Тенесин — разлика између измена

Тенесин
Општа својства
Име, симбол	тенесин, Ts
Изглед	полуметалан (предвиђено)
У периодном систему
ливерморијум ← тенесин → оганесон	‍
Атомски број (Z)	117
Група, периода	група 17, периода 7
Блок	[[p-блок]]
Рел. ат. маса (Ar)	292,20746
Масени број	294 (најстабилнији изотоп)
Ел. конфигурација
по љускама	2, 8, 18, 32, 32, 18, 7 (предвиђено)
Физичка својства
Агрегатно стање	solid (предвиђено)
Тачка топљења	623–823 K (350–550 °‍C, 662–1022 °F) (предвиђено)
Тачка кључања	883 K (610 °‍C, 1130 °F) (предвиђено)
Густина при с.т.	7.1–7.3 g/cm3 (extrapolated)
Атомска својства
Енергије јонизације	1: 742,9 kJ/mol (предвиђено); 2: 1435,4 kJ/mol (предвиђено); 3: 2161,9 kJ/mol (предвиђено); (остале)
Атомски радијус	138 pm (предвиђено)
Ковалентни радијус	156–157 pm (екстраполисано)
Остало
CAS број	54101-14-3
Историја
Именовање	по региону Тенеси
Откриће	Заједнички институт за нуклеарна истраживања, Национална лабораторија Ловренс Ливермор, Бандербилт универзитет и Национална лабораторија Оук Риџ (2009)
Главни изотопи
	референце • Википодаци

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 9. фебруар 2021. у 04:43

Тенесин^[8]^[9] (Ts) супертешки је синтетички хемијски елемент са атомским бројем 117.^[10] Његов садашњи назив је признат од стране IUPAC-а. Његово раније име било је унунсептиј. Елемент су синтетисали руски и амерички научници који раде у „Обједињеном институту за нуклеарно истраживање” у руском градићу Дубна. Шест атома овог елемента је откривено током 2009. и 2010. године у заједничком руско-америчком експерименту у руском граду Дубни, Московска област.^[11]^[12] Иако је тренутно уврштен у периодни систем елемената као најтежи члан породице халогених елемената, нема научне потврде да ће хемијске особине тенесина одговарати особинама лакших халогених елемената попут хлора и јода, а теоретске анализе дају претпоставку да би могло бити значајних разлика међу њима.

Тенесин би се могао налази у близини такозваног „острва стабилности”, претпостављеног концепта којим се покушава објаснити зашто су неки од супертешких елемената стабилнији у односу на општи тренд смањења стабилности за елементе који следе након бизмута у периодном систему елемената. Синтетизовани атоми тенесина имају „животни век” (време полураспада) од десет до стотину милисекунди. У периодном систему елемената, за тенесин се очекује да буде члан 17. групе, у којој су сви други чланови халогени елементи.^[а] Међутим, претпоставља се да би неке од његових особина могле бити значајно другачије од особина халогених елемената због релативистичких ефеката. Као резултат тога, за тенесин се очекује да би могао бити волатилан метал који не гради ањоне нити има висока оксидацијска стања. Упркос тога, за неке од основних особина, попут његове тачке топљења и кључања те прве енергије јонизације, очекује се да ће следити периодне трендове халогених елемената.

Историја

Откриће

У јануару 2010. године, научници у Флеровој лабораторији за нуклеарне реакције су интерно објавили^[12] да су успели да детектују радиоактивни распад новог елемента са атомским бројем 117 помоћу реакција:

⁴⁸Ca + ²⁴⁹Bk → ²⁹⁷Ts* → ²⁹⁴Ts + 3 n

⁴⁸Ca + ²⁴⁹Bk → ²⁹⁷Ts* → ²⁹³Ts + 4 n

Samo je šest atoma sintetizirano od dva susjedna izotopa, ni jedan od njih se nije raspao na poznate izotope lakših elemenata. Svoje otkriće objavili su 9. aprila 2010. u žurnalu Physical Review Letters.^[14] Potvrda postojanja ovog elementa objavljena je 2. maja 2014. godine, kada je grupa naučnika u GSI Helmholtz centru za proučavanje teških iona u Darmstadtu, Njemačka, zajedno sa elementom 117 otkrila i neke nove izotope poput ²⁶⁶Lr.^[15]

Етимологија

Након открића, елементу је најпре додељено систематско име унунсептијум (уз одговарајући хемијски симбол Uus), što je izvedeno iz лат. unum "jedan" i лат. septem "sedam", što odgovara njegovom atomskom broju 117. Također je bio poznat i kao eka-astat, što predstavlja Mendeljejev način imenovanja neotkrivenih elemenata, izvedeno iz sanskrta eka "jedan" i astat, što je zasnovano na njegovom mjestu u periodnom sistemu "jedno mjesto ispod astata".

Dana 30. decembra 2015. IUPAC je zvanično obznanio otkriće elementa 117, te čast otkrića i pravo njegovog imenovanja dodijelio radnoj grupi naučnika okupljenoj oko Združenog instituta za nuklearna istraživanja u Dubni, Rusija; Nacionalne laboratorije Lawrence Livermore iz Kalifornije i Nacionalne laboratorije Oak Ridge iz Tennesseeja, SAD.^[16] Kasnije, 8. juna 2016. IUPAC je objavio da su njegovi pronalazači predložili naziv tenesin (Ts, prema imenu američke savezne države Tennessee, gdje je sjedište laboratorije Oak Ridge), a rok za žalbe istekao je 8. novembra iste godine.^[17] Konačni i trajni naziv za element 117 objavljen je 30. novembra 2016. godine.^[18]

Особине

Два до данас позната изотопа тенесина, ²⁹³Ts i ²⁹⁴Ts, imaju isuviše kratka vremena poluraspada koja onemogućavaju provođenje hemijskih eksperimenata u vezi elementa. Uprkos tome, mnoge hemijske i fizičke osobine tenesina su predviđene računski.^[19] Za razliku od prethodnih, lakših elemenata iz 17. grupe, tenesin vjerovatno neće iskazivati hemijske osobine karakteristične za halogene.^[13] Naprimjer, fluor, hlor, brom i jod "rutinski" prihvataju elektron čime postižu stabilnu elektronsku konfiguraciju plemenitog plina, imajući osam elektrona (pravilo okteta) u svojoj valentnoj ljusci umjesto početnih sedam.^[20] Ova sposobnost slabi povećanjem atomske težine i silazeći niz 17. grupu PSE. Za tenesin se predviđa da bi mogao biti element 17. grupe sa najslabijom sposobnošću primanja elektrona. Od oksidacijskih stanja za koja se previđa da bi on mogao graditi, za stanje −1 se predviđa da bi moglo biti najmanje stabilno i dosta neuobičajeno.^[3] Standardni redukcijski potencijala para Ts/Ts⁻, prema predviđanjima, mogao biti imati vrijednost −0,25 V. Ova vrijednost je negativna pa se tenesin ne bi mogao reducirati do oksidacijskog stanja −1 pod standardnim uslovima temperature i pritiska, što je razlika u odnosu na sve prethodne halogene elemente.^[1]

Tačke topljenja i ključanja tenesina nisu poznate. Raniji radovi predviđali se da bi one mogle iznositi oko 350–500 °C i 550 °C, respektivno,^[3] ili 350–550 °C i 610 °C, respektivno.^[21] Ove vrijednosti bile su više nego one kod astata i ostalih lakših halogena, čime se zapravo slijede periodni trendovi. Kasniji radovi su predviđali da se tačka ključanja tenesina kreće oko 345 °C^[22] (kod astata ona je procijenjena na 309 °C,^[23] 337 °C,^[24] ili 370 °C,^[25] mada su neki istraživači objavili da su eksperimentalno izmjerili vrijednosti od 230 °C^[26] i 411 °C^[27]). Za gustoću tenesina se očekuje da iznosi otprilike između 7,1 i 7,3 g·cm⁻³, čime se također nastavlja trend porasta gustoća duž halogenih elemenata; pošto se gustoća astata procjenjuje na oko 6,2 do 6,5 g·cm⁻³.^[28]

Напомене

^ Појам "17. група" односи се на колону периодног система елемената која започиње са флуором те је различит појам од „халогена”, који означавају заједничке хемијске и физичке особине које међусобно деле елементи флуор, хлор, бром, јод и астат, односно сви елементи који су изнад тенесина у групи 17. За разлику од других чланова групе 17, тенесин можда није халогени елемент.^[13]

Референце

^ ^а ^б Fricke, B. (1975). „Superheavy elements: a prediction of their chemical and physical properties”. Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. 21: 89—144. doi:10.1007/BFb0116498. Приступљено 4. 10. 2013.
^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Haire, Richard G. (2006). „Transactinides and the future elements”. Ур.: Morss; Edelstein, Norman M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (3 изд.). Dordrecht, Holandija: Springer Science+Business Media. стр. 1724, 1728. ISBN 1-4020-3555-1.
^ ^а ^б ^в ^г Bonchev, D.; Kamenska, V. (1981). „Predicting the Properties of the 113–120 Transactinide Elements”. Journal of Physical Chemistry. 85 (9): 1177—1186. doi:10.1021/j150609a021.
^ ^а ^б ^в Chang, Zhiwei; Li, Jiguang; Dong, Chenzhong (2010). „Ionization Potentials, Electron Affinities, Resonance Excitation Energies, Oscillator Strengths, And Ionic Radii of Element Uus (Z = 117) and Astatine”. J. Phys. Chem. A. 2010 (114): 13388—94. Bibcode:2010JPCA..11413388C. doi:10.1021/jp107411s.
^ Khuyagbaatar, J.; Yakushev, A.; Düllmann, Ch. E.; et al. (2014). „⁴⁸Ca+²⁴⁹Bk Fusion Reaction Leading to Element Z=117: Long-Lived α-Decaying ²⁷⁰Db and Discovery of ²⁶⁶Lr”. Physical Review Letters. 112 (17): 172501. Bibcode:2014PhRvL.112q2501K. PMID 24836239. doi:10.1103/PhysRevLett.112.172501.
^ Oganessian, Yu. Ts.; et al. (2013). „Experimental studies of the ²⁴⁹Bk + ⁴⁸Ca reaction including decay properties and excitation function for isotopes of element 117, and discovery of the new isotope ²⁷⁷Mt”. Physical Review C. 87 (5): 054621. Bibcode:2013PhRvC..87e4621O. doi:10.1103/PhysRevC.87.054621.
^ РТС :: Нови хемијски елементи добиће имена по Москви, Јапану, Тенесију
^ Нови хемијски елемент добио име по руском научнику | Руска реч
^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
^ Otkriven element 117 Архивирано 2011-07-19 на сајту Wayback Machine na physicstoday.org
^ ^а ^б „Preporuke: 31. sastanak, PAC za nuklearnu fiziku” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 4. 2010. г. Приступљено 9. 4. 2012.
^ ^а ^б autori. „Superheavy Element 117 Confirmed - On the Way to the "Island of Stability"”. GSI Helmholtz Centre for Heavy Ion Research. Архивирано из оригинала 3. 8. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2018.
^ Yu. Ts. Oganessian; et al. (2010). „Synthesis of a New Element with Atomic Number Z=117”. Phys. Rev. Lett. 104: 142502.
^ Denise Chow (1. 5. 2014). „New Super-Heavy Element 117 Confirmed by Scientists”. Приступљено 7. 4. 2018.
^ „Discovery and Assignment of Elements with Atomic Numbers 113, 115, 117 and 118”. IUPAC | International Union of Pure and Applied Chemistry. 30. 12. 2015. Приступљено 3. 1. 2016.
^ „IUPAC is naming the four new elements nihonium, moscovium, tennessine, and oganesson”. IUPAC | International Union of Pure and Applied Chemistry. 8. 6. 2016. Приступљено 9. 6. 2016.
^ „IUPAC Announces the Names of the Elements 113, 115, 117, and 118”. IUPAC | International Union of Pure and Applied Chemistry. 30. 11. 2016. Приступљено 30. 11. 2016.
^ Moody Ken. „Synthesis of Superheavy Elements”. Ур.: Matthias Schädel; Dawn Shaughnessy. The Chemistry of Superheavy Elements (2 изд.). Springer Science & Business Media. стр. 24—8. ISBN 9783642374661.
^ Bader R. F. W. „An introduction to the electronic structure of atoms and molecules”. McMaster University. Приступљено 18. 1. 2008.
^ Glenn T. Seaborg (1994). Modern alchemy. World Scientific. стр. 172. ISBN 981-02-1440-5.
^ N. Takahashi (2002). „Boiling points of the superheavy elements 117 and 118”. Journal of Radioanalytical and Nuclear Chemistry. 251 (2): 299—301. doi:10.1023/A:1014880730282.
^ H. Luig; C. Keller; W. Wolf; J. Shani; et al. (2005). „Radionuclides”. Ур.: Ullmann F. Encyclopedia of industrial chemistry. Wiley-VCH. стр. 23. ISBN 978-3-527-30673-2. doi:10.1002/14356007.a22_499.
^ Punter J.; Johnson R.; Langfield S. (2006). The essentials of GCSE OCR Additional science for specification B. Letts and Lonsdale. стр. 36. ISBN 978-1-905129-73-7.
^ Wiberg E.; Wiberg N.; Holleman A. F. (2001). Inorganic chemistry. Academic Press. стр. 423. ISBN 978-0-12-352651-9.
^ Otozai K.; Takahashi N. (1982). „Estimation of the chemical form and the boiling point of elementary astatine by radiogas-chromatography”. Radiochimica Acta. 31 (3‒4): 201‒203.
^ B. K. Sharma (2001). Nuclear and radiation chemistry (7 изд.). Krishna Prakashan Media. стр. 147. ISBN 978-81-85842-63-9. Приступљено 9. 11. 2012.
^ Bonchev, Danail; Kamenska, Verginia (1981). „Predicting the Properties of the 113–120 Transactinide Elements”. J. Phys. Chem. 85: 1177—1186. doi:10.1021/j150609a021.

Литература

Audi, G.; Kondev, F. G.; Wang, M.; Huang, W. J.; Naimi, S. (2017). „The NUBASE2016 evaluation of nuclear properties”. Chinese Physics C. 41 (3): 030001. Bibcode:2017ChPhC..41c0001A. doi:10.1088/1674-1137/41/3/030001.
Barysz, M.; Ishikawa, Y., ур. (2010). Relativistic methods for chemists. Springer Science+Business Media. ISBN 978-1-4020-9974-8.
Thayer, J. S. (2010). „Relativistic Effects and the Chemistry of the Heavier Main Group Elements”. Relativistic Methods for Chemists. Challenges and Advances in Computational Chemistry and Physics. 10. стр. 63. ISBN 978-1-4020-9974-8. doi:10.1007/978-1-4020-9975-5_2.
Stysziński, J. (2010). „Why do we need relativistic computational methods?”. Relativistic Methods for Chemists. Challenges and Advances in Computational Chemistry and Physics. 10. стр. 99—164. ISBN 978-1-4020-9974-8. doi:10.1007/978-1-4020-9975-5_3.
Pershina, V. (2010). „Electronic structure and chemistry of the heaviest elements”. Relativistic Methods for Chemists. Challenges and Advances in Computational Chemistry and Physics. 10. стр. 451—520. ISBN 978-1-4020-9974-8. doi:10.1007/978-1-4020-9975-5_11.
Hoffman, D.C.; Ghiorso, A.; Seaborg, G.T. (2000). The Transuranium People: The Inside Story. World Scientific. ISBN 978-1-78-326244-1.
Beiser, A. (2003). Concepts of modern physics (6th изд.). McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-244848-1. OCLC 48965418.
Kragh, H. (2018). From Transuranic to Superheavy Elements: A Story of Dispute and Creation. Springer. ISBN 978-3-319-75813-8.
Zagrebaev, V.; Karpov, A.; Greiner, W. (2013). „Future of superheavy element research: Which nuclei could be synthesized within the next few years?”. Journal of Physics: Conference Series. 420 (1): 012001. Bibcode:2013JPhCS.420a2001Z. ISSN 1742-6588. S2CID 55434734. arXiv:1207.5700 . doi:10.1088/1742-6596/420/1/012001.

Спољашње везе

WebElements.com – Ts

[14] Појам "17. група" односи се на колону периодног система елемената која започиње са флуором те је различит појам од „халогена”, који означавају заједничке хемијске и физичке особине које међусобно деле елементи флуор, хлор, бром, јод и астат, односно сви елементи који су изнад тенесина у групи 17. За разлику од других чланова групе 17, тенесин можда није халогени елемент.^[13]

[BFricke-1] а ^б Fricke, B. (1975). „Superheavy elements: a prediction of their chemical and physical properties”. Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. 21: 89—144. doi:10.1007/BFb0116498. Приступљено 4. 10. 2013.

[CIAAW2016-2] Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305.

[haire-3] а ^б ^в ^г ^д Haire, Richard G. (2006). „Transactinides and the future elements”. Ур.: Morss; Edelstein, Norman M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (3 изд.). Dordrecht, Holandija: Springer Science+Business Media. стр. 1724, 1728. ISBN 1-4020-3555-1.

[B&K-4] а ^б ^в ^г Bonchev, D.; Kamenska, V. (1981). „Predicting the Properties of the 113–120 Transactinide Elements”. Journal of Physical Chemistry. 85 (9): 1177—1186. doi:10.1021/j150609a021.

[Chang-5] а ^б ^в Chang, Zhiwei; Li, Jiguang; Dong, Chenzhong (2010). „Ionization Potentials, Electron Affinities, Resonance Excitation Energies, Oscillator Strengths, And Ionic Radii of Element Uus (Z = 117) and Astatine”. J. Phys. Chem. A. 2010 (114): 13388—94. Bibcode:2010JPCA..11413388C. doi:10.1021/jp107411s.

[266Lr-6] Khuyagbaatar, J.; Yakushev, A.; Düllmann, Ch. E.; et al. (2014). „⁴⁸Ca+²⁴⁹Bk Fusion Reaction Leading to Element Z=117: Long-Lived α-Decaying ²⁷⁰Db and Discovery of ²⁶⁶Lr”. Physical Review Letters. 112 (17): 172501. Bibcode:2014PhRvL.112q2501K. PMID 24836239. doi:10.1103/PhysRevLett.112.172501.

[277Mt-7] Oganessian, Yu. Ts.; et al. (2013). „Experimental studies of the ²⁴⁹Bk + ⁴⁸Ca reaction including decay properties and excitation function for isotopes of element 117, and discovery of the new isotope ²⁷⁷Mt”. Physical Review C. 87 (5): 054621. Bibcode:2013PhRvC..87e4621O. doi:10.1103/PhysRevC.87.054621.

[8] РТС :: Нови хемијски елементи добиће имена по Москви, Јапану, Тенесију

[9] Нови хемијски елемент добио име по руском научнику | Руска реч

[Housecroft3rd-10] Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.

[E117public-11] Otkriven element 117 Архивирано 2011-07-19 на сајту Wayback Machine na physicstoday.org

[E117-12] а ^б „Preporuke: 31. sastanak, PAC za nuklearnu fiziku” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 4. 2010. г. Приступљено 9. 4. 2012.

[notgonnabeahalogen-13] а ^б autori. „Superheavy Element 117 Confirmed - On the Way to the "Island of Stability"”. GSI Helmholtz Centre for Heavy Ion Research. Архивирано из оригинала 3. 8. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2018.

[yuts-15] Yu. Ts. Oganessian; et al. (2010). „Synthesis of a New Element with Atomic Number Z=117”. Phys. Rev. Lett. 104: 142502.

[live-16] Denise Chow (1. 5. 2014). „New Super-Heavy Element 117 Confirmed by Scientists”. Приступљено 7. 4. 2018.

[IUPAC_2015_12_30-17] „Discovery and Assignment of Elements with Atomic Numbers 113, 115, 117 and 118”. IUPAC | International Union of Pure and Applied Chemistry. 30. 12. 2015. Приступљено 3. 1. 2016.

[IUPAC_2016_06_08-18] „IUPAC is naming the four new elements nihonium, moscovium, tennessine, and oganesson”. IUPAC | International Union of Pure and Applied Chemistry. 8. 6. 2016. Приступљено 9. 6. 2016.

[IUPAC_2016_11_30-19] „IUPAC Announces the Names of the Elements 113, 115, 117, and 118”. IUPAC | International Union of Pure and Applied Chemistry. 30. 11. 2016. Приступљено 30. 11. 2016.

[Moody-20] Moody Ken. „Synthesis of Superheavy Elements”. Ур.: Matthias Schädel; Dawn Shaughnessy. The Chemistry of Superheavy Elements (2 изд.). Springer Science & Business Media. стр. 24—8. ISBN 9783642374661.

[baderrf-21] Bader R. F. W. „An introduction to the electronic structure of atoms and molecules”. McMaster University. Приступљено 18. 1. 2008.

[Seaborg-22] Glenn T. Seaborg (1994). Modern alchemy. World Scientific. стр. 172. ISBN 981-02-1440-5.

[Radioanalytical-23] N. Takahashi (2002). „Boiling points of the superheavy elements 117 and 118”. Journal of Radioanalytical and Nuclear Chemistry. 251 (2): 299—301. doi:10.1023/A:1014880730282.

[Ullmann-24] H. Luig; C. Keller; W. Wolf; J. Shani; et al. (2005). „Radionuclides”. Ур.: Ullmann F. Encyclopedia of industrial chemistry. Wiley-VCH. стр. 23. ISBN 978-3-527-30673-2. doi:10.1002/14356007.a22_499.

[punter-25] Punter J.; Johnson R.; Langfield S. (2006). The essentials of GCSE OCR Additional science for specification B. Letts and Lonsdale. стр. 36. ISBN 978-1-905129-73-7.

[wiberg-26] Wiberg E.; Wiberg N.; Holleman A. F. (2001). Inorganic chemistry. Academic Press. стр. 423. ISBN 978-0-12-352651-9.

[boiling_point_chromatography-27] Otozai K.; Takahashi N. (1982). „Estimation of the chemical form and the boiling point of elementary astatine by radiogas-chromatography”. Radiochimica Acta. 31 (3‒4): 201‒203.

[India-28] B. K. Sharma (2001). Nuclear and radiation chemistry (7 изд.). Krishna Prakashan Media. стр. 147. ISBN 978-81-85842-63-9. Приступљено 9. 11. 2012.

[bonchev-29] Bonchev, Danail; Kamenska, Verginia (1981). „Predicting the Properties of the 113–120 Transactinide Elements”. J. Phys. Chem. 85: 1177—1186. doi:10.1021/j150609a021.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[а]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[13]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

Нормативна контрола
Државне	Израел Сједињене Државе
Остале	Енциклопедија Британика