Пређи на садржај

Тома Аквински

С Википедије, слободне енциклопедије
Тома Аквински
Лични подаци
Пуно имеТома Аквински
Датум рођењаоко 1225
Место рођењаАквино[1], Краљевство Сицилија
Датум смрти7. март 1274.(1274-03-07) (48/49 год.)
Место смртиЛацио, Папска држава
ОбразовањеУниверзитет Сорбона
Филозофски рад
ЕпохаСредњи век
РегијаХришћанска филозофија
Школа филозофијеаристотелизам, схоластика, томизам
Интересовањаметафизика, теологија, епистемологија, логика, етика, политика
ИдејеДокази за постојање Бога
Утицаји одБоетије, Мојсије Мајмонид, Марко Тулије Цицерон, Ел Кинди, Јован Скот Ериугена, Ибн Рушд, Анселмо Кентерберијски, Алберт Велики, Ибн Сина, Августин Хипонски, Платон, Аристотел, Апостол Павле, Ел Газали[2]

Тома Аквински (итал. Tommaso d'Aquino; око 12257. март 1274) је био италијански[3][4] доминикански филозоф и теолог схоластичке традиције, познат као Doctor Angelicus, Doctor Universalis. Аквински је био један од најважнијих католичких теолога.[5][6] Познат је по свом капиталном, али недовршеном делу Summa Theologica или Summa Theologiae. Оно као и „Против заблуда невјерника“ (Summa contra Gentiles) су признати као врхунска достигнућа средњовековне систематске теологије. Тома Аквински је у свом целокупном опусу настојао да противречности хришћанске догматике превлада путем стварања кохерентне религијске догме. Он се у изградњи хришћанске логике ослања на Аристотелов Органон, а прихвата и Платонову филозофију о доминирајућој идеји над материјом.[7] Као теолог полази од две темељне хришћанске догме: прародитељском греху и вечном испаштању. Као резултат тога темељ његове теолошко филозофске антропологије је спас и пут према спасењу. Такође, заступа колективитет, доминацију над људским родом, а не индивидуални живот појединца.

Аквински се бори против неоплатонских тврдњи о свету које су потекле од Августина и Ибн Сине, који своде човечанство на посматраче света у којем је све прописано и где је све израз Божије воље. Аквински се залаже за Аристотелове тврдње да је човек главни аутор својих дела. Његова синтеза Аристотеловог учења и хришћанског учења постаће главна окосница филозофије католичке цркве.[8]

Тома Аквински је живео и писао своја дела у време развијеног феудализма. Тај период се одликује развојем трговине и новчане привреде, доступношћу тековина других народа и опадањем доминантног утицаја католичке цркве.

Аквински је деловао у Паризу, Риму и Напуљу. Био је најчувенији класични поборник природне теологије. За Аквинског, теологија као наука о нужном бићу бога надређена је филозофији као науци о коначном бићу створених ствари. Тома Аквински сматра Аристотела врхунцем знања у свим питањима спознаје природе (назива га једноставно Филозоф), а изван њега остају само питања о натприродним стварима. Тома жели прилагодити његову филозофију како би она била примерена за објашњења истина објаве и догми цркве. Изградио је строг логички систем примерен хришћанском тумачењу света. Томин систем представља врхунац сколастике. Он обнавља јединство ума и вере, знања и објаве, тврдећи да истина не може противречити истини, истина ума не може противречити истини вере. Основао је томистичку школу филозофије. Првобитно је његово учење наишло на оптужбе, но касније су све повучене - доминиканци га прво прихватају за свог учитеља, а касније постаје и признати учитељ Католичке цркве. Томизам је дуго времена представљао примарни филозофски приступ Католичке цркве.

Тома Аквински је био велики познавалац и поштовалац Аристотеловог учења. Сматрао је да је монархија најбољи облик државног уређења јер је најефикаснија, док је тиранија најгора. Стога је народу признавао могућност и право на побуну против тираније, па и убиство тиранина (тираницид). Пошто световна власт може да се изопачи, он је предност дао духовној, тј. црквеној власти.

Католичка црква га сматра својим највећим теологом, и једним од тридесет и три доктора цркве.[9][10] Многе институције су назване по њему. Касније је проглашен за светитеља.[11]

Гносеологија

[уреди | уреди извор]

У својој гносеологији (теорији спознаје), Тома Аквински се залаже за Аристотелове тврдње да сазнање подразумијева извјесну сличност између онога који сазнаје и онога што се сазнаје, из чега следи да сазнање почиње чулном перцепцијом.

Социјална мисао

[уреди | уреди извор]
Super libros de generatione et corruptione

Тома Аквински је у потпуности валоризирао грчку филозофију, посебно Аристотелову логику, теорију Платона и Плотина о општем добру и непокретном покретачу, те то прилагодио хришћанском учењу. Његова стајалишта дала су посебан допринос у профилирању хришћанских догми које је створио у 13. веку. У епохи зрелог феудализма његово учење ће постати званично учење Католичке цркве 1870 године.

Такође је развио, када је ријеч о држави, теорију суверенитета, где народ добровољно преноси одређена овлашћења на сувереног краља, монарха. Ову његову теорију народног суверенитета, преузеће неки теолози, фрањевци и протестанти и развиће је у политички систем, у један кохерентан теоријско-политички систем. Мада се залагао за теорију народног суверенитета у борби између римског папинства и световних владара, Тома је стајао на страни папинства, теократског апсолутизма.

За разлику од Аурелија Аугустина, он друштво посматра као статичан, затворен систем понављања једног те истог. Ако је на делу друштво као затворен систем, непромењив, оно нема одређену перспективу, те је његова визија света романтичарско-песимистички обојена.

Аналогно Аристотелу он човека посматра као друштвено биће, он је каузално и нужно по својој природи везан за друштво, а његова друштвеност се испољава кроз сферу језика, културе, обичаја и традиције. Аналогно Аристотелу, према њему фундамент, задатак државе је да производи врлине, из овог темељног задатка произилазе све друге функције државе.

Овоземаљска држава није ништа друго него припрема појединаца, хришћана за оноземаљску државу. Држава је, дакле, средство за реализацију неке више сврхе, а то јест пут спасења.

Из овог се да извући закључак, да Тома Аквински даје примат и владавину цркве над државом. У ствари код њега, пошто је све до ренесансе, религија тотално владала целокупним светом социјалног живота, држава и религија се изражавају као друга страна или облик саме државе. Држава није ништа друго, него само једна од теолошких форми религије. Тако држава има превасходно религијско, теолошко одређење и сврху.

Super Physicam Aristotelis, 1595

Главна дела су му:

  • Summa theologiae
  • Summa contra Gentiles
  • Дана 18. јула 1323. године папа Јован XXII прогласио га је свецем у Авињону.
  • Дана 15. априла 1567. године папа Пије V проглашава Тому научитељем цркве (Doctor ecclesiae).
  • Дана 4. августа 1880. године папа Лав XIII проглашава Тому небеским заштитником филозофских и теолошких наука.
  • Дана 13. септембра 1980. године папа Јован Павле II проглашава Тому научитељем човечности (Doctor Humanitatis).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Torrell 2005, стр. 3. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFTorrell2005 (help)
  2. ^ Brown 2014, стр. 12
  3. ^ Conway 1911
  4. ^ Vaughan 1871
  5. ^ Benedict XV Encyclical Fausto appetente die 29 June 1921, AAS 13 (1921), 332; Pius XI Encyclical Studiorum Ducem §11, 29 June 1923, AAS 15 (1923), cf. AAS 17 (1925) 574; Paul VI, 7 March 1964 AAS 56 (1964), 302 (Bouscaren, vol. VI. стр. 786–88).
  6. ^ Aquinas 1993.
  7. ^ „Saint Thomas Aquinas, First published Mon Jul 12, 1999; substantive revision Fri May 23, 2014”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  8. ^ Marie-Dominique Chenu. „St. Thomas Aquinas, Italian Christian theologian and philosopher”. Encyclopeadia Britannica. 
  9. ^ See Pius XI, Studiorum Ducem 11 (29 June 1923), AAS, XV ("non modo Angelicum, sed etiam Communem seu Universalem Ecclesiae Doctorem"). The title Doctor Communis dates to the fourteenth century; the title Doctor Angelicus dates to the fifteenth century, see Walz, Xenia Thomistica, III. стр. 164 n. 4. Tolomeo da Lucca writes in Historia Ecclesiastica (1317): "This man is supreme among modern teachers of philosophy and theology, and indeed in every subject. And such is the common view and opinion, so that nowadays in the University of Paris they call him the Doctor Communis because of the outstanding clarity of his teaching." Historia Eccles. xxiii, c. 9.
  10. ^ Code of Canon Law, Can. 252, §3 „Archived copy”. Архивирано из оригинала 08. 05. 2011. г. Приступљено 22. 03. 2011. 
  11. ^ Saint Thomas Aquinas – CatholicSaints.Info

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Биографије

[уреди | уреди извор]

О његовој мисли

[уреди | уреди извор]


Дела Томе Аквинског

[уреди | уреди извор]