Jovan Ćirilov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jovan Ćirilov
Jovan Ćirilov
Lični podaci
Datum rođenja(1931-08-30)30. avgust 1931.
Mesto rođenjaKikinda, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti16. novembar 2014.(2014-11-16) (83 god.)
Mesto smrtiBeograd, Srbija
ObrazovanjeUniverzitet u Beogradu
Porodica
SupružnikMaja Marković (1956—1969)

Jovan Ćirilov (Kikinda, 30. avgust 1931 — Beograd, 16. novembar 2014) bio je srpski teatrolog, dramaturg, pozorišni reditelj, dramski pisac, pesnik, romansijer, putopisac, scenarista, esejista, publicista, leksikograf, antologičar, prevodilac, hroničar društva i teatra, pozorišni kritičar i novinski kolumnista. Jedan od značajnijih erudita i delatnika srpskog i jugoslovenskog modernog teatra i kulture uopšte.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Jovan Ćirilov rođen je 30. avgusta 1931. godine u Kikindi, kao jedino dete oca javnog beležnika i majke domaćice. Maturirao je u kikindskoj Gimnaziji 1950. godine sa odličnim uspehom, nakon čega je došao u Beograd na studije. Upisao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i diplomirao 1955. godine (tema njegovog diplomskog rada bila je Egzistencijalizam u Sartrovim dramama). Čitav život posvetio je teatru, a ljubav prema pozorišnoj umetnosti razvio je još u najranijem detinjstvu. Njegov saradnik i prijatelj Miroslav Belović preneo mu je neophodna znanja iz dramaturgije i pozorišne režije. Ćirilov je 1956. godine angažovan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je najpre bio asistent režije i mlađi dramaturg, potom dramaturg, a od 1963. do 1967. godine umetnički direktor. Godine 1967, na poziv tadašnje upravnice Mire Trailović, prelazi u Atelje 212 kao dramaturg, a 1985. biva postavljen za upravnika JDP-a. Na tom položaju ostao je sve do penzionisanja 1999. godine, što predstavlja dosad najduži upravnički mandat u ovom uglednom beogradskom pozorištu. Od 2001. do 2007. godine bio je predsednik Nacionalne komisije Savezne Republike Jugoslavije (a potom Državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Srbije) pri Unesku, a zatim predsednik Komiteta za kulturu iste Komisije.

Zajedno sa Mirom Trailović osnovao je 1967. godine BITEF (Beogradski internacionalni teatarski festival), jedan od najuglednijih evropskih pozorišnih festivala, i bio njegov umetnički direktor i selektor do kraja svog života. Poslednjih godina u selekciji BITEF-a pomagala mu je Anja Suša.

Tokom više decenija pisao je kolumne — u NIN-u Reč nedelje (svake nedelje od 1985. godine pa sve do kraja svog života), a poslednjih godina i dve kolumne nedeljno u Blicu (Pozorištarije i Sa rukama u džepovima). Godinama je pisao i teatarske dnevnike u prestižnom pozorišnom časopisu Ludus. U svojim kolumnama u NIN-u je komentarisao različita zbivanja u zemlji, regionu i svetu. Tako je 1995. pisao i smatrao je da je hrvatska vojna operacija Oluja genocid kao i da su zebnje Srba iz današnje Hrvatske o ponavljanju događaja iz Drugog svetskog rata, bile opravdane. Istovremeno je kritikovao izbacivanje Hrvata iz Srbije, bez obzira na nesrazmernost broja prognanih.[1]

Celog života rado je crtao karikature svojih savremenika iz javnog života i priredio samostalnu izložbu pod nazivom „Jovan Ćirilov: Moji savremenici u karikaturama“, u produkciji Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, a u okviru pratećeg programa 43. BITEF-a 2009. godine.

Jovan Ćirilov se, kao delegat na Trinaestom kongresu Saveza komunista Jugoslavije 1986. godine, u svom govoru založio za dekriminalizaciju homoseksualnosti u SFRJ, što je bila prva takva inicijativa u bivšoj Jugoslaviji. Takođe, zajedno sa Borkom Pavićević pružio je značajnu podršku osnivanju prvog romskog nacionalnog teatra u Srbiji, teatra Suno e Romengo u Novim Karlovcima, 2000. godine.

Govorio je nemački, engleski, francuski, španski, italijanski i ruski, a poznavao je i osnovne principe kineskog jezika.

Preminuo je 16. novembra 2014. godine u Beogradu, u 84. godini.[2][3][4][5] Komemoracija povodom smrti Jovana Ćirilova održana je 19. novembra 2014. godine u Skupštini grada Beograda i 20. novembra 2014. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na sceni „Ljuba Tadić“. Sahranjen je 20. novembra 2014. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[6][7]

U Istorijskom arhivu Beograda od 2004. godine postoji njegov lični fond koji sadrži osam hiljada knjiga i 450 kutija arhivske građe.[8][9]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Ustanovljena je nagrada „Jovan Ćirilov – za korak dalje”. Dobitnik 2017. godine je Dimitris Papajoanu.[10]

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja:

Dela[uredi | uredi izvor]

Drame
  • „Soba za četvoricu“, sa M. Belovićem, 1955.
  • „Dom tišine“, sa M. Belovićem, 1958.
  • „Dečak i violina“, sa M. Belovićem, 1958.
  • „Begunci“, sa M. Belovićem, 1960.
  • „Vreme, oganj i čovek“, sa M. Belovićem, 1959.
Radio-drame
  • „Vetroviti drumovi“, 1960.
  • „Ponoćni susreti“, 1963.
  • „Perpetuum mobile“, 1964.
  • „Saputnik“, 1965.
Scenarija za filmove
  • „Pravo stanje stvari“, 1964., režija Vladan Slijepčević
  • „Štićenik“, 1966., režija Vladan Slijepčević
  • „Kuda posle kiše“, 1967., režija Vladan Slijepčević
Poezija
  • „Putovanje po gramatici“, 1972.
  • „Uzaludna putovanje“, 1989.
  • „Poređenje prideva“, 2013.
Proza i publicistika
  • „Neko vreme u Salcburgu“, roman, 1980.
  • „Reč nedelje“, zbornik kolumni, 1997. i 2006.
  • „Svi moji savremenici I-II“, knjiga uspomena, 2010.
  • „Majke poznatih“, 2011.
  • „Sa rukama u džepovima“, zbornik kolumni, 2012.
Teatrološki eseji i studije
  • „Putovanje po pozorištu“, 1988.
  • „Dramski pisci moji savremenici“, 1989.
  • „Pozorištarije“, 1998.
  • „Dnevnici“, 1999.
Rečnici
  • „Rečnik novih reči“, 1982.
  • „Rečnik pesničkih slika“, 1985.
  • „Novi rečnik novih reči“, 1991.
  • „Srpsko-hrvatski rečnik varijanata/inačica“, 1989, 1994. i 2010.[11]
Antologije
  • „Najkraće drame na svetu“ (KOV, Vršac, 1999)
  • „Pre i posle gneva“, zbornik savremene britanske drame, 2001.
  • „Pre i posle Kose“, zbornik savremene američke drame, 2002.
  • „Kratke, kraće i najkraće drame na svetu“ (KOV, Vršac, 2008)
Adaptacije
  • „Maska“ Miloša Crnjanskog, sa M. Trailović
  • „Roman o Londonu“ Miloša Crnjanskog, sa M. Trailović
  • „Prokleta avlija“ Ive Andrića, sa M. Belovićem
  • „Otkriće“ Dobrice Ćosića, sa M. Belovićem
Prevodi
  • Prevodio je dramske komade najistaknutijih pisaca moderne drame — Kristofera Fraja, Bertolta Brehta, Žana Ženea, Toma Stoparda, Sama Šeparda, Dejvida Mameta i Patrika Marbera
  • Preveo je čuveni mjuzikl „Kosa“ Miloša Formana
Pozorišne režije

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ćirilov, Jovan (2014). Reč nedelje: izbor iz kolumni. Beograd: NIN. str. 18—19. 
  2. ^ RTS, 16. nov 2014, 15:23 "Preminuo Jovan Ćirilov"
  3. ^ Preminuo Jovan Ćirilov („Politika“, 16. novembar 2014)
  4. ^ Preminuo Jovan Ćirilov (B92, 16. novembar 2014)
  5. ^ Preminuo Jovan Ćirilov („Večernje novosti“, 16. novembar 2014)
  6. ^ Sahranjen Jovan Ćirilov: Poslednja plovidba kapetana teatra („Večernje novosti“, 20. novembar 2014)
  7. ^ Veliko hvala Jovanu Ćirilovu („Politika“, 19. novembar 2014)
  8. ^ Istorijski arhiv Beograda čuva lični fond Jovana Ćirilova („Večernje novosti“, 23. novembar 2014)
  9. ^ „Legat Jovana Ćirilova- oko osam hiljada knjiga i 450 kutija arhivske građe”. Avant Art Magazin. 2017-03-14. Pristupljeno 2021-12-14. 
  10. ^ Dimitrisu Papajoanuu nagrada „Jovan Ćirilov” („Politika”, 15. jun 2017)
  11. ^ „Hrvatsko-srpski rječnik inačica : Srpsko-hrvatski rečnik varijanata”. Prometej. Pristupljeno 12. 9. 2023. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Ћирилов&oldid=26419700”