Актинијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
AC је ознака за наизменичну струју
Актинијум (89Ac)
Ra - Ac - Th
La
Ac
 
Ac-TableImage.png
Општи подаци
Припадност скупу актиноиди
група, периода  , 7
густина, тврдоћа 10070 kg/m3, bd
боја сребрнобела
Особине атома
атомска маса 227 u
атомски радијус 195 pm
ковалентни радијус без података
ван дер Валсов радијус без података
електронска конфигурација [Rn]6d17s2
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 32, 18, 9, 2
оксидациони број 3
Особине оксида базни
Кристална структура регуларна зидно
центрирана
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 1323 K (1050 °C)
температура кључања 3.473 K (3200 °C)
молска запремина 22,55×10-3 m³ /mol
топлота испаравања 304,6 kJ/mol
топлота топљења 62 kJ/mol
брзина звука без података
Остале особине
Електронегативност 1,1 (Паулинг)
1,00 (Алред)
специфична топлота без података
специфична проводљивост без података
топлотна проводљивост 12 W/(m*K)
I енергија јонизације 499 kJ/mol
II енергија јонизације 1.170 kJ/mol
III енергија јонизације 1.900 kJ/mol
IV енергија јонизације 4.700 kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Актинијум (Ac, лат. actinium) непостајан је актиноид.[1] Име је добио по грчкој речи aktinos која означава радиус. Француски хемичар André L. Debierne је открио актинијум 1899. на основу откривања јонизујућег зрачења. У исто време, кад и Дебијерн, тај елемент је открио и немачки хемичар Friedrich O. Giesel, који је предлагао непризнат назив emanium (латински emanare значи ширити се, разливати се). Од имена елемента актинијум изводи се и назив целе групе актиноиди, која обухвата радоактивне елементе чије се атомске масе налазе између 89 do 102, од којих је први актинијум.[2]

Извори[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Актинијум