Hasijum

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Hasijum
Opšta svojstva
Ime, simbolhasijum, Hs[a]
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum
Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon
Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon
Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton
Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon
Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon
Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson
Os
↑
Hs[a]
↓
(Uhb)
borijum ← hasijum → majtnerijum ‍
Atomski broj (Z)108
Grupa, periodagrupa 8, perioda 7
Blokd-blok
Kategorija  prelazni metal
El. konfiguracija
po ljuskama
2, 8, 18, 32, 32, 14, 2
Fizička svojstva
Agregatno stanječvrst (predviđeno)[3]
Gustina pri s.t.41 g/cm3 (predviđeno)[4]
Atomska svojstva
Energije jonizacije1: 730 kJ/mol
2: 1760 kJ/mol
3: 2830 kJ/mol
(ostale) (predviđeno)[5]
Atomski radijus126 pm (procenjeno)[4]
Kovalentni radijus134 pm (procenjeno)[6]
Ostalo
Kristalna struktura ​zbijena heksagonalna (HCP)
Zbijena heksagonalna (HCP) kristalna struktura za hasijum

(predviđeno)[3]
CAS broj54037-57-9
Istorija
Imenovanjepo Hassia-i, latinski za Hesen, Nemačka, gde je otkriven[7]
OtkrićeGesellschaft für Schwerionenforschung (1984)
Glavni izotopi
izotop rasp. pž. (t1/2) TR PR
269Hs syn 16 s α 265Sg
270Hs syn 9 s α 266Sg
277mHs syn 110 s SF
reference • Vikipodaci

Hasijum (Hs, lat. hassium), prethodno unniloktijum (Uno), prelazni je metal.[8][9] Naziv je dobio po jednoj od Nemačkih saveznih država, Hesenu. Prvi put ga je izolovao 1984. godine tim nemačkih istraživača koji su predvodili Peter Armbruster i Gotfrid Mincenberg. On je sintetički (ne nalazi se u prirodi već je dobijen veštački) i radioaktivni element. Najstabilniji poznati izotop hasijuma je 277Hs, sa vremenom poluraspada od oko 30 sekundi. Do danas je sintetizirano više od 100 atoma hasija.[10]

U periodnom sistemu nalazi se u d-bloku transaktinoidnih elemenata. Hasijum pripada elementima 7. periode i 8. grupe periodnog sistema, pa je stoga šesti član 6d serije prelaznih metala. Hemijski eksperimenti potvrdili su da se hasijum ponaša kao teži homolog osmijuma iz 8. grupe elemenata. Njegove hemijske osobine su samo delimično proučene, a do danas je poznato da u velikoj meri odgovaraju osobinama drugih elemenata iz iste grupe. Očekuje se da bi hasijum u većim količinama mogao biti srebrnasti metal koji lako reaguje sa kiseonikom iz vazduha, gradeći isparljivi tetroksid.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Prvu sintezu elementa 108 pokušao je 1978. godine ruski tim naučnika kojeg su predvodili Juri Colakovič Oganesjan i Vladimir Utjonkov na Zajedničkom institutu za nuklearna istraživanja (JINR) u ruskom gradu Dubna, koristeći reakcije kojim bi mogli dobiti izotope hasijuma-270 i 264. Međutim, dobijeni podaci nisu bili u skladu sa očekivanim, te su pet godina kasnije izveli nove eksperimente, kada su ova dva izotopa hasijuma dobijena zajedno sa izotopom 263. Eksperiment je ponovljen 1984. i potvrđen.[10]

Hasijum je zvanično otkriven 1984. godine, a otkrio ga je nemački tim istraživača kojeg su predvodili Peter Armbruster i Gotfrid Mincenberg na Institutu za istraživanje teških jona (nem. Gesellschaft für Schwerionenforschung, GSI) u Darmštatu. Naučnici su bombardovali metu sačinjenu od izotopa olova-208 sa ubrzanim jezgrima atoma željeza-58, nakon čega su dobili tri atoma izotopa hasijuma-265.[11] Nakon tog otkrića nastala je polemika u naučnim krugovima o tome ko bi zvanično trebao dobiti zasluge za otkriće hasijuma. IUPAC-ova transfermijska radna grupa (TWG) u svom izveštaju 1992. naznačila je saradnju nemačkih naučnika kao zvanično otkriće elementa. Naveli su da je Institut u Darmštatu „detaljnije, i uz bolja ubeđenja” pružio dokaze, a pošto su kombinovani podaci iz Dubne i Darmštata potvrdili da je sintetisani element upravo hasijum, GSI je dobio zasluge za otkriće. IUPAC-ova grupa je prethodno znala da su podaci takođe davali osnova da se rusko otkriće iz 1983. navede kao zvanično, ali su naveli da je „element 108 sa velikom verovatnoćom igrao značajnu ulogu u eksperimentu u Dubni”.[10][12]

Ime hasijum predložili su Peter Armbruster i njegovi saradnici, koji su zvanično priznati kao otkrivači elementa 1992, a izveli su ga iz latinskog imena nemačke savezne pokrajine Hesen (Hassia), gde se institut i nalazi.[10][13] Koristeći Mendeljejevu predloženu nomenklaturu za neimenovane i neotkrivene hemijske elemente, hasijum bi se trebao zvati i eka-osmijum. Godine 1979. tokom takozvanih "Transfermijskih ratova" (ali pre sinteze hasijuma), IUPAC je objavio preporuke prema kojim bi se ovaj element trebao nazivati unniloktijum (sa pripadajućim simbolom Uno),[14] što je predstavljalo sistematsko privremeno ime, sve dok se element ne otkrije (i otkriće potvrdi), te se zatim ne dodeli stalno ime. Iako su hemičari i fizičari generalno prihvatili ime hasijum, počev od škola do napredne literature, mnogi naučnici su ignorisali IUPAC-ovu preporuku, te ga zovu jednostavno "element 108" sa simbolom (108), ili samo 108, dok neki koriste predloženo ime „hasijum”.[15]

IUPAC-ova komisija je 1994. predložila da se element 108 nazove hanijum (Hn) prema nemačkom fizičaru Nobelovcu Otu Hanu, nakon ranijeg predloga otohanijum (Oh),[16] iako je dugogodišnja praksa bila da osoba ili osobe koje otkriju element imaju pravo da predlože ime,[17] tako da bi se elementi nazvani po Hanu i Lizi Majtner (majtnerijum) nalazili jedan do drugog, u čast njihovom zajedničkom otkriću nuklearne fisije.[16] Ovaj potez je bio zbog toga što nisu smatrali da je pokrajina Hesen išta „učinila” da bi se element nazvao po njoj.[10] Nakon protesta nemačkih naučnika i Američkog hemijskog društva, IUPAC se predomislio te je naziv hasijum (Hs) internacionalno prihvaćen 1997. godine.[10][18]

Predviđene osobine[uredi | uredi izvor]

Razni proračuni pokazuju da bi hasijum trebao biti najteži poznati element iz 8. grupe periodnog sistema, i da je to u skladu sa periodnim zakonima. Njegove osobine bi generalno trebale odgovarati onima koje se očekuju za teže homologe osmijuma, uz nekoliko neznatnih odstupanja zbog relativističkih efekata.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The most stable isotope of hassium cannot be determined based on existing data due to uncertainty that arises from the low number of measurements. The confidence interval of half-life of 269Hs corresponding to one standard deviation is, based on existing data, 16±6 seconds, whereas that of 270Hs is 9±4 seconds. It is also possible that 277mHs is more stable than both of these, with its half-life likely being 110±70 seconds, but only one event of decay of this isotope has been registered ažurirano: 2016..[1][2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Radioactive Elements”. Commission on Isotopic Abundances and Atomic Weights (na jeziku: engleski). 2018. Pristupljeno 2020-09-20. 
  2. ^ Audi 2017, str. 030001-136.
  3. ^ a b Östlin, A. (2013). „Transition metals”. Electronic Structure Studies and Method Development for Complex Materials (PDF) (Licentiate). str. 15—16. Pristupljeno 24. 10. 2019. 
  4. ^ a b Hoffman 2006, str. 1691.
  5. ^ Hoffman 2006, str. 1673.
  6. ^ Robertson, M. (2011). „Chemical Data: Hassium”. Visual Elements Periodic Table. Royal Society of Chemistry. Pristupljeno 28. 11. 2012. 
  7. ^ Emsley, J. (2011). Nature's Building Blocks: An A–Z Guide to the Elements (New izd.). Oxford University Press. str. 215–217. ISBN 978-0-19-960563-7. 
  8. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  9. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  10. ^ a b v g d đ Emsley John (2011). Nature's Building Blocks: An A-Z Guide to the Elements (novo izd.). New York, NY: Oxford University Press. str. 215–7. ISBN 978-0-19-960563-7. 
  11. ^ Münzenberg G.; Armbruster P.; Folger H.; Heßberger F. P. (1984). „The identification of element 108” (PDF). Zeitschrift für Physik A. 317 (2): 235—236. Bibcode:1984ZPhyA.317..235M. doi:10.1007/BF01421260. Arhivirano iz originala (PDF) 18. 11. 2012. g. Pristupljeno 17. 4. 2017. 
  12. ^ Barber, R. C.; Greenwood N. N.; Hrynkiewicz A. Z.; Jeannin Y. P.; Lefort M. (1993). „Discovery of the transfermium elements. Part II: Introduction to discovery profiles. Part III: Discovery profiles of the transfermium elements”. Pure and Applied Chemistry. 65 (8): 1757. doi:10.1351/pac199365081757. ; za prvi dio vidi: Wapstra, A. H. (1991). „Criteria that must be satisfied for the discovery of a new chemical element to be recognized”. Pure Appl. Chem. 63 (6): 879—886. doi:10.1351/pac199163060879. 
  13. ^ Ghiorso A.; Seaborg Glenn T.; Organessian Yu. Ts.; Zvara I.; Armbruster P. (1993). „Responses on 'Discovery of the transfermium elements' by Lawrence Berkeley Laboratory, California; Joint Institute for Nuclear Research, Dubna; and Gesellschaft fur Schwerionenforschung, Darmstadt followed by reply to responses by the Transfermium Working Group”. Pure and Applied Chemistry. 65 (8): 1815—1824. doi:10.1351/pac199365081815. 
  14. ^ Chatt, J. (1979). „Recommendations for the naming of elements of atomic numbers greater than 100”. Pure and Applied Chemistry. 51 (2): 381—384. doi:10.1351/pac197951020381. 
  15. ^ Haire, Richard G. (2006). „Transactinides and the future elements”. Ur.: Morss; Edelstein, Norman M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (3 izd.). Dordrecht, Holandija: Springer Science+Business Media. ISBN 1-4020-3555-1. 
  16. ^ a b nepoznat (1994). „Names and symbols of transfermium elements (IUPAC Recommendations 1994)”. Pure and Applied Chemistry. 66 (12): 2419. doi:10.1351/pac199466122419. 
  17. ^ „IUPAC verabschiedet Namen für schwere Elemente: GSI-Vorschläge für die Elemente 107 bis 109 akzeptiert” (PDF). GSI-Nachrichten (na jeziku: nemački). Gesellschaft für Schwerionenforschung. 1. 3. 1997. 
  18. ^ nepoznat (1997). „Names and symbols of transfermium elements (IUPAC Recommendations 1997)”. Pure and Applied Chemistry. 69 (12): 2471. doi:10.1351/pac199769122471. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Hasijum na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хасијум&oldid=27548686”