква, иако су у њима учествовали некад и неки цариградски патријарси. Другом Ватиканском концил, у инспирисаном екуменским идејама папе Јована XXIII, присуствовали су и представници протестантске и православне цркве. Преглед екуменских сабора:

• Никејски I (325): посебно осудио Аријеву јерес.
• Цариградски I (381): посебно осудио Македонијеву јерес.
• Ефешки (431): осудио Несторијеву јерес (одвојени несторијанци) и Пелагијеву јерес (пелагијанизам.
• Халкидонски (Халкидонски сабор) (451): осудио Евтихијеву монофизитску јерес, потврђено вјеровање да су у Исусу двије природе: божанска и човјечија.
• Цариградски II (553)
• Цариградски III (680-681): осудио монотелете.
• Никејски II (787)
• Цариградски IV (869): осудио и свргнуо патријарха Фотија. Овај сабор заправо представља почетак прве шизме између источне и западне цркве. Даљи сабори се одвијају на западу умјесто овог источна црква као васељенски рачуна сабор у Цариграду (879-890) који је осудио сабор из 869. године и рехабилитовао патријарха Фотија.
• Латерански I (1123): санкционише Вормски конкордат.
• Латерански II (1139)
• Латерански III (1179)
• Латерански IV (1215): дефинисао науку о трансупстанцијацији.
• Лионски I (1245)
• Лионски II (1274) (доноси одлуку о реформи цркве и за кратко вријеме успоставља јединство источне и западне цркве, ради заједничке борбе у крсташким ратовима.
• Виенески (1311-1312): укида ред темплара.
• Константски (1414-1418): почиње шизма у западној цркви, осуђени Јан Хус и Јеролим Плашки.
• Сабор у Базелу, Ферари и Фиренци (1431-1445): базелски сабор је требало да поново уједини источну и западну цркву, али због противљења папе томе сабор је папа премјестио у Ферару 1438. и Фиренцу 1439. године. На сабору у Фиренци су се сложили изасланици цара Јована VIII Палеолога са прихватањем новог вјеровања (creda) које је касније одбацила цариградска црква, тако да од уније није ништа било. Унија са јерменском црквом је проглашена 1439. година, а са јакобитима 1442. године.
• Латерански V (1512-1517)
• Тридентски (1546-1563): осудио Лутера, Калвина и Цвинглија, подјела на римокатолике и протестанте.
• Ватикански I (1869-1870): дефинише се догма о папиној непогрјешивости.
• Ватикански II (1962-1965): расправља о екуменизму, о слободи вјере и о увођењу народног језика у литургију.

Распрострањеност

Најбројније религије света. Земље, у које су хришћанске религије најбројније, означене су љубичастом (Римокатолици), плавом (Протестанти) и црвенкастом (Православци) бојом.

Хришћанство је данас најраспрострањенија религија на свијету, уз ислам, са највећим бројем вјерника. Хришћани чине већину у Европи, цијелој Америци, Аустралији, а има их и у Азији и Африци. Само римокатолика има чак 980 000 000 по подацима из 1991. године. Цркве римокатоличке исповијести дјелују у Шпанији, Француској, Италији, Аустрији, Пољској, Мађарској, јужној Њемачкој, Словенији, Хрватској, Чешкој, Словачкој, готово целој Латинској Америци. Англиканска црква развијена је у Енглеској. Протестантске цркве покривају све скандинавске земље, сјеверну Њемачку и Холандију. Калвинизам доминира у Шкотској, Швајцарској и Холандији, док Лутеранство преовлађује у Скандинавији, Њемачкој и Балтичким земљама. Мањи број протестаната живи у Источној Европи и Француској.

Православље је заступљено у Европи (Србија, Црна Гора, Бугарска, Грчка, Румунија, Република Македонија, Молдавија, Русија, Украјина, Белорусија и Грузија, дијеловима Хрватске, Босне и Херцеговине, Албаније, Јерменије, Естоније, Летоније, Кипра) те на блиском истоку, а сада у порасту и у земљама западне европе, Америке, далеког истока.

Види још

• Хришћанство у Антици
• Јеретици
• Благослов
• Антихрист
• Хришћанска музика
• Хришћани

Референце

• Columbia Electronic Encyclopedia.
• Fowler, Jeaneane D. Свјетске религије: Увод за студенте (енг: World Religions: An Introduction for Students), Sussex Academic Press (1997). ISBN 1898723486.
• Gonzalez, Justo L. Хришћанство: Од ране цркве до реформације (енг: The Story of Christianity: The Early Church to the Dawn of the Reformation), Harper Collins Publishers, New York (1984).

Спољашње везе

• Историја Хришћанске цркве 1-2, elektronska књига
• Библија спољни повез
• Библија
• Православље о хришћанству