Japan

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu


Koordinate: 35° 9′ 22“ SG Š, 136° 3′ 36“ IGD

Japan
日本国
Nippon-koku
Nihon-koku
Flag of Japan.svg
Imperial Seal of Japan.svg

Krilatica:
nema
Himna:
Kimigayo (Vladavina našeg cara)
{{{alt}}}
Glavni grad Tokio
Službeni jezik nema
(de facto: japanski
Vladavina
Car Car Akihito od Japana
Predsednik Vlade Šinzo Abe
Oblik države Ustavna monarhija
Istorija
Geografija
Površina
 — ukupno 377.873 km2(63)
 — voda (%) 0,8
Stanovništvo
 — 2015. 126.832.000 [1](10)
 — gustina 337/km2
Ekonomija
Valuta Jen
 — stoti deo valute JPY ¥
Ostale informacije
Vremenska zona UTC UTC+9
Internet domen .jp
Pozivni broj +81

1Japanski jezik je de facto nacionalni jezik 98% stanovnika Japana. Drugi regionalni jezici su: ajnu, rjukjuanski i nekoliko drugih dijalekata japanskog.

Japan (O ovoj zvučnoj datoteci Japan ) (日本 Nihon zvanično 日本国 Nihon-koku) je ostrvska carevina na Dalekom istoku.[2] Površina Japana je 377.873 km². Po površini Japan je 63. država u svetu. Japan je na zapadu od Rusije, Severne i Južne Koreje odvojen Japanskim morem, a na jugozapadu od Kine ga razdvaja Istočnokinesko more. Istočnu stranu Japana zapljuskuje Tihi okean. Glavni i najveći grad je Tokio, a ostali veći gradovi su Jokohama, Osaka, Nagoja, Saporo, Kobe, Kjoto, Fukuoka, Kavasaki i Saitama.

Japan je arhipelag kojeg čine 6.852 ostrva, od kojih su najveća Honšu, Kjušu, Šikoku i Hokaido. Zajedno, ova četiri ostrva čine 97 procenata površine Japana. Japan je deseta najmnogoljudnija zemlja sveta sa preko 126 miliona stanovnika. Veća oblast Tokija Honšu ostrva sadrži de fakto prestonicu Tokio i okolne prefekture. To je najveća gradska oblast u svetu, sa više od 30 miliona stanovnika.

Japan je monarhija sa najdužim kontinuitetom među monarhijama koje i danas postoje. Za osnivača današnje carske dinastije uzima se polulegendarni car Džinmu iz 7. veka p. n. e. Arheološka istraživanja pokazuju da su ljudi u Japanu živeli najkasnije u periodu gornjeg paleolita. Prvo zabeleženo pominjanje Japana je u kineskim istorijskim tekstovima iz prvog veka. Otvaranje Japana prema svetu u 19. veku je prethodio dug period samoizolacije. Od usvajanja ustava iz 1947. Japan je ustavna monarhija.

Po nominalnom BDP, Japan je treća najjača privreda na svetu posle SAD i Kine.

Izvorno ime[uredi]

Sinojapanska reč za Japan je Nippon ili Nihon, a puni naziv je Nihon no Koku što doslovno znači „Zemlja gde izlazi sunce“, zbog čega se Japan često naziva „Zemlja izlazećeg sunca“.

Sama reč dolazi od kineskog jezika i reči Jih Pen. Japansko ime „Nipon“ se koristi u službene svrhe, pa se može naći na novcu, poštanskim markicama i stadionima na kojima se održavaju međunarodni sportski događaji. Nihon se povremeno koristi u Japanu.

Inače, čisto japansko ime za Japan je Jamato, ali je to zastareo naziv koji se više ne koristi.

Ranu mandarinsko-kinesku reč za Japan je evidentirao Marko Polo kao Cipangu. Ipak, kantonski naziv za Japan od koga verovatno potiče reč „Japan“ je Jatbun. U Malau kantonskom reč postaje Japang i sa tom reči su se susreli portugalski trgovci u Malaci u 16. veku. Smatra se da su portugalski trgovci doneli tu reč u Evropu. Ta je reč prvi put zabeležena u Engleskoj, 1577. godine u udžbeniku gramatike kao Giapan. U Engleskoj službeni naziv je „Japan“. Ranije, pun naziv je glasio „Japansko carstvo“. Službeni japanski naziv je Nihonkoku (日本国), „Država Japan“. Državno ime se sastoji od znakova "日" (izgovor „Ni“, što znači dan ili sunce) "本" (izgovor „Hon“ što znači knjiga, izvor ili koren) i "国" (izgovor „Koku“ što znači država). Japanska zastava službeno se zove Hi no Maru tj. sunčev disk.

Istorija[uredi]

Glavni članak: Istorija Japana

Preistorija i drevna istorija[uredi]

Horju-dži, jedna je od najstarijih drvenih građevina na svetu. Nalazi se na listi Svetske baštine Uneska.

Prvi tragovi ljudskog prisustva na japanskom arhipelagu potiču iz paleolita. Mezolitske i neolitske kulture lovaca-sakupljača javljaju se oko 14.000 godina pre nove ere (početak Jomon perioda). Oni su preci pripadnika današnjih naroda Ainu i Jamato,[3][4] koji su živeli u zemunicama i bavili se poljoprivredom na primitivan način.[5] Ukrašeni glineni sudovi iz ovog perioda spadaju među najstarije primere grnčarije na svetu. Oko 300. pre nove ere, narod Jajoj je počeo da naseljava japanska ostrva, mešajući se sa pripadnicima naroda Jomon.[6] Tokom Jajoj perioda (od 300. pre n. e. do 300. nove ere) unapređena je tehnika uzgoja pirinča,[7] nastao je novi vid izrade grnčarije,[8] a iz Kine i Koreje doneta je metalurgija.[9]

Prvi pisani zapis o Japanu nalazi se u kineskoj Knjizi Hana.[10] Prema Zapisima tri kraljevstva, Jamataj je bilo najmoćnije kraljevstvo na arhipelagu tokom trećeg veka nove ere. Budizam je na japanski arhipelag došao iz Koreje ali je na razvoj japanskog oblika budizma najviše uticala Kina.[11] Uprkos početnom protivljenju, budizam je prihvatila i raširila vladajuća klasa a opšteprihvaćen je postao početkom Asuka perioda (592-710).[12]

Tokom Nara perioda (710-784), u osmom veku, uspostavljena je snažna japanska država, čija se vlast nalazila u Carskoj palati u Nari. Tokom Nara perioda nastala je japanska književnost a razvila se umetnost i arhitektura inspirisana budizmom.[13] Pretpostavlja se da je epidemija velikih boginja od 735. do 737. usmrtila trećinu japanskog stanovništva.[14] Car Kanmu je 784. preselio prestonicu iz Nare u Nagaokakjo, da bi 794. bio preseljen u Hejankjo, današnji Kjoto.

Ovime je počeo Hejan period (794-1185), tokom kog je nastala autentična japanska kultura, poznata po svojoj umetnosti, poeziji i prozi. U ovom razdoblju nastala je Priča o Gendžiju Murasaki Šikibe i stihovi japanske himne Kimigajo.[15][16]

Budizam se tokom Hejan perioda širio uglavnom preko dve škole, tendaj čiji je tvorac Saičo, i šingon koji je propovedao Kukaj. Škola čiste zemlje (Džodo-šu, Džodo-šinšu) stekla je veliki broj sledbenika u drugoj polovini 11. veka.

Feudalizam[uredi]

Borba samuraja sa Mongolima, tokom mongolske invazije Japana 1293.

Tokom feudalizma u Japanu nastaje vladajuća klasa ratnika – samuraja, koja preuzima vlast u zemlji. Nakon poraza klana Tajra 1185. u Genpejskom ratu, opevanom u epu Priča o Hejke, samuraj Minamoto no Joritomo je imenovan šogunom sa sedištem u Kamakuri. Posle njegove smrti, klan Hodžo je došao na vlast preko pobočne linije, s obzirom da je Joritomo bio u braku sa Masako Hodžo. Tokom Kamakura perioda (1185-1333) iz Kine se proširila Zen škola budizma i stekla naklonost među samurajima.[17] Šogunat Kamakura se 1274. i 1281. uspešno suprotstavio mongolskoj invaziji ali ga je na kraju svrgnuo car Go-Dajgo. Takaudži Ašikaga je 1336. porazio Go-Dajga i preuzeo vlast. Takaudži Ašikaga je uspostavio šogunat u Muromačiju kod Kjota. Ovime je označen početak Muromači perioda (1336-1573). Ašikaga šogunat je stekao slavu tokom vladavine Jošimicu Ašikage kada je uspon doživela kultura koja je počivala na zen budizmu. Ona je evoluirala u kulturu Higašijama i razvijala se do 16. veka. S druge strane, Ašikaga šogunat nije uspeo da ostvari kontrolu nad feudalnim vlastelinima (jap. daimyo) pa je 1467. izbio građanski rat čime je otpočeo stogodišnji Sengoku period ili Doba zemlje u ratu.[18][19] Tokom 16. veka u Japan stižu prvi isusovački misionari iz Portugalije, čime započinje trgovinska i kulturna razmena između Japana i Zapada. Oda Nobunaga je iskoristio evropsku tehnologiju i vatreno oružje da porazi veći broj daimjoa. Njegova uspostava vlasti označila je početak Azuči-Momojama perioda (1573-1603). Nakon što je ubijen 1582, njegov naslednik Hidejoši Tojotomi je 1590. ujedinio državu i pokrenuo dve neuspele invazije na Koreju, 1592. i 1597. godine.[20]

Kao regent Tojotomijevog sina, Hidejorija, Tokugava Ijejasu je iskoristio mogućnost da pridobije političku i vojnu podršku. Nakon izbijanja rata Tokugava je porazio protivničke klanove u bici kod Sekigahare 1600. godine. Dobio je titulu šoguna 1603. i uspostavio Tokugava šogunat u Edu (današnji Tokio).[21]

Tokugava šogunat je usvojio mere među kojima su buke šohato, pravila ponašanja feudalnih vlastelina;[22] i 1639. sakoku (zatvorena zemlja) izolacionističku politiku koja je trajala tokom dva i po veka slabog političkog jedinstva poznatog kao Edo period (1603-1868).[23] Proučavanje zapadnjačkih nauka, poznatih kao rangaku, nastavljeno je preko holandske enklave u Dedžimi u Nagasakiju. Takođe, tokom Edo perioda došlo je razvoja kokugakua (nacionalne studije), japanskog proučavanja Japana.[24]

Savremeno doba[uredi]

Komodor Američke ratne mornarice Metju Peri je 31. marta 1854. potpisao sa japanskim vlastima Sporazum u Kanagavi, čime je Japan bio primoran da otvori svoje luke za strane brodove. Slični sporazumi koji su usledili sa zemljama Zapada tokom Bakumacu perioda izazvali su ekonomsku i političku krizu. Ostavka šoguna dovela je do Bošin rata i uspostave centralizovane države na čijem čelu se nalazio car (Meidži obnova).[25]

Prihvatajući zapadnu političku, pravosudnu i vojnu organizaciju, vlada Japana organizovala je Državni savet, donela ustav i sazvala narodnu skupštinu. Tokom Meidži obnove Japansko carstvo je postalo industrijalizovana svetska sila koja je učestvovala u vojnim sukobima radi širenja sfere uticaja. Nakon pobedâ u Prvom kinesko-japanskom ratu (1894-1895) i Rusko-japanskom ratu (1904-1905), Japan je ovladao teritorijom Tajvana, Koreje, i južnom polovinom Sahalina.[26] Broj stanovnika Japana je porastao sa 35 miliona 1873. na 70 miliona 1935. godine.[27]

Od eksplozije atomske bombe nad Nagasakijem stvorila se pečurka visoka 20 kilometara

Početkom 20. veka, tokom vladavine cara Tajšoa, došlo je do demokratizacije društva, zasenjene rastućim ekspanzionizmom i militarizmom. Zahvaljujući svrstavanju uz Saveznike, pobednike u Prvom svetskom ratu, Japan je dobio mogućnost da proširi svoj uticaj i teritoriju. Ekspanzionističku politiku je nastavio 1931. okupacijom Mandžurije. Posledica međunarodne osude ove okupacije bilo je japansko napuštanje Lige naroda dve godine kasnije. Japan je 1936. potpisao Antikominternski pakt sa nacističkom Nemačkom, i Trojni pakt 1940. čime je postao deo Sila Osovine.[28] Sovjetsko-japanski pakt o neutralnosti je potpisan 13. aprila 1941. godine.[29]

Japansko carstvo je izvršilo invaziju na ostatak Kine 1937. što je podstaklo izbijanje Drugog kinesko-japanskog rata (1937-1945). Japanska vojska je brzo zaposela glavni grad Nanking i počinila veliki masakr.[30] Godine 1940. izvršena je invaziju na Francusku Indokinu, nakon čega su SAD uvele naftni embargo Japanu.[31] Japanske snage su tokom 7. i 8. decembra 1941. izvršile iznenadni napad na Perl Harbur, napale britanske snage u Malaji, Singapuru, i Hongkongu i objavile rat SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu.[32] Nakon sovjetske invazije Mandžurije i bačenih atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki tokom 1945, Japan je 15. avgusta iste godine pristao na bezuslovnu predaju.[33] Tokom rata u Japanu i na okupiranim područjima izginuli su milioni ljudi a najveći deo industrije i infrastrukture je uništen. Nakon rata sa okupiranih područja iseljeno je nekoliko miliona etničkih Japanaca.[34] Takođe, Saveznici su 3. maja 1946. formirali Međunarodni vojni tribunal sa Daleki Istok radi suđenja za ratne zločine japanskim vođama. Međutim, vrhovni zapovednik savezničkih trupa Daglas Makartur je od krivičnog gonjenja poštedeo bakteriološke istraživačke jedinice i članove carske porodice umešane u rat uprkos zahtevima da im se sudi.[35]

Godine 1947. Japan je usvojio novi liberalno-demokratski ustav. Saveznička okupacija Japana je okončana Sporazumom u San Francisku 1952.[36] a članica Ujedinjenih nacija je postao 1956. godine. Nedugo zatim, Japan je počeo da beleži ubrzani privredni rast da bi postao druga privreda sveta, sve do 2010. kada je to mesto preuzela Kina. Privredni uspon je okončan polovinom devedesetih godina 20. veka kada je država zapala u veliku recesiju. Početkom 21. veka došlo je postepenog oporavka privrede.[37] Najsnažniji zabeleženi zemljotres u istoriji Japana pogodio je ovu državu 11. marta 2011, što je izazvalo Fukušimsku katastrofu, drugu najtežu nesreću vezanu za upotrebu nuklearne energije.[38]

Tri simbola Japana - planina Fudži, trešnjin cvet (sakura) i brzi voz šinkansen.

Geografija[uredi]

Fizička mapa Japana

Japan je ostrvska zemlja i proteže se uzduž istočne (pacifičke) obale Azije. Glavna osrtva od severa prema jugu su Hokaido, Honšu, Šikoku i Kjušu. Osim njih, Japanski arhipelag obuhvata oko 3000 manjih ostrva. Japan okružuje više mora: na severu Ohotsko, na istoku Japansko i Žuto more, na jugu Istočno Kinesko more i na zapadu Veliki tihi okean.

  • Površina: 377.835 km² (uključujući 3.091 km² teritorijalnih voda)
  • Obala: 29.751 km
  • Najviši vrh: planina Fudži (3.776 m)
  • Najniža tačka: Hadžiro-gata (-4 m)
  • Najduža reka: Šinano (367 km)
  • Najveće jezero: Biva (670 km²)

Oko 73% zemlje je brdovito, sa planinskim lancem koji se proteže preko glavnih ostrva. Kako je malo ravnica, mnoga brda i planinski obronci se obrađuju sve do vrha, a na svakoj većoj ravnici su se razvili važniji gradovi. Nizije (najveća je Kanto ili Tokijska) se nalaze odvojeno, duž priobalja. Na ostrvu Hokaido osnovni planinski greben predstavlja produžetak planinskog lanca Sahalina i Kurilskih ostrva, sa najvišim vrhom 2290 m (Asahi vrh).

Japan se nalazi u vulkanskoj zoni na Pacifičkom vatrenom krugu. Duž svih ostrva se osećaju česta slaba podrhtavanja tla i povremene vulkanske aktivnosti. Razorni zemljotresi, čiji rezultat su često cunamiji, događaju se nekoliko puta u veku. Najveći potresi u poslednje vreme bili su Čuecu 2004. godine, Veliki Hanšin zemljotres 1955. godine i zemljotres na ostrvu Honšu 2011. godine, kao najveći u istoriji Japana, a peti po jačini u svetu. Mnogo je toplih izvora, koje su razvili u odmarališta.

Japan nije naročito bogat ni energentima ni rudnim blagom. Što se tiče energetskih izvora, Japan raspolaže ugljem i vodom, ali nedovoljnom količinom nafte i gasa, koje mora da uvozi. Stoga je Japan usvojio i razvio nuklearnu energetiku, čime je obezbedio pouzdano snabdevanje električnom energijom, smanjio zavisnost od uvoznih energenata (nafta, gas) i zavisnost od domaćih rezervi energenata u budućnosti.

Neki od gradova u Japanu su Tokio, Kjoto, Nagasaki, Nagoja, Osaka, Saporo, Hirošima.

Klima[uredi]

Japan ima umerenu klimu i 4 izrazita godišnja doba, ali zbog velike daljine od severa prema jugu klima varira od regije do regije. Uz južnu obalu Japana protiče topla morska struja Kurošio, a uz severoistočnu hladna struja Ojašio. Stoga se klima u Japanu kreće od suptropske do subpolarne, ali u najvećem delu zemlje preovlađuje vlažna monsunska klima. Na klimu osim toga utiču sezonski vetrovi koji duvaju sa kontinenta prema okeanu zimi i u obratnom smeru leti.

Kasni maj i rani jun su kišno razdoblje (osim u Hokaidu), kada se nad Japanom nalazi sezonska kišna fronta (baiu zensen). U kasno leto i ranu jesen se iz tropskih područja niskog pritiska iznad ekvatora razvijaju tajfuni i prolaze od jugozapada prema severoistoku, često donoseći obilne kiše.

Geografska raznolikost Japana ga deli u 6 glavnih klimatskih područja:

  • Hokaido: Ima umerenu klimu sa dugim, hladnim zimama i svežim letima. Padavine nisu obilne, ali se zimi na ostrvima obično nakupi dosta snega.
  • Japansko more: Severozapadni vetar zimi donosi puno snega. Leti je regija hladnija od pacifičkog područja, ali su ponekad temperature ekstremno visoke zbog fenomena fena, toplog vetra.
  • Središnje visoravni (Chuo-Kochi): Tipična kontinentalna klima, sa velikim temperaturnim razlikama između leta i zime i između dana i noći. Nema puno padavina.
  • Seto unutrašnje more (Seto-naikai): Planine u Čugoku i Šikoku regijama zaustavljaju sezonske vetrove, time stvarajući lepo vreme kroz celu godinu.
  • Tihi okean: Ima hladne zime sa malo snega i vruća, vlažna leta zbog jugoistočnog sezonskog vetra.
  • Rjukju ostrva ili Jugozapadna ostrva: Imaju suptropsku klimu sa toplim zimama i vrućim letima. Padavine su obilne, posebno u kišnoj sezoni. Česti su tajfuni; u 2004. godini do ostrva je došlo rekordnih 10 tajfuna. Na klimu utiču i morske struje, topla kurošio i hladna ojašio.

Vlada i politika[uredi]

Japan je ustavna monarhija sa ograničenom vlašću cara. Njegova funkcija je protokolarna a japanskim ustavom car je definisan „kao simbol države i jedinstva naroda“. Vlast imaju premijer i članovi Narodne skupštine, koje bira japanski narod.[39] Na carskom tronu se nalazi Akihito, dok je Naruhito prestolonaslednik.

Zakonodavnu vlast obavlja Narodna skupština, dvodomni parlament. Nju čine Predstavnički dom sa 475 poslanika,[40] izabranih na opštim izborima na četvorogodišnji mandat, i Dom većnika sa 242 poslanika,[41] izabrana na opštim izborima na šestogodišnji mandat. Pravo glasa imaju sve osobe starije od dvadeset godina.[39] U Narodnoj skupštini decenijama unazad preovlađuju dve stranke: Demokratska partija Japana, stranka koja zastupa socijalno-liberalne stavove, i konzervativna Liberalno demokratska partija (LDP). LDP je skoro neprekidno na vlasti od 1955, osim jedanaestomesečnog perioda tokom 1993. i 1994, i od 2009. do 2012. godine. Trenutno ima 290 mesta[40] u donjem i 116 mesta[41] u gornjem domu Narodne skupštine.

Premijer Japana je na čelu vlade a imenuje ga car među članovima Narodne skupštine. Premijer imenuje i razrešava dužnosti ministre. Nakon ubedljive pobede LDP-a na izborima 2012, Šinzo Abe je 26. decembra 2012. preuzeo dužnost premijera od Jošihika Node[42] i postao šesti premijer za šest godina. Iako premijera formalno imenuje car, japanskim ustavom jasno se zahteva od cara da imenuje onoga koga odredi Narodna skupština.[39]

Tokom istorije veliki uticaj na japansko zakonodavstvo imalo je kinesko pravo, da bi se tokom Edo perioda razvilo autentično japansko zakonodavstvo. Kao primer može da se uzme knjiga Kudžikata Osadamegaki.[43] Međutim, od kraja 19. veka japansko zakonodavstvo sve više preuzima odredbe kontinentalnog prava, prvenstveno nemačkog. Na primer, japanska vlada je 1896. usvojila građanski zakonik zasnovan na nacrtu nemačkog Građanskog zakonika (nem. Bürgerliches Gesetzbuch); uz izmene nakon Drugog svetskog rata i dalje je na snazi.[44] Zakone koje izglasa zakonodavno telo car mora da odobri. Ustavom se od cara zahteva da potvrdi zakone koje mu je prosledila Narodna skupština, bez mogućnosti da ih odbije.[39] Sudska vlast je podeljena na četiri nivoa: Vrhovni sud i tri stepena nižih sudova.[45]

Spoljni odnosi i vojska[uredi]

Razarač „Kongo“ (DDG-173) ispaljuje antibalistički projektil

Japan je član međunarodnih organizacija G8, APEK, ASEAN plus tri, kao i Samita istočne Azije. Potpisnik je bezbednosnih sporazuma sa Australijom iz marta 2007, [46] i Indijom iz oktobra 2008.[47] Tokom 2014. donirao je 9,2 milijarde dolara pomoći zemljama u razvoju, što ga svrstava na četvrto mesto u svetu. [48] Japan sa Sjedinjenim Američkim Državama ima bliske privredne i vojne odnose; Sporazum o uzajamnoj saradnji i bezbednosti između dve zemlje predstavlja osnovu japanske spoljne politike. Član je Ujedinjenih nacija od 1956, a nestalni član Saveta bezbednosti bio je tokom dvadeset godina, poslednji put 2009. i 2010. godine. Jedna je od četiri zemlje koje traže mesto stalnog člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.[49]

Japan ima nekoliko teritorijalnih sporova sa svojim susedima: sa Rusijom oko južnih Kurilskih ostrva, sa Južnom Korejom oko Lijankurovih ostrvaca, sa Kinom i Tajvanom oko Ostrva Senkaku, i sa Kinom oko isključivog ekonomskog pojasa oko Okinotorošime.[50] Sa Severnom Korejom je u sukobu zbog njihovog nuklearnog i raketnog programa, kao i nedavne otmice japanskih državljana.[51]

Vojni budžet Japana je jedan od najvećih na svetu.[52] Tokom napada na Irak 2003. Japan je poslao neborbene jedinice ali ih je ubrzo povukao.[53]

Pomorske samoodbrambene snage Japana, tj. ratna mornarica, redovno učestvuju u pomorskim vežbama Rimpaka.[54]

Članom 9. ustava Japanu je zabranjeno da objavljuje rat ili da koristi vojnu silu u međunarodnim sukobima. Japansku vojsku, zvanično Japanske samoodbrambene snage, čine Japanske kopnene samoodbrambene snage, Japanske pomorske samoodbrambene snage, i Japanske vazduhoplovne samoodbrambene snage. U skorije vreme japanska vojska učestvuje u mirovnim misijama; slanje trupa u Irak predstavljalo je prvo angažovanje japanske vojske van zemlje nakon Drugog svetskog rata.[53] Predstavnici japanske vojne industrije traže od vlade da ukine zabranu izvoza oružja radi učestvovanja u multinacionalnim projektima kao što je izrada Združenog jurišnog lovca.[55]

Maja 2014. premijer Šinzo Abe izjavio je da Japan više ne želi da bude pasivan i da namerava da preuzme veću odgovornost za regionalnu bezbednost. On je rekao da Japan želi da ima ključnu ulogu i susednim zemljama je ponudio pomoć.[56]

Administrativna podela[uredi]

Glavni članak: Prefekture Japana

Japan je podeljen na četrdeset sedam prefektura, sa izabranim guvernerima, zakonodavnim i administrativnim organima. Svaka prefektura je podeljena na gradove, varoši i sela.[57] Trenutno se vrši reorganizacija uprave spajanjem više gradova, varoši i sela. Ovime će biti smanjen broj upravnih oblasti u prefekturama a očekuje se da će biti smanjeni troškovi za njihovo funkcionisanje.[58]

Hokaido Prefektura Aomori Prefektura Akita Prefektura Ivate Prefektura Jamagata Prefektura Mijagi Prefektura Fukušima Prefektura Nigata Prefektura Točigi Prefektura Gunma Prefektura Ibaraki Prefektura Nagano Prefektura Saitama Prefektura Čiba Tokio Prefektura Kanagava Prefektura Tojama Prefektura Išikava Prefektura Gifu Prefektura Fukuj Prefektura Jamanaši Prefektura Šizuoka Prefektura Aiči Prefektura Šiga Prefektura Kjoto Prefektura Mije Prefektura Nara Prefektura Hjogo Prefektura Osaka Prefektura Vakajama Prefektura Totori Prefektura Okajama Prefektura Šimane Prefektura Hirošima Prefektura Jamaguči Prefektura Kagava Prefektura Tokušima Prefektura Ehime Prefektura Koči Prefektura Fukuoka Prefektura Oita Prefektura Saga Prefektura Nagasaki Prefektura Kumamoto Prefektura Mijazaki Prefektura Kagošima Prefektura Okinava Tokio Prefektura Kanagava Prefektura Osaka Prefektura VakajamaRegions and Prefectures of Japan 2 sr.svg
O ovoj slici

Stanovništvo[uredi]

Mapa Japana sa najvećim gradovima

Broj stanovnika u Japanu raste vrlo brzo, povećava se udeo stanovništva starijeg od 65 godina, pa su već sada vidljive ekonomske i socijalne posledice takvog privrednog rasta. Etnički sastav Japana je: 99,2% Japanci, 0,6% Korejci, 0,2% ostali.

Najveći gradovi[uredi]

Glavni članak: Spisak gradova u Japanu
 

2010 Census[59]
Poredak Grad Teritorija Br. stanovnika Poredak Grad Teritorija Br. stanovnika
1 [[Tokio]] [[Tokio]] 8.949.447 11 [[Hirošima]] [[Hirošima]] 1.174.209
2 [[Jokohama]] [[Kanagava]] 3.689.603 12 [[Sendaj]] [[Mijagi]] 1.045.903
3 [[Osaka]] [[Osaka]] 2.666.371 13 [[Kitakjušu]] [[Fukuoka]] 977.288
4 [[Nagoja]] [[Aiči]] 2.263.907 14 [[Čiba]] [[Čiba]] 962.130
5 [[Saporo]] [[Hokaido]] 1.914.434 15 [[Sakaj]] [[Osaka]] 842.134
6 [[Kobe]] [[Hjogo]] 1.544.873 16 [[Nigata]] [[Nigata]] 812.192
7 [[Kjoto]] [[Kjoto]] 1.474.473 17 [[Hamamacu]] [[Šizuoka]] 800.912
8 [[Fukuoka]] [[Fukuoka]] 1.463.826 18 [[Kumamoto]] [[Kumamoto]] 734.294
9 [[Kavasaki]] [[Kanagava]] 1.425.678 19 [[Sagamihara]] [[Kanagava]] 717.561
10 [[Saitama]] [[Saitama]] 1.222.910 20 [[Šizuoka]] [[Šizuoka]] 716.328

Privreda[uredi]

Tokijska berza, jedna je od najvećih u Aziji [60]

Ekonomska istorija[uredi]

Tokom Edo perioda stvorena je osnova za kasniji privredni rast. U ovom razdoblju izgrađena je saobraćajna mreža i osnovane su prve banke i osiguravajuća društva.[61] Tokom Meidži perioda od 1868. u Japanu se razvija tržišna privreda.[62] Tada su osnovana mnoga preduzeća koja i danas posluju, a Japan je postao najrazvijenija država Azije.[63] Period sveukupnog privrednog rasta od šezdesetih do osamdesetih godina 20. veka nazvan je Japansko postratno privredno čudo: prosečna godišnja stopa rasta društvenog proizvoda tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka bila je 7,5%, a tokom osamdesetih i početka devedesetih godina 20. veka 3,2%.[64]

Privredni rast je značajno usporen tokom devedesetih godina 20. veka koji se naziva Izgubljenom decenijom, uglavnom kao nusefekat nerealno visokih cena nekretnina i velikog priliva novca. Napori vlade da oživi privredni rast nisu imali uspeha a dodatni problem im je nanelo usporavanje svetske privrede 2000. godine. Nakon 2005. privreda je pokazala snažne znake oporavka; rast BDP-a te godine iznosio je 2,8%, što je bilo više nego u SAD ili Evropskoj uniji.[65]

Od 2012. japanska privreda je po visini nominalnog BDP-a na trećem mestu u svetu, posle Sjedinjenih Američkih Država i Kine,[66] dok je po visini BDP-a merenog paritetom kupovne moći na četvrtom mestu u svetu, iza SAD, Kine i Indije.[67] Javni dug Japana je 2014. iznosio više od 200% BDP-a, što je drugi najveći dug neke zemlje. „Mudis“ je avgusta 2011. smanjio kreditni rejting Japana sa Aa3 na Aa2. Ovome su doprineli veliki budžetski deficiti i rast duga nakon početka Svetske ekonomske krize 2009, kao i zemljotres i cunami iz marta 2011. godine.[68] Uslužni sektor ostvaruje tri četvrtine bruto društvenog proizvoda.[69]

Kultura[uredi]

Sumo rvanje je tradicionalna japanska borilačka veština.

Reference[uredi]

  1. Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. Matsumara, Hirofumi; Dodo, Yukio; Dodo, Yukio (2009). „Dental characteristics of Tohoku residents in Japan: implications for biological affinity with ancient Emishi”. Anthropological Science. 117 (2): 95—105. doi:10.1537/ase.080325. 
  4. Hammer, Michael F.; Karafet, TM; Park, H; Omoto, K; Harihara, S; Stoneking, M; Horai, S; et al. (2006). „Dual origins of the Japanese: common ground for hunter-gatherer and farmer Y chromosomes”. Journal of Human Genetics. 51 (1): 47—58. doi:10.1007/s10038-005-0322-0. PMID 16328082. 
  5. Travis, John. „Jomon Genes”. University of Pittsburgh. Pristupljeno 22.3.2016. 
  6. Denoon (2001). str. 22-23.
  7. „Road of rice plant”. National Science Museum of Japan. Pristupljeno 22.3.2016. 
  8. „Kofun Period”. Metropolitan Museum of Art. Pristupljeno 22.3.2016. 
  9. „Yayoi Culture”. Metropolitan Museum of Art. Pristupljeno 22.3.2016. 
  10. Takashi & Goodwin (1993). str. 275.
  11. Brown, Delmer M., ur. (1993). The Cambridge History of Japan. Cambridge University Press. str. 140—149. 
  12. Beasley (1999). str. 42.
  13. Totman (2002). str. 64-79.
  14. Hays (2005). str. 31.
  15. Totman (2002). str. 79-87.
  16. Totman (2002). str. 122-123.
  17. Totman (2005). str. 106-112.
  18. Sanson (1961). str. 42.
  19. Sanson (1961). str. 217.
  20. Turnbull (2002). str. 227.
  21. Turnbull (2010). str. 61.
  22. Totman (2005). str. 142-143.
  23. Toby, Ronald P. (1977). „Reopening the Question of Sakoku: Diplomacy in the Legitimation of the Tokugawa Bakufu”. Journal of Japanese Studies. 3 (2): 323—363. doi:10.2307/132115. 
  24. Ohtsu, M.; Ohtsu, Makoto (1999). „Japanese National Values and Confucianism”. Japanese Economy. 27 (2): 45—59. doi:10.2753/JES1097-203X270245. 
  25. Totman (2005). str. 289-296.
  26. Matsusaka (2009). str. 224-241.
  27. Hiroshi (1999). str. 17.
  28. „The Axis Alliance”. iBiblio. Pristupljeno January 16, 2011. 
  29. Totman (2005). str. 442.
  30. „Judgment International Military Tribunal for the Far East, Chapter VIII: Conventional War Crimes (Atrocities)”. iBiblio. November 1948. 
  31. Worth (1995). str. 56, p=86.
  32. „The Kingdom of the Netherlands Declares War with Japan”. iBiblio. Pristupljeno 27.3.2016. 
  33. Pape, Robert A. (1993). „Why Japan Surrendered”. International Security. 18 (2): 154—201. doi:10.2307/2539100. 
  34. Watt (2010). str. 1-4.
  35. Thomas (1996). str. 284-287.
  36. Coleman, Joseph (March 6, 2007). „'52 coup plot bid to rearm Japan: CIA”. The Japan Times. Pristupljeno 27.3.2016. 
  37. „Japan scraps zero interest rates”. BBC News. July 14, 2006. Pristupljeno 27.3.2016. 
  38. Fackler, Martin; Drew, Kevin (27.3.2016). „Devastation as Tsunami Crashes Into Japan”. The New York Times. Pristupljeno March 11, 2011. 
  39. 39,0 39,1 39,2 39,3 „The Constitution of Japan”. Prime Minister of Japan and His Cabinet. November 3, 1946. Pristupljeno 3.4.2016. 
  40. 40,0 40,1 „Strength of the In-House Groups in the House of Representatives”. Shugiin. Shugiin. 28.3.2016. Pristupljeno 3.4.2016. 
  41. 41,0 41,1 „Strength of the Political Groups in the House of Councillors”. House of Councillors, The National Diet of Japan. House of Councillors, The National Diet of Japan. 3.4.2016. Pristupljeno 3 april 2016. 
  42. Fackler, Martin (December 27, 2013). „Ex-Premier Is Chosen To Govern Japan Again”. The New York Times. New York. Pristupljeno 3.4.2016. 
  43. Dean (2002). str. 55-58.
  44. Kanamori, Shigenari (January 1, 1999). „German influences on Japanese Pre-War Constitution and Civil Code”. European Journal of Law and Economics. 7 (1): 93—95. doi:10.1023/A:1008688209052. 
  45. „The Japanese Judicial System”. Office of the Prime Minister of Japan. Pristupljeno 3.4.2016. 
  46. „Japan-Australia Joint Declaration on Security Cooperation”. Ministry of Foreign Affairs. Pristupljeno 8.4.2016. 
  47. „Joint Declaration on Security Cooperation between Japan and India”. Ministry of Foreign Affairs. October 22, 2008. Pristupljeno 8.4.2016. 
  48. „DAC member profile: Japan”. OECD. Pristupljeno 8.4.2016. 
  49. „UK backs Japan for UNSC bid”. Central Chronicle. Arhivirano iz originala na datum February 21, 2007. Pristupljeno 8.4.2016. 
  50. Schoenbaum, Thomas J., ur. (2008). Peace in Northeast Asia. Edward Elgar Publishing Limited. str. 26—29. 
  51. Chanlett-Avery, Emma. „North Korea's Abduction of Japanese Citizens and the Six-Party Talks” (PDF). CRS Report for Congress. Federation of American Scientists. Pristupljeno 8.4.2016. 
  52. „The 15 countries with the highest military expenditure in 2009”. Stockholm International Peace Research Institute. Pristupljeno 8.4.2016. 
  53. 53,0 53,1 „Tokyo says it will bring troops home from Iraq”. International Herald Tribune. June 20, 2006. Pristupljeno 8.4.2016. 
  54. „About RIMPAC”. Government of Singapore. Pristupljeno 8.4.2016. 
  55. „Japan business lobby wants weapon export ban eased”. Reuters. July 13, 2010. Pristupljeno 8.4.2016. 
  56. „Abe offers Japan's help in maintaining regional security”. Japan Herald. Pristupljeno 8.4.2016. 
  57. McCargo (2000). str. 84-85.
  58. Mabuchi, Masaru (May 2001). Municipal Amalgamation in Japan (PDF). World Bank. Pristupljeno 29.3.2016. 
  59. Ministry of Internal Affairs and Communications
  60. „Japan's Tokyo Stock Exchange is the second largest stock market with a market value of $3.8 trillion”. The Economic Times. India. June 19, 2010. Pristupljeno 10.4.2016. 
  61. How (1996). str. 58f.
  62. Totman (2005). str. 312-314.
  63. McCargo (2000). str. 18-19.
  64. Ryan, Liam (January 1, 2000). „The "Asian economic miracle" unmasked: The political economy of the reality”. International Journal of Social Economics. 27 (7–10): 802—815. doi:10.1108/03068290010335235. 
  65. Masake, Hisane (10.4.2016). „A farewell to zero”. Asia Times. Pristupljeno January 16, 2011. 
  66. Inman, James (January 21, 2011). „China confirmed as World's Second Largest Economy”. The Guardian. London. Pristupljeno 10.4.2016. 
  67. „Japan”. International Monetary Fund. Pristupljeno April 15, 2015. 
  68. „Moody's cuts Japan's debt rating on deficit concerns”. BBC News. August 24, 2011. 
  69. „Manufacturing and Construction”. Statistical Handbook of Japan. Statistics Bureau. Pristupljeno 10.4.2016. 

Literatura[uredi]

  • Brown, Delmer M., ur. (1993). The Cambridge History of Japan. Cambridge University Press. str. 140—149. 

Istorija

  • Beasley, William Gerald (1999). The Japanese Experience: A Short History of Japan. University of California Press. str. 42. ISBN 978-0-520-22560-2. 
  • Denoon, Donald; Hudson, Mark (2001). Multicultural Japan: palaeolithic to postmodern. Cambridge University Press. str. 22—23. ISBN 978-0-521-00362-9. 
  • Hays, J.N. (2005). Epidemics and pandemics: their impacts on human history. ABC-CLIO. str. 31. ISBN 978-1-85109-658-9. 
  • Hiroshi, Shimizu; Hitoshi, Hirakawa (1999). Japan and Singapore in the world economy : Japan's economic advance into Singapore, 1870–1965. Routledge. str. 17. ISBN 978-0-415-19236-1. 
  • Matsusaka, Y. Tak (2009). „The Japanese Empire”. Ur.: Tsutsui, William M. Companion to Japanese History. Blackwell. str. 224—241. ISBN 9781-4051-1690-9. 
  • Takashi, Okazaki; Goodwin, Janet (1993). „Japan and the continent”. The Cambridge history of Japan, Volume 1: Ancient Japan. Cambridge: Cambridge University Press. str. 275. ISBN 978-0-521-22352-2. 
  • Thomas, J.E. (1996). Modern Japan. Longman. str. 284—287. ISBN 978-0-582-25962-1. 
  • Totman, Conrad (2002). A History of Japan. Blackwell. str. 64—79. ISBN 978-1-4051-2359-4. 
  • Totman, Conrad (2005). A History of Japan (2nd ed.). Blackwell. str. 142—143. ISBN 978-1-4051-2359-4. 
  • Sansom, George (1961). A History of Japan: 1334–1615. Stanford University Press. str. 42, 217. ISBN 978-0-8047-0525-7. 
  • Turnbull, Stephen (2002). Samurai Invasion: Japan's Korean War. Cassel. str. 227. ISBN 978-0-304-35948-6. 
  • Turnbull, Stephen (2010). Toyotomi Hideyoshi. Osprey Publishing. str. 61. ISBN 978-1-84603-960-7. 
  • Watt, Lori (2010). When Empire Comes Home: Repatriation and Reintegration in Postwar Japan. Harvard University Press. str. 1—4. ISBN 978-0-674-05598-8. 
  • Worth, Roland H., Jr. (1995). No Choice But War: the United States Embargo Against Japan and the Eruption of War in the Pacific. McFarland. str. 56, 86. ISBN 978-0-7864-0141-3. 

Vlada i politika

  • Dean, Meryll (2002). Japanese legal system: text, cases & materials (2nd izd.). Cavendish. str. 55—58. ISBN 978-1-85941-673-0. 

Administrativna podela

Privreda

  • Howe, Christopher (1996). The Origins of Japanese Trade Supremacy. Hurst & Company. str. 58f. ISBN 1-85065-538-3. 
  • McCargo, Duncan (2000). Contemporary Japan. Macmillan. str. 18—19. ISBN 0-333-71000-2. 

Spoljašnje veze[uredi]