Rendgenijum

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Рентгенијум)

Rendgenijum
Opšta svojstva
Ime, simbolrendgenijum, Rg
Izgledsrebrnast (predviđeno)[1]
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum
Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon
Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon
Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton
Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon
Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon
Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson
Au
↑
Rg
↓
(Uhp)
darmštatijum ← rendgenijum → kopernicijum ‍
Atomski broj (Z)111
Grupa, periodagrupa 11, perioda 7
Blokd-blok
Kategorija  nepoznato, iako nije eksperimentalno potvrđeno
Rel. at. masa (Ar)280,16514[2]
Maseni broj282 (najstabilniji izotop)
El. konfiguracija
po ljuskama
2, 8, 18, 32, 32, 17, 2 (predviđeno)
Fizička svojstva
Agregatno stanječvrsto (predviđeno)[3]
Gustina pri s.t.28,7 g/cm3 (predviđeno)[4]
Atomska svojstva
Energije jonizacije1: 1020 kJ/mol
2: 2070 kJ/mol
3: 3080 kJ/mol
(ostale) (sve je predviđeno)[4]
Atomski radijus138 pm (predviđeno)[4][5]
Kovalentni radijus121 pm (procenjeno)[6]
Ostalo
Kristalna struktura ​unutrašnjecentr. kubična (BCC)
Unutrašnjecentr. kubična (BCC) kristalna struktura za rendgenijum

(predviđeno)[3]
CAS broj54386-24-2
Istorija
Imenovanjepo Vilhelmu Konradu Rendgenu
OtkrićeInstitut za istraživanje teških jona (1994)
Glavni izotopi
izotop rasp. pž. (t1/2) TR PR
272Rg syn 2 ms α 268Mt
274Rg syn 12 ms α 272Mt
278Rg syn 4 ms α 274Mt
279Rg syn 0,09 s α 275Mt
280Rg syn 4,6 s α 276Mt
281Rg[7][8] syn 17 s SF (90%)
α (10%) 277Mt
282Rg[9] syn 100 s α 278Mt
283Rg[10] syn 5,1 min? SF
286Rg[11] syn 10,7 min? α 282Mt
reference • Vikipodaci

Rendgenijum (Rg), nepravilno rentgenijum, verovatno je prelazni metal sa atomskim brojem 111. To je ekstremno radioaktivni veštački element koji se ne nalazi u prirodi i može se sintetizovati samo u laboratoriji. Njegov najstabilniji, do danas poznati, izotop je Rg-282, sa vremenom poluraspada od 2,1 minute, mada se pretpostavlja da bi izotop Rg-286 mogao imati nešto duže vreme poluraspada od 10,7 minuta. Ovaj element prvi put je sintetizovan 1994. godine u Centru za istraživanje teških jona GSI Helmholc sa sedištem u blizini nemačkog grada Darmštata. Do 1. avgusta 2004. godine bio je poznat pod nazivom unununijum (Uuu), kada je zvanično potvrđeno novo ime.[12] Rendgenijum je naziv dobio po prezimenu nemačkog fizičara Vilhelma Konrada Rendgena.

U periodnom sistemu elemenata nalazi se u d bloku transaktinoidnih elemenata. Član je 7. periode i 11. grupe hemijskih elemenata, iako izvedeni hemijski eksperimenti potvrđuju da se on ponaša kao teži homolog zlata u 11. grupi, odnosno deveti član 6d serije prelaznih metala. Prema proračunima, rendgenijum bi mogao imati slične osobine kao njegovi lakši homolozi: bakar, srebro i zlato, mada bi mogle postojati i znatne razlike između njih.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Rendgenijum je prvi put sintetiziran u laboratoriji Društva za istraživanje teških jona (GSI, nem. Gesellschaft für Schwerionenforschung) u nemačkom Darmštatu gde je međunarodni tim pod vodstvom Sigurda Hofmana 8. decembra 1994. izvršio sintezu elementa 111.[13] Naučnici su bombardirali metu sačinjenu iz izotopa bizmuta-209 jako ubrzanim jezgrima atoma nikla-64 i pri tome su detektirali jedan atom izotopa rendgenijuma-272:[14]

p=209|b= 83}}Bi + 64
28Ni → 272
111Rg + 1
0n

Međutim, ista reakcija je već bila izvedena na Zajedničkom institutu za nuklearna istraživanja (JINR) u ruskom (u to vrijeme SSSR) gradu Dubna 1986. godine, ali tokom tog eksperimenta nije zapažen niti jedan atom 272Rg.[15] Godine 2001, zajednička komisija IUPAC/IUPAP (JWP) zaključila je da ne postoji dovoljno dokaza da je otkriće bilo u to vreme u Dubni.[16] Tim GSI je ponovio iste eksperimente 2002. godine te je dobio još tri atoma.[17][18] U svom izveštaju 2003. JWP komisija je odlučila da GSI timu treba pripasti čast za otkriće ovog elementa.[19]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Element je dobio ime po Vilhelmu Konradu Rendgenu.

Po Mendeljejevljevoj nomenklaturi za neotkrivene i neimenovane elemente, rendgenijum bi trebao biti nazvan eka-zlato. Godine 1979. IUPAC je objavio preporuke prema kojima bi se ovaj element trebao nazivan unununijum (prema čemu bi simbol trebao biti Uuu),[20] što predstavlja sistematsko ime za element koji bi služio kao privremena oznaka dok se element ne otkrije (i otkriće bude nedvosmisleno potvrđeno), nakon čega bi se izabralo novo, stalno ime elementa. Iako je naziv rendgenijum široko korišten u okvirima zajednica hemičara na svim nivoima, počev od školskih učionica, naprednih priručnika i drugde, preporuke IUPAC-a naučnici su vrlo često zanemarivali u praksi, nazivajući element jednostavno element 111, sa simbolom E111, zatim (111) ili čak 111.[4]

Naziv rendgenijum (Rg) predložio je 2004. godine tim naučnika sa GSI instituta[21] u čast njemačkog fizičara Vilhelma Konrada Rendgena, naučnika koji je otkrio x-zrake.[21] Taj naziv prihvatio je IUPAC 1. novembra 2004. godine.[21]

Osobine[uredi | uredi izvor]

Izotopi[uredi | uredi izvor]

Rendgenijum nema ni jedan stabilni niti prirodno rasprostranjeni izotop. Do danas je sintetizovano nekoliko radioaktivnih izotopa u laboratorijama, bilo fuzijom jezgara lakših elemenata ili u vidu međuproizvoda lanca raspada težih elemenata. Poznato je devet različitih izotopa rendgenijuma sa atomskim masama 272, 274, 278–283 i 286 (mada su 283 i 286 još nepotvrđeni), od kojih dva izotopa, Rg-272 i Rg-274 imaju poznata metastabilna stanja, iako su i ona takođe još uvek nepotvrđena. Svi ovi izotopi raspadaju se alfa-raspadom ili spontanom fisijom.[22]

Stabilnost i vreme poluraspada[uredi | uredi izvor]

Spisak izotopa rendgenijuma
Izotop
 Vreme
poluraspada[22]		 Vrsta
raspada[22]		 Godina
otkrića		 Reakcija
272Rg 3,8 ms ? α 1994 209Bi(64Ni,n)[13]
273Rg 5? ms α ? neotkriven —
274Rg 6,4 ms α 2004 278Nh(—,α)[23]
275Rg 10? ms α ? neotkriven —
276Rg 100? ms α, SF ? neotkriven —
277Rg 1? s α, SF ? neotkriven —
278Rg 4,2 ms α 2006 282Nh(—,α)[24]
279Rg 0,17 s α 2003 287Mc(—,2α)[24]
280Rg 3,6 s α 2003 288Mc(—,2α)[24]
281Rg 17+6
−3 s		 α, SF 2009 293Ts(—,3α)[7][25]
282Rg 2,1+1,4
−0,6 min		 α 2009 294Ts(—,3α)[25]
283Rg 5,1 min? SF 1998? 283Cn(e−,νe)?
284Rg — – neotkriven —
285Rg — – neotkriven —
286Rg 10,7 min? α 1998? 290Fl(e−,νeα)?

Svi izotopi rendgenijuma su ekstremno nestabilni i radioaktivni; generalno, što je izotop teži, ujedno je i stabilniji od lakših izotopa. Najstabilniji poznati izotop rendgenijuma, 282Rg, istovremeno je i najteži do danas otkriveni izotop ovog elementa; njegovo vreme poluraspada iznosi 2,1 minute. (Do danas nepotvrđeni 286Rg je još teži izotop te bi prema proračunima mogao imati još duže vrijeme poluraspada od oko 10,7 minuta, što bi značilo da je jedan od najdugovečnijih superteških nuklida; slično tome, nepotvrđeni izotop 283Rg bi mogao imati vreme poluraspada od oko 5,1 minuta.) Izotopi 280Rg i 281Rg takođe imaju vremena poluraspada duža od jedne sekunde. Svi ostali izotopi imaju vremena poluraspada u rasponu od nekoliko milisekundi.[22] Za, do danas neotkriveni, izotop 287Rg predviđa se da bi mogao biti najstabilniji izotop u pogledu beta-raspada;[26] međutim, ni za jedan izotop rendgenijuma nije poznato da se raspada na taj način.[22] Zasad još nepoznati izotop 277Rg bi takođe mogao imati vreme poluraspada duže od jedne sekunde. Pre nego što su otkriveni, za izotope 278Rg, 281Rg i 282Rg bilo je predviđano da bi imali vremena poluraspada od jedne sekunde, jedne i četiri minute; ipak, nakon otkrića njihova vremena poluraspada izmerena su značajno kraća: 4,2 milisekunde, 17 sekundi i 2,1 minute, istim redom. Na sličan način, merenjem vremena poluraspada nepotvrđenog izotopa 283Rg od 5,1 minute, takođe su značajno smanjena prethodna predviđanja za njega, koja su se kretala do 10 minuta.[22]

Hemijske[uredi | uredi izvor]

Rendgenijum je deveti član 6d serije prelaznih metala. Kako je za kopernicijum (element 112) dokazano da je metal 12. grupe PSE, očekivalo se da bi svi elementi počev od elementa 104 do 111 trebali nastaviti četvrtu seriju prelaznih metala.[27] Kalkulacije njihovih potencijala jonizacije kao i atomskih i jonskih radijusa atoma pokazale su da je on sličan svom lakšem homologu zlatu, što implicira da bi osnovne osobine rendgenijuma mogle biti u velikoj meri slične osobinama drugih elemenata iz 11. grupe: bakru, srebru i zlatu; ipak, postoje i predviđanja da bi rendgenijum mogao pokazivati i brojne razlike od svojih lakših homologa.[4]

Predviđa se da bi rendgenijum mogao biti i plemeniti metal. Na osnovu najstabilnijih oksidacionih stanja lakših elemenata iz 11. grupe periodnog sistema, za rendgenijum se previđa da bi mogao imati stabilna oksidaciona stanja +5 i +3, te nešto manje stabilno stanje +1. Stanje +3 bi prema predviđanjima trebalo biti najstabilnije. Za rendgenijum(III) se očekuje da ima reaktivnost sličnu onoj kod zlata(III), ali bi mogla biti dosta stabilnija i gradila širi spektar jedinjenja. Zlato gradi i donekle stabilno stanje −1 zbog relativističkih efekata, a postoje naznake da bi se tako mogao ponašati i rendgenijum:[4] ipak, afinitet prema elektronu kod rendgenijuma bi se mogao očekivati da bude oko 1,6 eV, što je značajno niže od vrednosti kod zlata koja iznosi 2,3 eV, tako da eventualni rentgenidi ne bi mogli biti stabilni a možda i nemogući.[5] Orbitale 6d su destabilizovane zbog relativističkih efekata i interakcija sprin–orbitala blizu kraja četvrte serije prelaznih metala, zbog čega bi visoko oksidaciono stanje rendgenijuma(V) moglo biti stabilnije od njegovog lakšeg homologa zlata(V) (poznato samo u jednom jedinjenju) jer 6d elektroni učestvuju u vezi u značajnijem obimu. Interakcije spin-orbitala stabiliziraju molekularna jedinjenja rendgenijuma sa više vezujućih 6d elektrona; na primer, za RgF−
6 se očekuje da bi mogao biti stabilniji od RgF−
4, a za koji se opet očekuje da bi trebao biti stabilniji od RgF−
2. Za rendgenijum(I) se očekuje da bi se vrlo teško mogao dobiti.[4][28][29] Zlato vrlo lako gradi cijanidne komplekse Au(CN)−
2, koji se koriste za izdvajanje zlata iz ruda putem procesa cijanidizacije zlata; a za rendgenijum se očekuje da sledi taj obrazac i gradi Rg(CN)−
2.[30]

Moguća hemija rendgenijuma privukla je znatno više pažnje od hemije prethodna dva sintetička elementa, majtnerijuma i darmštatijuma, jer se za valentnu s- podljusku kod elemenata 11. grupe očekuje da će biti znatno relativistički koncentrirana naročito snažno kod rendgenijuma.[4] Proračuni za molekul RgH pokazuju relativističke efekte dvostruke snage veze rendgenijum-vodonik, čak iako je oslabljena zbog interakcije spin-orbitala za 0,7 eV. Jedinjenja AuX i RgX, gde je X = F, Cl, Br, O, Au ili Rg, su takođe proučavani.[4][31] Za jon Rg+ se predviđa da bi mogao biti najmekši metali jon, čak mekši i od Au+, mada ne postoje slaganja među naučnicima o tome da li se on ponaša kao kiselina ili baza.[32][33] U vodenim rastvorima, jon Rg+ bi mogao graditi vodeni jon [Rg(H2O)2]+, gde dužina veze Rg-O iznosi 207,1 pm. Očekuje se i da bi Rg(I) mogao graditi komplekse sa amonijakom, fosfinom i vodonik sulfidom.[33]

Fizičke[uredi | uredi izvor]

Za rendgenijum se očekuje da bude u čvrstom agregatnom stanju u standardnim uslovima temperature i pritiska, te da se kristalizira u prostorno-centriranu kubičnu strukturu, za razliku od svojih lakših kongenera koji se kristaliziraju u prostorno-centriranu kubnu strukturu, a zbog očekivanja da bi rendgenijum mogao imati drugačiju gustinu naboja elektrona od njih.[3] On bi mogao biti veoma teški metal, gustoće oko 28,7 g/cm3. Za usporedbu, najgušći poznati element koji ima izmerenu gustoću je osmijum, a ona iznosi „samo” 22,59 g/cm3.[34] Ovako velika gustina rezultat je velike atomske težine rendgenijuma, efekat kontrakcije lantanoida i aktinoida kao i relativistički efekat, iako bi proizvodnja dovoljne količine rendgenijuma da bi se ova vrednost izmerila bila vrlo nepraktična, a uzorak bi se raspao u kratkom vremenu.[4]

Stabilni elemente 11. grupe PSE, bakar, srebro i zlato, imaju konfiguraciju vanjskih elektrona nd10(n+1)s1. Za svaki od ovih elemenata, prvo pobuđeno stanje njihovih atoma ima konfiguraciju nd9(n+1)s2. Zbog kuplovanja spin-orbitala između d elektrona, ovo stanje se deli na par nivoa energija. Za bakar, razlika u energiji između osnovnog i najnižeg pobuđenog stanja uzrokuje da ovaj metal poprimi crvenkastu nijansu. Kod srebra, energetski raspon je još širi te je metal karakterističnog sjaja. Međutim, porastom atomskog broja, pobuđeni nivoi se stabiliziraju usled relativističkih efekata pa se kod zlata energetski raspon ponovno smanjuje pa zlato zbog ima žute (zlatne) nijanse. Kod rendgenijuma, proračuni daju naznaku da je 6d97s2 nivo do te mere stabiliziran da čak postaje osnovno stanje dok nivo 6d107s1 postaje prvo pobuđeno stanje. Rezultirajuća razlika u energijama između novog osnovnog stanja i prvog pobuđenog stanja je ista kao i kod srebra, te se očekuje da bi rendgenijum mogao biti dosta sličan srebru po izgledu.[1] Za atomski radijus rendgenijuma očekuje se da bi mogao iznositi oko 138 pm.[4]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Turler, A. (2004). „Gas Phase Chemistry of Superheavy Elements” (PDF). Journal of Nuclear and Radiochemical Sciences. 5 (2): R19—R25. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 6. 2011. g. Pristupljeno 13. 3. 2018. 
  2. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  3. ^ a b v Östlin, A.; Vitos, L. (2011). „First-principles calculation of the structural stability of 6d transition metals”. Physical Review B. 84 (11). Bibcode:2011PhRvB..84k3104O. doi:10.1103/PhysRevB.84.113104. 
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j Darleane C.; Lee Diana M.; Pershina Valeria (2006). „Transactinides and the future elements”. Ur.: Morss Norman M.; Edelstein Fuger; Jean Hoffman. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (3 izd.). Dordrecht, Holandija: Springer Science+Business Media. ISBN 1-4020-3555-1. 
  5. ^ a b Fricke, Burkhard (1975). „Superheavy elements: a prediction of their chemical and physical properties”. Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. 21: 89—144. doi:10.1007/BFb0116498. Pristupljeno 4. 10. 2013. 
  6. ^ Chemical Data. Roentgenium - Rg, Royal Chemical Society
  7. ^ a b Oganessian, Yuri Ts.; Abdullin, F. Sh.; Alexander, C.; Binder, J.; Boll, R. A.; Dmitriev, S. N.; Ezold, J.; Felker, K.; Gostic, J. M.; et al. (2013-05-30). „Experimental studies of the 249Bk + 48Ca reaction including decay properties and excitation function for isotopes of element 117, and discovery of the new isotope 277Mt”. Physical Review C. American Physical Society. 87 (054621). Bibcode:2013PhRvC..87e4621O. doi:10.1103/PhysRevC.87.054621. 
  8. ^ Oganessian, Yu. Ts.; et al. (2013). „Experimental studies of the 249Bk + 48Ca reaction including decay properties and excitation function for isotopes of element 117, and discovery of the new isotope 277Mt”. Physical Review C. 87 (5): 054621. Bibcode:2013PhRvC..87e4621O. doi:10.1103/PhysRevC.87.054621. 
  9. ^ Khuyagbaatar, J.; Yakushev, A.; Düllmann, Ch. E.; et al. (2014). „48Ca+249Bk Fusion Reaction Leading to Element Z=117: Long-Lived α-Decaying 270Db and Discovery of 266Lr”. Physical Review Letters. 112 (17): 172501. Bibcode:2014PhRvL.112q2501K. PMID 24836239. doi:10.1103/PhysRevLett.112.172501. 
  10. ^ Hofmann, S.; Heinz, S.; Mann, R.; et al. (2016). „Remarks on the Fission Barriers of SHN and Search for Element 120”. Ur.: Peninozhkevich, Yu. E.; Sobolev, Yu. G. Exotic Nuclei: EXON-2016 Proceedings of the International Symposium on Exotic Nuclei. Exotic Nuclei. str. 155—164. ISBN 9789813226555. doi:10.1142/9789813226548_0024. 
  11. ^ Hofmann, S.; Heinz, S.; Mann, R.; et al. (2016). „Review of even element super-heavy nuclei and search for element 120”. The European Physics Journal A. 2016 (52). Bibcode:2016EPJA...52..180H. doi:10.1140/epja/i2016-16180-4. 
  12. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  13. ^ a b Hofmann, S.; Ninov V.; Heßberger F. P.; Armbruster P.; et al. (1995). „The new element 111” (PDF). Zeitschrift für Physik A. 350 (4): 281—282. Bibcode:1995ZPhyA.350..281H. doi:10.1007/BF01291182. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 1. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2018. 
  14. ^ A. Stwertka (2002). Guide to the elements (2 izd.). New York/Oxford: Oxford University Press. str. 278. ISBN 9780195150278. 
  15. ^ Barber, R. C.; Greenwood N. N.; Hrynkiewicz A. Z.; Jeannin Y. P.; Lefort M.; et al. (1993). „Discovery of the transfermium elements. Part II: Introduction to discovery profiles. Part III: Discovery profiles of the transfermium elements”. Pure and Applied Chemistry. 65 (8): 1757. doi:10.1351/pac199365081757. 
  16. ^ Karol; Nakahara H.; Petley B. W.; Vogt E. (2001). „On the discovery of the elements 110–112” (PDF). Pure Appl. Chem. 73 (6): 959—967. doi:10.1351/pac200173060959. 
  17. ^ Hofmann S.; Heßberger F. P.; Ackermann D.; Münzenberg G.; Antalic S.; et al. (2002). „New results on elements 111 and 112”. European Physical Journal A. 14 (2): 147—157. doi:10.1140/epja/i2001-10119-x. 
  18. ^ Hofmann; et al. „New results on element 111 and 112” (PDF). GSI report 2000. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 2. 2008. g. Pristupljeno 2. 3. 2008. 
  19. ^ Karol P. J.; Nakahara H.; Petley B. W.; Vogt E. (2003). „On the claims for discovery of elements 110, 111, 112, 114, 116, and 118” (PDF). Pure Appl. Chem. 75 (10): 1601—1611. doi:10.1351/pac200375101601. 
  20. ^ Chatt, J. (1979). „Recommendations for the naming of elements of atomic numbers greater than 100”. Pure and Applied Chemistry. 51 (2): 381—384. doi:10.1351/pac197951020381. 
  21. ^ a b v Corish Rosenblatt G. M. (2004). „Name and symbol of the element with atomic number 111” (PDF). Pure Appl. Chem. 76 (12): 2101—2103. doi:10.1351/pac200476122101. 
  22. ^ a b v g d đ Sonzogni, Alejandro. „Interactive Chart of Nuclides”. National Nuclear Data Center: Brookhaven National Laboratory. Arhivirano iz originala 28. 07. 2018. g. Pristupljeno 6. 6. 2008. 
  23. ^ Morita Kosuke; Morimoto Kouji; Kaji Daiya; Akiyama Takahiro; Goto Sin-ichi; et al. (2004). „Experiment on the Synthesis of Element 113 in the Reaction 209Bi(70Zn,n)278113”. Journal of the Physical Society of Japan. 73 (10): 2593—2596. Bibcode:2004JPSJ...73.2593M. doi:10.1143/JPSJ.73.2593. 
  24. ^ a b v Oganessian Yu. Ts.; Penionzhkevich Yu. E.; Cherepanov E. A. (2007). „Heaviest Nuclei Produced in 48Ca-induced Reactions (Synthesis and Decay Properties)”. AIP Conference Proceedings. 912. str. 235. doi:10.1063/1.2746600. 
  25. ^ a b Oganessian Yuri Ts.; Abdullin F. Sh.; Bailey P. D.; Benker D. E.; et al. (9. 4. 2010). „Synthesis of a New Element with Atomic Number Z=117”. Physical Review Letters. American Physical Society. 104 (142502): 142502. Bibcode:2010PhRvL.104n2502O. PMID 20481935. doi:10.1103/PhysRevLett.104.142502. 
  26. ^ Nie, G. K. (2005). „Charge radii of β-stable nuclei”. Modern Physics Letters A. 21 (24): 1889—1900. Bibcode:2006MPLA...21.1889N. arXiv:nucl-th/0512023 Slobodan pristup. doi:10.1142/S0217732306020226. 
  27. ^ Griffith W. P. (2008). „The Periodic Table and the Platinum Group Metals”. Platinum Metals Review. 52 (2): 114—119. doi:10.1595/147106708X297486. 
  28. ^ Seth M.; Cooke F.; Schwerdtfeger P.; Heully J. L.; Pelissier M. (1998). „The chemistry of the superheavy elements. II. The stability of high oxidation states in group 11 elements: Relativistic coupled cluster calculations for the di-, tetra- and hexafluoro metallates of Cu, Ag, Au, and element 111”. J. Chem. Phys. 109 (10): 3935—43. Bibcode:1998JChPh.109.3935S. doi:10.1063/1.476993. 
  29. ^ Seth M.; Faegri K.; Schwerdtfeger P. (1998). „The Stability of the Oxidation State +4 in Group 14 Compounds from Carbon to Element 114”. Angew. Chem. Int. Ed. Engl. 37 (18): 2493—6. doi:10.1002/(SICI)1521-3773(19981002)37:18<2493::AID-ANIE2493>3.0.CO;2-F. 
  30. ^ Demissie Taye B.; Ruud Kenneth (25. 2. 2017). „Darmstadtium, roentgenium, and copernicium form strong bonds with cyanide”. International Journal of Quantum Chemistry. 2017. doi:10.1002/qua.25393. 
  31. ^ Liu W.; van Wüllen C. (1999). „Spectroscopic constants of gold and eka-gold (element 111) diatomic compounds: The importance of spin–orbit coupling”. J. Chem. Phys. 110 (8): 3730—5. Bibcode:1999JChPh.110.3730L. doi:10.1063/1.478237. 
  32. ^ Thayer John S. (2010). „Relativistic Effects and the Chemistry of the Heavier Main Group Elements”. Relativistic Methods for Chemists: 82. doi:10.1007/978-1-4020-9975-5_2. 
  33. ^ a b Hancock Robert D.; Bartolotti Libero J.; Kaltsoyannis Nikolas (24. 11. 2006). „Density Functional Theory-Based Prediction of Some Aqueous-Phase Chemistry of Superheavy Element 111. Roentgenium(I) Is the ‘Softest' Metal Ion”. Inorg. Chem. 45 (26): 10780—5. doi:10.1021/ic061282s. 
  34. ^ J. W. Arblaster (1989). „Densities of Osmium and Iridium”. Platinum Metals Review. 33 (1): 14—16. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Rendgenijum na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рендгенијум&oldid=27734549”