Торијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Торијум (90Th)
Ac - Th - Pa
Ce
Th
 
Th-TableImage.png

Thorium-1.jpg

Општи подаци
Припадност скупу актиноиди
група, периода  , 7
густина, тврдоћа 11724 kg/m3, 3,0
боја сребрнобела
Особине атома
атомска маса 232,0381 u
атомски радијус 180 pm
ковалентни радијус без података
ван дер Валсов радијус без података
електронска конфигурација [Rn]6d27s2
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 32, 18, 10, 2
оксидациони број 4
Особине оксида слабо базни
Кристална структура регуларна зидно
центрирана
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 2028 K (1755 °C)
температура кључања 5.061 K (4788 °C)
молска запремина 19,80×10-3 m³/mol
топлота испаравања 514,4 kJ/mol
топлота топљења 16,1 kJ/mol
брзина звука 2.490 m/s (293,15K)
Остале особине
Електронегативност 1,3 (Паулинг)
1,11 (Алред)
специфична проводљивост 6,53×106 S/m
топлотна проводљивост 54 W/(m*K)
I енергија јонизације 587 kJ/mol
II енергија јонизације 1.110 kJ/mol
III енергија јонизације 1.930 kJ/mol
IV енергија јонизације 2.780 kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Торијум (Th, лат. thorium) - је актиноид.[1][2] Име је добио по једном од нордијских богова - Тору (Thor).

Његов атомски број је 90, и незнатно је радиоактиван. Заједно са уранијумом користи се као примарно гориво у нуклеарним реакторима. Торијум је 1828. открио шведски хемичар Јонс Јакоб Берзелиус. Припада групи хемијских елемената актиноиди (7. периода, ф-блок периодног система елемената).

Карактеристике[уреди]

Торијум је сребренасто бели метал високог сјаја. Изложен кисеонику из ваздуха постепено тамни. Чисти торијум је мек, лако се извлачи (у жицу и сл), може се пресовати и на собној температури. Он је полиморфан, постоји у две модификације. Растворљив је у већини концентрисаних киселина, док се у солима и фосфорној киселина врло споро раствара. Заступљеност: торијум је заступљен у Земљиној кори у количини од 12 ппм. Најважнији минерали су му:

Употреба[уреди]

Осветљење[уреди]

Торијум се користио, углавном у облику оксида, за прављење гасних лампи, међутим због радиоактивности својих испарења, престала је њихова производња. Те гасне лампе су се правиле од мешавине 99% торијум оксида и 1% церијума нитрата у коју се урањао вунено плетиво које би затим било запаљено. У пламену се распадао торијум нитрат на торијум-диоксид и азот. Остајала је крхка структура која је у пламену гасова давала белу светлост и која није повезана са радиоактивношћу торијума, него је резултат обичног сагоревања.

Нуклеарно гориво[уреди]

У реакторима се торијум користи за производњу уранијумовог изотопа 233U: Из торијума 232Th се путем бомбардовања неутронима добија изотоп 233Th; он се затим распада преко протактинијума 233Pa на уранијум 233U. Данас је развијена технологија којом се овај процес одвија у реакторима са воденим хлађењем с циљем смањења количине нуклеарног отпада.[3] Настали изотоп 233U се може цепати и користи се у нуклеарним реакторима.

\mathrm{^{232}_{\ 90}Th \ + \ ^{1}_{0}n \ \longrightarrow \ ^{233}_{\ 90}Th \ \xrightarrow[22,3 \ min]{\beta^-} \ ^{233}_{\ 91}Pa \ \xrightarrow[26,967 \ d]{\beta^-} \ ^{233}_{\ 92}U}

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  3. ^ „Atomkraft, etwas sauberer“. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]