Fabrika hartije Milana Vape
| Fabrika hartije Milana Vape | |
|---|---|
| Delatnost | proizvodnja hartije |
| Osnovano | 1905. god. |
| Sedište | Beograd Srbija |
Fabrika hartije Milana Vape je fabrika iz Beograda osnovana 1905. godine, a 1924. godine je izgrađena velika moderna fabrika. Uspešno je poslovala do Drugog svetskog rata, da bi nakon rata prešla u državno vlasništvo. Pedesetih godina XX veka prestala je sa radom, a njene mašine su premeštene u industrijsku zonu na Adu Huju.
Bila je prva sagrađena fabrika nakon Prvog svetskog rata i bila je veoma značajna za razvoj srpske privrede. Pokrenula je novu granu industrije i gotovo tri decenije bila je jedina fabrika papira u Srbiji. Jedno vreme je čak i izvozila papir što je za tadašnje vreme bila prava retkost.
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Osnivanje fabrike[uredi | uredi izvor]
Osnivanje fabrike hartije bilo je aktuelno još tridesetih godina XIX veka zbog toga što je država imala velike troškove zbog kupovine hartije iz Austrije. Međutim, proizvodnja je počela tek u prvoj deceniji XX veka. Osnivač fabrike bio je Milan Vapa iz Smederevske Palanke. Srpsku fabriku za preradu hartije osnovao je 1905. sa Milenkom Markovićem i Glišom Andrejevićem. Bila je smeštena u staroj trošnoj zgradi preko puta kafane Proleće[1]. Dve godine kasnije, razišao se sa ortacima, isplatio ih i postao jedini vlasnik. Zgradu na Kosančićevom vencu broj 14 otvorio je na Blagovesti, 25. marta 1910. godine i do početka Prvog svetskog rata u fabrici je bilo zaposleno oko 100 radnika. Veliku finansijsku pomoću u vidu bankarskih pozajmica pružili su mu g. Simon, tadašnji potpredsednik banke „Sosijete ženeral“ u Parizu i član Samostalne monopolske uprave, kao i direktor Zemaljske banke g. Recevil. Kada su njih dvojica u Beogradu osnovali Francusko-srpsku banku, Milan Vapa im je bio prvi klijent, dobivši tako neograničen kredit za razvoj fabrike.[2]
Međuratni period[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Nakon izbijanja Prvog svetskog rata proizvodnja je prestala, a Milan Vapa je rat proveo u Švajcarskoj obilazeći poznate fabrike hartije i upoznavajući se sa proizvodnjom. Tokom rata austrijanci su odneli sve mašine, pa je 1919. godine počela prepiska sa vladom o povraćaju mašina i zahtev za naknadu štete. S novcem dobijenim od odštete na ime nemačkih reparacija i s kreditom dobijenim od Francusko-srpske banke kupio je zemljište i počeo izgradnju velike i moderne fabrike hartije. Kuću na Kosančićevom vencu prodao je 1921. godine za 3,5 miliona dinara Ministarstvu prosvete koje je u njoj smestila Narodnu biblioteku Srbije.[2][3]
Dozvolu za izgradnju fabrike dalo je Ministarstvo trgovine i industrije u avgustu 1921, a gradnja je počela 17/30. septembra. Arhitekta je bio Karl Haniš, a radovima je upravljao Vladimir Bilinski. Fabriku su u septembru 1923. posetili predsednik vlade Pašić i ministar finansija Stojadinović - izveštava se da su mašine već bile montirane.[4] "Ilustrovani list" od 17. februara 1924. kaže da je "ovih dana" osnovan Upravni i Nadzorni odbor.[5] Kralj ju je posetio u vreme generalne probe mašina,[6] svečano je otvorena u martu 1924. godine i bila je prva nova fabrika sazidana u Jugoslaviji posle rata.[7][8] Spadala je u najveće fabrike toga vremena. Proizvodila je finu hartiju za pisanje, štampanje i crtanje, trgovačku i katastarsku hartiju, koncept hartiju, koričaru, hartiju za pakovanje i umnožavanje, mašinsku hartiju, fini luksuzni, kao i novinski papir.[9]
Uprava državnih monopola bila je zainteresovana za fabriku i ponudila je 20 miliona dinara da zajedno sa Milanom Vapom osnuje akcionarsko preduzeće. Vapi je ponuda bila interesantna, jer se time oslobađao dela duga prema Francusko-srpskoj banci. Time su uklonjene prepreke, pa je u decembru 1923. godine osnovano akcionarsko društvo pod firmom „Fabrika hartije Milana Vape a. d.“ Uprava monopola nameravala je da s vremenom postane jedini vlasnik, te je neispunjavanjem obaveza ometala sprovođenje ugovora, što je dovelo do sudskog spora i prourokovalo obustavu rada na 18 meseci od sredine 1926. do kraja 1927. godine. Fabrika je ponovo počela sa radom 1928. godine, a spor je sudski okončan 1930. godine, kada je odlučeno da se raskine ugovor i da Milan Vapa Upravi monopola isplati deset miliona dinara.[10]
Ekonomska kriza naterala je Milana Vapu da ponove osnuje akcionarsko društvo. Akcionarsko društvo pod imenom „Fabrika hartije Milana Vape a. d.“ sa sedištem u Beogradu osnovano je 29. septembra 1937. godine. Učešće u novoformiranom akcionarskom društvu uzeli su imućni industrijalci, trgovci i bankari, nosioci privrednog razvoja Beograda: Ferdinand Gramberg, Vlada Ilić, Aleksandar Božičković, Ljubomir Đuković, Živojin Nešić, dr Sava Gregović i Radomir Filipović. Nakon dve godine umro je Milan Vapa, pa je izabrana nova uprava a za njenog predsednika izabrana je Vapina supruga Milica Vapa koja je raspolagala sa najvećim brojem akcija.[11]
Nakon Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]
Fabrika je povremeno radila tokom Drugog svetskog rata, a njene mašine su ostale neoštećene. Nakon rata počela je obnova zgrade koja je oštećena u savezničkom bombardovanju 1944. godine. Kao i sva preduzeća nakon rata, i ovo je prešlo u društveno vlasništvo. Fabrika je 1947. počela da posluje pod imenom „Beograd”. Tokom pedesetih godina prošlog veka, obustavljena je proizvodnja hartije u nekadašnjoj Vapinoj fabrici i premeštena je u industrijsku zonu na Adu Huju. Fabrička zgrada je tada dobila novu namenu, jer se u nju uselilo Preduzeće za međunarodnu špediciju i javna skladišta „Jugošped“.[11]
Arhitektura[uredi | uredi izvor]
Fabrika je bila na odličnoj lokaciji podignuta uz savski železnički most,jedan kilometar udaljena od železničke stanice. Imala je sopstvenu insustrijsku prugu i kej za pristajanje brodova sa električnim kranom sa utovar i istovar robe. Fabrička zgrada je bila u osnovi nepravilnog pravougaonika, prostirala se na površini od oko 3.600 metara kvadratnih. U prostranoj fabričkoj zgradi nalazila su se sledeća odeljenja: kotlarnica, električna centrala, odeljenje glavne transmisije, holender sala, odeljenje za preradu krpa (sala za sortiranje i sala za kuvanje i pranje), odeljenje za mašinsku izradu hartije, sala za hlađenje hartije, odeljenje za sečenje, sortiranje i pakovanje hartije, mašinska radionica, magacin, laboratorija i odeljenje za ekspediciju gotove robe. Imala je najmodernije mašine uvezene iz Nemačke. Bila je povezana sa vodovodnom stanicom iz koje se snabdevala savskom vodom. Pažnja je posvećena i spoljašnjem izgledu, pažljivo su odabranim arhitektonski elementi te je ona predstavljala reprezentativno arhitektonsko zdanje.[12]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Spomenica o proslavi desetogodišnjice udaranja temelja fabrike hartije Milana Vape: 1921-1931, Beograd, Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije /1931/
- ^ a b Mihajlov 2010, str. 72.
- ^ „Politika”, 23. jun 1921
- ^ "Politika", 18. sept. 1923, str. 7
- ^ "Ilustrovani list"; 1924, br. 7; str. 11 (foto)
- ^ "Politika", 14. mart 1924, str. 6
- ^ Mihajlov 2010, str. 73.
- ^ Kulenović 2010, str. 124.
- ^ Mihajlov 2010, str. 74.
- ^ Mihajlov 2010, str. 75–76.
- ^ a b Mihajlov 2010, str. 76.
- ^ Mihajlov 2010, str. 74–75.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Kulenović, Rifat (2010). Industrijsko nasleđe Beograda. Beograd. COBISS.SR 174196748
- Mihajlov, Saša J. (2010). Fabrika hartije Milana Vape (PDF). Beograd. COBISS.SR 179102476
_-_Kula_Sibinjanin_Janka.jpg)
