Kosta Vojinović

Kosta Vojinović
Kosta Vojinović
Lični podaci
Puno ime	Kosta Vojinović
Datum rođenja	(1891-05-13)13. maj 1891.
Mesto rođenja	Smederevo, Kraljevina Srbija
Datum smrti	23. decembar 1917.(1917-12-23) (26 god.)
Mesto smrti	Grgure, Kraljevina Srbija

Kosta Vojinović Kosovac (Smederevo, 13. maj 1891 — Grgure kod Blaca, 23. decembar 1917) bio je trgovac i srpski četnički vojvoda, vođa Topličkog ustanka 1917. godine.

Detinjstvo i mladost

Kosta Vojinović rođen je u činovničkoj porodici. Sofija (devojačko Grujić) i Jovan Vojinović imali su dvoje dece: sina Kostu (rođen 1891) i ćerku Zorku (1893). Jovan Vojinović je poreklom bio iz okoline Vučitrna. Zbog toga je njegov sin Kosta za vreme četovanja bio poznat po nadimku Kosovac. Jovan Vojinović je radio kao činovnik u poreskoj upravi u Smederevu kada mu se rodio sin. Sofija Vojinović je dve godine kasnije preminula, pa su njena deca ostala u velikoj meri vezana za porodicu Grujić. Tetka Milica bila je zadužena za Kostino i Zorkino vaspitanje i obrazovanje. Kosta nije prihvatao maćehu, pa je većinu vremena provodio kod ujaka Pante Grujića, višeg oficira - generala, koji je u Prvom svetskom ratu bio komandant Moravske divizije. Vojinović se školovao u Smederevu i Beogradu. Posle šestog razreda gimnazije, upisao je Trgovačku akademiju u Beču. Nakon završetka akademije, vratio se u Srbiju, kod oca koji je tada službovao u Vranju. Tamo je sa zetom Dušanom Kalčićem osnovao komisiono-špeditersku firmu. Za potrebe firme je često putovao u Skoplje i Solun. Tako je bio u prilici da se upozna sa četnicima i oduševio se njihovom borbom. Po završetku Prvog balkanskog rata otvorio je trgovačke kancelarije u Solunu, Đevđeliji, Skoplju i Kosovskoj Mitrovici.

Prvi svetski rat

Njegovu uspešnu trgovačku karijeru prekinuo je Prvi svetski rat. Javio se kao dobrovoljac i bio upućen u Jadarski odred kojim je komandovao Vojin Popović – vojvoda Vuk i tamo stekao svoje prvo četničko iskustvo. Sa odredom je učestvovao u borbama na Drini, u Mačvi i u odbrani Beograda. Za ispoljenu hrabrost dobio je čin rezervnog potporučnika. U borbi na Vlasini je bio ranjen. Priključio se srpskoj vojsci prilikom njenog povlačenja do Kosovske Mitrovice gde mu je otac bio predsednik opštine. Tu je sačekao austrougarsku okupaciju. Kada je zalečio ranu, odlučio je da pronađe posao. Zahvaljujući znanju nemačkog jezika i poznanstvu sa komandantom austrijske žandarmerije u Mitrovici, oberlajtantom Ertnerom (stanovao je u kući Jovana Vojinovića od 14. marta 1916) domogao se dobre pozicije. Kosta Vojinović se prvo ponudio austrougarskoj vlasti 20. marta 1916. godine, da liferuje šljunak za potrebe njihovih inžinjerijskih jedinica, na poslovima nasipanja trase željezničke pruge od Mitrovice do Kačanika. Uspeo je kod drugog pokušaja, po molbi od 1. aprila 1916. godine kada dobija posao liferanta mesa – dobavljača sa teritorije cele Srbije, za vojne potrebe. Cilj kojem je težio bio je da dobije dozvolu za slobodno kretanje po Srbiji. Tako je bio u mogućnosti da sarađuje sa mnogim ljudima i radi na pripremi pokreta otpora. Održavao je skupove u mnogim mestima i na njima ubeđivao ljude da skrivaju oružje i da se spremaju za otpor okupatoru. Njegovi javni nastupi nisu ostali neprimećeni od strane okupacione vlasti i njihove obaveštajne službe. Počela je užurbana priprema za Vojinovićevo hapšenje. Prvo je uhapšen zajedno sa ocem 2. januara 1916. godine, zbog činjenice da je kod njih izvesno vreme odseo za vreme povlačenja srpske vojske, knez Aleksije Karađorđević. Pošto je bio brzo obavešten, uspeo je da izbegne hapšenje odmetnuvši se u planine iz kojih se nikada više nije vratio. Na Kopaoniku, gde je pronašao utočište, nije bio usamljen. U to vreme, planinom je krstarilo više naoružanih, međusobno nepovezanih grupa. Najbrojnija je bila četa Uroša Kostića Rudinca. Početkom avgusta 1916. godine pripadnici čete dočekali su Vojinovića u blizini Leposavića. Vojinović i Rudinac formirali su najpre četu, a onda sredinom avgusta Ibarsko-kopaonički odred. Odred je za desetak dana od pet narastao na 50 boraca. Svi su imali lično naoružanje, a odred svoj pečat i zastavu.

Prvi ozbiljniji sukob odreda protiv okupatora desio se početkom septembra 1916. kod mesta Babice, sa jednim austrijskim žandarmerijskim vodom. Vojinovićevi ljudi su naneli teške gubitke protivniku (30 mrtvih žandarma). Iz dana u dan odred je ulazio u nove borbe. Tako sredinom oktobra kod mesta Treska, uništio poterno odeljenje od 42 vojnika. O uspesima odreda brzo je saznala austrougarska komanda koja je pripremala angažovanje jačih jedinica za njegovo likvidiranje. Saznavši za nameru okupatora, Vojinović je prešao na jug, gde je za kratko vreme ojačao četničku organizaciju u Toplici, Rasini, i u vranjskom kraju.

Čim je došao u Toplicu i saznao za dolazak Koste Pećanca, Vojinović je tražio susret sa njim. Do njega je došlo 8. novembra 1916. u selu Spancu. Ovom sastanku su prisustvovala i braća Milinko i Toško Vlahović. Tada je dogovoreno da se četnički odredi objedine i stave pod Pećančevu komandu. Na sastanku je osnovano novo telo, Centralni komitet, a njegov šef postao je Kosta Pećanac. Komitet je, uz saglasnost oko 300 četovođa, potvrđen na sastanku u Obiliću kod Leskovca, 21. i 22. februara 1917. godine. Na sastanku u Spancu dogovoreni su i rejoni delovanja: Vojinović – Kopaonik, Jastrebac i leva obala Toplice, Pećanac – Kosanica i desna obala Toplice, braća Vlahović i pop Mita – Pusta reka i Jablanica (Jablanički komitski odred). Kosta Vojinović i Jovan Radović su napisali proglas koji su potpisali Vojinović i Pećanac. Vojinovićev stav nakon sastanka bio je da se u veće okršaje sa okupatorom ne ulazi i da se poštuje opredeljenje za gerilsku borbu, da bi se glavni udar izveo nakon proboja Solunskog fronta. No kako je vreme prolazilo, Kosta Vojinović je sve više odustajao od prvobitne namere. Od sredine decembra 1917. godine ulazio je sve češće u okršaje sa okupacionim snagama, zbog čega ga je Pećanac kritikovao, pribegavajući i lažnim optužbama. Sve je to uticalo da se sukob između dvojice vođa pooštri. Kasnije će doći i do nesporazuma u vezi sa podizanjem ustanka. Sukobi su išli dotle da je Vojinović često osporavao Pećančevu legitimnost.

Ustanak

Glavni članak: Toplički ustanak

Odluka o podizanju ustanka doneta je na sastanku u Obiliću kod Bojnika 9-10. februara 1917. godine, kada je Vojinović dobio titulu vojvode i opredeljen za Kopaonik. Pećanac je, kao šef Centralnog komiteta, bio ovlašćen da proglasi početak ustanka. No, to će učiniti Vojinović, 28. februara 1917. godine u Kuršumliji. Kada su ustanici započeli borbu za oslobođenje Prokuplja, Vojinović i Pećanac su stigli zajedno, a kada je varoš oslobođena, na sastanku Pećanac je još jednom zamerio Vojinoviću što je preuranio sa ustankom. Vojinović se tome, kao i drugim Pećančevim predlozima, oštro suprotstavio. Čak je potegao i revolver, nazivajući Pećančeve postupke kukavičkim, naglašavajući da narodnu volju niko ne može da ospori. Posle ovog sukoba, Pećanac se povukao i svu vlast prepustio Vojinoviću. Vojinović je premestio u Prokuplje svoj štab i počeo da radi na organizaciji vlasti i života u gradu. Za komandanta grada postavio je Marka Pavlovića, formirao je sud i napisao zakone po kojima će se suditi. Za razliku od inertnog Pećanca, Vojinović je pokrenuo niz akcija u Prokuplju. U crkvi Svetog Prokopija priredio je svečanu veliku službu, a da bi podigao moral stanovništva, organizovao zabavu u kafani Jug Bogdan. Kosta Vojinović, iako nije bio školovao za vojnički poziv, bio je snalažljiv u datoj situaciji, na čemu su mu mogli pozavideti mnogi ratni stratezi i vojskovođe.

Kao dobar oficir i vođa ustanka, mnogo je polagao na disciplinu, ali je svoje ratne drugove voleo i poštovao. U sukobe sa okupatorima uvek je išao prvi. Zbog toga, ali i zbog ostalih ljudskih vrlina, ustanici i narod su ga cenili i voleli. Veliku pažnju posvećivao je obaveštajnom radu, što mu je omogućilo da se u mnogim situacijama suprotstavi nadmoćnom neprijatelju.

Kada je trebalo braniti slobodnu teritoriju, Vojinović je držao liniju fronta od Mramora do Doljevca. Na toj je liniji, od 4. do 10. marta bio Pećanac, jer je Vojinović učestvovao u oslobađanju Blaca, a takođe i nastojao da spreči prodor okupatora iz pravca Kruševca. Pećanac je raspustio front i predao Prokuplje neprijatelju bez borbe, zamerajući Vojinoviću što nije napao Niš. Kosta Vojinović je u to vreme na Mramoru kopaoničkom postigao najveću pobedu u ustanku kada je 14. marta prosto satro austrougarsku jedinicu.

Okupator je jakim snagama ponovo zaposeo oslobođenu teritoriju i svu pažnju usmerio na likvidiranje Vojinovića i njegovog odreda. No, i u tako teškim trenucima po preostale ustanike i celokupno srpsko stanovništvo na teritoriji ranije zahvaćenoj ustankom, Vojinović je naneo težak udarac Bugarima na brdu Kaljaja kod sela Grgura, aprila 1917. godine. Austrougarska komanda shvatila je da neće biti mira na ovim prostorima dok je Vojinović u životu. Zato su raspisali poternicu za njim, ucenivši njegovu glavu na 40.000 kruna. Vojinović je započeo prepisku sa predstavnicima okupacione vlasti o predaji, ne pristajući ni na kakve uslove i ucene. Vojinovićeva porodica je takođe stradala zbog njegovog odmetništva. Otac, maćeha, sestra i brat su bili internirani u logore. Iz austrougarskog logora Ašah premešteni su u logor Nežider, gde su proveli teške dane.

Sa Pećancem se Vojinović poslednji put sreo u selu Đušnica 16. jula 1917. I na tom sastanku je došlo do rasprave, ali su se ipak dogovorili da rejon leve obale Toplice drži Vojinović. U tako teškoj situaciji, u Viči je organizovan sastanak svih ustanika kojim je predsedavao Vojinović. Kako on nije mogao da uspostavi kontakt sa Vrhovnom komandom, napisao je izveštaj i određena je grupa koja je trebalo da ga dostavi Vrhovnoj komandi. Trojica od izabranih stigli su do Solunskog fronta i predali pisma četničkog vojvode Vojinovića srpskoj Vrhovnoj komandi.

Ustanak je svakim danom jenjavao. Mnogi ustanici su se predavali i stupali u službu okupacionih trupa, predvodeći ih u poterama protiv četnika. Na megdanu je ostao samo Kosta Vojinović sa svojim odredom, koji se iz dana u dan brojčano smanjivao. Teški dani za Vojinovića i njegove saborce došli su nakon 15. oktobra 1917. Toga dana odred je doživeo težak poraz od potera okupacionih trupa, nedaleko od izvora Toplice, na mestu Livadice-Ivljak. U borbi je poginulo 18 boraca, među kojima i Vojinovićeva ljubav Stanka Petrović (devojačko Dimić), a 10 boraca je ranjeno. Vojvoda Kosta Vojinović je ranjen u nogu. Sve potere je vešto izbegavao do 23. decembra. Toga dana pronašla ga je bugarska potera u vodenici na Grgurskom potoku, u društvu četiri saborca. Ne mogavši da se suprotstavi poteri, Vojinović je ispunio obećanje da se neće živ predati u ruke neprijatelju. Ostavio je zabelešku da ga sahrane na mestu pogibije. Bugari su mu tu želju ispunili, ali tek pošto su njegovo telo izložili u Kuršumliji. Do varoši su njegove posmrtne ostatke dovezli saonicama, pozvali stanovnike Kuršumlije i okoline da se uvere u vojvodinu smrt, a zatim su ga vratili na mestu gde je izvršio samoubistvo i sahranili u jednoj jaruzi kraj vodenice.

Pijetet

Po završetku Prvog svetskog rata rezervni poručnik Vukoje Todorović, Vojinovićev bliži rođak po majci, iskopao je njegove posmrtne ostatke, sahranio ih na groblju pored grgurske crkve i postavio skromno spomen-obeležje. Na tom mestu podignut je 1940. godine monumentalni spomenik, delo vajara Rista Stijovića.

Junačkom smrću Kosta Vojinović je otišao u legendu. Njegovi saborci i stanovništvo Toplice nikada nisu zaboravili lik i delo četničkog vojvode Koste Vojinovića Kosovca. U Prokuplju u Gradskom parku je juna 1937. godine osvećena Vojinovićeva spomen-bista, tokom obeležavanja dvadeset godina od njegove junačke smrti. Spomenik je otkrio lično stari četnički vojvoda Kosta Pećanac. Ono je utkano u tradiciju o Topličkom ustanku, koja se pisanom i usmenom rečju prenosila sa kolena na koleno. U kolektivnom pamćenju, Vojinović je ostao kao neustrašivi junak, borac za slobodu i dostojanstvo svoga naroda.

Literatura

• Andrej Mitrović, Ustaničke borbe u Srbiji 1916—1918, Beograd 1987.
• Milivoje Perović, Toplički ustanak 1917, Beograd 1971.
• Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga.