Аристофан ( Αριστοφανης) (рођен око 445. године пре н.е. у Атини, умире око 385. године пре н.е.) најзначајнији је представник старе атичке комедије.
Аристофан је био ангажован писац, непосредан и оштар у својој критици. Окренут је савременим догађајима и збивањима, и познатим личностима. Његове комедије су друштвено-политички тенденциозне. Он излаже подсмеху и порузи друштвене изопачености: демагогију која својим обећањима обмањује народ, несавесност судија, незнање код већања, лакоумност, непостојаност, денунцијанство, шовинизам. Рат, демагогију, софистику и Еурипида као књижевно-психолошког изданка софистике сматрао је кривцима за тешко стање у коме се држава налазила. По њему софистика је својим агностицизмом, индивидуализмом, ревизијом свих дотадашњих етичких, друштвених и политичких постулата представљала идејну основу и теоријску позадину демагогије и ратне хистерије, непосредних криваца за стање у којем се држава налазила.
Комедиографски рад Аристофана поклапа се са класном и политичком борбом за време Пелопонеског рата (431 – 404. г. п.н.е.). Његов рад је окренут у потпуности савременим догађајима и политичким збивањима па ће у складу с тим и његове комедије одражавати класни антагонизам његова времена заснован на супротстављеним интересима.
Хеленизам (од грчке речи „helios“ која значава праоца Грка) је у историји уметности и култури епоха источног средоземља и предње Азије од освајања започета 338. п. н. е. македонским владарем Филипом II и његовим сином Александром Великим и настављена је наступајућим државама (Македонија са Грчком, империјом Селеукида, Птолемеја, Бактријско царство, Пергамска империја и др.) све до 30. п. н. е. и самовладе првог римског цара Октавијана, до доба када је последња хеленистичка држава изгубила самосталност, Птолемејски Египат. Образовање, уметност, вредности и уметнички стилови старих Грка примали су ред народа, и у исто време обогаћивали домаће традиције.
Хеленизам се сматра значајним периодом античке културе и уметности и у то доба се утицаји Грчке шире далеко на исток где су се у Азији мешали са елементима оријенталног света.
Грчки народ је био један од првих који је стварао митове преко којих је покушавао да схвати, да да интерпретације, о свему ономе што превазилази димензије људског разума у то време, као и о свему ономе, што је у њиховим очима било необјашњиво и неукротиво. Њихове приче су се преносиле с колена на колено, надограђујући се и мењајући се у складу са потребама, као и степеном развоја сваке епохе. По грчком миту, у почетку су небо и земља били измешани и владао је хаос. Затим су се из хаоса издвојили богиња Геја - земља и Уран - небо. Њих двоје изродили су остале богове - титане. Грци су веровали да су људи никли из земље попут биљака, међутим временом је то веровање одбачено и мислило се да је титан Прометеј од глине направио човека, а да му је Атина удахнула душу. У грчкој митологији спомињу се и полубогови, који се називају херојима. Они имају натчовечанску снагу, памет, спретност. Обично су били заштитници људи, убијали чудовишта и разбојнике. Најпознатији грчки хероји јесу Херакле (Хераклес, Херкулес, Херкул), Тезеј, Јасон. Неки од најпознатијих грчких митова су: Мит о Прометеју, Икару и Деделу, Одисеју...
Хеленска књижевност обухвата књижевно стваралаштво које започиње Хомеровимеповима око 8. века п. н. е., а завршава се оквирно 529. године нове ере, када је византијски царЈустинијан затворио Платонову Академију у Атини, последњу филозофску школу у антици. Хеленска је књижевност не само пресудно утицала на формирање римске књижевности, него је извршила огроман утицај и на целокупну потоњу европску књижевност, како у тематици тако и у обликовању готово свих књижевних врста. У временском распону од тринаест векова у антици – осам пре нове ере и пет нове ере – стварали су многи песници и прозни писци, који су језиком и културом Грци, али нису сви родом били Грци: освајања Александра Великог проширила су грчку цивилизацију ван граница Хеладе, те су главни градови Александрових наследника – Александрија, Антиохија и други – постали већа средишта грчке цивилизације од старих грчких полиса.
Настанак Хомерових епова, Илијаде и Одисеје, који се ставља око 800. п. н. е., обично се узима за почетак хеленске књижевности.
За Питагору је везана западнохеленска морално-религиозна реформација, која према напредним схватањима јонске материјалистичке школе представља реакцију. Питагоров духовни тип је исто толико мутан као и његова историјска личност, обавијена густом маглом митова и легенди.
Питагора се родио око 568. п. н. е. као син Мнесарха, резача драгога камена, на острву Саму. Вероватно је да је по наређењу самскога тиранина Поликрата путовао у Египат, да боље упозна установе египатских свештеника (Isocr. Bus. 28). Због несугласица с Поликратом, а можда и само због одвратности према његовој тираниди, преселио се у Кротон у јужној Италији или Великој Хелади, где су се, откако је Јонија под персијском влашћу почела да опада, створила нова средишта хеленске просвете и моћи.
ПОГЛЕДАЈТЕ И ОВЕ ПОРТАЛЕ 
Помозите и Ви:
