Војничев рукопис

Из Википедије, слободне енциклопедије
Војничев рукопис
енгл. Voynich manuscript
Библиотека ретких књига и рукописа Бејнеке, Универзитет Јејл
Voynich Manuscript (170).jpg
Једна од „расклопљених” страница из Војничевог рукописа
Такође познат и као Бејнеке MS 408 (енгл. Beinecke MS 408)
Тип кодекс
Датум настанка рани 15. век[1][2]
1404—1438‍[2]
Место настанка Вероватно Северна Италија[1][2]
Језик непознато
могуће да је реч о природном[3] или планском језику[4][5]
веома мали број речи пронађен је на латинском језику[6][4] и високонемачком језику[6]
Писари непознато
Аутори непознато
могуће да је реч о Роџеру Бејкону,‍[7]
самом Вилфриду Војничу,‍[8]
Јакобу Синапију од Тепенеца,‍[9]
Атансаију Кирхеру,‍[10]
Рафаелу Мнишовском,‍[7]
Антонију Аверлину Филаретеу,‍[11]
Корнелију Дребелу,‍[12]
Ентонију Ашаму‍[4] итд.
Саставио/ла непознато
Илуминирао/ла непознато
Патрон непознато
Посвећен непознато
Материјал велум
(врста пергамента од нештављене коже сисара)
Величина ≈ 23,5 cm × 16,2 cm × 5 cm
Формат једна колона у телу странице, са мало увученом десном маргином и са поделама параграфа, а неретко и са звездицама у левој маргини;‍[13]
остатак рукописа јавља се у виду графика тј. дијаграма или ознака за поједине делове везане за илустрације;
рукопис садржи делове на расклапање
Стање делимично оштећен и некомплетан;
пронађено 240 од 272 странице (≈ 88 %)‍[13][11][6]
тј. пронађено 18 од 20 арака
(272 странице од. 20 арака је најмањи процењени број, а садржано је > 170.000 слова‍[14])
Писмо непознато
могуће да је реч о измишљеном писму‍[15]
веома мали број речи пронађен на латинском писму[6][4]
Садржај хербална, астрономска, биолошка, космолошка и фармацеутска секција + секција са рецептима‍[13]
Илуминација мастило у боји се, помало сирово, употребљавало за бојење фигура, и то вероватно некад касније у односу на време настанка текста и самих контура‍[6]
Додаци
Примерци две копије рукописа које је Бареш у два наврата слао Кирхеру у Рим
Раније поседовање ? → Рудолф II, цар Светог римског царства → Јакоб од Тепенеца → Јуриј Бареш → Атанасије Кирхер (копије) → Јан Марек Марци (Јохан Маркус Марци) → ректор Универзитета Чарлс у Прагу → Атанасије Кирхер → Петер Јан Бекс → Вилфрид Војнич → Етел Војнич → Ан Нил → Ханс Петер Краус → Универзитет Јејл[10][16][4][13][17]
Откривен најраније информације о постојању долазе из писма које је пронађено унутар корица рукописа, а написано је 1666. године
Приступни број MS 408
Остало веома познат случај у историји криптографије који до дан-данас није решен/дешифрован од. значење садржаја рукописа још увек није откривено

Војничев рукопис/манускрипт[a] (енгл. Voynich manuscript; рус. Рукопись Войнича) илустровани је ручно написани кодекс у непознатом систему писања. Старост велума (врста пергамента од нештављене коже сисара на коме је манускрипт написан) методом радиоактивног угљеника процењена је на рани 15. век (1404—1438). Манускрипт је вероватно написан у Северној Италији током италијанске ренесансе.‍[1][2] Име је добио по Вилфриду Војничу, пољском трговцу књигама који је исти купио 1912. године.‍[18]

Неке странице недостају, а око 240 је пронађено и сачувано. Текст је написан слева надесно, а већина страница садржи илустрације или дијаграме.

Војничев рукопис су проучавали многи како професионални тако и аматерски криптографи, укључујући америчке и британске криптоаналитичаре из Првог и Другог светског рата.‍[19] Нико до сада није успео да дешифрује текст, који је постао веома познат случај у историји криптографије. Мистерија значења и порекла рукописа побудила је машту у популарној култури, што је покренуло писање романа, разних спекулација с освртом на садржај рукописа и сл. Ниједна од бројних хипотеза предлаганих током последњих сто година није још увек званично потврђена.‍[20]

Ханс П. Краус‍[21] је Војничев рукопис донирао Универзитету Јејл, тачније Јејловој Библиотеци ретких књига и рукописа Бејнеке, године 1969, где је тренутно каталогизиран под приступним бројем „MS 408”.‍[22][13]

Опис[уреди]

Кодикологија[уреди]

Димензије рукописа су приближно 23,5 cm × 16,2cm × 5cm. Садржи стотине страница написаних на велуму, а потом сакупљених у 18 арака. Укупан број страница је око 240, а тачан број зависи од начина на који се броје необични расклопиви делови рукописа.‍[13] Араци су нумерисани бројевима од 1 до 20, на различитим локацијама, са цифрама за које се верује да потичу из 1400-их; горњи десни угао сваке ректо странице (десна страница књиге за књиге чији је текст написан слева надесно) нумерисан је бројевима од 1 до 116, са цифрама које потичу из каснијег периода. Узимајући у обзир честа прескакања у нумерисању арака и страница, велика је вероватноћа да је у прошлости рукопис имао најмање 272 странице, сложене у 20 арака, од којих су неке већ недостајале када је Вилфрид Војнич дошао у посед рукописа 1912. године. Постоји чврст доказ да су многе бифолијске странице (листови пресавијени напола да би се добиле две половине, дволиснице) прераспоређиване у одређеним моментима у историји рукописа и да је оригинални редослед страница можда био доста другачији од данашњег.‍[11][6]

Увези и корице нису они оригинални који су првобитно били коришћени, већ потичу из године када се рукопис нашао у поседу Римског колеџа.‍[13]

Свака страница рукописа садржи текст, већином на непознатом писму, осим изузетака који написани на латинском писму. Многе странице имају веома битне цртеже или графике и дијаграме који су обојени бојом о чијем се пореклу нешто сазнало. Наиме, према модерним анализама, откривено је да се за сав текст и контуре фигура користило писаће перо те железно жучно мастило; мастило у боји се, помало сирово, употребљавало за бојење фигура, и то вероватно касније у односу на време настанка текста и самих контура.‍[6]

Текст[уреди]

Страница на којој су приказане карактеристике текста

Највећи део текста у рукопису од 240 страница написан је на непознатом писму, слева надесно. Већина „слова” исписана је у једном или у два једноставна потеза пером. Иако постоје неки спорови око тога да ли се поједина слова разликују или не, писмо од 20—25 слова могло би да се састави и употреби за скоро цео текст; изузетке представља неколико десетина ређе коришћених знакова, који се појављују свега по један или два пута сваки у целом тексту. Осим тога, не постоји очигледна употреба интерпункције.‍[4]

Већи део текста је исписан у једној колони у телу странице, са мало увученом десном маргином и са поделама на параграфе, неретко и са звездицама у левој маргини.‍[13] Остатак рукописа јавља се у виду графика тј. дијаграма или ознака за поједине делове везане за илустрације. Не постоје индикације да су било какве грешке или накнадне корекције начињене на било ком месту у документу. Дуктус (потези који се повлаче пером да би настало поједино слово) тече глатко и ствара се утисак да симболи нису били шифровани, зато што не постоје „кашњења”, односно размаци између слова, као што се обично очекује у писаној форми кодираног текста.

Текст се састоји од преко 170.000 слова,‍[14] са размацима који врше поделу текста у око 35.000 група различите дужине, које се обично називају „речима”. Структура ових речи је таква да постоји велика могућност да следе неке врсте фонолошких или ортографских закона; на пример, нека слова морају да се појављују у свакој речи (као што су то српски или енглески самогласници), нека слова никада не могу да следе друга, нека могу да буду двострука или трострука, док нека друга не могу итд. Дистрибуција слова у речима је такође веома чудна, али према неким узорцима: нека слова јављају се само на почетку речи, нека само на крају, а нека увек у средини. Многи истраживачи су коментарисали ова веома строго успостављена правила у структури речи.‍[23]

Неке речи јављају се само у одређеним деловима, или на само неколико страница; насупрот томе, друге се прожимају читавим рукописом. Постоји веома мало понављања међу хиљаду или око хиљаду ознака везаних за илустрације. Практично, нема речи са мање од два слова или са више од десет слова.‍[14] Постоје случајеви где се појављује иста уобичајена реч и до три пута заредом.‍[14] Речи које се разликују у само једном слову такође се понављају необичном учесталошћу, због чега метода једноструке супституције у дешифровању алфабета неминовно води ка стварању неразумљивог текста. Године 1962, Елизебет Фридман описао је овакве покушаје дешифровања као „унапред осуђене на разочарење”.‍[24]

Разни транскрипцијски алфабети измишљани су у покушају да се Војничеви карактери изједначе са латиничким словима, што би даље могло да помогне у криптоанализи; међу њима, најзначајнији пример вредан помена је Европски Војничев алфабет. Први овакав велики алфабет, 1940-их направио је криптограф Вилијам Ф. Фридман, где је свака линија рукописа транскрибована на IBM-ову бушену (Холерит) картицу, како би постала машински читљива.‍[25]

Делови на познатим писмима[уреди]

За само неколицину речи у рукопису сматра се да није написана на непознатом писму:‍[17]

Није познато да ли су ови делови на латинском писму били део оригиналног текста или су накнадно додати.

Илустрације[уреди]

Детаљ из биолошке секције рукописа

Пошто текст није било могуће дешифровати, већи део рукописа је према илустрацијама издељен у шест различитих секција (делова, одељака, области). Свака секција садржи илустрације различитих стилова и текстуална објашњења са одговарајућом предметном тематиком,‍[14] а изузетак је последња секција са рецептима, у којој су једини „цртежи” звездице у близини маргине. Секције са њиховим конвенционалним називима и описима садржаја су:

  • Хербална секција — Свака страна садржи по једну или две илустрације биљака, те неколико параграфа текста. Овакав формат је типичан за европске хербале (слично хербаријуму) тог доба. Неки делови ових цртежа су веће и чишће копије скица које се могу пронаћи у „фармацеутској” секцији. Међутим, ниједна од сликом представљених биљака до сада није идентификована, односно са прихватљивом дозом сигурности недвосмислено препозната.‍[13]
  • Астрономска секција — Садржи кружне дијаграме, од којих су неки са сунцима, месецима и звездама, што указује на астрономију или астрологију. Једна серија од 12 дијаграма осликава конвенционалне симболе зодијачких сазвежђа (две рибе за сазвежђе Риба, бик за сазвежђе Бика, ловац са стрелом за сазвежђе Стрелца итд.). Сваки од ових дијаграма садржи 30 женских фигура, поређаних у две или више концентричних кружница. Већина жена је, макар делимично, нага, а свака од њих у левој или десној руци држи објекат налик на означену звезду, или нешто што је приказано са звездом прикаченом на објекат који би могао да буде нека врста конопца или кабла. Последње две странице ове секције (сазвежђа Јарца /23. децембар — 20. јануар/ и Водолије /21. јануар — 18. фебруар/; грубо речено — јануар и фебруар) изгубљена су, док су сазвежђа Овна и Бика раздвојена у четири упарена дијаграма, са 15 жена и 15 звезда у сваком. Неки од ових дијаграма се налазе на страницама које се расклапају.‍[13]
  • Биолошка секција — Ово је густи тј. збијено написан континуирани текст, проткан фигурама (углавном мале наге жене, од којих неке носе круне које се купају у базенима или кадама повезаним сложеном мрежом цеви).
  • Космолошка секција — Више кружних дијаграма, али нејасне природе. Ова секција такође има расклопиве делове; један од њих заузима шест страница и садржи мапу или дијаграм са девет „острва” или „розета” повезаних „насипима”; на њима се налазе замкови, као и нешто што би могло да буде вулкан.‍[13]
  • Фармацеутска секција — Много означених цртежа издвојених делова биљака (коренови, листови и сл.); други предмети личе на апотекарске тегле и посуде. Слике варирају по стилу: од реалних до фантастичних приказа. Укључено је и неколико параграфа, односно пасуса са текстом.‍[13]
  • Секција са рецептима — Странице целе прекривене текстом, који је разломљен у мање параграфе, од којих је сваки обележен звездицом у близини леве маргине.‍[13]

Намена[уреди]

Расклопљени део од три странице рукописа који укључује дијаграм за који се верује да је астрономске природе

За сачуване листове рукописа претпоставља се да би могли представљати фармакопеју (званични списак упутстава за апотекаре приликом припремања, испитивања и складиштења лекова и помоћних лековитих средстава, издат од стране државних санитетских органа) или да би пак могли да послуже именовању појмова у средњовековној или раној модерној медицини. Међутим, загонетни детаљи на илустрацијама подстакли су развој многих теорија о пореклу ове књиге, њеном садржају и намени.‍[14]

За прву секцију књиге се готово са сигурношћу може тврдити да је реч о хербалу, али покушаји да се идентификују врсте биљака — упоређивањем било са правим примерцима у природи, било помоћу стилизованих цртежа савремених хербала — већином су били безуспешни.‍[28] Свега неколико цртежа биљака (као што су то, на пример, цртежи љубичица (лат. Viola tricolor) или папрати вилине власи (лат. Adiantum) може да се идентификује са одређеном тачношћу. Оне слике хербала које се поклапају са фармаколошким скицама највероватније представљају чисте копије истих, осим што су недостајући делови довршавани детаљима невероватног изгледа. У ствари, за многе цртеже биљака из хербалне секције верује се да су композитни: коренови једне врсте биљака придруживани су листовима друге, а све са цветовима треће врсте.‍[28]

Хју О’Нил је веровао да је једна илустрација осликавала „сунцокрет Новог света”, што би — ако се узме у обзир — помогло у одређивању старости рукописа и отворило могућности за откривање његовог порекла; нажалост, идентификација је само спекулативне природе.‍[14]

Сливници и цеви у биолошкој секцији понекад се тумаче имплицирајући везу са алхемијом, иако је очигледно да је сличност са опремом алхемичара тог доба веома мала.

Астролошка разматрања често су играла истакнуту улогу у прикупљању биљака, пуштању крви и другим медицинским процедурама коришћеним током периода у коме се верује да је рукопис настао. У сваком случају, поред очитих симбола Зодијака и једног дијаграма који вероватно представља класичне планете, тумачења се своде на нагађања.‍[14]

Историја[уреди]

Већина ране историје књиге је непозната,‍[29] иако су и текст и илустрације у целости карактеристични за Европу. Истраживачи са Универзитета у Аризони спровели су 2009. године радиоугљенично датирање велума рукописа, угљениковим изотопом 14C. Резултат тог теста је потврдио не само старост већ и аутентичност рукописа, а као време настанка са стопостотном сигурношћу наводи се период 14041438.‍[2][30][31] Додатно, Истраживачки институт Макроун у Чикагу открио је да су боје у рукопису израђене од материјала за које се верује да потичу управо из поменутог периода европске историје. Такође је навођено и да је Истраживачки институт Макроун пронашао да је већина мастила нанета на велум недуго после настанка самог пергамента тј. тог велума, с тим да званични извештаји не садрже никакве информације везане за ово могуће апсолутно потврђивање аутентичности мистериозног дела.‍[6]

Јохан Маркус Марци (1595—1667) послао је рукопис Атанасију Кирхеру 1666. г.

Најраније историјске информације о рукопису долазе из писма које је пронађено унутар његових корица (друго писмо), написаног 1666. године да би се рукопис који је Јохан Маркус послао Атанасију Кирхеру могао пратити. (Најраније помињање рукописа је, с друге стране, у писму које је написано пре овог (1639. г.) и које је Бареш послао Кирхеру. Више информација о овоме дато је у следећа два пасуса.) Овиме се потврђује да је књига некада припадала владару Рудолфу II (1552—1612), који је за њу платио 600 златних дуката (≈ 2,07 kg злата). Књига је затим дата или позајмљена Јакобу Хорчицком од Тепенеца (умро 1622), главном задуженом за Рудолфове ботаничке баште у Прагу.

Следећи потврђени власник рукописа је Јуриј Бареш, непознати алхемичар такође из Прага. Бареш је — наводно — у вези ове „сфинге” која је „беспотребно заузимала простор у његовој библиотеци” много година, био збуњен као и остали модерни научници тог доба.‍[10] Знајући да је Атанасије Кирхер, језуитски учењак са Римског колеџа, објавио коптски (египатски) речник и „дешифроваоегипатске хијероглифе, Бареш је Крихеру у Рим два пута слао копију рукописа као примерак, тражећи доказе. Барешево писмо из 1639. године упућено Кирхеру (прво писмо) најраније је помињање рукописа које је званично потврђено и које је откривено до сада.‍[16]

Није познато да ли је Кирхер одговорио на захтев, али је наводно био заинтересован у довољној мери да покуша доћи у посед оригинала књиге, коју је Бареш упорно одбијао да дȃ (позајми). После Барешеве смрти, рукопис је прво припао његовом пријатељу Јану Мареку Марцију (1595—1667), познатијем под именом Јохан Маркус Марци, а потом ректору Универзитета Чарлс у Прагу, који је неколико година касније рукопис послао Кирхеру, свом дугогодишњем пријатељу и кореспонденту (дописнику),‍[16] који је коначно успео да се домогне оригинала. Марцијево писмо у корицама из 1666. године (друго писмо), написано на латинском, добио је и Војнич, заједно са рукописом који је купио 1912. године.‍[4] У писму је писало следеће:‍[4]

Велечасни и Уважени Господине, Оче у Христа:

Ову књигу, мени завештану од стране интимног пријатеља, ја сам предодредио за тебе, мој веома драги Атанасије, чим је дошла у мој посед, [а] за њу сам био уверен да не може бити прочитана од стране икога осим тебе.

Бивши власник ове књиге питао је [за] твоје мишљење писмом, копирајући и шаљући ти део књиге из ког би ти како је он веровао требало да будеш у могућности да прочиташ остатак, али он је у то време одбијао да пошаље саму књигу. За њено дешифровање он је посветио неуморан труд, што је очигледно из његових покушаја које сам ти ја послао овим путем, и он је препустио наду само са својим животом. Али његов труд је био узалуд, за сфинге као што су ове послушај [мишљење] никог [другог] сем њиховог господара, Кирхера. Прихвати сада овај знак, као што јесте и иако је са великим закашњењем, моја наклоност за вас, и проби се кроз његове решетке [реши мистерију], ако [оне] уопште постоје, са својим уобичајеним успехом.

Др Рафаел, инструктор у бохемијском језику за Фердинанда III, краља Бохемије, рекао ми је да је наведена књига припадала владару Рудолфу и да је он представио [дао, платио] доносиоцу ко му је донио књигу 600 дуката. Он је веровао да је аутор био Роџер Бејкон, Енглез. На [У] овом тренутку ја обустављам суђење [престајем да исказујем своје мишљење]; на твом је месту [на теби је] да дефинишеш за нас који поглед би требало да [за]узмемо о томе, за чију корист и љубазност ја безрезервно везујем себе и остајем [при томе]

У служби вашег [Високог] Поштовања,
Јоханес Маркус Марци од Кроунланда
Праг, 19. август 1666.‍[4]
Вилфрид Војнич (1865—1930) дошао је у посед манускрипта 1912. године

Никаквих записа или забележених помена књиге у следећих 200 година нема, али по свој прилици била је чувана са остатком Кирхерове коресподенције у библиотеци тадашњег Римског колеџа (сада Папски универзитет Грегоријана).‍[16] Ту је вероватно остала све док трупе Виторија Емануела II Савојског нису окупирале град 1870. године и анектирале Папску државу. Нова италијанска влада је одлучила да конфискује много тога што је припадало Цркви, укључујући и библиотеку Колеџа.‍[16] Према истрагама које су спровели Хавијер Секалди и остали, баш пре него што се ово десило многе књиге Универзитетске библиотеке исхитрено су пребачене у личне библиотеке наставничког особља, те су тако изузете од конфискације.‍[16] Кирхерова коресподенција је била међу овим књигама, а тако и наводно Војничев рукопис, јер исти још увек носи екс либрис Петера Јана Бекса, поглавара Језуитског реда и ректора Универзитета у то доба.‍[13][16]

Бексева „приватна” библиотека премештена је у Вилу Мондрагоне (Фраскати, Италија), велику државну палату у близини Рима коју је 1866. године купила Дружба Исусова и која је служила као седиште језуитског Колеџа Гислијери.‍[16]

Око 1912. године, Римски колеџ је упао у финансијске проблеме те је одлучио да дискретно прода неколико својих газдинстава. Вилфрид Војнич је тада дошао у посед 30 рукописа, међу којима је и онај који тренутно носи његово име.‍[16] Војнич је потрошио следећих седам година покушавајући да заинтересује учењаке за дешифровање рукописа, док је он за то време радио на откривању порекла овог мистериозног дела.‍[4]

После Вилфридове смрти, 1930. године, рукопис је наследила његова удовица, Етел Војнич (позната по томе што је ауторица романа Обад и што је ћерка математичара Џорџа Була). Она је умрла 1960. године, а рукопис је оставила својој блиској пријатељици, гђи Ан Нил. После тога, 1961. године, Нилова је рукопис продала другом (пре)продавцу античких књига, Хансу Петеру Краусу. У немогућности да пронађе купца, Краус је 1969. године Војничев рукопис донирао Универзитету Јејл, где је и данас каталогизиран као „MS 408” (енгл. Manuscript 408).‍[17] У разговору, рукопис се понекад назива и именом „Бејнеке MS 408”.‍[13]

Хипотезе о ауторству[уреди]

Многи људи били су предлагани као могући аутори Војничевог рукописа, али права особа остала је непозната све до данас.

Едвард Кели (1555—1597) можда је направио рукопис као масовну обману (енгл. hoax)

Марцијево писмо у корицама из 1666. године упућено Кирхеру говори да је — према његовом ранијем пријатељу Рафаелу Собјехрду-Мнишовском — књигу једном купио Рудолф II, цар Светог римског царства и краљ Бохемије (1552—1612), и то за 600 дуката (2,07 kg стварне тежине злата — AGW). (Мнишовски је умро 22 године пре овога (1644), па према томе — договор мора да је пао пре Рудолфове абдикације 1611. године, што је барем 55 година пре Марцијевог писма.) Према писму, Мнишовски је (али не нужно и Рудолф) нагађао како је аутор био фрањевачки калуђер и полимата Роџер Бејкон (1214—1294).‍[7] Иако је Марци у писму рекао да „обуставља суђење” око ове тврдње, исту је поприлично озбиљно узео у обзир Вилфрид Војнич, који је радио много на томе да је потврди.‍[16]

Математичар Џон Ди (1527—1608) можда је продао рукопис владару Рудолфу cca 1600. г.

Претпоставка да је Роџер Бејкон аутор Војнича је довела до закључка да је особа која је продала рукопис Рудолфу морала да буде нико други до Џон Ди (1527—1608), математичар и астролог на двору краљице Елизабете I Тјудор од Енглеске, за коју је познато да је у власништву имала велику колекцију Бејконових рукописа. Ди и његов кристаломант (асистент за медијум) Едвард Кели живели су неколико година у Бохемији (Чешка), где су се надали да ће своје услуге продати цару. Међутим, то се вероватно није догодило, јер Дијеви пажљиво чувани дневници не помињу такво нешто.‍[16] Ако аутор Војничевог рукописа није Бејкон, претпостављена веза са Дијем значајно слаби. До примењивања методе радиоактивног угљеника на рукопис и датирања истог на 15. век, разматрала се и могућност да је Ди или Кели можда написао рукопис, па ширио гласине да је исти оригинално био рад Бејкона, а све у нади да ће касније да га прода.

Војничева измишљотина[уреди]

Неки су сумњали да је сам Војнич измислио рукопис.‍[8] Као препродавац античких књига он је вероватно имао неопходно знање и средства, а „изгубљена књига” Роџера Бејкона била би вредна богатства. Штавише, Барешево писмо, као и Марцијево, само одређују постојање неког рукописа, а не нужно да је Војничев рукопис тај исти о коме се у писмима говори. Другим речима, ова писма могла би вероватно бити чак мотивација за Војнича да измисли свој рукопис (под претпоставком да је био свестан да писма уопште постоје), а не да послуже као доказ који би потврдио аутентичност оригиналног рукописа. Како год, многи се више ослањају на експертно датирање рукописа и недавно откриће Барешевог писма упућеног Кирхеру као на чињенице које могућност Војничеве фабрикације елиминишу у потпуности.‍[16][8]

Остале теорије[уреди]

Војнич је био у стању да, негде пре 1921. године, прочита слабо видљиво име написано при дну прве стране рукописа: „Јакобј од Тепенеца”. Ово се узима као веза са Јакобом Хорчицкијем од Тепенеца (1575—1622), такође познатим по свом латинском имену Јакоб Синапије. Рудолф II је Синапија оплеменио (прогласио племићем) 1607. године; потом га је именовао својим Царским Дестилатором и учинио куратором (управник, надзорник, чувар) својих ботаничких башти и својим личним лекаром. Војнич је, као и многи други људи после њега, из овога закључио да је Јакоб својевремено био власник рукописа пре Бареша, а веза са Рудолфовим судом се управо створила, што даље иде у прилог потврђивања Мнишовскијеве приче.

Јакобово име још увек је јасно видљиво под УВ светлом; међутим, оно не одговара копији његовог потписа у документу који је 2003. године пронашао Јан Хурих.‍[9] Као резултат тога, причало се да је потпис додат накнадно, можда чак и на превару од стране Војнича лично. Ипак, због тога што би текст на страни f1r могао да буде један од знакова који би потврдили власништво, а који је можда додао библиотекар у то време, разлика између ова два потписа не мора нужно да оповргава постојање могућности да је Хорчицки својевремено био власник рукописа.

Забележено је да Барешево писмо са собом носи неке сличности са обманом коју је оријенталиста Андреас Милер једном извршио над Кирхером. Наиме, Милер је Кирхеру послао неки неразумљив текст са напоменом која објашњава да је исти дошао из Египта, а од Кирхера се тражио превод; Кирхер је рукопис, наводно, превео „одједном”. Спекулисало се да су оба ова примера били криптографски трикови на које је Кирхер насео, у циљу да га се направи будаластим. Међутим, Војничев рукопис је знатно другачијих размера, ако се упореди са неколико знакова у писму. Сагледавајући ове размере, обмана се чини заиста неизводљивим подухватом.

Неке странице рукописа у расклопљеном делу приказују веће дијаграме

Рафаел Мнишовски, пријатељ Марција који је био угледни извор за Бејконову причу, и сам је био криптограф (међу многим другим стварима којима се бавио), а наводно је измислио шифру за коју је тврдио да ју је немогуће „провалити” (cca 1618). Ово је довело до спекулација да је можда Мнишовски написао Војничев рукопис као практичну демонстрацију своје шифре и да је касније искористио Бареша као свог експерименталног субјекта, несвесног у чему учествује. И заиста, одрицања у Марцијевом писму из корица Војничевог рукописа могло би да значе да је Марци сумњао на неку врсту преваре у коју и сам бива уплетен. Међутим, дефинитиван доказ за ову теорију не постоји.

У својој књизи из 2006. године, Ник Пелинг је навео да постоји могућност да је Војничев рукопис можда у 15. веку написао архитекта из Северне Италије, по имену Антонио Аверлино (такође познат и као „Филарете”). Ова теорија је углавном доследна са радиокарбонским датирањем.‍[11]

Ричард СантаКолома спекулисао је да је Војничев рукопис можда повезан са Корнелијем Дребелом, у почетку наводећи да је реч о Дребеловој шифрованој бележници о микроскопији и алхемији, а касније правећи хипотезе да је то фикцијска „конекција” која води до утопијског романа Франсиса Бејкона под именом Нова Атлантида, где се помињу неки појмови везани за Дребела (нпр. „подморница”, „вечити сат” и сл.).‍[12]

Хипотезе о језику[уреди]

Постоји огроман број хипотеза о „језику” на ком је написан Војничев рукопис, али до дан-данас ништа значајно није са сигурношћу потврђено.

Шифре[уреди]

Војничев рукопис написан је на непознатом писму

Према теорији дешифровања која се темељи на словима, Војничев рукопис садржи текст који има значење и који је написан на једном од европских језика, а који је првобитно био нејасно формиран и као такав мапиран за „алфабет” Војничевог рукописа кроз присутно шифровање неке врсте тј. алгоритам који је управљао распоређивањем појединих слова кроз рукопис. Ово је била хипотеза којом се водила већина оних који су покушавали да дешифрују рукопис у 20. веку, укључујући и покушај криптогрāфā Државне безбедносне агенције које је предводио Вилијам Ф. Фридман раних 1950-их.

Главни аргумент за ову теорију је да је употреба необичног алфабета од стране европског аутора превише чудна да би се објаснила, а једино што преостаје је да је аутор желео да сакрије информације. У ствари, чак је и Роџер Бејкон знао о шифрама, а процењени датум за рукопис — игром случаја — грубо се поклапа са рођењем криптографије као релативно систематичне дисциплине у Европи.

Противаргумент је да се готово ни један систем шифровања конзистентан са том ером не може никако поклопити са оним што се заиста види у Војничевом рукопису. На пример, једноставно моноалфабетско шифровање може да се искључи зато што дистрибуција учесталости слова не личи ни на једну другу дистрибуцију у било ком (сличном) језику. С друге стране, мали број различитих облика слова коришћен у рукопису имплицира одбацивање номенклаторског као и хомофоничног шифровања (зато што ови начини углавном захтевају алфабете са више знакова). Слично томе, полиалфабетско шифровање, први пут употребљено од стране Леона Батисте Албертија у 1460-им, а касније унапређено и Вижнеровим шифровањем, такође не води ка успеху јер ове шифре садрже облике који се појављују откприлике са истим вероватноћама, што није налик на дистрибуцију слова у језику којим је писан Војничев рукопис.

Како год, присуство великог броја уско груписаних облика у Војничевом рукопису (као што су or, ar, ol, al, an, ain, aiin, air, aiir, am, ee, eee итд.) указује на то да би његов систем шифровања могао да користи тзв. „вербално шифровање”, где поједина слова у отвореном тексту бивају шифрована у групе или тзв. „лажна слова”. На пример, прве две линије странице f15v (на слици десно) садрже „or or or” и „or or oro r”, што веома личи на оно како би римски бројеви изгледали када би били вербално шифровани (на пример, „CCC” или „XXXX”). Међутим, иако је вербално шифровање неоспорно најбољи приступ, оно и даље не успева да у великој мери догура далеко у објашњавању свих текстуалних својстава Војничевог рукописа.

Такође, сасвим је могуће да је систем енкрипције почео од фундаментално једноставне шифре, а да се касније закомпликовао и проширио додавањем нула (безначајних симбола), хомофона (дуплих симбола), шифара транспозиције (прераспоређивања слова), лажних разламања речи итд.

Кодови (шифрарник)[уреди]

Према теорији „кодне књиге за шифровање” (тзв. шифрарник), „речи” Војничевог рукописа заправо би требало да буду кодови који би могло да се пронађу у „речнику” или „шифрарнику”. Главни доказ за ову теорију је то да су унутрашња структура и дистрибуција дужина многих речи сличне онима заступљеним код римских бројева, који — узимајући у обзир време настанка рукописа — могу да буду природан избор за кодове. Како год, шифре базиране на књигама одрживе су само за кратке поруке зато што су веома гломазне, како за писање тако и за читање.

Стеганографија[уреди]

Овом се теоријом тврди да је текст Војничевог рукописа већинским делом бесмислен тј. без значења, али да садржи информације са значењем које су сакривене у неприметним детаљима (на пример, друго слово сваке речи или број слова у свакој линији). Ова техника шифровања — позната као стеганографија — веома је стара, а први ју је описао Јохан Тритемије године 1499. Иако се спекулисало да је отворени текст требало да се првобитно екстрахује Карданском решетком неке врсте, ово се данас баш и не чини вероватним, јер речи и слова нису поређани на начин да личе на било какву правилну решетку. Ипак, стеганографске тврдње је тешко доказати или оповргнути зато што стеготекстови могу да буду произвољно тешки за пронаћи. Аргумент против стеганографије је то да поседовати текст налик на шифру на самим корицама наговештава веома јасно постојање тајне поруке, што је самоанулирајуће. Међутим, пошто текст на корицама не личи на нешто мање непознат природни језик, овај аргумент није увелико убедљив.

Навођено је да би се текст са значењем могао декодирати по дужини или облику одређених потеза пером.‍[32] И заиста постоје примери стеганографије из отприлике тог доба који користе облик слова (курзив наспрам усправних слова) да би скрили информације. Међутим, када се прегледају користећи велике проценте увеличавања, потези писаћим пером у Војничевом рукопису чине се поприлично природним те знатно изобличеним због неравномерне дебљине велума тј. испупчења на његовој површини.

Природни језик[уреди]

Статистичке анализе текста откривају узорке сличне оним у природним језицима. На пример, ентропија речи (око 10 бита по речи) слична је ентропији у енглеским или латинским текстовима.‍[3] Године 2013, Дијего Амансио и др. навели су могућност да је Војничев рукопис „већинским делом компатибилан са природним језицима, али некомпатибилан са насумичним текстовима”.‍[33]

Лингвиста Жак Гај једном приликом је навео да би текст Војничевог рукописа могао бити мало познат природни језик, написан отвореним текстом и измишљеним алфабетом. Структура речи је слична оној структури која је присутна код многих језичких породица Источне и Средње Азије, углавном структури сино-тибетанских (кинески, тибетански и бурмански), аустроазијских (вијетнамски, кмерски итд.), а можда и таи језика (тајландски, лаоски итд.). У многим од ових језика, речи имају само један слог, а слогови имају поприлично богату структуру, укључујући тонске обрасце.

Ова теорија има одређену историјску веродостојност. Док су они језици генерално имали изворна писма, ови су били изузетно тешки за посетиоце са Запада. Ова тешкоћа у размевању мотивисала је проналазак неколико фонетских писама, већином са латинским словима, али каткад и са измишљеним и створеним новим алфабетима. Иако стоји да су познати примери настали много касније него Војничев рукопис, историја бележи стотине истраживача и мисионара који би могли то да ураде у време настанка манускрипта — чак и пре путовања Марка Пола у 13. веку, а нарочито након што је Васко да Гама пронашао и препловио морску руту до Оријента 1499. године.

На првој страници налазе се два велика црвена симбола, који су поређени са насловима књига кинеског стила

Главни аргумент за ову теорју је то да је у складу са свим статистичким својствима текста Војничевог рукописа која су до сада тестирана, укључујући двоструко и троструко написане речи (које су се проналазиле као честа појава у кинеским и вијетнамским текстовима са отприлике истом фреквенцијом као и у Војничевом манускрипту). Такође се објашњава и очигледни мањак цифара и западњачких синтактичких одлика (као што су чланци и копуле), те генерална загонетност илустрација. Други могући наговештај су два велика црвена симбола на првој страници, који су поређени са насловима за књиге кинеског стила и који су обрнути и лоше ископирани. Такође, јасна подела календарске године на 360 дана (а не на 365 дана), у групама од по 15 и почињући од Риба, одлика је Кинеског пољопривредног календара (кин. 節氣, jie qi). Главни аргумент против теорије је чињеница да нико (укључујући и учењаке на Кинеској академији наука у Пекингу) није био у стању да пронађе нити један примерак азијског симболизма или азијске науке у илустрацијама.

Џејмс Р. Чајлд из Државне безбедносне агенције — такође лингвиста, за индоевропске језике — 1976. године је навео да је манускрипт написан на „досад непознатом севернонемачком дијалекту”.‍[34] У манускрипту је идентификовао „скелетну синтаксу неколико елемената од којих неки подсећају на [тачно] одређене германске језике”, док је сам садржај изражен користећи „огромну количину опскурности”.‍[35]

Пред крај 2003. године, Пољак Збигњијев Банасик рекао је да је рукопис отворени текст написан на манчу (манџуријском) језику, уз што је приложио и парцијални („део по део”) превод прве странице.‍[36]

Фебруара 2014. године, професор Стивен Бакс са Универзитета у Бедфордширу објавио је у јавност своје истраживање у ком је користио методологију „одоздо према горе” (енгл. bottom up) да би разумео рукопис. Његова метода укључује тражење и превођење властитих именица, а у вези са релевантним илустрацијама и у контексту других језика из истог периода. Студија коју је објавио на интернету нуди тентантивни (провизорни, привремени, оквирни) превод за 14 слова и за 10 речи рукописа.‍[37][38][39][40] Бакс сматра да је текст трактат о природи написан на природном језику, а не као код.

Артур О. Такер и Рексфорд Х. Талберт су 2014. године објавили студију у којој тврде да постоји позитивна идентификација 37 биљака, 6 животиња и 1 минерала наведених у Војничевом рукопису, с тим да је поклапање пронађено са цртежима из Мале књиге о индијанском лековитом биљу (лат. Libellus de Medicinalibus Indorum Herbis), односно Бадијанусовог рукописа (како се књига још назива по свом преводиоцу) односно Кодекса де ла Круз-Бадијано (како се још назива по свом оригиналном аутору и преводиоцу) или Кодекса Барберини (како се још назива по католичком кардиналу Франческу Барберинију који је у њен посед дошао у раном 17. веку).‍[41] Реч је о астечком хербалу из 15. века.‍[41] Такер и Талберт мисле да рукописи потичу из колонијалне Нове Шпаније и да су написани на наватлу (астечки језик), док као годину настанка наводе период од 1521. године (година Освајања) до cca1576, што је очигледно у контрадикцији са доказима које је за велум и многе друге елементе манускрипта пружио веома поуздани метод радиоактивног угљеника. Анализа овог двојца је била критикована од стране других истраживача Војничевог рукописа,‍[42] који су тврдили, између осталог, да би вешт фалсификатор могао конструисати биљке које имају пролазну сличност са постојећим биљкама које управо због тога до сада нису ни откривене.‍[43]

Плански језик[уреди]

Чудна унутрашња структура речи Војничевог рукописа довела је Вилијама Ф. Фридмана до нагађања да би текст могао да буде конструисани од. плански језик. 1950. године, Фридман је замолио британског војног официра Џона Тилтмана за помоћ. Желео је да Тилтман анализира неколико страница текста, али овај је то одбио јер није делио исто мишљење са Фридманом у вези планског језика. У документу из 1967. године, бригадир Тилтман је написао:

После читања мог извештаја, г. Фридман ми је обелоданио своје веровање да је основа [ману]скрипта била веома примитивна форма синтетичког универзалног језика као што је [на пример] развијено у форми филозофске класификације идеја од стране епископа [Џона] Вилкинса 1667. и [Џорџа] Далгарноа нешто касније. Било је јасно да су производи ова два човека били поприлично доста систематични, а било шта слично би било готово одмах препознат[љив]о. Моја анализа ми се чинила као таква да открива гломазну мешавину различитих врста супституције.‍[4]

Концепт вештачког језика је поприлично стар; 1668. године „атестирало” га је дело епископа Џона Вилкинса по имену Есеј према стварном лику и филозофски језик (енгл. An Essay towards a Real Character and a Philosophical Language), али без обзира на његову старост — и даље премашује генерално прихваћено време настанка Војничевог рукописа, за око два века. У већини познатих примера, категорије се деле на мање делове додајући суфиксе; као последица, текст за одређени субјекат имао би и много речи са сличним префиксима — на пример, сва имена биљака би почињала сличним словима, што би се слично пресликало и на све болести итд. Ова одлика би тада могла да објасни понављајућу природу Војничевог текста. Како год, још нико није успео да придружи веродостојно значење било ком од префикса или суфикса у Војничевом рукопису.‍[5]

Масовна обмана (хоукс)[уреди]

Цветна илустрација на страници 32; боје су још увек живе

Бизарне одлике текста Војничевог рукописа (као што су двоструке или троструке речи), као и сумњив садржај његових илустрација, подржавају идеју да је цели рукопис у ствари масовна обмана (енгл. hoax). Другим речима, ако се још увек није нашао нико способан да уз помоћ свих савремених средстава и апаратуре екстрахује значење из књиге, то је вероватно зато што документ заправо нема никакав садржај са значењем, на првом месту. Разне теорије о обмани су кроз историју предлагане као универзално решење мистерије.

Рачунарски стручњак и научник Гордон Раг је 2003. године показао да би текст са карактеристикама сличним онима које се могу препознати у Војничевом рукопису могао да буде произведен користећи табелу са префискима речи, матицама те суфиксима за исте, што би било одабирано и комбиновано посредством перфорирања (испробадања) преклопљених папира.‍[44][45] Уређај за извођење последњег поменутог корака, познат као већ поменута Карданска рештека, измишљен је око 1550. године као алатка за енкрипцију, што је више од 100 година после процењеног времена настанка Војничевог рукописа. Неки се и даље држе тога да је сличност између псеудотекстова генерисаних у експериментима Гордона Рага и Војничевог рукописа површна, а да би метода решетке могла да буде коришћена за емулацију било ког језика до одређеног степена.‍[46]

У априлу 2007. године, студија коју је спровео аустријски истраживач Андреас Шинер и која је објављена у журналу-тромесечнику Криптологија (енгл. Cryptologia), подржала је хипотезу о масовној обмани.‍[47] Шинер је показао да су статистичка својства текста рукописа више конзистентна са безначајним „тртљањем” (енгл. gibberish) и бесмислицама произведеним употребом квазистохастичке методе као што је она коју је описао Раг, него са латинским и средњовековним немачким текстовима.‍[47]

Аргумент за аутентичност је то да се рукопис доима превише софистицираним да би био масовна обмана. Док су обмане тог периода тежиле да буду поприлично грубе, Војничев рукопис експонира многе суптилне карактеристике које се појављују само после пажљиве статистичке анализе. Међутим, поставља се потом питање зашто би аутор употребио тако комплексан и напоран алгоритам при прављењу једноставне обмане, ако нико у очекиваној „публици” (мисли се на творчеве савременике) не би могао да примети разлику. Марсело Монтемуро, теоријски физичар са Универзитета у Манчестеру, који је провео године анализирајући лингвистичке узорке и обрасце који могу да се нађу у Војничевом рукопису, пронашао је семантичке мреже као што су речи које носе основни садржај, а које се појављују унутар посматраног груписаног обрасца, те нове речи које бивају коришћене када долази до промене у теми.‍[48] Са овим доказом, он верује да је мало вероватно да су ове одлике једноставно „инкорпорисане” (уграђене) у текст како би се обмана учинила више реалистичном, понајвише зато што већина академског знања ових структура није постојала у време настанка Војничевог рукописа. Ови „фини радови” захтевали су много више времена него што би то било потребно за једноставну кривотворину, док су — с друге стране — неке комплексности (сложености) видљиве само уз помоћ модерних алатки.‍[49]

Глосолалија[уреди]

Страница из биолошке секције која приказује „нимфе

У својој књизи из 2004. године, Џери Кенеди и Роб Черчил указују на могућност да је Војничев рукопис можда случај глосолалије, изазовне (медијумске), или пак маргиналне уметности.‍[15]

Ако је ово тачно, онда се аутор осећао примораним да напише велике количине текста на начин који некако личи на струју свести, или због гласова које је чуо, или због чисте потребе. Док се код глосолалија ово најчешће догађа са измишљеним језицима (углавном направљеним од фрагмената матерњег језика аутора), измишљена писма за ову намену су ретка. Кенеди и Черчил користе радове Хилдегарде Бингенске да би указали на сличности између илустрација које је она цртала када је патила од неколико интензивних напада мигрене (што може да индукује стање налик трансу и подложно настанку глосолалије) и Војничевог рукописа. Истакнуте одлике које се проналазе у цртежима обеју страна су обилне „струје звезда”, те понављајућа природа „нимфи” у биолошкој секцији рукописа.

Теорију је практично немогуће доказати или оповргнути, све док недостаје дешифровани текст; сами Кенеди и Черчил нису уверени у хипотезу коју су поставили, али је сматрају веродостојном. У кулминирајућем делу њиховог рада, Кенеди исказује своје мишљење да је реч о масовној обмани или фалсификату. Черчил признаје могућност да је манускрипт синтетички и заборављени језик (што иде у пролог Фридману), или да је реч о фалсификату, што сматра двема најпрееминентнијим (најистакнутијим) теоријама. Међутим, он закључује да у случају ако је рукопис аутентичан — ментална болест или делузија мора да су утицале на аутора док је писао текст и цртао илустрације рукописа.‍[15]

Историјске тврдње о дешифровању[уреди]

Откако је рукопис откривен у ново доба године 1912, много људи је тврдило да су извршили успешно дешифровање. Како год, сви покушаји показали су се неупешнима.

Вилијам Ромејн Њуболд[уреди]

Један од најранијих напора уложених да би се тајне рукописа откључале (и прва од многих преурањених тврдњи о дешифровању) направио је 1921. године Вилијам Ромејн Њуболд са Универзитета у Пенсилванији. Његова јединствена хипотеза била је да је сам видљиви текст безначајан, али да је свако очигледнослово” у ствари конструисано од серије ситних означавања приметних само при већим постоцима увеличавања. Ова означавања је требало да буду базирана на старогрчкој стенографији, чиме би се формирао други ниво скрипта који би тако чувао стварни садржај тј. значење текста. Њуболд је тврдио да је он искористио ово (са)знање да би написао целе пасусе који доказују ауторство Бејкона и његову употребу оптичког микроскопа четристо година пре Ван Левенхука. Један кружни цртеж у „астрономској” секцији осликава објекте неправилног облика са четири закривљене руке, а Њуболд га је интерпретирао као слику галаксије, што би могло да се постигне само коришћењем телескопа.‍[4] Слично томе, он је интерпретирао друге цртеже као ћелије које се виде кроз микроскоп.

Међутим, Њуболдова анализа је одонда била одбацивана, и то као „анализа прекомерно спекулативног карактера”.‍[50] Наиме, Џон Метјуз Манли са Универзитета у Чикагу, први је истакао озбиљне недостатке његове теорије. Сваки стенографски карактер сматрало се да има више интерпретација, без поузданог начина да се одреди која од њих је намењена ком одређеном случају. Њуболдова метода је такође захтевала прераспоређивање слова по својој вољи да би се произвео латински језик који је схватљив и разумљив. Само ови фактори осигуравају систему довољну флексибилност да би скоро па било шта могло да се назре из микроскопских означавања. Иако коришћење микрографије која употребљава хебрејски језик може да се прати уназад и до 9. века,‍[51] није ни близу компактна или комплексна као облици које је Њуболд измислио. Помним проучавањем рукописа откривено је да су означавања у ствари артефакти за чији је настанак узрок пуцање мастила, које се временом суши на грубом велуму. Опажајући значај за ове артефакте може да се припише пареидолији. Захваљујући Манлијевим темељним оповргавањима, микрографска теорија се сада генерално игнорише.‍[52]

Џоусеф Мартин Фили[уреди]

Џоусеф Мартин Фили је 1943. године објавио дело Шифра Роџера Бејкона: Прави кључ пронађен (енгл. Roger Bacon's Cipher: The Right Key Found), у ком је тврдио да је књига тј. рукопис научни дневник (енгл. scientific diary). Филијева метода је изражавала став да је текст био „високо скраћени средњовековни латински [језик] написан једноставним супституционим шифровањем”. Он је, поред тога, тврдио да је писац рукописа био Роџер Бејкон.‍[17]

Леонел С. Стронг[уреди]

Леонел С. Стронг, научник који се бави истраживањем рака и аматерски криптограф, веровао је да је решење за Војничев рукопис „чудновати дупли систем аритметичке прогресије вишеструког алфабета”. Стронг је тврдио да је отворени текст открио како је Војничев рукопис написао енглески аутор из 16. века по имену Ентони Ашам, чији радови укључују и Мали хербал (енгл. A Little Herbal) објављен 1550. године. Главни аргумент против ове теорије је то да се криптографија равне штампе коју она заговара коси са свим комплексним унутрашњим структурама презентованим у тексту.

Роберт С. Брамбо[уреди]

Роберт Брамбо, професор средњовековне филозофије на Универзитету Јејл, тврдио је да је рукопис био фалсификат с намером да се превари владар Рудолф II који би га купио. Текст је на латинском језику, али је шифорван комплексном, двофазном методом.‍[17]

Џон Стојко[уреди]

Џон Стојко је 1978. године објавио Писма Божјем оку (енгл. Letters to God's Eye),‍[53] дело у ком је тврдио да је Војничев рукопис био серија слова написаних на украјинском језику, не користећи самогласнике.‍[54] Међутим, датум који је Стојко дао за слова, недостатак повезаности између текста и слика, као и генерална „опуштеност” у методи декрипције, не иду у корист Стојкове теорије.‍[54]

Лео Левитов[уреди]

Лео Левитов је у својој књизи из 1987. године, Решење Војничевог рукописа: Литургијски приручник за обред ендура из катаријске јереси, култа Изиде (енгл. Solution of the Voynich Manuscript: A Liturgical Manual for the Endura Rite of the Cathari Heresy, the Cult of Isis),‍[55] навео да је рукопис приручник за катаријски (албижански) обред по имену ендура и да је написан на фламанском језику, који је базиран на креолском језику. Даље је тврдио да је катаризам представљао опстанак култа Изиде.‍[56]

Међутим, Левитовово дешифровање је побијено по неколико основа, али ни најмање се није доказало да је у целости неисторијско. Наиме, Левитов је веома лоше познавао историју Катара, а његово осликавање ендуре као разрађеног ритуалног самоубиства у супротности је са пронађеним и сачуваним документима који га описују као брз обред.‍[56] Слично томе, не постоји позната веза између катаризма и Изиде.

Културолошки утицај[уреди]

Многе књиге и чланци написани су о рукопису. Прво факсимил издање објављено је 2005. године, а име му је било Војничев код (франц. Le Code Voynich). То је био цели рукопис објављен у форми кракте презентације на француском језику.‍[57]

Рукопис је такође послужио и као инспирација за настанак многих књига фикције, укључијући Књигу крви и сенке (енгл. The Book of Blood and Shadow) Робина Васермана, Путнике кроз време: Код Судњег дана (енгл. Time Riders: The Doomsday Code) Алекса Скароуа, Кодекс (енгл. Codex) Лева Гросмана, ПопКо (енгл. PopCo) Скарлет Томас, Прајм (енгл. Prime) Џеремија Робинсона са Шонон Елис, Мојсијев мач (енгл. The Sword of Moses) Доминика Селвуда из 2013. године, Повратак Лојгора (енгл. The Return of the Lloigor) Колина Вилсона, Датуру, или делузију коју сви видимо (енгл. Datura, or a delusion we all see) Лене Крон /финска верзија/ из 2001. године, Атентаторов код (енгл. Assassin's Code) Џонатана Маберија и Извор (енгл. The Source) Мајкла Кордија.

Између 1976. и 1978. године,‍[58] италијански уметник Луиђи Серафини направио је Кодекс Серафинијанус (лат. Codex Seraphinianus), енциклопедију која садржи бесмислене текстове и слике имагинарних биљака у стилу који подсећа на Војничев рукопис и која је намењена повећању интереса за уметношћу и надахњивању других да се њоме баве.‍[59][60][61]

Савремени композитор класичне музике Ханспетер Кибурц, објавио је камерно дело под називом Војничев шифрирани рукопис, за хор и ансамбл (енгл. The Voynich Cipher Manuscript, for chorus & ensemble), инспирисан оригиналним рукописом.‍[62]

У игрици Broken Sword: The Sleeping Dragon, Војничев рукопис садржи информације о геомагнетској енергији коју су користиле старе цивилизације. Култ змаја (енгл. The Cult of the Dragon) био је у стању да дешифрује рукопис и употреби га за поновно добијање приступа геомагнетској енергији.

У игрици Assassin's Creed IV: Black Flag, играч може да сакупља странице Војничевог рукописа како пролази кроз свет игрице. У игрици се открива да је рукопис написала раса која је претеча данашњој (енгл. Precursor Race), а коју су чиниле врсте високо напредних хуманоида који су створили данашњу људску расу пре него што су били уништени у апокалипси. У наставку видео-игрице, Assassin's Creed: Rogue, открива се да је рукопис кључ за активирање моћног артефакта познатог као Кутија Претходника (енгл. Precursor Box), која показује мапу која детаљно лоцира храмове направљене од стране расе која је претеча данашњој.

Веб-сајт xkcd.com, који је у ствари интернетска збирка већином шаљивих стрипова, један је стрип посветио и Војничевом рукопису (в. VOYNICH MANUSCRIPT). Шала у стрипу везана је за игру фантазијских ликова Лагуми и змајеви (енгл. Dungeons & Dragons, скр. D&D; DnD). Ова шала искоментарисана је и на форуму xkcd.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ((sr)) Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010) (PDF). Правопис српскога језика. Редакција: Мато Пижурица (главни редактор), Милорад Дешић, Бранислав Остојић, Живојин Станојчић; Рецензенти: Иван Клајн, Драго Ћупић (Измењено и допуњено екавско ed.). Нови Сад: Матица српска. p. 366. ISBN 978-86-7946-079-0. 256189191. Приступљено 24. мај 2016. »манускрипт (боље рукопис)« 

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Steindl, Klaus; Sulzer, Andreas (2011). „The Voynich Code – The World's Mysterious Manuscript” (video). Архивирано из оригинала на датум 9. 3. 2012. Приступљено 6. 11. 2011. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Stolte, Daniel (10. 2. 2011). „Experts determine age of book 'nobody can read'”. PhysOrg. Приступљено 10. 2. 2011. 
  3. 3,0 3,1 Landini, Gabriel (октобар 2001). „Evidence of linguistic structure in the Voynich manuscript using spectral analysis”. Cryptologia 25 (4): 275—295. doi:10.1080/0161-110191889932. Приступљено 6. 11. 2006 
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 Tiltman, John H. (лето 1967). The Voynich Manuscript: The Most Mysterious Manuscript in the World. XII. NSA Technical Journal. Приступљено 30. 10. 2011 
  5. 5,0 5,1 Kahn (1967). стр. 870—871.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 Barabe, Joseph G. (1. 4. 2009). „Materials analysis of the Voynich Manuscript” (PDF). Beinecke Library [McCrone Associates]. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Philip Neal's analysis of Marci's grammar”. Voynich Central. Приступљено 17. 11. 2011. 
  8. 8,0 8,1 8,2 „Origin of the manuscript”. Voynich MS. Приступљено 7. 11. 2006. 
  9. 9,0 9,1 „The New Signature of Horczicky and the Comparison of them all”. Приступљено 21. 8. 2008. 
  10. 10,0 10,1 10,2 „Letter 39b: Barschius to Kircher, 21 April 1639”. Voynich.nu [Pontificia Università Gregoriana in Rome: Shelfmark APUG 557, Fol. 353]. Архивирано из оригинала на датум 5. 3. 2016. Приступљено 2. 4. 2016. 
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 Pelling (2006)
  12. 12,0 12,1 SantaColoma, H. Richard. „New Atlantis Voynich Theory”. Santa-coloma.net. Приступљено 20. 2. 2013. 
  13. 13,00 13,01 13,02 13,03 13,04 13,05 13,06 13,07 13,08 13,09 13,10 13,11 13,12 13,13 13,14 Shailor, Barbara A. „Beinecke MS 408”. Yale University: Beinecke Rare Book And Manuscript Library [General Collection Of Rare Books And Manuscripts; Medieval And Renaissance Manuscripts]. Приступљено 24. 6. 2013. 
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 14,6 14,7 Schmeh, Klaus (јануар—фебруар 2011). „The Voynich Manuscript: The Book Nobody Can Read”. Skeptical Inquirer. Приступљено 5. 9. 2013. 
  15. 15,0 15,1 15,2 Kennedy & Churchill (2004)
  16. 16,00 16,01 16,02 16,03 16,04 16,05 16,06 16,07 16,08 16,09 16,10 16,11 Schuster (2009). стр. 175—.
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 17,5 D'Imperio (1978)
  18. Brumbaugh (1977)
  19. Hogenboom, Melissa (21. 6. 2013). Mysterious Voynich manuscript has 'genuine message'. BBC News. Приступљено 24. 6. 2013. 
  20. Pelling, Nick. „Voynich theories”. ciphermysteries.com. Приступљено 4. 12. 2011. 
  21. „MS 408”. Yale Library. Приступљено 10. 6. 2014. 
  22. „Voynich Manuscript”. Beinecke Library. Приступљено 4. 12. 2011. 
  23. Zandbergen, Rene. „Analysis Section (3/5) – Word structure”. Приступљено 28. 11. 2014. 
  24. Friedman, Elizebeth (5. 8. 1962). The Most Mysterious MS. – Still an Enigma. Washington, D.C. Post. E1, E5. [Q: D'Imperio, Mary. Elegant Enigma]. p. 27 [4.4]. Архивирано из оригинала на датум 2. 4. 2016. Приступљено 28. 11. 2014. »doomed to utter frustration« 
  25. Reeds, Jim (7. 9. 1994) (PDF). William F. Friedman's Transcription of the Voynich Manuscript. AT&T Bell Laboratories. Приступљено 2. 11. 2011 
  26. Palmer, Sean B. (2004). „Voynich Manuscript: Months”. Inamidst.com. Приступљено 17. 11. 2011. 
  27. Palmer, Sean B. (2004). „Notes on f116v's Michitonese”. Inamidst.com. Приступљено 17. 11. 2011. 
  28. 28,0 28,1 Kennedy & Churchill (2011). стр. 12.
  29. „Voynich MS – Long tour: Known history of the manuscript”. Voynich.nu. Приступљено 17. 11. 2011. 
  30. „Mysterious Voynich manuscript is genuine”. MonstersAndCritics.com. 2009. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2013. Приступљено 2. 4. 2016. 
  31. Stolte, Daniel (9. 2. 2011). „UA Experts Determine Age of Book 'Nobody Can Read'”. UA News [University Communications]. Архивирано из оригинала на датум 2. 1. 2016. Приступљено 2. 4. 2016. »Using radiocarbon dating, a team led by Greg Hodgins in the UA's department of physics has found the manuscript's parchment pages date back to the early 15th century, making the book a century older than scholars had previously thought.« 
  32. „Michael James Banks, A Search-Based Tool for the Automated Cryptoanalysis of Classical Ciphers”. Архивирано из оригинала на датум 5. 3. 2012. Приступљено 17. 11. 2011. 
  33. Amancio et al. (2013)
  34. Child, James R. (лето 1976). The Voynich Manuscript Revisited. XXI. NSA Technical Journal. Приступљено 2. 4. 2016 
  35. Child, Jim (2007). „Again, The Voynich Manuscript”. Voynichmanuscript.net. Архивирано из оригинала на датум 16. 6. 2009. Приступљено 17. 11. 2011. 
  36. „Zbigniew Banasik's Manchu theory”. Ic.unicamp.br. 21. 5. 2004. Приступљено 17. 11. 2011. 
  37. 600-year-old mystery manuscript decoded by University of Bedfordshire professor”. University of Bedfordshire. 14. 2. 2014. Приступљено 18. 3. 2014. 
  38. Bax, Stephen (1. 1. 2014). „A proposed partial decoding of the Voynich script”. StephenBax.net. Приступљено 18. 3. 2014. 
  39. „Breakthrough over 600-year-old mystery manuscript”. BBC News Online. 18. 2. 2014. Приступљено 18. 3. 2014. 
  40. „British academic claims to have made a breakthrough in his quest to unlock the 600-year-old secrets of the mysterious Voynich Manuscript”. The Independent. 20. 2. 2014. Приступљено 18. 3. 2014. 
  41. 41,0 41,1 Tucker, Arthur O.; Talbert, Rexford H. (зима 2013). „A Preliminary Analysis of the Botany, Zoology, and Mineralogy of the Voynich Manuscript”. HerbalGram (100): 70—75 
  42. Pelling, Nick (14. 1. 2014). „A Brand New New World / Nahuatl Voynich Manuscript Theory”. Cipher Mysteries. Приступљено 22. 1. 2014. 
  43. Grossman, Lisa (3. 2. 2014). „Mexican plants could break code on gibberish manuscript”. New Scientist. Приступљено 5. 2. 2014. 
  44. Rugg, Gordon. „Replicating the Voynich Manuscript”. UK: Keele. Приступљено 17. 11. 2011. 
  45. McKie, Robin (25. 1. 2004). „Secret of historic code: It's gibberish”. The Observer (UK). Приступљено 17. 1. 2009. 
  46. D'Agnese, Joseph (септембар 2004). „Scientific Method Man”. Wired. UK. Архивирано из оригинала на датум 11. 11. 2006. Приступљено 10. 3. 2008. 
  47. 47,0 47,1 Schinner, Andreas (април 2007). „The Voynich Manuscript: Evidence of the Hoax Hypothesis”. Cryptologia 31 (2): 95—107. doi:10.1080/01611190601133539. ISSN 0161-1194. Приступљено 22. 8. 2007 
  48. Montemurro & Zanette (2013). стр. e66344.
  49. Hogenboom, Melissa (22. 6. 2013). „Mysterious Voynich manuscript has 'genuine message'”. BBC News. Приступљено 22. 6. 2013. 
  50. „William Romaine Newbold (1865–1926)”. University of Pennsylvania archives. Archives.upenn.edu. 6. 9. 1926. Приступљено 2. 4. 2016. 
  51. „Micrography: The Hebrew Word As Art”. Jtsa.edu. Приступљено 17. 11. 2011. 
  52. Kahn (1967). стр. 867—869.
  53. Stojko (1978)
  54. 54,0 54,1 Zandbergen, Rene. „Voynich MS – History of research of the MS”. Приступљено 27. 11. 2014. 
  55. Levitov (1987)
  56. 56,0 56,1 Stallings, Dennis. „Catharism, Levitov, and the Voynich Manuscript”. Приступљено 28. 11. 2014. 
  57. Gawsewitch, Jean-Claude (2005). „Le Code Voynich”. ISBN 978-2-35013-022-4. Приступљено 2. 4. 2016. 
  58. Corrias, Pino (5. 2. 2006) (на италијанском) (PDF). L'enciclopedia dell'altro mondo. IT: La Repubblica. p. 39 
  59. „Codex Seraphinianus”. rec.arts.books. Google. Приступљено 17. 11. 2011. 
  60. „Codex Seraphinianus: Some Observations”. BG: Bas. 29. 9. 2004. Приступљено 17. 11. 2011. 
  61. Berloquin, Pierre (2008). Hidden Codes & Grand Designs: Secret Languages from Ancient Times to Modern Day. Sterling. p. 300. ISBN 978-1-4027-2833-4. Приступљено 10. 6. 2014. 
  62. „MUSIC; A Metaphor, Powerful And Poetic”. New York: The New York Times. 18. 11. 2001. Приступљено 2. 4. 2016. »The Voynich Cipher Manuscript, for chorus & ensemble« 

Цитирана библиографија[уреди]

Brumbaugh, Robert S. (1977). The World's Most Mysterious Manuscript. London: Weidenfeld & Nicolson. Приступљено 2. 4. 2016. 
D'Imperio, M. E. (1978). The Voynich Manuscript: An Elegant Enigma. Laguna Hills, CA [Fort George G. Meade, MD]: Aegean Park Press [National Security Agency / Central Security Service]. ISBN 978-0-89412-038-1. OCLC 50929259. Приступљено 2. 4. 2016. 
Kahn, David (1967). The Codebreakers: The Story of the Secret Writing (I ed.). New York: Macmillan. Приступљено 2. 4. 2016. 
Kennedy, Gerry; Churchill, Rob (2004). The Voynich Manuscript The Unsolved Riddle of an Extraordinary Book Which Has Defied Interpretation for Centuries. London: Orion. ISBN 978-0-7528-5996-5. Приступљено 2. 4. 2016. 
Kennedy, Gerry; Churchill, Rob (2011). The Voynich Manuscript: The Mysterious Code That Has Defied Interpretation for Centuries. Inner Traditions International, Limited. ISBN 978-1-59477-854-4. Приступљено 2. 4. 2016. 
Levitov, Leo (1987). Solution of the Voynich Manuscript: A Liturgical Manual for the Endura Rite of the Cathari Heresy, the Cult of Isis. Laguna Hills, California: Aegean Park Press. ISBN 978-0-89412-148-7. Приступљено 2. 4. 2016. 
Pelling, Nicholas John (2006). The Curse of the Voynich: The Secret History of the World's Most Mysterious Manuscript. Surbiton, Surrey: Compelling Press. ISBN 978-0-9553160-0-5. Приступљено 2. 4. 2016. 
Schuster, John (2009). Haunting Museums. Tom Doherty Associates. ISBN 978-1-4299-5919-3. Приступљено 2. 4. 2016. 
Stojko, John (1978). Letters to God's Eye: The Voynich Manuscript for the first time deciphered and translated into English. New York: Vantage Press. ISBN 978-0-533-04181-7. Приступљено 2. 4. 2016. 
Amancio, Diego R.; Altmann, Eduardo G.; Rybski, Diego; Oliveira Jr., Osvaldo N.; Costa, Luciano da F. (2013). „Probing the statistical properties of unknown texts: Application to the Voynich Manuscript”. PlosOne. doi:10.1371/journal.pone.0067310. Приступљено 17. 2. 2014 
Montemurro, Marcelo A.; Zanette, Damián H. (2013). „Keywords and Co-Occurrence Patterns in the Voynich Manuscript: An Information-Theoretic Analysis”. PLOS ONE 8 (6): e66344. doi:10.1371/journal.pone.0066344. Приступљено 2. 4. 2016 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

  • Cipher Mysteries: The Voynich battle is only just beginning — опште информације, кодикологија, теорије, бројеви и др. (на историјском истраживачком сајту Ника Пелинга који се бави шифрама)