Japan

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga


Koordinate: 35° 9′ 22“ SG Š, 136° 3′ 36“ IGD

Japan
日本国

Nihon-koku
Zastava Japana Grb Japana
Zastava Grb
krilatica: nema
Himna
Kimigayo (Vladavina našeg cara)
Položaj Japana
Glavni grad Tokio
Službeni jezik japanski
Car: Car Akihito od Japana
Premijer: Šinzo Abe
Oblik države Ustavna monarhija
Površina  
 — ukupno 377.873 km² (63)
 — voda (%) 0,8
Stanovništvo  
 — 2013. 127.290.000 (10)
 — gustina 337/km² 
Valuta Jen (JPY ¥)
Vremenska zona UTC +9
Internet domen .jp
Pozivni broj +81

Japan (Ja-nippon_nihonkoku.ogg Japan ) (日本 Nihon zvanično 日本国 Nihon-koku) je ostrvska carevina na Dalekom istoku [1]. Površina Japana je 377.873 km². Po površini Japan je 63. država u svetu. Japan je na zapadu od Rusije, Severne i Južne Koreje odvojen Japanskim morem, a na jugozapadu od Kine ga razdvaja Istočnokinesko more. Istočnu stranu Japana zapljuskuje Tihi okean. Glavni i najveći grad je Tokio, a ostali veći gradovi su Jokohama, Osaka, Nagoja, Saporo, Kobe, Kjoto, Fukuoka, Kavasaki i Saitama.

Japan je arhipelag kojeg čine 6.852 ostrva, od kojih su najveća Honšu, Kjušu, Šikoku i Hokaido. Zajedno, ova četiri ostrva čine 97 procenata površine Japana. Japan je deseta najmnogoljudnija zemlja sveta sa preko 126 miliona stanovnika. Veća oblast Tokija Honšu ostrva sadrži de fakto prestonicu Tokio i okolne prefekture. To je najveća gradska oblast u svetu, sa više od 30 miliona stanovnika.

Japan je monarhija sa najdužim kontinuitetom među monarhijama koje i danas postoje. Za osnivača današnje carske dinastije uzima se polulegendarni car Džinmu iz 7. veka p. n. e. Arheološka istraživanja pokazuju da su ljudi u Japanu živeli najkasnije u periodu gornjeg paleolita. Prvo zabeleženo pominjanje Japana je u kineskim istorijskim tekstovima iz prvog veka. Otvaranje Japana prema svetu u 19. veku je prethodio dug period samoizolacije. Od usvajanja ustava iz 1947. Japan je ustavna monarhija.

Po nominalnom BDP, Japan je treća najjača privreda na svetu posle SAD-a i Kine.

Izvorno ime[uredi]

Sinojapanska reč za Japan je Nippon ili Nihon, a puni naziv je Nihon no Koku što doslovno znači „Zemlja gde izlazi sunce“, zbog čega se Japan često naziva „Zemlja izlazećeg sunca“.

Sama reč dolazi od kineskog jezika i reči Jih Pen. Japansko ime „Nipon“ se koristi u službene svrhe, pa se može naći na novcu, poštanskim markicama i stadionima na kojima se održavaju međunarodni sportski događaji. Nihon se povremeno koristi u Japanu.

Inače, čisto japansko ime za Japan je Jamato, ali je to zastareo naziv koji se više ne koristi.

Ranu mandarinsko-kinesku reč za Japan je evidentirao Marko Polo kao Cipangu. Ipak, kantonski naziv za Japan od koga verovatno potiče reč „Japan“ je Jatbun. U Malau kantonskom reč postaje Japang i sa tom reči su se susreli portugalski trgovci u Malaci u 16. veku. Smatra se da su portugalski trgovci doneli tu reč u Evropu. Ta je reč prvi put zabeležena u Engleskoj, 1577. godine u udžbeniku gramatike kao Giapan. U Engleskoj službeni naziv je „Japan“. Ranije, pun naziv je glasio „Japansko carstvo“. Službeni japanski naziv je Nihonkoku (日本国), „Država Japan“. Državno ime se sastoji od znakova "日" (izgovor „Ni“, što znači dan ili sunce) "本" (izgovor „Hon“ što znači knjiga, izvor ili koren) i "国" (izgovor „Koku“ što znači država). Japanska zastava službeno se zove Hi no Maru tj. sunčev disk.

Istorija[uredi]

Periodizacija[uredi]

Periodizacija japanske istorije:

Datumi Period Period Pod-period Vlast
30 000. p. n. e. – 10 000. p. n. e. Paleolit   Nepoznato
10 000. p. n. e. – 300. p. n. e. Drevni Japan Jomon   Plemenski savez Jamataj
900. p. n. e. – 250 n.e. (preklapanje) Jajoj  
c. 250 n.e. – 538 n.e. Kofun Jamato država, Jamato Takeru, Klanovi u Jamato državi, Kumaso klan, Emiši klan, Sumeragi klan, Nakatomi klan, Imibe klan, Otomo klan, Soga klan, Mononobe klan
538 n.e. – 710 n.e. Klasični Japan Asuka
710–794 n.e. Nara   Japanski car
794 n.e. – 1185 n.e. Hejan  
1185 n.e. – 1333 n.e. Feudalni Japan Kamakura   Kamakura šogunat
1333 n.e. – 1336 n.e. Kenmu restauracija   Japanski car
1336 n.e. – 1392 n.e. Muromači Nanbokučo ratovi Ašikaga šogunat
1392 n.e. – 1467 n.e.  
1467 n.e.– 1573 n.e. Sengoku period Ašikaga šogunat, Vladavina daimjoa, Takeda klan, Oda klan, Tokugava klan, Tojotomi Hidejoši
1573 n.e. – 1603 n.e. Azuči-Momojama
1603 n.e. – 1868 n.e. Rani moderni Japan Edo   Tokugava šogunat
1868 n.e. – 1912 n.e. Moderni Japan Predratno stanje Mejdži Japanski car
1912 n.e. – 1926 n.e. Tajšo
1926 n.e. – 1945 n.e. Predratni period Šova
1945 n.e. – 1952 n.e. Savremeni Japan Posleratno stanje Okupirani Japan (Posleratni period Šova) Vrhovni komandant snaga alijanse
1952 n.e. – 1989 n.e. Post-okupacija (Posleratni period Šova) Parlamentarna demokratija
1989 n.e. – sadašnjost Hejsej

Savremena japanska istoriografija deli istoriju Japana na sedam osnovnih perioda:

  1. Preistorijski period (senši)
  2. Protoistorijski (prvi istorijski) period (genši)
  3. Stari period (kodaj)
  4. Srednjovekovni period (čusej)
  5. Rani moderni period (kinsej)
  6. Moderni period (kindaj)
  7. Savremeni period (gendaj)

Praistorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Jomon period, Jajoj period, Kofun period i Jamato

Arheološka otkrića otkrivaju da je Japan bio naseljen ljudima još pre 50.000 godina, tokom starijeg kamenog doba. Tokom ledenog doba Japan je bio spojen sa kopnom Azije (Sahalin na severu, i verovatno Kjošu na jugu), omogućujući migracije (selidbu) ljudi, životinja i biljaka na japanski arhipelag iz prostora današnje Kine i Koreje.

Sa završetkom poslednjeg ledenog doba i početkom globalnog otopljenja razvija se jomonska kultura 11.000 godina pre nove ere. Obeležava je prelaz iz mezolitičkog u neolitički način života i prva industrija keramike u svetu. Smatra se da je jomonska populacija preteča proto-japanske i Ainu populacije. Sam naziv Jomon za ovo razdoblje, koje je trajalo otprilike od 10.000 do 300 god. p. n. e., dolazi od vrpčastih ukrasa na keramici tog vremena. Početak Jajoi razdoblja negde oko 300 godina pre nove ere obeležavaju: obrada zemlje, pravljenje metala i napredna obrada (proizvodnja) keramike. Razdoblje Jajoi završava oko 300 god. kada počinje Jamato razdoblje.

Klasično doba[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Klasični Japan, Kodžiki, Nihon šoki i Fudoki

Prvi pisani dokumenti o japanskoj istoriji javljaju se u 5. i 6. veku, kada je Baekje kraljevstvo upoznalo Japan sa kineskim sistemom pisanja, budizmom i ostalim tekovinama kineske kulture. Kroz edikt 645. Tajka reforme, jača se uvođenje kineske kulturne prakse. Japan reorganizuje vladu u skladu sa kineskom izvršnom strukturom. Nara razdoblje počinje u 8. veku i obeležava ga prva snažna japanska država, koncentrisana oko carskog dvora u gradu Hejdžokjo (sada Nara). Carski dvor se kasnije seli u Hejan-kjo (sada Kjoto) kada počinje „zlatno doba“ klasične japanske kulture, razdoblje nazvano Hejan.

Srednjovekovno doba[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Kamakura period, Kemo obnova, Muromači period i Azuči-Momojama period

Godine 794. počinje Hejan razdoblje, jer je te godine 50. car Kanmi (736805). preselio svoju prestonicu iz Nare u Hejan-kjo ("Grad mira"), danas poznat kao Kjoto ("Glavni grad").

Tada su ga zvali Mijako ("Carska prestonica"). Do tada su carevi često menjali mesto svojih prestonica, ali je sa vremenom to postalo preskupo. Dakle, prvu stalnu prestonicu Japan je dobio slučajno a ne planski. Vremenom je dvorska aristokratija izgubila dodir sa pukom i drugim slojevima društva, a u međuvremenu se izdigao stalež ratnika, vojnika i lokalnih plemića. Nakon Genpej rata (11801185.) u kom su učestvovala dva takva klana lokalnih plemića, Minamoto (kin. Gendži) i Tajra (kin. Hejke) po kojima je rat i dobio ime (Genpej=Gen+pej tj. hej), klan Minamoto je pobedio u bici kod Dan-no-Ure (blizu Šimonosekija, između ostrva Kjušu i Honšu) 1185. godine čime je započelo Kamakura razdoblje.

Početak Kamakura perioda je takođe bitan jer je 1191. god. budistički redovnik Eisaj Zenji (poznat i kao Mjoan Eisaj tj. Josaj te kao Senko ili Zenko Kokuši tj. „učitelj nacije“, 11411215.) iz Kine doneo znanje o zenu (kin. cha'n, u Indiji poznat kao Dhuana na sanskrtu), tj. budizam (Japanci koriste izraz Budin put ili Put Bude). Nakon pet godina boravka u Kini, Eisaj je preneo „pečat svesti“ po tradiciji Huang-Lunga, a „Inku“ (dokaz o prosvetljenosti i potvrdu da može naučavati zen budizam) je dobio od kineskog čan majstora Orjo linije Rinzaj zena, Su-an Hjaj-čana (jap. Kian Esho ili Echo, poznat i kao Kyoan, živeo u 12. veku).

Godine 1192. car je proglasio vođu klana Minamoto, Minamoto no Joritoma za seitaišoguna tj. „general koji je pobedio varvare“. Joritomo je kao prvi šogun u japanskoj istoriji u gradu Kamakuri ustoličio svoje sedište koje je nazvano Bakufu tj. „vlada pod šatorom“. Time je započeo Kamakura šogunat, prvi šogunat u japanskoj istoriji. Trajao je do 1338. kada je srušen od klana Ašikaga čime započinje Ašikaga šogunat. Nekoliko godina ranije, 1333. god. Kamakura razdoblje zamenjuje razdoblje Muromači, koje je nazvano tako po četvrti u Kjotu u kojoj je bio smešten glavni štab klana Ašikaga. Oni su ga ustoličili nakon 1333. godine kada su ušli u Kjoto i nakon što su spalili Kamakuru, sedište Kamakura šogunata.

Sredinom 16. veka trgovci iz Portugala, Španije, Holandije i Engleske kao i hrišćanski misionari dostigli su Japan i prvi put pokrenuli "Nanban“ (Južni varvari) period aktivne trgovine i kulturne razmene između Japana i Zapada. Japan je počeo upotrebljavati i proizvoditi zapadno oružje, koje postaje ključan faktor za ujedinjenje države u skladu sa Tokotomi Hidejoši (15361598) Tokom Azuči-Momojama razdoblja u 1592. godini Japan šalje svoje snage u invaziju Koreje u nadi da će konačno osvojiti Kinu. Trupe samuraja sa borbenim iskustvom i velika količina oružja doneli su uspeh. Za mesec dana Japanci su kontrolisali skoro celu zemlju (Kinu i Koreju). Ipak korejske i kineske snage pobeđuju japanske invazijske snage zbog velike izdržljivosti i napredne korejske flote. Korejski admiral Ji Sun-sin je pobedio 133 japanska broda sa 12 „brodova-kornjača“ - prvim borbenim brodovima u svetu. Pomoću njih su prekinuli dostavu što je dovelo do poraza invazijskih snaga.

1600. godine, u bici za Sekigaharu, šogun Tokugava Ijejasu je pobedio svoje neprijatelje. 1603. godine je osnovao šogunat Tokugava u malom ribarskom selu Edo (ili "Yeddo"), sad poznato kao Tokio ("Istočna prestonica"). Šogun je vladao Japanom do Mejdži restauracije, 1868. godine kada je car povratio svoje vlasti nakon skoro 700 godina.

Moderno doba[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Nanbanski trgovački period

Tokom prve polovine 17. veka novonastali Tokugava šogunat je sumnjao da su katolički misionari zapravo prethodnici vojnog osvajanja od snaga Iberije. Prekinuli su sve veze sa Evropljanima, osim vrlo ograničenih kontakata sa protestantskim holandskim trgovcima na ostrvu Dedžima, a kineskim brodovima je bio dopušten ulaz u Nagasaki i Koreju zbog diplomatskih odnosa sa glavnim gradom.

Od eksplozije atomske bombe nad Nagasakijem stvorila se pečurka visoka 20 kilometara

Izolacija je trajala 251 godinu, dok komodor Metju Peri nije prisilio Japan na otvaranje prema Zapadu sa ugovorom Kanagava u 1854. godini. Tokom nekoliko godina obnovljeno je trgovanje sa Zapadom. Samuraji su u tome videli znak slabosti šogunove vlasti i usledio je Bošin rat od 1867. do 1868. Mejdži obnovom 1868. godine šogun je bio prisiljen odstupiti i caru je vraćena moć. U vreme Mejdži ere pokreću se mnoge reforme. Ukinut je feudalizam i usvajaju se mnoge zapadnjačke institucije, uključujući legalni sistem i vladu zajedno sa ekonomskim, socijalnim i vojnim reformama, koje pretvaraju Japansko carstvo u jednu od velikih sila u svetu. Kao rezultat Prvog kinesko-japanskog rata i Rusko-japanskog rata, Japan je kontrolisao Tajvan i pola Sahalina, a kasnije je pripojio Koreju (1910. godine).

Ranih godina 20. veka Japan povećava uticaj i proširuje vojsku, što dovodi do invazije Mandžurije i Drugog kinesko-japanskog rata (1937.). Japan zatim sklapa Trojni savez sa Nemačkom i Italijom. Japanske vođe su smatrale da je potrebno napasti američku mornaricu u Perl Harboru (1941.) da bi se osigurala japanska nadmoć u jugoistočnoj Aziji. Ipak, ulaz Sjedinjenih Američkih Država u Drugi svetski rat je poremetio ravnotežu na Pacifiku na štetu Japanaca. Nakon žestokih borbi na Pacifiku Japan gubi Okinavu u Osaki i ostale gradove strateškim bombardovanjem američkih snaga. Bombardovanje Hirošime i Nagasakija atomskim bombama dovodi do bezuslovne predaje Japana Sjedinjenim Američkim Državama 15. avgusta 1945.

Nakon izgubljenog rata Japan ostaje pod okupacijom SAD do 1952. Kasnije počinje vrlo brz ekonomski razvoj koji je vratio blagostanje na ostrva. Uspeh Olimpijskih igara u Tokiju u 1964. postao je znak da je Japan napokon ponovo dobio svoj nacionalni status. Ostrva Rjukju ostaju pod vlasništvom SAD do 1972. da bi stabilizovali istočnu Aziju i vojska ostaje tamo i danas.

Takav preokret uključuje i spor oko ostrva Senkaku na koje prava polažu Kina i Tajvan. Kurilska ostrva na severu Hokaida, koje je Sovjetski Savez zauzeo pred kraj Drugog svetskog rata, još uvek ostaju sporno područje i Japan i dalje zahteva njihov povrat. Japan osporava kopno nad Hridama Ljankurta zajedno sa Južnom Korejom, koja okupira područje bogato ribom.

Godine 2003, premijer Džuničiro Koizumi odlučuje da će poslati vojsku u Irak, što je prvo vojno delo Japana bez pristanka UNa nakon dogovora pre skoro pet godina.

Tri simbola Japana - planina Fudži, trešnjin cvet (sakura) i brzi voz šinkansen.

Geografija[uredi]

Fizička mapa Japana

Japan je ostrvska zemlja i proteže se uzduž istočne (pacifičke) obale Azije. Glavna osrtva od severa prema jugu su Hokaido, Honšu, Šikoku i Kjušu. Osim njih, Japanski arhipelag obuhvata oko 3000 manjih ostrva. Japan okružuje više mora: na severu Ohotsko, na istoku Japansko i Žuto more, na jugu Istočno Kinesko more i na zapadu Veliki tihi okean.

  • Površina: 377.835 km² (uključujući 3.091 km² teritorijalnih voda)
  • Obala: 29.751 km
  • Najviši vrh: planina Fudži (3.776 m)
  • Najniža tačka: Hadžiro-gata (-4 m)
  • Najduža reka: Šinano (367 km)
  • Najveće jezero: Biva (670 km²)

Oko 73% zemlje je brdovito, sa planinskim lancem koji se proteže preko glavnih ostrva. Kako je malo ravnica, mnoga brda i planinski obronci se obrađuju sve do vrha, a na svakoj većoj ravnici su se razvili važniji gradovi. Nizije (najveća je Kanto ili Tokijska) se nalaze odvojeno, duž priobalja. Na ostrvu Hokaido osnovni planinski greben predstavlja produžetak planinskog lanca Sahalina i Kurilskih ostrva, sa najvišim vrhom 2290 m (Asahi vrh).

Japan se nalazi u vulkanskoj zoni na Pacifičkom vatrenom krugu. Duž svih ostrva se osećaju česta slaba podrhtavanja tla i povremene vulkanske aktivnosti. Razorni zemljotresi, čiji rezultat su često cunamiji, događaju se nekoliko puta u veku. Najveći potresi u poslednje vreme bili su Čuecu 2004. godine, Veliki Hanšin zemljotres 1955. godine i zemljotres na ostrvu Honšu 2011. godine, kao najveći u istoriji Japana, a peti po jačini u svetu. Mnogo je toplih izvora, koje su razvili u odmarališta.

Japan nije naročito bogat ni energentima ni rudnim blagom. Što se tiče energetskih izvora, Japan raspolaže ugljem i vodom, ali nedovoljnom količinom nafte i gasa, koje mora da uvozi. Stoga je Japan usvojio i razvio nuklearnu energetiku, čime je obezbedio pouzdano snabdevanje električnom energijom, smanjio zavisnost od uvoznih energenata (nafta, gas) i zavisnost od domaćih rezervi energenata u budućnosti.

Neki od gradova u Japanu su Tokio, Kjoto, Nagasaki, Nagoja, Osaka, Saporo, Hirošima.

Administrativna podela[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Prefekture Japana
Oblast Prefektura
Hokaido Hokaido (1)
Tohoku Akita (5), Aomori (2), Fukušima (7), Ivate (3), Mijagi (4), Jamagata (6)
Kanto Čiba (12), Gunma (10), Ibaraki (8), Kanagava (14), Saitama (11), Točigi (9), Tokio (13)
Čibu Aiči (23), Fukuj (18), Gifu (21), Išikava (17), Nagano (20), Nigata (15), Šizuoka (22), Tojama (16), Jamanaši (19)
Kansaj Hjogo (28), Kjoto (26), Mije (24), Nara (29), Osaka (27), Šiga (25), Vakajama (30)
Čugoku Hirošima (34), Okajama (33), Šimane (32), Totori (31), Jamaguči (35)
Šikoku Ehime (38), Kagava (37), Koči (39), Tokušima (36)
Kjušu Fukuoka (40), Kagošima (46), Kumamoto (43), Mijazaki (45), Nagasaki (42), Oita (44), Saga (41)
Okinava Okinava (47)

Klima[uredi]

Japan ima umerenu klimu i 4 izrazita godišnja doba, ali zbog velike daljine od severa prema jugu klima varira od regije do regije. Uz južnu obalu Japana protiče topla morska struja Kurošio, a uz severoistočnu hladna struja Ojašio. Stoga se klima u Japanu kreće od suptropske do subpolarne, ali u najvećem delu zemlje preovlađuje vlažna monsunska klima. Na klimu osim toga utiču sezonski vetrovi koji duvaju sa kontinenta prema okeanu zimi i u obratnom smeru leti.

Kasni maj i rani jun su kišno razdoblje (osim u Hokaidu), kada se nad Japanom nalazi sezonska kišna fronta (baiu zensen). U kasno leto i ranu jesen se iz tropskih područja niskog pritiska iznad ekvatora razvijaju tajfuni i prolaze od jugozapada prema severoistoku, često donoseći obilne kiše.

Geografska raznolikost Japana ga deli u 6 glavnih klimatskih područja:

  • Hokaido: Ima umerenu klimu sa dugim, hladnim zimama i svežim letima. Padavine nisu obilne, ali se zimi na ostrvima obično nakupi dosta snega.
  • Japansko more: Severozapadni vetar zimi donosi puno snega. Leti je regija hladnija od pacifičkog područja, ali su ponekad temperature ekstremno visoke zbog fenomena fena, toplog vetra.
  • Središnje visoravni (Chuo-Kochi): Tipična kontinentalna klima, sa velikim temperaturnim razlikama između leta i zime i između dana i noći. Nema puno padavina.
  • Seto unutrašnje more (Seto-naikai): Planine u Čugoku i Šikoku regijama zaustavljaju sezonske vetrove, time stvarajući lepo vreme kroz celu godinu.
  • Tihi okean: Ima hladne zime sa malo snega i vruća, vlažna leta zbog jugoistočnog sezonskog vetra.
  • Rjukju ostrva ili Jugozapadna ostrva: Imaju suptropsku klimu sa toplim zimama i vrućim letima. Padavine su obilne, posebno u kišnoj sezoni. Česti su tajfuni; u 2004. godini do ostrva je došlo rekordnih 10 tajfuna. Na klimu utiču i morske struje, topla kurošio i hladna ojašio.

Stanovništvo[uredi]

Mapa Japana sa najvećim gradovima

Broj stanovnika u Japanu raste vrlo brzo, povećava se udeo stanovništva starijeg od 65 godina, pa su već sada vidljive ekonomske i socijalne posledice takvog privrednog rasta. Etnički sastav Japana je: 99,2% Japanci, 0,6% Korejci, 0,2% ostali.

Najveći gradovi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Spisak gradova u Japanu
Tokio
Tokio
Jokohama
Jokohama
Osaka
Osaka
Nagoja
Nagoja
Poredak Grad Prefektura Populacija Saporo
Saporo
Kobe
Kobe
Kjoto
Kjoto
Fukuoka
Fukuoka
1 Tokio Tokio 8.949.447
2 Jokohama Kanagava 3.689.603
3 Osaka Osaka 2.666.371
4 Nagoja Aiči 2.263.907
5 Saporo Hokaido 1.914.434
6 Kobe Hjogo 1.544.873
7 Kjoto Kjoto 1.474.473
8 Fukuoka Fukuoka 1.463.826
9 Kavasaki Kanagava 1.425.678
10 Saitama Saitama 1.222.910
11 Hirošima Hirošima 1.174.209
12 Sendaj Mijagi 1.045.903
13 Kitakjušu Fukuoka 977.288
14 Čiba Čiba 962.130
15 Sakaj Osaka 842.134
16 Nigata Nigata 812.192
17 Hamamacu Šizuoka 800.912
18 Kumamoto Kumamoto 734.294
19 Sagamihara Kanagava 717.561
20 Šizuoka Šizuoka 716.328
2010 Census[2]


Teritorijalni sporovi[uredi]

Japan ima nerešene teritorijalne sporove oko četiri južna ostrva Kurilskog arhipelaga (koja su pod vlašću Rusije), kao i Ostrva Lijankur™ (korejski Dokdo, japanski Takešima), pod vlašću Južne Koreje, i ostrva Senkaku (kineski Diaoyutai), na kog pravo polažu i Kina i Tajvan.

Privreda Japana[uredi]

Saradnja vlade i industrije, nakon Drugog svetskog rata, pomogle su Japanu da napreduje neverovatnom brzinom tako da su postali jedna od najvećih privrednih sila u svetu zajedno sa SAD i Evropskom unijom. Tri decenije celokupni privredni rast je neobičan: 10 % u 1960., 5 % u 1970. i 4 % u 1980. godini.

Rast Japana bitno je usporen nakon 1990. i pucanja balona sa naduvanim cenama nekretnina. Često se period od 1990. do 2010. naziva izgubljene dve dekade, jer se japanska ekonomija ne oporavlja punih 20 godina nakon velikoga ekonomskoga sloma na tržištu nekretnina. Špekulacije na tržištu nekretnina dostigle su takav nivo da je cena kvadratnoga metra na najskupljoj lokaciji dostigla 1989. vrednost od čak 215.000 dolara.

Rast japanskoga bruto nacionalnoga proizvoda od 1956 do 2008

Napreci vlade da ožive ekonomski rast imaju mali uspeh. Prepoznatljive karakteristike Japanske privrede osim rada proizvođača, dobavljača, distributera i banke su grupe zvane: Keirecu; moćna unija preduzetništva i Šunto; ugodna veza sa vladinim birokratama, garancija doživotnog zaposlenja (šušin kodžo) u velikim korporacijama i visoko neoinizirane firme. Nedavno su Japanske kompanije počele napuštati te norme radi većeg profita. Vlada Juniđiroa Koizumia je odredila ili pokušava veliku privatizaciju i inostrane investicije radi podsticanja Japanske „uspavane“ privrede.

Ekologija[uredi]

Japan je bio domaćin Konferencije u Kjoto-u 1997. godine na kojoj je usvojena Konvencija, i jedan je od potpisnika Kjoto protokola; posvećen je razvoju proekološke tehnologije.

Poljoprivreda[uredi]

Japanski poljoprivredni sektor je jako zaštićen, vlada reguliše usluge male kultivizacije umesto velike kultivizacije poljoprivrede kao što je običaj Severne Amerike. Uvoz pirinča je zaštićen ekstremno visokom carinskom stopom od 490%, a pored toga ograničen je i normom od samo 3% totalne trgovine pirinča.

Japan proizvodi dovoljno pirinča za vlastite potrebe (osim za potrebe pravljenja hrane od pirinča). Država mora uvoziti do 50% drugih žitarica i hrane za stoku. Oslanjaju se na uvoz mesa. U Japanu je najveća ribarska flota (15% svetskog ulova). Po nekim teorijama, japansko ribarenje će dovesti do osiromašenja ribljih zaliha tune.

Industrijski sektor[uredi]

Industrija čini trećinu japanskog BDP-a, zavisi od uvoza sirovina i goriva. Japan je najbolji u automobilskoj i elektronskoj industriji (npr. računari, mobilni telefoni...). Japan je „dom“ velikih proizvođača kao što su : Tojota, Honda, Macušita, Soni, Nisan i Tošiba. Japan drži veliki udeo na tržištu visoke tehnologije kao što su: poluprovodnici, industrijske hemikalije, delovi mašina. Građevina je dugo bila jedna od najvećih industrija Japana uz pomoć vladinih ugovora u građevinskom sektoru. Robotika je velika ekonomska snaga, Japan poseduje 410.000 od svetskih 720.000 „radećih robota“.

Sumo rvanje je tradicionalna japanska borilačka veština.

Uslužni sektor[uredi]

Uslužni sektor broji do dve trećine totalnog ekonomskog dobitka. Bankarstvo, osiguranje, posedi, nekretnine, prevoz i telekomunikacije su sve glavne industrije. Koizumijeva vlada pokušava privatizovati Japan Post, jednu od najvećih privatnih bankarskih i usluga osiguranja do 2007. god.

Kultura[uredi]

Reference[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :