Bitka na Mišaru

Bitka na Mišaru
Deo Prvog srpskog ustanka
Bitka na Mišaru
Vreme 13. avgust – 15. avgust 1806. Mesto Mišar 44.7292° S; 19.7608° I / 44.7292; 19.7608 Ishod ubedljiva srpska pobeda
Sukobljene strane
srpski ustanici	Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Karađorđe Petrović Jakov Nenadović Milan Obrenović Luka Lazarević Matija Nenadović Sima Marković Stojan Čupić Cincar Janko Popović Lazar Mutap Miloš Stojićević Pocerac Sekula Gavrilović	Sulejman-paša Skopljak Sinan-paša Sijerčić † Ali-paša Vidajić Hasan-paša Alipašić Ćain-paša Mehmed-beg Kulenović† Mehmed-paša Vidajić † Mustafa-beg Begović † Ostrošca Beširević † francuski artiljerijski oficiri
Jačina
7.000 pešaka ~2.000 konjanika 5 topova	40.000
Žrtve i gubici
oko 500 poginulih	poginuli na Mišaru Sinan-paša Sijerčić Mehmed-beg Kulenović Mehmed-paša Vidajić Mustafa-beg Begović u gonjenju posle bitke kapetan Ostrošca Beširević - „Ostroč-kapetan“ janičarski aga Mehmed Barjaktar - Hadži Mosto 6.000 poginulih
Lokacija sukoba na mapi Srbije

Bitka na Mišaru ili boj na Mišaru je bitka vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom Karađorđa i turske vojske na brdu Mišar kod Šapca od 13. avgusta do 15. avgusta (odnosno od 1. do 3. avgusta po julijanskom kalendaru) 1806. Ova bitka je jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika za vreme Prvog srpskog ustanka. Bitku je ovekovečio Filip Višnjić u narodnoj epskoj pesmi „Boj na Mišaru”, dok ju je ruski slikar Afanasij Ivanovič Šeloumov ovekovečio monumentalnom kompozicijom ulja na platnu „Boj na Mišaru”.

Pozadina

1806. godine na savet Napoleona Bonaparte, Porta je rešila da se razračuna sa srpskim ustanicima. Po ratnom planu koji su razradili francuski oficiri, Turska vojska je trebala da izvrši ofanzivu na ustaničku teritoriju sa koncentričnim napadima. Poslate su vojske iz tri pravca. Prvu vojsku iz pravca Vidina sa oko 18 hiljada vojnika zaustavio je 24. juna 1806. godine kod Poreča Milenko Stojković. Druga vojska iz pravca Niša predvođena Ibrahim pašom Bušatlijom od Skadra kretala se sa 55 hiljada nizama, konjicom i 17 topova i kumbara ka Deligradu. Dok je Karađorđe sa šumadijskom vojskom bio još na Moravi i čekao napad Turaka od Niša, treća vojska Turaka iz Bosne, predvođena bosanskim vezirom Sulejman-pašom Skopljakom i pašama Sinanom i Hasanom, su prodrli preko Mačve do Šapca, okupirali ga i potisnuli ustanike do ušća reke Vukdraže u Savu. Istovremeno, jedan jači odred Turaka pod komandom srebreničkog Hadži-bega je krenuo iz Soko grada prema Valjevskoj nahiji. Turski plan je bio da se ova kolona u Paležu spoji sa glavninom koja je iz Šapca trebalo da nastavi ka Beogradu.

Jakov Nenadović je izvestio Karađorđa i zatražio pomoć, a ovaj mu je poručio da što duže zadržava Turke kako zna i ume, dok on ne stigne, pošto pobedi Turke na Deligradu. Stojan Čupić i prota Mateja Nenadović su pregovarali sa Turcima u selu

Popoma (kod Bijeljine), zadržavši ih dvadesetak dana da sa glavnom vojskom ne pođu na Šabac. Kada je bosanski vezir stigao sa vojskom do Šapca, Karađorđe je već pobedio na Moravi i krenuo u Podrinje.

Karađorđe je sa vojskom brzo stigao do Lajkovca, a odatle je krenuo ka šancu na Kličevcu kod Valjeva. Glavninu vojske je predao Milošu Obrenoviću da prihvati borbu sa Hadži-begom. Karađorđe je očigledno hteo prvo da se oslobodi Hadži-bega, a onda da napadne Sulejman-pašu Skopljaka. Hadži-beg je poražen 1. avgusta (20. jula po starom kalendaru) 1806. kod Bratačića.

Bosanski vezir je sa svojom vojskom istog dana krenuo iz Šapca ka Beogradu. Desno krilo njegove vojske na čelu sa banjalučkim Hasan-pašom su ustanici dočekali u Mesarcima i potisnuli ka Šapcu. Glavnina turske vojske pod komandom Sulejman-paše je nastavila napredovanje i uveče se ulogorila u selu Ušće. Tu su ih tokom noći napali Jakov Nenadović i pop Luka Lazarević. Ujutro su se ustanici povukli, ali su druge noći opet napali Turke. Bosanski vezir je odlučio da se povuče do Šapca i da čeka povoljniju priliku da napadne Beograd.

Karađorđe se kretao vrlo oprezno i prikriveno, bojeći se da u toku marša ne dođe do sukoba sa brojčano nadmoćnijom turskom vojskom. Napred je išao Karađorđe sa starešinama, za njim konjica, pa brojna pešadija u belim čakširama i kratkim gunjcima, sa dugom kosom vezanom u perčine jataganima o pojasu i dugom puškom o ramenu, a začelje su činili starci i golobradi mladići sa ašovima, lopatama, budacima i sekirama. Iako ni jedna od obe vojske nisu imale propise o uniformama, znakova razlikovanja srpskih od turskih vojnika bilo je mnogo od toga da su Turci nosili uglavnom čalme i turbane, a Srbi fesove, šubare ili bili gologlavi, pa do toga da je kosa bila znak raspoznavanja, jer su Srbi dugu kosu vezivali u perčin, dok su Turci brijali glave. Obe vojske su oko struka vezivale raznobojne platnene pojaseve, najviše crvene boje. Takođe su Turski vojnici bili bogatije odeveni od Srba, a i način nošenja sablja se kod Turaka i Srba razlikovao.Takođe su i boje odeće bile različite, budući da je Srbima bilo zabranjeno da nose zelenu gospodsku odeću, i uglavnom su nosili belu odeću od grubog sukna. Pre dolaska na Mišar, Karađorđe je vojsku prvo zaustavio kod hrastova u selu Trbušac, da se pričeste. Potom je vojsku opet zaustavio kraj jedne ograde od prošća. On je iščupao dva proštaca iz ograde, dao ih seizu i rekao vojsci da svako iščupa onoliko proštaca koliko može da ponese, jer će se od tih proštaca graditi šanac.

Dana 9. avgusta je srpska vojska jačine 6000-7000 pešaka i do 2000 konjanika bila na Mišaru i stigla na Mišarsko brdo. Karađorđe je odabrao mesto na zaravni mišarskog brega, šest stotina koraka od litice, pokazao svom barjaktaru Sekuli Gavriloviću gde da pobodu kočeve i ustanici su počeli da podižu šanac između Save i Jelenačke šume, negde na zaravni mišarskog brda, jer je Karađorđe video taktički i strateški potencijal, budući da je imao dobar pregled terena ispred brda, odakle će se Turci kretati. Karađorđe je izbor mesta za šanac potkrepio rečima: „Ovde sam ja i ranije bio i sa Turcima se tukao. Ako Turci hoće prema Beogradu moraju ovim putem koji preseca polje. Levo ne mogu od guste šume, a desno od nas je Sava iza ovih šumaraka. Ova šuma i Sava mogu poslužiti kao oslonac našim položajima. U šumi možemo prikriti rezerve. Uzdignuti deo Mišarskog polja nam omogućava da vidimo Turke iz daljine.” Mnogi navode da je položaj šanca bio presudan za pobedu. Dok šanac još nije bio izgrađen, Turci su 10. avgusta izašli iz svog logora oko Šapca i napali Srbe. Dvaput su jurišali i dvaput su bili odbijeni. Turci su zatim počeli da prave topovske položaje i da nameštaju košare, dok su Srbi u rasutom stroju pucali na njih i ometali ih u izradi položaja.

Fes je bio obeležje raspoznavanja ustaničke vojske

Topografija

Po svom geofizičkom izgledu, Mišar odudara od prostranog ravničarskog dela u kom je smešten Šabac. To je prostor sa neravnim terenima, uvalama i brežuljcima, koji odgovara više šumadijskom delu Srbije, nego Posavini. Mišarski breg (ili brdo na kom se nalazio šanac), iako jedva pedeset metara štrči iznad ravnice koja je pukla ispod Mišara, dominira nad Šapcom i njegovom okolinom. Može se opisati kao zaravan, tj. plato ili relativno ravna površina koja je uzvišena u odnosu na ostalu površinu oko nje. Mišar se ubraja u tri uzvišenja koja okružuju Šabac, zajedno sa Letnjikovačkim brdom i Jevremovcem. Od litice Mišarskog brega teren je ravan, a ravno polje na bregu se prostire sve od Orida, gde se padinom završava breg. Takođe Mišarski breg ima i padinu u pravcu reke Save. Karađorđe je napomenuo da bira prostor između reke Save i guste šume, budući da je šanac bio pozicioniran da mu Sava dođe sa desne, a šuma sa leve strane, kako Turci ne bi mogli da zaobiđu šanac. Prostor od reke Dumače gde se nalazio vezirov šator sa štabom pa do litice brega je ravan, kao i plato na bregu gde je bio šanac zbog čega se često vezano za bitku spominje Mišarsko polje. Sam Karađorđe je u pripremi bitke naveo da će šanac biti izgrađen na izdignutom delu Mišarskog polja, kako bi srpska vojska mogla da posmatra kretanje turske vojske Mišarskim poljem. Bitka se odigrala na prostoru od rečice Dumače pa do današnjeg spomenika bitke. Najžešće borbe vođene su na platou Mišarskog brega oko šanca. Samo bojno polje se nalazilo na prostoru između rečice Dumače, reke Save, šume u Jelenči, Orašca i slanog izvora Slatine kod Mišarskog brega.

Litica Mišarskog brega sa crkvom na vrhu zaravni i kućama u podnožju

Šanac

Šanac je 1848. godine obišao Janko Šafarik. Po Janku Šafariku, najduža severna strana je bila duga 303 m, a istočna 285 m. Na istočnoj strani postavljeni su teški topovi – Krnja i Šibonja. Rov oko šanca je bio dubok 1,1 m, pri vrhu širok 1,5, a pri dnu 0,8 m. Na zemljanom grudobranu je bilo postavljeno debelo i zašiljeno kolje u vidu palisade postavljeno uspravno sa šiljcima nagore, a ispred njega duboke „kurjačke jame“, kružne rupe u kojima je takođe bilo pobodeno zašiljeno kolje. Palisade je Karađorđe sa ustanicima navodno prethodno iščupao iz nekakve ograde na putu ka Mišaru. Između dve više zašiljene palisade, nalazila se u razmaku niža palisada, takozvana puškarnica, preko koje bi borci prebacili pušku i pucali. Takođe su na šancu bile izrađene niše za municiju. Iza grudobrana nalazio se banket, t.j. prostor za strelce, na koje je moglo da stane dva reda strelaca, a iza banketa nalazio se rov za red strelaca koji je punio oružje. Imao je četiri topovske table, od kojih je jedna bila redan. Unutrašnja strana grudobrana bila je obložena pletivom. Šanac je imao kapiju za ispad pešadije kao i veliku kapiju za topove. U sredini šanca su se nalazili Karađorđev čador i zemljani magacin za džebanu. Šanac je bio udaljen nekih 600 koraka od ivice mišarskog brda i nalazio se u blizini mesta zvanog Donja Slatina. Šanac je na platou zaravni podignut tik uz put koji od Šapca vodi ka Paležu i Beogradu tako da se sa leve strane šanca nalazila gusta šuma, a desno od šanca je bila reka Sava. Na taj način je Karađorđe praktično Turskoj vojsci zatvorio put ka Beogradu, jer je zbog šume i reke Save to bio jedini prolaz na putu od Šapca ka Beogradu. Takođe se navodi da je usled duge avgustovske suše zemlja bila tvrda, pa je kopanje šanca bilo jako teško, posebno po avgustovskoj sparini. Od šanca danas nije ostalo nikakvog traga. Više puta predlagano je da se šanac u potpunosti obnovi; 2015. godine gradske vlasti u Šapcu su uradile mali segment grudobrana šanca sa koljem na mestu gde se nalaze Karađorđevi bunari, međutim ovaj segment istorijski je netačno urađen, budući da je grudobran previše nizak i da je kolje postavljeno pod uglom od 45 stepeni, a zapravo je kolje na Mišarskom šancu stajalo kao ograda pod uglom od 90 stepeni okrenuto sa šiljcima nagore.

Topovi

Srpski ustanici su posedovali četiri topa, od toga dva teška topa Krnja i Šibonja, jednu haubicu i jednu kumbaru.

Bitka

Plan Mišarske bitke po Janku Šafriku.

Spomenik žrtvama bitke na Mišaru

Dana 13. avgusta prvo je obavljeno jutrenje. Karađorđe je na ogradu postavio strelce u dva reda, a iza njih u dva reda borce koji će zamenjivati prve dok pune puške. U svakom uglu šanca je postavio po jedan top, a konjicu je sakrio u šumi. Preko reke Save, okupio se na poziv Turaka narod iz Srema da posmatra bitku. Među njima bili su i oficiri austrijske vojske koji su naredili da se podigne osmatračnica i da se posmatra tok boja.

Na predlog svojih zapovednika, Sulejman-paša je odložio početak napada dok se bolje ne izvide položaji Srba i prikupi još vojske. Već oko 12. avgusta kod Šapca se okupila vojska od oko 40.000 vojnika. Unutar šanca, Karađorđe je po banketu rasporedio svoje najbolje strelce u dva reda. Iza njih je razmestio u dva reda pešake, koji će istrčavati, kad malakša vatre, kad neko od boraca padne, da ga zameni. Kako je u to vreme razmak između strelaca iznosio po metar, svaku fasu (ivicu šanca) posedalo je po 120 vojnika u jednoj vrsti. Praktično duž grudobrana i u jednoj vrsti nalazilo se oko 2000 ljudi. Određeni broj boraca bio je zadužen za izvlačenje ranjenika, tako da je u rezervi bilo oko 4500 strelaca. U sredini šanca je postavio rezervu za svaku stranu i svaki kraj šanca. Svako od starešina imao je svoju rezervu, koju je po potrebi uvodio u bitku. Njegova(Karađorđeva) rezerva je bila najbrojnija i najiskusnija. Odredio je nosače, koji će nositi i sklanjati ranjenike u previjalište kod Orida i one koji će deliti municiju. Odredio je i starešine, koji će održavati poredak u šancu, ako neko zataji. Na grudobranu su bile izrađene niše za fišeklije za municiju. Pošto su Srbi imali malo municije naređenje je bilo da se municija i džebana ne rasipa uludo, već da se pogađa tek kada su strelci sigurni da će pogoditi. Konjicu u jačini 2000 konjanika je sakrio u Jelenačku šumi i odredio da bimbaše konjice budu Pop Luka Lazarević i Prota Mateja Nenadović.

Prešavši rečicu Dumaču, turska konjica se razvila u borbeni poredak i lagano je pošla prema Mišarskom brdu. Za njom je išla pešadija, a tobdžije su postavile topove na desnoj obali rečice otvorile vatru na šanac. Kod mosta na Dumači se zaustavio Sulejman-paša sa svojim štabom.

Jedan turski vojnik je sa bresta u blizini šanca davao znake tobdžijama pod brdom o položaju Srba i šanca. Njega je pre napada konjice iz šanca puškom ubio Tadija Crnobarac, čime je prekršio Karađorđevo naređenje da se ne puca pre njega. Karađorđe je hteo da kazni smrću Tadiju, ali ga je primetivši šta je učino pohvalio rečima: „Sreća tvoja momče da si tako lepo zgotovio.”

Tokom artiljerijske paljbe turskih topova, jedna granata je pala kraj Karađorđevih nogu, ali nije eksplodirala. On ju je posle samo odgurnuo nogom u stranu.

Kad je turska konjica natrčala na zaravan ispred šanca, konji su počeli da se preturaju i da padaju zapleteni u prepreke od divlje loze. Tada su srpski strelci iz šanca otvorili vatru.

Dok se oslabljena turska konjica pribirala za drugi juriš, pristigla je i pešadija. Turci su nastupali u linijskom poretku, u gustim masama. Turske starešine su podelile svoje čete i naredile juriš na šanac, ali su mnogi vojnici popadali na zemlju i nabili se na oštro kolje. Kada su se približili šancu, konjica je ubrzala, a pešadija potrčala. Međutim, ustanici su odbili i ovaj napad.

Turci su u tom trenutku zastali oklevajući, a begovi su kamdžijama terali malodušne, ali bez uspeha. Sulejman-paša je zato poslao derviše i hodže da podignu moral. Posle ovoga je turska konjica navalila novom snagom, a predvodio ju je Kulin-kapetan iz Bosanske krajine. Turci su uspeli da se probiju do šanca i poskakali su na grudobrane. Usledila je borba prsa u prsa na grudobranu.

U tom trenutku je Karađorđe dao znak srpskoj konjici da krene u napad. Konjanici su se podelili u dve grupe. Na čelu jednog krila je bio pop Luka Lazarević, a na čelu drugog su bili Lazar Mutap i prota Mateja Nenadović. Luka Lazarević je pojurio prema šancu, a prota Mateja je krenuo ulevo prema turskoj artiljeriji i vezirevom štabu. Iznenađene tobdžije su okrenule cevi prema konjici, ali bez uspeha. Nakon što su uklonili tursku artiljeriju, ustanici sa protom Matejom na čelu su jurnuli prema turskom štabu, ali su im se isprečili konjanici iz vezirove pratnje. Nakon što je porazila vezirevu zaštitu, seljačka konjica je napala tursku rezervu na levom krilu prema selu Orašcu.

Ustanička konjica pod komandom Luke Lazarevića je rasterala tursku pešadiju oko šanca i krenula je da je goni. Karađorđe je potom naredio da se otvore vrata šanca i da srpska pešadija krene u napad.

Tokom bitke odigrao se dvoboj između Luke Lazarevića i Kulin-kapetana, u vrbaku pokraj rečice Dumače. Odvojili su se sa manjom grupom ljudi. Obojica su krenuli jedan na drugoga i potegli pištolje, ali su pištolji zakazali. Luki se pokušao prikrasti jedan Turčin sa leđa, ali ga je Luka nogom udario u stomak. Kulin je potom udario tri puta Luku sabljom, prelomio mu sablju i posekao ga po temenu, a Luka je u žaru borbe potegao gvozdenu šipku arabiju za punjenje kubure i udario Kulina po licu. Turci potom videvši da je Kulin ranjen pucaju na Luku, ali ga samo lakše ranjavaju, dok Srbi uspevaju da ubiju puščanom paljbom Kulina. Luka se ranjen skriva u šumarku gde se od rana onesvestio i tek se predveče doteturao do šanca. Kulina su Turci mrtvog odneli u Janju gde i danas počiva, a njegovu sablju na kojoj su bili ispisani berati (zasluge) zaplenio je Miloš Stojićević Pocerac.

Bitka je završena u predvečerje oko 6 sati velikom srpskom pobedom. Austrijski posmatrači sa druge strane Save su poslali u Beč vest o strašnom turskom porazu i da je na Mišaru ostalo 1172 mrtva Turčina. U jednom drugom izveštaju ova brojka se popela na 3000. Na turskoj strani su poginuli Sinan-paša iz Goražda, Kulin-kapetan, kapetan Mehmed Vidajić iz Zvornika i njegova dva sina i mnogi drugi. Srbi su došli do velikog plena: mnogo oružja, municije, konja, skupocenih odela i novca.

Na turskoj strani među artiljercima bilo je i francuskih, Napoleonovih vojnika.

Svedočenje Sekule Gavrilovića

Zastava iz Prvog srpskog ustanka

Po svedočenju Sekule Gavrilovića, učesnika bitke i jednog od barjaktara, Isidor Stojanović je 1810. g. zabeležio tok bitke, ali je ovo svedočenje objavljeno tek posthumno 1848. ,,Karađorđe dođe zatim u Šumadiju i nabavljajući putem vojsku sastavi deset hiljada... Po svedočenju Gavrilovića, Vožd je stigao na Mišar u subotu, u nedelju je bilo par manjih okršaja sa Turcima, ponedeljak i utorak su bili mirni, a bitka se odigrala u sredu od osam ujutru do šest popodne... ,,Stigao je (Karađorđe) u subotu... U nedelju ujutru izađu Turski konjanici da traže šarampov (šanac)... U ponedeljak ništa, takođe ni u utorak... Uoči srede stigne pismo iz Nemačke (misli na Vojvodinu) u kom veli „Đoko Petroviću, dr'ž se! Sav je Srem sazvan od Turaka da vidi kako će vas Turci povezati i mimo Šapca proterati... Đorđe je iz ovog pisma dobio informaciju da Turci neće doći ni iz pravca Dubrave, ni iz pravca Save, a ni iz pravca Cera... ,,Karađorđe imao je tu rajthozle (čakšire za jahanje) i gunj, a na glavi crnu šubaru ispod koje se tri prsta fes video, na nogama opanke, za pojasom dve puške, o bedrima sablju dugačku i pravu.’’ Dalje u izjavi stoji „U sredu ujutru Turci opkoliše šarampov (šanac), najpre konjanici... Od osam sati ujutru, pa do podne trajao je boj i palo je nekoliko stotina Turaka, a i Srba je dosta poginulo i ranilo se... Srbski konjanici, dok su iz šarampova pešaci tukli, stajali su u Žabaru... Istog dana boja i srbski su pešaci mnogi iz šarampova (šanca) iskočili i Turke bili i gonili... Turci su pobegli ka Savi...

Posle bitke

Posle bitke „Mišarsko polje bilo je tamno i izriveno topovskim đuladima i puščanim zrnima, a trava raznesena konjskim kopitima, pokriveno leševima izginulih Turaka i natopljena ljudskom i konjskom krvlju. Potučeni na Mišaru, Turci su se povukli u logor ispod Šapca i utvrdili se dubokim rovom. Ipak, ne osećajući se bezbednim u njemu, jedne noći su pokušali da pobegnu nazad u Bosnu. U Kitogu su ih sačekali Stojan Čupić i Miloš Pocerac sa oko 2000 boraca i uništavali ih. Miloš je od preživelih Kulinovih ljudi zaplenio Kulinovu sablju, odelo i konja.

Oko 1000 Turaka je upalo u zasedu koju je spremio odred prote Nikole Smiljanića. Srbi su ubili oko 500 ljudi, zarobili 300 i zaplenili oko 1000 goveda i preko 30 kola oružja i municije.

Najsmeliji podvig su izveli Cincar Janko Popović i Lazar Mutap koji su jureći za Turcima prešli Savu, sustigli ih u selu Bosut, posekli ih, leševe bacili u Savu, a oni se sa plenom vratili u Srbiju.

Posledice

Zbog velikog poraza na Mišaru, muslimanski svet je „i ovaj put prebacio odgovornost na drugog“, zapisao je Vasa Čubrilović. „Krivi su im bili Porta, paše, Austrija i Francuska. Tako se po Krajini pričalo da ih je izdao jedan paša. I upravo kada su bili pritesnili Srbe pod Karađorđem i popom Lukom, iznenada ih je opkolila i potukla mađarska konjica“.

Nakon pobeda na Mišaru i na Deligradu, Porta je bila primorana da pregovara o miru sa ustanicima, uz posredovanje Austrije i Rusije. Porta je fermanom dala oproštaj Srbima za sve što su učinili u trogodišnjem ustanku, pokazala spremnost da Srbima odobri autonomiju ako izraze vernost Porti, da prihvata ustanovljenje srpskog vrhovnog kneza i da Srbi plaćaju jednom godišnje carske dažbine u iznosu od 722.500 groša.

Napoleon Bonaparta je odao priznanje Karađorđu u Ašpernu kod Beča 21. maja 1809. godine.

Analiza bitke

Maketa Mišarske bitke

Budući da je Karađorđe procenio da jačina turskih snaga prevazilazi ustaničku, rešio je da izabere teren čija će topografija da ide ustaničkoj vojsci u korist. Kombinovanjem defanzivne taktike na uzvišenom terenu sa kojeg ima pregled na kretanje protivnika, i manevra konjice dalo je pozitivne rezultate po ustanike. Defanzivnom taktikom Karađorđe je imao za cilj da izmori tursku spahijsku konjicu i pešadiju plotunskom i artiljerijskom vatrom, čime bi oslabio najjače turske snage. Zadatak je bio da se pozicionom i defanzivnom taktikom zaustavi turski manevar konjicom i pešadijom. Potom kada su najjače turske jedinice znatno oslabljene, Karađorđe iz defanzive prelazi u ofanzivu, prvo sa ustaničkom konjicom, čiji je zadatak bio da eliminiše tursku artiljeriju. Konačno kada je procenjeno da je pogodan trenutak, ustanički vođa pokreće sve jedinice u potpunu ofanzivu na Turke i završava bitku. Procena je da je turska vojska napravila krucijalnu grešku tokom bitke u rasporedu snaga. Umesto da turske starešine upotrebe svoju brojnu artiljeriju i postaraju se da ona uništi ustaničko utvrđenje i oslabi branioce, pa da tek onda krenu u napad konjicom i pešadijom, turske starešine biraju da posle slabe artiljerijske pripreme krenu u direktan konjički napad protiv dobro utvrđenih Srba, što je dovelo do jako loših rezultata. Jedan od ključnih rezultata srpske pobede je i formacija jedinica. Naime srpska vojska je brojčano inferiorniju pešadiju podelila u četiri linije, tako da prve dve linije zaklonjene u šancu vrše plotunsku paljbu, dok druge dve linije pune oružja, tako da je cela srpska pešadija zbog takve formacije imala maksimalan učinak vatrenim oružjem. S druge strane turska vojska je zbog brojčanosti svoje jedinice rasporedila u više gustih kolona. U takvom rasporedu, samo prednje dve kolone mogu da ostvare vatru, dok kolone iza prednje dve ne mogu da pucaju, jer bi pogodile svoje vojnike ispred sebe. U takvom rasporedu, turska vojska nije mogla da ostvari maksimalan učinak vatrenog oružja. Takođe turskim vojnicima je mnogo teže bilo da rane srpske vojnike, budući da su se Srbi u šancu krili iza grudobrana od zemlje i palisada, dok su Turci na otvorenom polju bez zaklona bili izloženi vatri za koju nije bilo potrebno mnogo preciznosti u gađanju. Jedan od ključnih elemenata u boju bilo je i vreme, t.j. položaj sunca. Budući da se bitka odigravala u avgustu, po velikoj vrućini, turski konji koji su od jutra neprestano napadali šanac su do podneva bili premoreni od vrućine i žedni, pa je bilo rizično dalje forsirati ih, te je Sulejman-paša Skopljak odustao od daljih napada.

Toponimi Mišarske bitke danas

Od toponima vezanih za Mišarsku bitku, Karađorđev šanac je potpuno uništen bez traga, takođe most na reci Dumači gde se nalazio štab Sulejman paše Skopljaka je uništen tokom Drugog svetskog rata. Litica Mišarskog brda je obrasla u šumu,a Mišarsko polje koje se najčešće vezuje za bitku je naseljeno kućama, dok Jelenačka šuma gde je bio tabor srpske konjice je skoro potpuno nestala. Reka Dumača još uvek postoji. Od bunara ostao je samo jedan bunar. Šabačka tvrđava odakle je turska vojska krenula u boj još uvek delimično postoji. Hrastovi kod sela Trbušac gde je Karađorđe pričestio vojsku pred boj još uvek postoje.

Zanimljivosti

• Čuveni pevač epskih pesama Filip Višnjić je opevao bitku u epskoj pesmi „Boj na Mišaru”.
• 1911 godine snimljen je prvi srpski igrani film Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa u kome je prikazan boj na Mišaru, sa jurišom spahijske konjice. Bitka je snimana na Banjičkom polju, uz pomoć vojske. U filmu je prikazano kako po Karađorđevom naređenju ustanici jurišaju sa nečega što podseća na grudobran šanca bez palisada i kako je Miloš Stojićević Pocerac zarobio Kulinovu sablju pored mrtvog Kulin kapetana. Takođe je prikazana apoteoza Karađorđa posle bitke koji stoji pored topa kao pobednik, dok mu devojka iznad glave drži lovorov venac.
• Slikar ruskog porekla Afanasije Šeloumov je 1938. godine naslikao monumentalnu kompoziciju „Boj na Mišaru.” Slika je dimenzija 1,40 metara sa 2 metra prikazuje grupu srpskih vojnika, koji nadiru zdesna nalevo potiskujući Turke. Srpski borac koji nosi visoko podignutu zastavu i paradni lik Karađorđa na konju simbolizuju srpsku pobedu. Iako je Karađorđeva uniforma na slici prikazana istorijski tačno, u kontradikciji je sa izvorima to da je Karađorđe tokom boja jahao konja, već se borio među pešacima. U desnom uglu, u prvom planu, prikazani su tela izginulih Turaka, izlomljeni topovi i drugo oružje, na zadnjem planu, iz šume jurišaju srpski konjanici obavijeni dimom baruta, dok se daleko u pozadini s leve strane naziru turske vojskovođe sa zastavama. Pored Karađorđa na slici je prikazan Cincar Janko, kako na konju sa sabljom juriša na Turke. Na kompoziciji je Karađorđe prikazan u istorijski tačnoj uniformi kakvu je nosio tokom boja, u gunju, rajthozlama, sa crvenim fesom preko koga je nosio šubaru.
• Na 150. godišnjicu u selu Mišar gde se odigrala bitka izvedena je simulacija bitke u kojoj su vojnici JNA obučeni u kostime simulirali konjički juriš.
• Bitka je prikazana u strip ediciji „Nikad robom” pod naslovom „Prvi diplomata”, a strip je posvećen Proti Matiji Nenadoviću.
• Bitka je obrađena u dokumentarno-igranoj seriji Tragom Karađorđa u osmoj epizodi pod nazivom „Veliki strateg”. Tokom prikaza korišćene su animacija bitke sa terenom i šancem na Mišaru, igrani prikaz ustaničkih rasporeda i plotunske paljbe u šancu pod komandom Karađorđa, kao i manevar konjice pod vodstvom Luke Lazarevića.
• 2006. godine Pošta Srbije je izdala prigodnu poštansku markicu u čast bitke na Mišaru, sa kovertom Prvi dan. Markica je urađena po uzoru na sliku „Boj na Mišaru” Paje Jovanovića.
• Bitka je na komičan način prikazana u filmu Crni Gruja i kamen mudrosti, s tim da je prikaz bitke suprotan istorijskim izvorima, jer se u filmu bitka odvija tokom noći, dok je u realnosti bitka trajala tokom dana. Ulogu Kulin kapetana preuzeo je glumac Dragan Jovanović.
• Bitku je ilustrovao strip autor Goran Đukić Gorski za knjigu Gorana Kukića „Poema o Voždu”.
• Početkom avgusta 2018. godine, pred obeležavanje 212. godišnjice bitke, akademski slikar Željko Dragićević, oslikao je monumentalni mural bitke na usponu brda na Mišaru. Na muralu su prikazani, na levoj strani u pravcu odakle je dolazila turska vojska, turski vojnici kako upadaju u prikrivene vučije jame; centrali deo zauzima prikaz juriša konjice popa Luke Lazarevića i ustanici kako se bore prsa u prsa s Turcima, dok desni deo murala prikazuje šanac sa Karađorđem na grudobranu i ustanicima kako pucaju na tursku konjicu.

Galerija

• 
  Uniforma srpskih ustanika
• 
  Ustanik bećar
• 
  Uniforma srpskih ustanika 1806
• 
  Čakšire Stojana Čupića
• 
  Sablja Prote Matije Nenadovića
• 
  Kubura korišćena od Srba i Turaka tokom boja na Mišaru
• 
  Oružje korišćeno tokom boja
• 
  Puške korišćene u boju na Mišaru
• 
  Ostatak cevi topa korišćenog tokom boja na Mišaru
• 
  Okovana kumbara koja je takođe korišćena pored gvozdenih topova u boju na Mišaru radi signalizacije konjice
• 
  Turski Spahija
• 
  Tug korišćen od strane paša zapovednika turske vojske
• 
  Turski artiljerac
• 
  Turski oficir artiljerije
• 
  Turska haubica korišćena tokom ustanka
• 
  Panorama bojišta ispod Mišarskog brda
• 
  Pogled na padine Mišarskog brda na čijem vrhu je crkva
• 
  Padina brda na Mišaru od koje je 600 koraka bio šanac
• 
  Uspon uz mišarsko brdo
• 
  Reka Dumača blizu Mišarskog brda koja se nalazi zapadno od Mišarskog brda
• 
  Bunar iskopan od strane Karađorđevih ustanika uoči boja na Mišaru koji su se nalazili između šanca i Save
• 
  Rekonstrukcija segmenta ustaničkog šanca kod Karađorđevih bunara
• 
  Mesto gde je Austrijska vojska podigla osmatračnicu kako bi oficiri posmatrali boj na Mišaru na obali reke Save koja se nalazila desno od šanca
• 
  Istorijski hrastovi u selu Trbušac gde je Karađorđe pričestio vojsku pred bitku
• 
  Plan Mišarske bitke
• 
  Mapa mesta tokom boja na Mišaru
• 
  Maketa terena i šanca sa objašnjenjima
• 
  Maketa Mišarskog šanca
• 
  3D model Mišarskog šanca sa elementima
• 
  Građa Mišarskog šanca, dijagram
• 
  Palisade Mišarskog šanca
• 
  Dijagram bitke na Mišaru
• 
  Topografije boja na Mišaru
• 
  Elementi Mišarskog šanca
• 
  Dijagram koji pokazuje udaljenost šanca od litice, visinu litice i konfiguraciju ravnog terena na površini zaravni
• 
  Skica šanca na Mišaru
• 
  Topovska tabla kakvu je imao Mišarski šanac
• 
  Prikaz Karađorđa posle boja na Mišaru u filmu Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa
• 
  Maketa grudobrana šanca
• 
  Panoramski prikaz bitke na Mišaru
• 
  Mišarska bitka 1806.
• 
  Pobeda Srba na Mišaru
• 
  Tabla za ustaničko previjalište u Oridu
• 
  Obeležje 205. godišnjice boja na Mišaru
• 
  Moto proslave Mišarske bitke
• 
  Francuski artiljerijski oficiri
• 
  Turska vojska

Literatura

• Grupa autora; Urednik: Antonić, Zdravko (1997). Boj na Mišaru: 190 godina kasnije [Zbornik radova]. Šabac: Narodni muzej. str. 262. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza)
• Stojančević, Vladimir (2004). Prvi srpski ustanak 1804-1813. Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 326. ISBN 978-86-3350-153-8. 
• Stevanović, Dr Miladin (1994). Prvi srpski ustanak. Gornji Milanovac: Dečje novine. str. 343. ISBN 978-86-3670-689-3. 
• Đorđević, Dr Miroslav R. (2004). Oslobodilački rat srpskih ustanika 1804-1806. Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 447. ISBN 978-86-335-0154-5. 
• Janković, Dragoslav (1984). Srpska država Prvog srpskog ustanak. Beograd: Nolit. str. 293. 
• Novaković, Stojan (2021). Vaskrs države srpske: političko-istorijska studija o Prvom srpskom ustanku 1804-1813. Beograd - Zemun: Ukronija. str. 210. ISBN 978-86-6002-071-2. 
• Pavićević, Branko; Stojančević, Vladimir; Ratković-Kostić, Slavica (1998). Od Careva Laza 1712. i Boja kod Ivankovca 1805. do odlaska Turaka iz Srbije 1867. [Znamenite bitke i bojevi srpske i crnogorske vojske: od Careva Laza 1712. do Dobropoljske bitke 1918.], Knj. 1. Novi Sad: Pravoslavna reč; Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 616. ISBN 86-335-0038-8. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Ljušić, Radoš (2018). Vojvode i vojvodski barjaci: Vojno uređenje ustaničke Srbije (1804-1815). Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 344. 
• Hamović, Dragan; Jovanović, Nebojša; Ilijin, Dušan (2004). Ustanička čitanka (1804 - 1815). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 418. ISBN 86-17-11342-1. 
• „Prvi srpski ustanak u istoriji i tradiciji“ - dr. Slobodan Ristanović
• Šipovac, Tomislav. Boj na Mišaru.