NATO intervencija u Bosni i Hercegovini

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Intervencija NATO-a u Bosni i Hercegovini bila je niz akcija koje je NATO preduzeo čiji je cilj bio uspostavljanje „dugoročnog mira” tokom i nakon rata u BiH. [1] Intervencija NATO-a je počela kao uglavnom politička i simbolična, ali se postepeno proširila na velike vazdušne operacije i raspoređivanje oko 60.000 vojnika u okviru operacije IFOR-a.

Rano uključivanje i praćenje[uredi | uredi izvor]

Umešanost NATO-a u Bosanski rat i ratove u Jugoslaviji uopšte počela je u februaru 1992. godine, kada je alijansa izdala saopštenje pozivajući sve zaraćene strane u sukobu da dozvole raspoređivanje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija. Iako prvenstveno simbolična, ova izjava je utrla put kasnijim akcijama NATO-a. [2]

Dana 10. jula 1992. godine, na sastanku u Helsinkiju, ministri inostranih poslova NATO-a složili su se da pomognu Ujedinjenim nacijama u praćenju poštovanja sankcija uspostavljenih rezolucijama 713 (1991) i 757 (1992) Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ovo je dovelo do početka Operacije Maritajm Monitor kod obale Crne Gore, koja je 16. jula koordinirana sa Zapadnoevropskom unijom, operacijom Oštra straža u Otrantskom moreuzu. [3] Veće sigurnosti je 9. oktobra 1992. godine donelo Rezoluciju 781, kojom je uspostavljena zona zabrane letova iznad Bosne i Hercegovine. Kao odgovor, 16. oktobra, NATO je proširio svoju misiju u toj oblasti na operaciju Skaj Monitor, koja je nadgledala vazdušni prostor Bosne za letove iz Savezne Republike Jugoslavije. [4]

Sprovođenje usklađenosti 1992—1993.[uredi | uredi izvor]

Savet bezbednosti je 16. novembra 1992. godine izdao Rezoluciju 787, kojom je pozvao države članice da „zaustave svu unutrašnju i odlaznu pomorsku plovidbu kako bi izvršili inspekciju i verifikaciju svog tereta” kako bi se obezbedilo poštovanje sankcija. [5] Kao odgovor na ovu rezoluciju, NATO je 22. novembra deaktivirao Maritajm Monitor i zamenio ga operacijom Pomorska straža, prema kojoj su snage NATO-a bile ovlašćene da zaustavljaju brodove i pregledaju njihov teret. Za razliku od Skaj Monitora i Maritajm Monitora, ovo je bila prava misija sprovođenja, a ne samo nadzorna. [6]

Vazdušna misija NATO-a takođe je prešla sa nadgledanja na sprovođenje. Savjet bezbednosti je izdao Rezoluciju 816, kojom je ovlastio države da koriste mere „kako bi osigurale poštovanje” zone zabrane letova iznad Bosne. [7] Kao odgovor, NATO je 12. aprila 1993. pokrenuo operaciju Sprečiti let koja je imala zadatak da uspostavi zonu zabrane letova, koristeći borbene avione bazirane u regionu. [8]

Tokom 1993. godine, uloga NATO snaga u Bosni postepeno je rasla. NATO i UN su se 10. juna 1993. dogovorili da će avioni pružiti blisku vazdušnu podršku UNPROFOR-u na zahtev UN. NATO je 15. juna integrisao operaciju Pomorska straža i pomorske aktivnosti Zapadnoevropske unije u regionu u operaciju Oštra straža i proširio svoju ulogu da uključi veća ovlašćenja za sprovođenje.

Rastuća uloga vazdušnih snaga 1994. godine[uredi | uredi izvor]

Dana 28. februara 1994. godine, obim angažmana NATO-a u Bosni dramatično se povećao. U incidentu kod Banjaluke, NATO lovci su oborili četiri srpska aviona. Ovo je bila prva borbena operacija u istoriji NATO-a i otvorila je vrata za stalno rastuće prisustvo NATO-a u Bosni. [9] U aprilu, prisustvo NATO vazdušnih snaga nastavilo je da raste tokom srpskog napada na Goražde. Kao odgovor, NATO je pokrenuo svoju prvu misiju bliske vazdušne podrške 10. aprila 1994, bombardujući nekoliko srpskih ciljeva na zahtev komandanata UN. [10] NATO je pokrenuo nekoliko drugih ograničenih vazdušnih napada tokom godine, ne delujući u koordinaciji sa Ujedinjenim nacijama.

Operacije 1995. i operacija Namerna sila[uredi | uredi izvor]

NATO je nastavio vazdušne operacije iznad Bosne u prvoj polovini 1995. godine. Tokom ovog perioda, američki pilot Skot O’Grejdi oboren je iznad Bosne raketom zemlja-vazduh koju su ispalili vojnici bosanskih Srba. Na kraju je bezbedno spašen, ali je njegovo obaranje izazvalo zabrinutost u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama NATO-a oko vazdušne nadmoći NATO-a u Bosni i podstaklo neke pozive na agresivniju akciju NATO-a kako bi se eliminisali srpski protivvazdušni kapaciteti.

Srebrenica i Londonska konferencija[uredi | uredi izvor]

U julu 1995. godine bosanski Srbi su pokrenuli napad na bosanski grad Srebrenicu, koji je završio smrću više od 5 hiljada civila u masakru u Srebrenici. Nakon događaja u Srebrenici, 16 nacija se sastalo na Londonskoj konferenciji, koja je počela 21. jula 1995. godine, da razmotri nove opcije za Bosnu. Kao rezultat konferencije, generalni sekretar UN Butros Butros-Gali dao je generalu Bernardu Žanvijeu, vojnom komandantu UN, ovlašćenje da zahteva vazdušne napade NATO-a bez konsultacija sa civilnim zvaničnicima UN, kao način da se pojednostavi proces. [11] Kao rezultat konferencije, Severnoatlantski savet i UN su se takođe složili da iskoriste vazdušne napade NATO-a kao odgovor na napade na bilo koje od drugih sigurnih zona u Bosni. Učesnici konferencije su se takođe načelno složili sa upotrebom NATO vazdušnih udara velikih razmera kao odgovor na buduće poteze Srba. [12]

Operacija Namerna sila[uredi | uredi izvor]

Nakon Londonske konferencije, NATO je planirao novu agresivnu vazdušnu kampanju protiv bosanskih Srba. Srpske snage su 28. avgusta 1995. ispalile minobacačku granatu na sarajevsku pijacu u kojoj je poginulo 37 ljudi. Admiral Lejton Smit, komandant NATO-a, uzeo je to za razlog da NATO pokrene uzvratne vazdušne napade u okviru operacije Namerna sila.[13] NATO je 30. avgusta 1995. zvanično pokrenuo operaciju Namerna sila sa velikim bombardovanjem srpskih ciljeva. Bombardovanje je trajalo do 20. septembra 1995. i uključivalo je napade na 338 pojedinačnih ciljeva.

Dejtonski sporazum i IFOR[uredi | uredi izvor]

Uglavnom kao rezultat bombardovanja u okviru operacije Namerna sila i promena u situaciji na bojnom polju, zaraćene strane u Bosanskom ratu sastale su se u Dejtonu, Ohajo, novembra 1995. i potpisale Dejtonski sporazum, mirovni sporazum. Kao deo sporazuma, NATO je pristao da obezbedi 60.000 mirovnih snaga za region, kao deo Implementacionih snaga (IFOR). U decembru 1995. godine, u okviru operacije IFOR-a, NATO je rasporedio ove snage. Ove snage su ostale raspoređene do decembra 1996. godine, kada su one preostale u regionu prebačene u Stabilizacijske snage (SFOR). Mirovne snage SFOR-a ostale su u Bosni do 2004. godine.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kay, Sean (1998-01-01). NATO and the Future of European Security (na jeziku: engleski). Rowman & Littlefield. str. 87. ISBN 9780847690015. 
  2. ^ „JFC Naples/AFSOUTH, 1951-2009: OVER FIFTY YEARS WORKING FOR PEACE AND STABILITY”. Allied Joint Forces Command Naples. Arhivirano iz originala 2011-09-27. g. 
  3. ^ „Operation Maritime Monitor”. GlobalSecurity.org. 
  4. ^ „United Nations Resolution 757 (1992)”. 30. 5. 1992. 6.a. 
  5. ^ „Resolution 787” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 18. 03. 2022. g. Pristupljeno 07. 05. 2022. 
  6. ^ „JFC Naples/AFSOUTH, 1951-2009: OVER FIFTY YEARS WORKING FOR PEACE AND STABILITY”. Allied Joint Forces Command Naples. Arhivirano iz originala 2011-09-27. g. 
  7. ^ „Resolution 816” (PDF). United Nations Security Council Resolutions. UN Security Council. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 03. 2022. g. Pristupljeno 2009-02-17. 
  8. ^ Beale, Michael. Bombs over Bosnia: The Role of Airpower in Bosnia-Herzegovina. Air University Press, 1997. p. 19
  9. ^ Beale, Michael. Bombs over Bosnia: The Role of Airpower in Bosnia-Herzegovina. Air University Press, 1997. p. 2-3
  10. ^ Gordon, Michael (11. 4. 1994). „Conflict in the Balkans: NATO; Modest Air Operation in Bosnia Crosses a Major Political Frontier”. The New York Times. Pristupljeno 17. 2. 2009. 
  11. ^ Beale, Michael. Bombs over Bosnia: The Role of Airpower in Bosnia-Herzegovina. Air University Press, 1997. p. 34
  12. ^ Bucknam, Mark A. (2003). Responsibility of Command: How UN and NATO Commanders Influenced Airpower over Bosnia. Air University Press. str. 253. ISBN 1-58566-115-5. 
  13. ^ Owen, Robert C. (2000). Deliberate Force: A Case Study in Effective Air Campaigning : Final Report of the Air University Balkans Air Campaign Study. Air University Press. ISBN 1-58566-076-0. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=НАТО_интервенција_у_Босни_и_Херцеговини&oldid=27514587”