Bitka na Mišaru

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka na Mišaru
Deo Prvog srpskog ustanka
Battle of Mišar, Afanasij Scheloumoff.jpg
Bitka na Mišaru
Vreme:13. avgust15. avgust 1806.
Mesto:Mišar
44°43′45″ SGŠ; 19°45′39″ IGD / 44.7292° SGŠ; 19.7608° IGD / 44.7292; 19.7608
Ishod: ubedljiva srpska pobeda
Sukobljene strane

srpski ustanici
Osmansko carstvo
Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Karađorđe Petrović
Jakov Nenadović
Milan Obrenović
Luka Lazarević
Matija Nenadović
Sima Marković
Stojan Čupić
Cincar Janko Popović
Lazar Mutap
Miloš Stojićević Pocerac
Sekula Gavrilović
Osmansko carstvo Sulejman-paša Skopljak
Osmansko carstvo Sinan-paša Sijerčić
Osmansko carstvo Ali-paša Vidajić
Osmansko carstvo Hasan-paša Alipašić
Osmansko carstvo Ćain-paša
Osmansko carstvo Mehmed-beg Kulenović
Osmansko carstvo Mehmed-paša Vidajić
Osmansko carstvo Mustafa-beg Begović
Osmansko carstvo Ostrošca Beširević
Jačina
7.000 pešaka
~2.000 konjanika
5 topova
40.000[traži se izvor]
Žrtve i gubici
oko 500 poginulih

poginuli na Mišaru Sinan-paša Sijerčić
Mehmed-beg Kulenović
Mehmed-paša Vidajić
Mustafa-beg Begović
u gonjenju posle bitke
kapetan Ostrošca Beširević - „Ostroč-kapetan“
janičarski aga Mehmed Barjaktar - Hadži Mosto

6.000 poginulih
Bitka na Mišaru na mapi Srbije
Bitka na Mišaru
Lokacija sukoba na mapi Srbije

Bitka na Mišaru ili boj na Mišaru je bitka vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom Karađorđa i turske vojske na brdu Mišar kod Šapca od 13. avgusta do 15. avgusta (odnosno od 1. do 3. avgusta po julijanskom kalendaru) 1806. Ova bitka je jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika za vreme Prvog srpskog ustanka. Bitku je ovekovečio Filip Višnjić u narodnoj epskoj pesmi „Boj na Mišaru”, dok ju je ruski slikar Afanasij Ivanovič Šeloumov ovekovečio monumentalnom kompozicijom ulja na platnu „Boj na Mišaru”.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

1806. godine na savet Napoleona Bonaparte, Porta je rešila da se razračuna sa srpskim ustanicima. Po ratnom planu koji su razradili francuski oficiri, Turska vojska je trebala da izvrši ofanzivu na ustaničku teritoriju sa koncentričnim napadima.[1] Poslate su vojske iz tri pravca. Prvu vojsku iz pravca Vidina sa oko 18 hiljada vojnika zaustavio je 24. juna 1806. godine kod Poreča Milenko Stojković.[2] Druga vojska iz pravca Niša predvođena Ibrahim pašom Bušatlijom od Skadra kretala se sa 55 hiljada nizama, konjicom i 17 topova i kumbara ka Deligradu. Dok je Karađorđe sa šumadijskom vojskom bio još na Moravi i čekao napad Turaka od Niša, treća vojska Turaka iz Bosne, predvođena bosanskim vezirom Sulejman-pašom Skopljakom i pašama Sinanom i Hasanom, su prodrli preko Mačve do Šapca, okupirali ga i potisnuli ustanike do ušća reke Vukdraže u Savu. Istovremeno, jedan jači odred Turaka pod komandom srebreničkog Hadži-bega je krenuo iz Soko grada prema Valjevskoj nahiji. Turski plan je bio da se ova kolona u Paležu spoji sa glavninom koja je iz Šapca trebalo da nastavi ka Beogradu.

Jakov Nenadović je izvestio Karađorđa i zatražio pomoć, a ovaj mu je poručio da što duže zadržava Turke kako zna i ume, dok on ne stigne, pošto pobedi Turke na Deligradu. Stojan Čupić i prota Mateja Nenadović su pregovarali sa Turcima u Badovincima, zadržavši ih dvadesetak dana da sa glavnom vojskom ne pođu na Šabac. Kada je bosanski vezir stigao sa vojskom do Šapca, Karađorđe je već pobedio na Moravi i krenuo u Podrinje.

Karađorđe je sa vojskom brzo stigao do Lajkovca, a odatle je krenuo ka šancu na Kličevcu kod Valjeva. Glavninu vojske je predao Milošu Obrenoviću da prihvati borbu sa Hadži-begom. Karađorđe je očiledno hteo prvo da se oslobodi Hadži-bega, a onda da napadene Sulejman-pašu Skopljaka. Hadži-beg je poražen 1. avgusta (20. jula po starom kalendaru) 1806. kod Bratačića.

Bosanski vezir je sa svojom vojskom istog dana krenuo iz Šapca ka Beogradu. Desno krilo njegove vojske na čelu sa banjalučkim Hasan-pašom su ustanici dočekali u Mesarcima i potisnuli ka Šapcu. Glavnina turske vojske pod komandom Sulejman-paše je nastavila napredovanje i uveče se ulogrila u selu Ušće. Tu su tih tokom noći napali Jakov Nenadović i pop Luka Lazarević. Ujutro su se ustanici povukli, ali su druge noći opet napali Turke. Bosanski vezir je odlučio da se povuče do Šapca i da čeka povoljniju priliku da napadne Beograd.

Karađorđe se kretao vrlo oprezno i prikirveno, bojeći se da u toku marša ne dođe do sukoba sa brojčano nadmoćnijom turskom vojskom. Napred je išao Karađorđe sa starešinama, za njim konjica, pa brojna pešadija u belim čakširima i kratkim gunjcima, sa dugom kosom vezanom u perčine [3] jataganima o pojasu i dugom puškom o ramenu, a začelje su činili starci i golobradi mladići sa ašovima, lopatama, budacima i sekirama.[4] Iako ni jedna od obe vojske nisu imale propise o uniformama, znakova razlikovanja srpskih od turskih vojnika bilo je mnogo od toga da su Turci nosili uglavnom čalme i turbane, a Srbi fesove, šubare ili bili gologlavi, pa do toga da je kosa bila znak raspoznavanja, jer su Srbi dugu kosu vezivali u perčin, dok su Turci brijali glave. Takođe su Turski vojnici bili bogatije odeveni od Srba, a i način nošenja sablja se kod Turaka i Srba razlikovao.Takođe su i boje odeće bile različite, budući da je Srbima bilo zabranjeno da nose zelenu gospodsku odeću, i uglavnom su nosili belu odeću od grubog sukna.[5] Pre dolaska na Mišar, Karađorđe je vojsku prvo zaustavio kod hrastova u selu Trbušaca, da se pričeste. Potom je vojsku opet zaustavio kraj jedne ograde od prošća. On je iščupao dva proštaca iz ograde, dao ih seizu i rekao vojsci da svako iščupa onoliko proštaca koliko može da ponese, jer će se od tih proštaca graditi šanac.

Dana 9. avgusta je srpska vojska jačine 6000-7000 pešaka i do 2000 konjanika bila na Mišaru i stigla na Mišarsko brdo. Karađorđe je odabrao mesto na zaravni mišarskog brega, šestotina koraka od litice, pokazao svom barjaktarju Sekuli Gvariloviću gde da pobodu kočeve i ustanici su počeli da podižu šanac između Save i Jelenačke šume, negde na zaravni mišarskog brda, jer je Karađorđe video taktički i strateški potencijal, budući da je dobar pregled terena ispred brda, odakle će se Turci kretati.Karađorđe je izbor mesta za šanac potkrepio rečima: „Ovde sam ja i ranije bio i sa Turcima se tukao. Ako Turci hoće prema Beogradu moraju ovim putem koji preseca polje. Levo ne mogu od guste šume, a desno od nas je Sava iza ovih šumaraka. Ova šuma i Sava mogu poslužiti kao oslonac našim položajima. U šumi možemo prikriti rezerve. Uzdignuti deo Mišarskog polja nam omogućava da vidimo Turke iz daljine.” [6] Mnogi navode da je položaj šanca bio presudan za pobedu. Dok šanac još nije bio izgrađen, Turci su 10. avgusta izašli iz svog logora oko Šapca i napali Srbe. Dvaput su jurišali i dvaput su bili odbijeni.

Fes je bio obeležje raspoznavanja ustaničke vojske

Topografija[uredi | uredi izvor]

Po svom geofizičkom izgledu, Mišar odudara od prostranog ravničarskog dela u kom je smešten Šabac. To je prostor sa neravnim terenima, uvalama i brežuljcima, koji odgovara više šumadijskom delu Srbije, nego Posavlju. Mišarski breg(ili brdo na kom se nalazio šanac) iako jedva pedeset metara štrči iznad ravnice koja je pukla ispod Mišara, dominira nad Šapcom i njegovom okolinom.[7] Može se opisati kao zaravan, tj. plato ili relativno ravna površina koja je uzvišena u odnosu na ostalu površinu oko nje. Od litice Mišarskog brega teren je ravan, a ravno polje na bregu se prostire sve od Orida, gde se padinom završava breg. Takođe Mišarski breg ima i padinu u pravcu reke Save. Karađorđe je napomenu da bira prostor između reke Save i guste šume, budući da je šanac bio pozicioniran da mu Sava dođe sa desne, a šuma sa leve strane, kako Turci ne bi mogli da zaobiđu šanac. Prostor od reke Dumače gde se nalazio vezirov šator sa štabom, pa do litice brega je ravan, kao i plato na bregu gde je bio šanac zbog čega je često vezano za bitku spominje Mišarsko polje. Sam Karađorđe je u pripremi bitke naveo da će šanac biti izgrađen na izdignutom delu Mišarskog polja, kako bi srpska vojska mogla da posmatra kretanje turske vojske Mišarskim poljem. Bitka se odigrala na prostoru od rečice Dumače pa do današnjeg spomenika bitke. Najžešće borbe vođene su na platou Mišarskog brega oko šanca. Samo bojno polje se nalazilo na prostoru između rečice Dumače, reke Save, šume u Jelenči, Orašca i slanog izvora Slatine kod Mišarskog brega.

Litica Mišarskog brega sa crkvom na vrhu zaravni i kućama u podnožiju

Šanac[uredi | uredi izvor]

Šanac je 1848. godine obišao Janko Šafarik. Po Janku Šafariku, najduža severna strana je bila duga 303 m, a istočna 285 m. Na istočnoj strani postavljeni su teški topovi – Krnja i Šibonja.[8] Rov oko šanca je bio dubok 1,1 m, pri vrhu širok 1,5, a pri dnu 0,8 m. Na zemljanom grudobranu je bilo postavljeno debelo i zašiljeno kolje u vidu palisade postavljeno uspravno sa šiljcima nagore, a ispred njega duboke „kurjačke jame“, kružne rupe u kojima je takođe bilo pobodeno zašiljeno kolje. Između dve više zašiljene palisade, nalazila se u razmaku niža palisada, takozvana puškarnica, preko koje bi borci prebacili pušku i pucali. Takođe su na šancu bile izrađene niše za municiju. Iza grudobrana nalazio se banket, tj prostor za strelce, na koje je moglo da stane dva reda strelaca, a iza banketa nalazio se rov za red strelaca koji je punio oružije. Imao je četiri topovske table, od kojih je jedna bila redan. Unutrašnja strana grudobrana, bila je obložena pletivom. Imao je kapiju za ispad pešadije kao i veliku kapiju za topove. U sredini šanca su se nalazili Karađorđev čador i zemljani magacin za džebanu[9] Šanac je bio udaljen nekih 600 koraka od ivice mišarskog brda i nalazio se u blizini mesta zvanog Donja Slatina. Šanac je na platou zaravni podignut tik uz put koji od Šapca vodi ka Paležu i Beogradu tako da se sa leve strane šanca nalazila gusta šuma, a desno od šanca je bila reka Sava. Na taj način je Karađorđe praktično Turskoj vojsci zatvorio put ka Beogradu, jer je zbog šume i reke Save to bio jedini prolaz na putu od Šapca ka Beogradu. Takođe se navodi da je usled duge avgustovske suše, zemlja bila tvrda, pa je kopanje šanca bilo jako teško, posebno po avgustovskoj sparini. Od šanca danas nije ostalo nikakvog traga. Više puta predlagano je da se šanac u potpunosti obnovi. 2015.te godine gradske vlasti u Šapcu su uradile mali segment grudobrana šanca sa koljem na mestu gde se nalaze Karađorđevi bunari, međutim ovaj segment istorijski je netačno urađen, budući da je grudobran previše nizak i da je kolje postavljeno pod uglom od 45 stepeni, a zapravo je kolje na Mišarskom šancu stajalo kao ograda pod uglom od 90 stepeni okrenuto sa šiljcima nagore.

Topovi[uredi | uredi izvor]

Od topova, srpski ustanici su posedovali četiri topa, od toga dva teška topa Krnja i Šibonja, jednu haubicu i jednu kumbaru.

Bitka[uredi | uredi izvor]

Plan Mišarske bitke po Janku Šafriku.

Dana 13. avgusta prvo je obavljeno jutrenje. Karađorđe je na ogradu postavio strelce u dva reda, a iza njih u dva reda borce koji će zamenjivati prve dok pune puške. U svakom uglu šanac je postavio po jedan top, a konjicu je sakrio u šumi. Preko reke Save, okupio se na poziv Turaka narod iz Srema da posmatra bitku. Među njima bili su i oficiri austrijske vojske koji su naredili da se podigne osmatračnica i da se posmatra tok boja.

Na predlog svojih zapovednika, Sulejman-paša je odložio početak napada dok se bolje ne izvide položaji Srba i prikupi još vojske. Već oko 12. avgusta kod Šapca se okupilo vojska od oko 40.000 vojnika. Unutar šanca, Karađorđe je po banketu rasporedio svoje najbolje strelce u dva reda. Iza njih je razmestio u dva reda pešake, koji će istrčavati, kad malakša vatre, kad neko od boraca padne, da ga zameni. Kako je u to vreme razmak između strelaca iznosio po metar, svaku fasu (ivicu šanca) posedalo je po 120 vojnika u jednoj vrsti. Praktično duž grudobrana i u jednoj vrsti nalazilo se oko 2000 ljudi. Određeni broj boraca bio je zadužen za izvlačenje ranjenika, tako da je u rezervi bilo oko 4500 strelaca. U sredini šanca je postavio rezervu za svaku stranu i svaki kraj šanca. Svako od starešina imao je svoju rezervu, koju je po potrebi uvodio u bitku. Njegova(Karađorđeva) rezerva je bila najbrojnija i najiskusnija. Odredio je nosače, koji će nositi i sklanjati ranjenike u previjelište kod Orida i one koji će deliti municiju. Odredio je i starešine, koji će održavati poredak u šancu, ako neko zataji. Na grudobranu su bile izrađene niše za fišeklije za municiju. Pošto su Srbi imali malo municije naređenje je bilo da se municija i džebana ne rasipa uludo, već da se pogađa tek kada su strelci sigurni da će pogoditi. Konjicu u jačini 2000 konjanika je sakrio u Jelenačku šumi i odredio da bimbaše konjice budu Pop Luka Lazarević i Prota Mateja Nenadović.

Prešavši rečicu Dumaču, turska konjica se razvila u borbeni poredak i lagano je pošla prema Mišarskom brdu. Za njom je išla pešadija, a tobdžije su postavile topove na desnoj obali rečice otvorile vatru na šanac. Kod mosta na Dumači se zaustavio Sulejman-paša sa svojim štabom.

Jedan turski vojnik je sa bresta u blizini šanca davao znake tobdžijama pod brdom o položaju Srba i šanca. Njega je pre napada konjice iz šanca puškom ubio Tadija Crnobarac, čime je prekršio Karađorđevo naređenje da se ne puca pre njega. Karađorđe je hteo da kazni smrću Tadiju, ali ga je primetivši šta je učino pohvalio rečima: „Sreća tvoja momče da si tako lepo zgotovio.”

Tokom artiljerijske paljbe turskih topova, jedna granata je pala kraj Karađorđevih nogu, ali nije eksplodirala. On ju je posle samo odgurnuo nogom u stranu.

Kad je turska konjica natrčala na zaravan ispred šanca, konji su počeli da se preturaju i da padaju zapleteni u prepreke od divlje loze. Tada su srpski strelci iz šanca otvorili vatru.

Dok se oslabljena turska konjica pribirala za drugi juriš, pristigla je i pešadija. Turci su nastupali u linijskom poredku, u gustim masama. Turske starešine su podelile svoje čete i naredile juriš na šanac, ali su mnogi vojnici popadali na zemlju i nabili se na oštro kolje. Kada su se približili šancu, konjica je ubrzala, a pešadija potrčala. Međutim, ustanici su odbili i ovaj napad.

Turci su u tom trenutku zastali oklevajući, a begovi su kamdžijama terali malodušne, ali bez uspeha. Sulejman-paša je zato poslao derviše i hodže da podignu moral. Posle ovoga je turska konjica navalila novom snagom, a predvodio ju je Kulin-kapetan iz Bosanske krajine. Turci su uspeli da se probiju do šanca i poskakali su na grudobrane. Usledila je borba prsa u prsa na grudobranu.

U tom trenutku je Karađorđe dao znak srpskoj konjici da krene u napad. Konjanici su se podelili u dve grupe. Na čelu jednog krila je bio pop Luka Lazarević, a na čelu drugog su bili Lazar Mutap i prota Mateja Nenadović. Luka Lazarević je pojurio prema šancu, a prota Mateja je krenuo ulevo prema turskoj artiljeriji i vezirevom štabu. Iznenađene tobdžije su okrenule cevi prema konjici, ali bez uspeha. Nakon što su uklonili tursku artiljeriju, ustanici sa protom Matejom na čelu su jurnuli prema turskom štabu, ali su im se isprečili konjanici iz vezirove pratnje. Nakon što je porazila vezirevu zaštitu, seljačka konjica je napala tursku rezervu na levom krilu prema selu Orašcu.

Ustanička konjica pod komandom Luke Lazarevića je rasterala tursku pešadiju oko šanca i krenula je da je goni. Karađorđe je potom naredio da se otvore vrata šanca i da srpska pešadija krene u napad.[10]

Tokom bitke odigrao se dvoboj između Luke Lazarevića i Kulin-kapetana, u vrbaku pokraj rečice Dumače. Odvojili su se sa manjom grupom ljudi. Obojica su krenuli jedan na drugoga i potegli pištolje, ali su pištolji zakazali. Luki se pokušao prikrasti jedan Turčin sa leđa, ali ga je Luka nogom udario u stomak. Kulin je potom udario tri puta Luku sabljom, prelomio mu sablju i posekao ga po temenu, a Luka je u žaru borbe potegao gvozdenu šipku arabiju za punjenje kubure i udario Kulina po licu. Turci potom videvši da je Kulin ranjen pucaju na Luku, ali ga samo lakše ranjavaju, dok Srbi uspevaju da ubiju puščanom paljbom Kulina. Luka se ranjen skriva u šumarku gde se od rana onesvestio i tek se predveče doteturao do šanca. Kulina su Turci mrtvog odneli u Janju gde i danas počiva, a njegovu sablju na kojoj su bili ispisani berati (zasluge) zaplenio je Miloš Stojićević Pocerac.[11]

Bitka je završena u predvečerje oko 6 sati velikom srpskom pobedom. Austrijski posmatrači sa druge strane Save su poslali u Beč vest o strašnom turskom porazu i da je na Mišaru ostalo 1172 mrtva Turčina. U jednom drugom izveštaju ova brojka se popela na 3000. Na turskoj strani su poginuli Sinan-paša iz Goražda, Kulin-kapetan, kapetan Mehmed Vidajić iz Zvornika i njegova dva sina i mnogi drugi. Srbi su došli do velikog plena: mnogo oružja, municije, konja, skupocenih odela i novca.

Na turskoj strani među artiljercima bilo je i francuskih, Napoleonovih vojnika.[12]

Svedočenje Sekule Gavrilovića[uredi | uredi izvor]

Po svedočenju Sekule Gavrilovića, učesnika bitke i jednog od barjaktara, Isidor Stojanović je 1810. g. zabeležio tok bitke, ali je ovo svedočenje objavljeno tek posthumno 1848. ,,Karađorđe dođe zatim u Šumadiju i nabavljajući putem vojsku sastavi deset hiljada... Po svedočenju Gavrilovića, Vožd je stigao na Mišar u subotu, u nedelju je bilo par manjih okršaja sa Turcima, Ponedeljak i Utorak su bili mirni, a bitka se odigrala u sredu od osam ujutru do šest popodne... ,,Stigao je (Karađorđe) u subotu... U nedelju ujutru izađu Turski konjanici da traže šarampov (šanac)... U ponedeljak ništa, takođe ni u utorak... Uoči srede stigne pismo iz Nemačke (misli na Vojvodinu) u kom veli „Đoko Petroviću, dr'ž se! Sav je Srem sazvan od Turaka da vidi kako će vas Turci povezati i mimo Šapca proterati... Đorđe je iz ovog pisma dobio informaciju da Turci neće doći ni iz pravca Dubrave, ni iz pravca Save, a ni iz pravca Cera... ,,Karađorđe imao je tu rajthozle (čakšire za jahanje) i gunj, a na glavi crnu šubaru ispod koje se tri prsta fes video, na nogama opanke, za pojasom dve puške, o bedrima sablju dugačku i pravu.’’[13] Dalje u izjavi stoji „U sredu ujutru Turci opkoliše šarampov (šanac), najpre konjanici... Od osam sati ujutru, pa do podne trajao je boj i palo je nekoliko stotina Turaka, a i Srba je dosta poginulo i ranilo se... Srbski konjanici, dok su iz šarampova pešaci tukli, stajali su u Žabaru... Istog dana boja i srbski su pešaci mnogi iz šarampova (šanca) iskočili i Turke bili i gonili... Turci su pobegli ka Savi...

Posle bitke[uredi | uredi izvor]

Posle bitke „Mišarsko polje bilo je tamno i izriveno topovskim đuladima i puščanim zrnima, a trava raznesena konjskim kopitima, pokriveno leševima izginulih Turaka i natopljena ljudskom i konjskom krvlju.[14] Potučeni na Mišaru, Turci su se povukli u logor ispod Šapca i utvrdili se dubokim rovom. Ipak, ne osećavši se bezbednim u njemu, jedne noći su pokušali da pobegnu nazad u Bosnu. U Kitogu su ih sačekali Stojan Čupić i Miloš Pocerac sa oko 2000 boraca i uništavali ih. Miloš je od preživelih Kulinovih ljudi zaplenio Kulinovu sablju, odelo i konja.

Oko 1000 Turaka je upalo u zasedu koju je spremio odred prote Nikole Smiljanića. Srbi su ubili oko 500 ljudi, zarobili 300 i zaplenili oko 1000 goveda i preko 30 kola oružja i municije.

Najsmeliji podvig su izveli Cincar Janko Popović i Lazar Mutap koji su jureći za Turcima prešli Savu, sustigli ih u selu Bosut, posekli ih, leševe bacili u Savu, a oni se sa plenom vratili u Srbiju.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Zbog velikog poraza na Mišaru, muslimanski svet je „i ovaj put prebacio odgovornost na drugog“, zapisao je Vasa Čubrilović. „Krivi su im bili Porta, paše, Austrija i Francuska. Tako se po Krajini pričalo da ih je izdao jedan paša. I upravo kada su bili pritesnili Srbe pod Karađorđem i popom Lukom, iznenada ih je opkolila i potukla mađarska konjica“.

Nakon pobeda na Mišaru i na Deligradu, Porta je bila primorana da pregovara o miru sa ustanicima, uz posredovanje Austrije i Rusije. Porta je fermanom dala oproštaj Srbima za sve što su učinili u trogodišnjem ustanku, pokazala spremnost da Srbima odobri autonomiju ako izraze vernost Porti, da prihvata ustanovljenje srpskog vrhovnog kneza i da Srbi plaćaju jednom godišnje carske dažbine u iznosu od 722.500 groša.

Napoleon Bonaparta je odao priznanje Karađorđu u Ašpernu kod Beča 21. Maja 1809. godine.

Analiza bitke[uredi | uredi izvor]

Budući da je Karađorđe procenio da jačina turskih snaga prevazilazi ustaničku, rešio je da izabere teren čija će topografija da ide ustaničkoj vojsci u korist. Kombinovanjem defanzivne taktike na uzvišenom terenu sa kojim ima pregled na kretanje protivnika, i manevra konjice dalo je pozitivne rezultate po ustanike. Defanzivnom taktikom, Karađorđe je imao za cilj da izmori tursku spahijsku konjicu i pešadiju plotunskom i artiljeriskom vatrom, čime bi oslabio najjače turske snage. Zadatak je bio da se pozicionom i defanzivnom taktikom zaustavi turski manevar konjicom i pešadijom. Potom kada su najjače turske jedinice znatno oslabljene, Karađorđe iz defanzive prelazi u ofanzivu, prvo sa ustaničkom konjicom, čiji je zadatak bio da eliminiše tursku artiljeriju. Konačno kada je procenjeno da je pogodan trenutak, ustanički vođa pokreće sve jedinice u potpunu ofanzivu na Turke i završava bitku. Procena je da je turska vojska napravila krucijalnu grešku tokom bitke u rasporedu snaga. Umesto da turske starešine upotrebe svoju brojnu artiljeriju i postaraju se da ona uništi ustaničko utvrđenje i oslabi branioce, pa da tek onda krenu u napad konjicom i pešadijom, turske starešine biraju da posle slabe artiljerijske pripreme krenu u direktan konjički napad protiv dobro utvrđenih Srba, što je dovelo do jako loših rezultata. Jedan od ključnih rezultata srpske pobede je i formacija jedinica. Naime srpska vojska je brojčano inferiorniju pešadiju podelila u četiri linije, tako da prve dve linije zaklonjene u šancu vrše plotunsku paljbu, dok druge dve linije pune oružja, tako da je cela srpska pešadija zbog takve formacije imala maksimalan učinak vatrenim oružjem. S druge strane turska vojska je zbog brojčanosti svoje jedinice rasporedila u više gustih kolona. U takvom rasporedu, samo prednje dve kolone mogu da ostvare vatru, dok kolone iza prednje dve ne mogu da pucaju, jer bi pogodile svoje vojnike ispred sebe. U takvom rasporedu, turska vojska nije mogla da ostvari maksimalan učinak vatrenog oružja. Jedan od ključnih elemenata u boju bilo je i vreme, tj položaj sunca. Budući da se bitka odigravala u avgustu, po velikoj vrućini turski konji koji su od jutra neprestano napadali šanac su do podneva bili premoreni od vrućine i žedni, pa je bilo rizično dalje forsirati ih, pa je Sulejman-paša Skopljak odustao od daljih napada.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Čuveni pevač epskih pesama Filip Višnjić je opevao bitku u epskoj pesmi „Boj na Mišaru”.
  • 1911 godine snimljen je prvi srpski igrani film Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa u kome je prikazan boj na Mišaru, sa jurišom spahijske konjice.Bitka je snimana na Banjičkom polju, uz pomoć vojske. U filmu je prikazano kako po Karađorđevom naređenju ustanici jurišaju sa nečega što podseća na grudobran šanca bez palisada i kako je Miloš Stojićević Pocerac zarobio Kulinovu sablju pored mrtvog Kulin kapetana. Takođe je prikazana apoteoza Karađorđa posle bitke koji stoji pored topa kao pobednik, dok mu devojka iznad glave drži lovorov venac.
  • Slikar ruskog porekla Afanasije Šeloumov je 1938. godine naslikao monumentalnu kompoziciju „Boj na Mišaru.” Slika je dimenzija 1,40 metara sa 2 metra prikazuje grupu srpskih vojnika, koji nadiru zdesna nalevo potiskujući Turke. Srpski borac koji nosi visoko podignutu zastavu i paradni lik Karađorđa na konju simbolizuju srpsku pobedu. Iako je Karađorđeva unifroma na slici prikazana istorijski tačno, u kontradikciji je sa izvorima to da je Karađorđe tokom boja jahao konja, već se borio među pešacima. U desnom uglu, u prvom planu, prikazani su tela izginulih Turaka, izlomljeni topovi i drugo oružje, na zadnjem planu, iz šume jurišaju srpski konjanici obavijeni dimom baruta, dok se daleko u pozadini s leve strane naziru turske vojskovođe sa zastavama. Pored Karađorđa na slici je prikazan Cincar Janko, kako na konju sa sabljom juriša na Turke. Na kompoziciji je Karađorđe prikazan u istorijski tačnoj uniformi kakvu je nosio tokom boja, u gunju, rajthozlama, sa crvenim fesom preko koga je nosio šubaru.[15]
  • Na 150 godišnjicu u selu Mišar gde se odigrala bitka izvedena je simulacija bitke u kojoj su vojnici JNA obučeni u kostime simulirali konjički juriš.
  • Bitka je prikazana u strip ediciji „Nikad robom” pod naslovom „Prvi diplomata”, a strip je posvećen Proti Matiji Nenadoviću
  • Bitka je obrađena u dokumentarno-igranoj seriji Tragom Karađorđa u osmoj epizodi pod nazivom „Veliki strateg”. Tokom prikaza korišćene su animacija bitke sa terenom i šancem na Mišaru, igrani prikaz ustaničkih rasporeda i plotunske paljbe u šancu pod komandom Karađorđa, kao i manevar konjice pod vodstvom Luke Lazarevića.
  • 2006-e godine pošta Srbije je izdala prigodnu poštansku markicu u čast bitke na Mišaru, sa kovertom Prvi dan. Markica je urađena po uzoru na sliku „Boj na Mišaru” Paje Jovanovića.
  • Bitka je na komičan način prikazana u filmu Crni Gruja i kamen mudrosti, s tim da je prikaz bitke suprotan istorijskim izvorima, jer se u filmu bitka odvija tokom noći, dok je u realnosti bitka trajala tokom dana. Ulogu Kulin kapetana preuzeo je glumac Dragan Jovanović.
  • Bitku je ilustrovao strip autor Goran Đukić Gorski za knjigu Gorana Kukića „Poema o Voždu”.
  • Početkom avgusta 2018. godine, pred obeležavanje 212-e godišnjice bitke, akademski slikar Željko Dragićević, oslikao je monumentalni mural bitke na usponu brda na Mišaru. Na muralu su prikazani na levoj strani murala u pravcu odakle je dolazila Turska vojska Turski vojnici kako upadaju u prikrivene vučije jame, centrali deo zauzima prikaz juriša konjice pop Luke Lazarevića i ustanici kako se bore prsa u prsa s Turcima, dok desni deo murala prikazuje šanac sa Karađorđem na grudobranu i ustanicima kako pucaju na Tursku konjicu.[16]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Fakultet bezbednosti - Beograd: Savremena istorija Srbije, radni materijal za studente, Prof. dr. Momčilo Pavlović, Beograd (2011)” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 04. 03. 2016. Pristupljeno 29. 04. 2020. 
  2. ^ https://www.kurir.rs/vesti/specijal/3404321/najvece-pobede-i-porazi-srpske-vojske-x-pobeda-na-misaru-najveca-bitka-posle-kosova
  3. ^ Petar Milatović, Branko Bogdanović, Zabavnikov zanimljivi vodič kroz Prvi srpski ustanak, str.21
  4. ^ Bogdan Sekendek, Boj na Mišaru, str. 25 i 26
  5. ^ Radoš Ljušić, Karađorđevići, vladari i ratnici, Karađorđe vožd naroda srpskog, str. 49
  6. ^ Bogdan Sekendek, Kojekude, Njegovim tragom, str. 217
  7. ^ Šipovac, str. 5.
  8. ^ Srpsko geografsko društvo - časopis Globus br. 30: „Mišar kao odredište đačkih ekskurzija“, Ljiljana Grčić, (2005), pristup 14.4.2013
  9. ^ Šipovac, str. 61–62.
  10. ^ „Bogdan Đ. Sekendek — Mišarska bitka”. www.riznicasrpska.net. Pristupljeno 23. 9. 2018. 
  11. ^ Vuk Stefanović Karadžić, Život i običaji naroda srpskog, str. 176
  12. ^ „Ustanici iz šanca zadivili Evropu”. www.novosti.rs. Pristupljeno 23. 9. 2018. 
  13. ^ Sekula Gavrilović, B. Kovačević, Prvi srpski ustanak, Beograd 1949. pp. 144-145
  14. ^ M.Đ. Milićević-Pomenik, pp. 289; Miloje Ž. Nikolić Ustanički šančevi na Drini-1804-1813- pp. 58
  15. ^ Tomislav Šipovac, Boj na Mišaru, str. 19
  16. ^ „Dar Mišarcima za istoriju i nezaborav”. Podrinske. Pristupljeno 23. 9. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]