Скандијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Скандијум (21Sc)
Ca - Sc - Ti
 
Sc
Y  
 
 
Sc-TableImage.png

Sc,21.jpg

Општи подаци
Припадност скупу прелазни метали
група, периода IIIB, 4,
густина, тврдоћа 2985 kg/m3, без података
боја сребрнобела
Особине атома
атомска маса 44,955910 u
атомски радијус 160 (184) pm
ковалентни радијус 144 pm
ван дер Валсов радијус без података
електронска конфигурација [Ar]3d14s2
e- на енергетским нивоима 2, 8, 9, 2
оксидациони број 3
Особине оксида слабо базни
Кристална структура хексагонална
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 1814 K
(1541 °C)
температура кључања 3103 K
(2830 °C)
молска запремина 15,00×10-3 m³/mol
топлота испаравања 314,2 kJ/mol
топлота топљења 14,1 kJ/mol
брзина звука без података
Остале особине
Електронегативност 1,36 (Паулинг)
1,20 (Алред)
специфична топлота 568 J/(kg*K)
специфична проводљивост 1,77×106 S/m
топлотна проводљивост 15,8 W/(m*K)
I енергија јонизације 633,1 kJ/mol
II енергија јонизације 1235,0 kJ/mol
III енергија јонизације 1235,0 kJ/mol
IV енергија јонизације 7090,6 kJ/mol
V енергија јонизације 8.843 kJ/mol
VI енергија јонизације 10.679 kJ/mol
VII енергија јонизације 13.310 kJ/mol
VIII енергија јонизације 15.250 kJ/mol
IX енергија јонизације 17.370 kJ/mol
X енергија јонизације 21.726 kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Скандијум (Sc, лат. scandium) је метал IIIB групе.[1] Има 12 изотопа чије се атомске масе налазе између 40-51. Стабилан је само 45, који чини скоро 100% његовог изотопа у природи.[2]

Заступљен је у Земљиној кори у количини од око 16 ppm (енг. parts per million) у облику минерала тортевеитита

Открио га је Lars Fredrik Nilson 1879. у Uppsal-и, у Шведској.

Једина позната једињења скандијума су његове соли са остацима органских киселина и хидриди. Та једињења немају никакав практични значај.

Биолошки значај: Претпоставља се да недостатак скадијума изазива рак, али о томе не постоје прецизни подаци.

Скандијум је сребрнаст, мек метал. На ваздуху се лако прекрива слојем оксида Sc2O3 златне боје. Реагује са врућом водом, са киселинама гради соли. Врло дуго је имао само теоријски значај и није имао никакву практичну примену. Ипак у задње време почео је да се користи као додатак за легуре од којих се праве антене за мобилне телефоне, јер он поседује јединствене електромагнетне особине које дозвољавају редукцију величине тих антена.

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Скандијум


Литература[уреди]