Идеологија

Појам идеологија (француски: idéologie, од два појма пореклом из грчког, ἱδέα [idéa] и λόγος [lógos]) скован је крајем XVIII века. Овај појам добија различита значења код разних мислилаца у XIX и XX веку.

Данас се користи у два основна значења.

• Често има вредносно негативно обележје, означавајући искривљену, лажну свест, односно искривљену слику стварности прилагођену нечијим вредностима и интересима.
• Постоје и неутрална значења у духу функционализма:
  • систем идеја које заступа неки појединац или група, или
  • проучавање идеја и система идеја разних појединаца и група.

Речничко значење

У нашем језику се наводи низ значења појма „идеологија“. Наводи се неутрално и негативно значење, те везаност уз скупину или уз појединца.

1. Проучавање идеја и рад на идејама.
2. У политици:

• примјењено мишљење, укупност појмова и конструкција у различитим облицима свести, усмјерених на директно остваривање и практично деловање;
• разговорно: криво или екстремно схваћање и тумачење какве идеје (у фразама: „задојен идеологијом“, „засљепљен идеологијом“ и сл.).

1. Укупност филозофских, друштвених, политичких, моралних, религиозних итд. идеја својствених једном раздобљу или једној друштвеној групи (нпр: „просвјетитељска идеологија“, „грађанска идеологија“, „милитаристичка идеологија" итд.).
2. Разговорно:

• пука теорија о чему, отуђена од животне праксе;
• животно опредељење („нечија лична идеологија“).

Енглески језик: само неутрално значење

Традиција кориштења појма „идеологија" у негативном, па и погрдном значењу потиче из француског, одакле је ушла у немачки (па је тако користе и Маркс и Енгелс) и друге европске језике. Иако је у енглески језик реч ideology такође ушла из француског, а у текстовима марксиста појављује се и негативно значење, савремени енглески речници наводе само неутрално значење.

Oxford Advanced Learner's Dictionary наводи за „ideology“:

• идеје (односно скуп идеја) које чине основу неке економске или политичке теорије, или које подржава нека група или особа.

Мајкрософтов Encarta Worlds English Dictionary даје шири опис и разликује два значења:

1. Састав друштвених веровања: пажљиво организовани састав веровања, вредности и идеја које чине основу социјалне, економске или политичке филозофије или програма.
2. Оријентациони састав веровања (meaningful belief system): скуп веровања, вредноти и уверења који усмерава начин на који појединац или група као што је друштвена класа мисли, делује и разумева свет.

Encyclopaedia Britanica (15. издање) наводи такође неутралну дефиницију.

Порекло и појам идеологије

Идеологија спада у оне појмове чије терминско порекло не указује много на њихову суштину.

Разлог томе је веома различито значење термина идеологија током његовог трајања, а почев од самог његовог настанка, као и његова употреба у дневнополитичке сврхе, па чак и ради деградације политичких противника, такође од почетка његове употребе.

Термин је створила група филозофа окупљених око Антоана Дести де Трасија, који су га заједно са њим осмишљавали током Француске револуције, а он га је први пут јавно употребио 1796. године.

У моменту настанка термин је одсликавао у потпуности садржај појма идеологије како га је замислио де Траси - као науке о идејама. Де Траси је сматрао да ће идеологија служити за откриће идеја сваке, а не само политичке врсте и да ће због тога идеологија постати краљица наука. Уместо тога, Наполеон I је са своје државничке позиције исмејао ове покушаје, а ову групу филозофа, који су иначе били његови политички противници, подругљиво назвао „идеолозима“. Тако већ од самог свог настанка реч идеологија постаје и етикета која ће се лепити политичким противницима.

Идеологијом као појавом ће се несумњиво највише бавити марксисти и тек они ће „овај начин мишљења разрадити са методском доследношћу“. Лењин ће идеологију третирати као идеје неке, што значи и радничке класе које унапређују њен положај у политици и друштву. Међутим, сам Маркс је мислио другачије о идеологији сматрајући да су мисли владајуће класе уједно и владајуће мисли у тој епохи, што води томе да идеологија постане лажан или искривљен поглед на свет. Зато је сматрао да пролетаријату није потребна никаква социјалистичка идеологија, јер му нису потребне илузије. Ови Марксови погледи су постали више познати тек када је 1932. године случајно откривен његов најважнији спис на ову тему: Немачка идеологија, у којем је кључна мисао да је идеологија „погрешна свест“. Осим тога, Маркс је сматрао да је идеологија потпуно супротна науци као зони истине.

Међутим, загрејаност марксиста за идеологију и опредељеност за њену употребу у политици су већ били превелики, а уз то и вишедеценијски, тако да их ово откриће није отклонило од Лењиновог и Стаљиновог пута снажне идеологизације друштва.

Потом ће Антонио Грамши у својим радовима показати да либерална идеологија прожима све сегменте буржоаског друштва од политике до образовања и уметности. Међутим, и социјалистичке државе су чиниле исто проглашавајући марксизам-лењинизам, а потом и стаљинизам за званичну социјалистичку идеологију. I нацифашизам је такође као званична идеологија у то време прожимао више друштава у свим њиховим сегментима. Тако је временом погрдност везана за термин идеологија мењала мету. Док је Наполеон са позиција власти обезвређивао своје противнике због служења идеологијом, у 20. веку идеологија постаје оружје опозиције којом она обезвређује настојања власти као идеолошка тј. као лажна.

Тек у другој половини 20. века идеологија почиње да се посматра на објективан и научан начин, чему претходе и неки ранији радови на тему идеологије, пре свега Карла Манхајма.

Све то је допринело да идеологија до данас буде један од најнеодређенијих и „најнеухватљивијих“, иако уједно и један од најважнијих појмова у целокупним друштвеним наукама.

I данас се термину идеологија придају веома различита значења која се могу сврстати у две групе. По првој, идеологија је укупност друштвене свести облика социјалних обједињења (класа, нација, држава, друштвених група, организација итд.), а по другој, идеологија је специфична појава у друштвеној свести - мање или више нетачна, илузорна, ограничена свест, која настаје услед дејства друштвених чинилаца на сазнање. При том, ово друго значење је знатно шире распрострањено од првог.

Данашња дефиниција идеологије је следећа: идеологија је систематизовани скуп политичких идеја, принципа и друштвених идеала који репрезентује поглед на свет неке друштвене групације изражавајући њене интересе и потребе, створен у практичне сврхе подстицања те групације на политичко деловање, у форми идејне потпоре активностима на плану освајања или очувања политичке власти или, пак, утицаја на њу.

Идеологија може бити представљена у форми неког учења, политичке доктрине или званичног државног става, али у форми политизоване интерпретације неког религијског учења или погледа на свет и његове проблеме.

Она може тежити давању одговора на сва питања која се тичу људског друштва и његових проблема и назначавати правац развоја људског друштва у целини, и такву идеологију Манхајм онда назива „тоталном“, мада боље је називати је општом, како би се избегла могућа асоцијација на тоталитарност, или, пак, може тежити решавању проблема само у једној сфери друштва и политике или само у једној држави, и тада се она може звати партикуларном, како и предлаже Мањахм.

Да би једна идеологија била означена као „тотална“, односно општа Манхајм захтева као допунски критеријум и то да је она била или да јесте владајућа као „званична“ идеологија у једном друштву, што пак није неопходно с обзиром на то да су многе идеологије доминантне, па и владајуће у неким друштвима, а да при том никако нису биле и озваничене као такве.

Као партикуларне, идеологије се могу одредити по неком парцијалном друштвеном проблему на чије решавање су усмерене, али и по посебности групе којој се обраћају и која треба да буде носилац идеолошке активности. Партикуларна идеологија може прерасти у општу, као што је пролетерска идеологија као идеологија једне посебне друштвене класе прерасла у социјалистичку идеологију, која је прожимала све активности у друштву и тежила да решава све проблеме у друштву из свог идејног угла.

Бројне типологије и поткласификације идеологија указују на њихово садржајно богатство и диверсификантну разноврсност. Нису ретки ни спојеви идеологија или њихових водећих принципа, што услед прагматских разлога, што услед немања оригиналности, при чему су неки од тих хибридних модела идеологије попут националсоцијализма или фашизма као мешавина, пре свега, конзервативистичке и националистичке, а делом и других идеологија, били и широко социјално прихваћени у времену свог настанка.

Најактивнији заступници неке политичке идеологије су политичке странке и друге политичке организације, као и друштвени покрети.

Главне функције идеологије су:

1. подстицајна, у смислу подстицања на вршење политичке активности ради реализације политичких циљева које прокламује дата идеологија,
2. хомогенизирајућа, у смислу грађења снажног јединства међу онима који усвајају исту идеологију,
3. објашњавајућа, свака идеологија тежи да објасни свет и његове проблеме и да да упутство за акцију у њему,
4. оправдавајућа, идеологија постоји и ради оправдавања учињеног за пројектоване циљеве.

Далеко најважнија функција идеологије је подстицајна. Главна моћ идеологије је, наиме, у изазивању у убеђења, а људи који су убеђени у исправност идеја које следе су увек далеко приљежнији на делу од оних који су привољени на деловање. Због тога, идеологија често жртвује истину и запоставља објективност управо зарад увећања своје димензије подстицајности.

Отуда, такав систематизован скуп политичких идеја какав је идеологија никада није уједно и научна теорија, ма колико личио на њу, па чак и онда када се то званично тврди, јер теорију управо њена научност обавезује на објективност и истинитост. Шта више, „свим типовима теорије заједничко је да су оне у супротности према идеологији“.

Све остале функције идеологије су понајвише у служби њене подстицајности.

Изражена посвећеност идеологије подстицању на конкретни политички ангажман често води идеологију у сферу политичке манипулације и драстичног приближавања пуком прагматизму. Замагљивање истине се тада јавља као, ако не главни циљ, а оно важно средство идеологизирања политичке стварности. Политика као уметност илузије увелико потврђује баш на пољу идеологије да човек не тежи да види свет онакав какав јесте, већ онакав какав он жели да јесте. Зато идеологије и нису окренуте решавању проблема, као што тврде идеолози, већ масовној политичкој мобилизацији с циљем што ефикаснијег политичког деловања ради утицаја на власт, њеног освајања или остатка на њој. Оно што идеологије највише мењају су људи и њихова уверења. Зато идеологија захтева веровање, а не разумевање. У оној мери у којој се главне поставке неке идеологије претварају у верујуће догме, она постаје окоштало духовно добро са перспективом да се брзо насуче на гребен реалности. Ако услед догматизовања постану парарелигије, идеологије се односе према официјелним религијама као према конкурентима и забрањују их или ниподаштавају, ако их већ не могу инструментализовати за сопствене циљеве.

Свака идеологија створена је са намером оваплоћења њених идеја у политичкој пракси, чему треба да претходи освајање свести неке друштвене групе, а потом и целог друштва. Отуда се оне при заговарању политичког ангажмана никада не обраћају само оној друштвеној групацији која је могући носилац те идеологије већ целом друштву. Заправо, од те групације се захтева веровање, а од остатка друштва разумевање, и то не само идеја већ и начина њихове реализације. У том смислу је идеологија искорак мисли ка стварности и мост између теорије и праксе.

Бар судећи по светској офанзиви либералне као опште идеологије, и појави и трајању других, а нарочито партикуларних идеологија, перспективе идеологије као политичке појаве су и даље веома добре иако је још 1960. године Даниел Бел поставио тезу о крају идеологија, коју су потом развијали многи, па тако угледна имена друштвених наука као што су Ремон Арон или Симор Мартин Липсет. Све поставке теорија о „крају идеологије“ су се до сада показале као неодрживе, па би било можда корисније да се, уместо што се заговара једно дезидеологизовано друштво, више говори о феномену непрекидних замена идеологија једних другим, њиховом укрштању и обнављању, као и о њиховом кружењу. Јер, као што идеје лако мењају људе, исто тако и људи мењају идеје. Они који то не чине лако, маса назива фанатицима, иако то они углавном нису.

Постојање екологизма, феминизма, глобализма, али и џихадизма и католицизма, и још чега другог идеолошки партикуларног, што прети да постане општа идеологија, указује на људску потребу ослањања не само на скупове готових идеја које се тичу вечних политичких загонетки у сваком друштву већ и на нужност разматрања нових, настајућих проблема који траже нове идеолошке поставке, и у крајњем и нове идеологије, којим се адекватније него до сад може задовољити вечита и општа људска жеља за добијањем упутства за најуспешније могуће делање у политици.

Тај притисак новог доводи до тога да и у сфери идеологија и идеолошког постоји феномен моде. Шта више, ништа у политици не мора толико да буде у складу са политичком модом свог времена као што мора идеологија. Зато се и може рећи да је свака идеологија ништа друго до израз политичког духа оног времена у коме настаје и употребљава се.

То се односи и на простор, јер је свако савремено друштво прожето неком идеологијом и само је питање којом и колико. То што неке државе имају „званичне идеологије“ а што неке, пак иду у другу крајност да не признају присуство икаквих идеологија, обично их при том кријући иза чудних идеолошких спојева, не мења ствар. Напросто, сви политички системи се увек заснивају на некој идеји и тако ће, бар задуго остати.

Дезидеологизација не само да „није никакав праволинијски“ већ је очигледно и веома дуг процес, а нарочито онда ако је нико осим теорије и теоретичара не прижељкује.

Бејкон и просветитељство

Претеча модерне теорије идеологија је Франсис Бејкон (1561-1626) са својим разматрањима о идолима. Његова четири „идола“ описују разне облике „искривљење свести“ (предрасуда, обмана), те се и данас често спомињу.

Слично француски просветитељи XVIII века, мада још не знају за појам идеологија, користе сличне термине за обилежавање негативних идеја: скуп догми и предрасуда које су у служби привилегованих сталежа, чему треба супротставити сигурно, на искуству засновано знање.

Сензуализам: учење о идејама

Крајем XVIII века група француских мислилаца којима је на челу Антоан Дести де Траси назива своју филозофију идеологијом (Idéologie), а себе саме идеолозима (idéologues); појам је сковао де Траси 1796. Њихова филозофија - сензуализам - је радикална варијанта емпиризма. Идеологија је „учење о идејама“, међутим појам „идеја“ код њих није везан уз духовност. Све идеје потичу из чула (сензација), која дају основу и грађу читавој нашој спознаји. Чула се међусобно спајају и долазе у различите односе, преко мозга као органског центра, чиме се стварају сложене „идеје“.

Идеолози гаје оптимистичко уверење да ће наука о идејама ослободити људе од предрасуда и припремити их за врховништво разума, за друштво основано на рационалности и науци. У де Трасијевом учењу и деловању заступљена су четири чиниоца, који се и данас наводе у дефиницији појма „идеологија“:

• систем објашњења света,
• програм деловања,
• јавно деловање за извршење програма, те
• истицање посебне улоге интелектуалаца.

Де Трасијева „идеологија“ је била службена доктрина Француске Републике у доба Директоријума, 1795.-1799. Средишњу улогу имао је Национални институт који је основао и водио де Траси. Комбинујући веру у личну слободу и у рационално државно планирање, идеолози су имали знатан утицај на духовни живот, политику и образовање. Иако је то кратко трајало, тај спој либералних и етатистичких концепата и данас је снажно присутан у концепцијама француских странака и политичара.

Де Траси у књизи Les éléments d'idéologie (1801) каже да општу науку о идејама можемо назвати именима: идеологија, општа граматика или логика. „Ову науку можемо назвати идеологија, уколико обраћамо пажњу само на предмет; општа граматика, уколико водимо рачуна само о средству, те логиком уколико имамо у виду само циљ. Ма какво јој име дали, она нужно садржи ова три дела, јер не можемо се бавити ниједним од њих, а да се не бавимо и са друга два. Идеологија је по мом мишљењу генерички термин, јер наука о идејама укључује у себи науку о њиховом изражавању и науку о њиховом извођењу.“

Идеолози су критиковали све дотадашње филозофије, називајући их метафизичким. Све духовне науке и практичке дисциплине (етика, политика, одгој идр.) они радикално реинтерпретирају, настојећи систематски да граде од чулне основе.

У XX веку, логички позитивисти на једнак начин настоји да изгради све науке почевши од основних, опажајних чињеница.

Термин идеологија добива ново, погрдно значење када је Наполеон филозофе који су се критички односили према његовим цезаристичким и освајачким потхватима поспрдно назвао „идеолозима“, у смислу стерилних теоретичара, чије теорије немају везе с реалношћу. Преузевши власт, Наполеон је испрва подржавао „идеологе“, али од 1802. маргинализирањем Института сузбија њихов утицај. Касније ће чак и свој пораз у Русији 1812. приписати њиховом негативном утицају.

Маркс и Енгелс: искривљена свест

Главни чланак: Марксистичко схваћање идеологије

Код Маркса и Енгелса идеологија је систем идеја повезан с владајућом класом и владајућим друштвено-економским односима, усмерен на оправдање постојећег поретка (у њихово доба, капиталистичког). Као и код просветитеља, идеологије неминовно приказују стварни свет искривљено: представљају лажну свест.

Маркс и Енгелс уводе међутим важан појам фетишизма свести, који је карактеристика идеологија: свет идеја замишља се као самосталан, независан о материјалној и друштвеној основи. Заступници постојећег поретка и владајућих класа заиста верују у своје идеје, оне су разрађене у сложен систем чију лажност није једноставно показати. То нису напросто „догме и предрасуде“ за које се лако може увидети да су лажне, чим им се супротставе „исправне“ идеје; илузија просветитеља да је то могуће израз је њихове буржоаске идеологије. Уместо пуке „борбе идеја“ потребна је сложена анализа стварности и организирана друштвена (класна) борба да се стварност промени.

Немачка идеологија

Свој младалачки спис „Немачка идеологија“ (1846) Маркс и Енгелс започињу указивањем на фетишизам свести: „Људи су досад непрестано стварали криве предоџбе о самима себи, о томе шта су, или шта би требало да буду. Своје односе уређивали су према својим предоџбама о богу, о нормалном човеку итд. Производи њихове главе прерасли су њихову главу. Они, творци, поклекли су пред својим творевинама.“ (Рани радови. стр. 357) Ове реченице описују закључке до којих су дошли филозофи младохегеловци, које Маркс и Енгелс прихваћају и разрађују у појму отуђења, али немилосрдно исмевају идеји младохегеловаца да се са погрешним предоџбама које људи имају може обрачунати у самим мислима, у филозофији. „Ниједном од ових филозофа није уопште пало на памет да постави питање о вези немачке филозофије с немачком стварношћу, о вези њихове критике с њиховом властитом материјалном околином.“ (пп. 364)

Маркс и Енгелс постављају себи питање о тој повезаности, подстакнути материјалистичком теоријом Лудвига Фојербаха и својим бављењем политичком економијом; одмах следи и одговор: идеје које људи о себи имају посве су условљене „стварним животним процесом“.

Уместо узалудног кретања у кругу самих идеја и „идејне борбе“, треба се позабавити њиховим претпоставкама. „Претпоставке с којима ми почињемо нису произвољне, нису догме, то су стварне претпоставке, од којих се може апстраховати само у машти. То су стварне индивидуе, њихова делатност и њихови материјални животни услови како затечени, тако и њиховим властитим деловањем створени. Ове претпоставке могу се, дакле, констатовати чисто емпиријским путем.“ (пп. 364)

Овдје Маркс и Енгелс формулишу учење, које ће касније бити названо историјски материјализам. „Одређене индивидуе, које на одређени начин производе, ступају у одређене друштвене и политичке односе. (…) Друштвено уређење и држава стално произлазе из животног процеса одређених индивидуа; али ових индивидуа, не таквих, какви би могли изгледати у својим или туђим предоџбама, него какви су у стварности, тј. како делују и материјално производе. (…) Исто вреди и за духовну производњу, како се она испољава у језику политике, закона, морала, религије, метафизике итд. једног народа. Људи су произвођачи својих предоџби, идеја итд., али стварни, дејствујући људи, какви су условљени одређеним развитком својих производних снага и њима одговарајућих односа. (…) Магловите слике у мозгу људи нужни су сублимати материјалног процеса њихова живота, везаног за материјалне претпоставке, који се могу установити помоћу искуства. Морал, религија, метафизика и остала идеологија и њима одговарајући облици свести не могу даље задржати привид своје самосталности. Они немају историје, немају развитка, него људи који развијају своју материјалну производњу и свој материјални однос, мењају заједно с овом својом стварношћу и своје мишљење и производе свога мишљења. Не одређује свест живот, него живот одређује свест.“ (пп. 370–371)

Приказом „активног процеса живота“ на место идеологија ступа „стварна позитивна наука“. Историја престаје да буде „збир мртвих чињеница као код емпиричара (…) или имагинарна активност имагинарних субјеката као код идеалиста“, а филозофија губи свој самостални „медијум егзистенције“. (пп. 371)

Функције идеологије

Функције идеологије произлазе из карактера услова у којима је настала. Стога свака идеологија носи и одређена својства која одређују и модалитете њених функција. С обзиром на карактер идеологије могуће је издвојити њене две глобалне функције:

• позитивна и
• негативна.

Позитивна функција се манифестује у томе када идеологија посредује као позитиван фактор у друштвеном развоју - покретач друштвеног напретка, док се негативна функција испољава као демотивацијско и ретроградно деловање идеологије у друштву, а посебно у реакционарном и конзервативном смислу.

Према нивоу формирања опсега и карактера утицаја могуће је издвојити најмање три нивоа функција идеологије:

• Први ниво је онај где се идеологија схвата и користи као инструмент изражавања припадности одређеној друштвеној групи, одређеној класи, странци итд.
• Други ниво је употреба идеологије у социјално-класном и статусном разликовању и повезивању унутар класе, тј. социјалне стратификације друштва.
• Трећи ниво је посредовање идеологије у друштвеним и политичким променама и то:
  1. реформе класног или социјалног система и политичке власти.
  2. радикална измена класних односа, социјалног система и постојећег облика власти.
  3. очување статуса quo у друштвеним односима, заштита и одржање постојећих институција и модела власти у друштву.
• Четврти ниво је посредничка и инструментална улога идеологије у политичком организирању друштва и облика власти кроз форме политичке борбе (надметања) и политичког деловања: од организирања у политичке странке и друштвене групе за притисак до организирања политичког надметања на изборима, затим освајања или задржавања позиција власти и доношења кључних политичко-правних (законских) и материјалних одлука значајних за читаво друштво.

На свим споменутим нивоима основна карактеристика идеологије је тежња да се, управо, тај облик идеологије презентира и наметне као доминантан, универзалан и сврсисходан, уз истовремено критичко и искривљено представљање других идеолошких концепција и могућности у друштву. С обзиром на то и конкретне функције које има или може имати идеологија, те њене манифестирајуће облике, можемо разликовати неколико типова идеологије:

1. Прво, идеологија друштвене групе (нпр. бирократије, технократије, нације, итд.)
2. Друго, идеологија класе (владајуће или субординиране класе)
3. Треће, идеологија професије (политичара, манагера, правника, уметника, радника, итд.)
4. Четврто, страначка идеологија (грађанске, демократске, социјалистичке, комунистичке, фашистичке, националне, религијске странке, партија, итд.)
5. Пето, индивидуалистичке (неиздиференциране) идеологије (идеологије неорганизираних појединаца, научника, уметника, и др.)

С обзиром на јавну позицију (положај) идеологије могу бити:

• владајуће
• периферне или субординиране

С обзиром на начин постизања циља:

• реформистичке
• револуционарне.

Према садржају идеологије могу бити:

• реакцијске
• конзервативне
• прогресивне (либералне)
• радикалне.
  • Реакцијске идеологије су оне које теже повратку на старо или сугерирају друштвени склоп, друштво, модел друштвених односа који је заснован на елементима неслобода, репресије, дискриминације итд.
  • Конзервативне идеологије су оне које теже задржавању статус quo у друштву.
  • Прогресивне (либералне) идеологије одликују се тежњом превазилажења традиционалног у корист друштвених промена и иновација.
  • Радикалне идеологије теже коренитој, тоталној промени друштва и историјски-критичком разумевању људске праксе.

Парето: идеологије као „дериват“

Италијански економист и социолог Вилфредо Парето развио је тзв. позитивистичко учење о идеологијама. Људи се у својем друштвеном деловању руководе осећајима, расположењима и аспирацијама, који су разнолики и променљиви; али они увек настоје свом деловању дати привид логичности, доследности и кохерентности. То се њихово настојање деривира у систему политичко-светоназорских вредновања, која називамо идеологијама. Различите друштвене елите руководе се разним идеологијама у свом друштвеном деловању.

Теодор Гајгер проширио је примену паретових појмова, користећи појам деривација за свако теоријско оправдање афективних и животних ангажмана. Појединци развијају такве теорије (идеологије), али да бисмо схватили како су оне „деривисане“ морамо узети у обзир и њихово друштвено окружење: менталитет друштва или друштвене групе у којој делују, превладавајуће „душевне диспозиције“, доминантан „социо-психолошки карактер“.

Карл Манхајм: социологија знања

Насупрот позитивистичкој теорији, другачији приступ проблему идеологија развијен је у социологији знања, коју су засновали Макс Шелер и Карл Манхајм. Манхајм је развио тзв. „тотални појам идеологије“: треба имати храбрости да као идеолошка проматрамо не само противничка стајалишта него начелно сва, па и властита. Тим поступком, од обичног учења о идеологији настаје социологија знања. Свако мишљење у духовним наукама је идеолошко, тј. везано уз конкретну егзистенцију, условљено и релативно. Идеологија изражава „тоталну свест“ неке епохе или групе.

Манхајм међутим одбацује „релативизам“ (скептицизам) који би могао бити последица оваквог става. Могућ је напредак спознаје кроз анализу историјских и друштвених условљености, за које он користи термин релационизам.

Повезан с појмом идеологија код Манхајма је појам утопија: идеологија је систем мишљења усмерен заштити поретка, али из себе саме она ствара утопију као транцендирање тог оквира; утопија може бити идејни основ за револуцију, која руши затечени поредак.

Свако је мишљење о друштву и духу друштвено условљено; захтев за објективном спознајом истине не може се никада задовољити. Ниједно посебно мишљење, ниједна посебна „идеологија“, не може претендовати да је исправнија од других. Једини који се идеалу објективне спознаје могу донекле приближити по Манхајму су „слободно лебдећи интелектуалци“ који се стриктно уздржавају од учествовања у друштвеним и политичким борбама, те стално спроводе научно-социолошку самоконтролу властитих идеја.

Крај Идеологије

Идеологије су се схватале као облик секуларне религије који захтева веру и крајње ирационалне стилове мишљења.

Тезу о крају идеологије изнео је амерички социолог Даниел Бел у књизи Крај идеологије (1960). Доказивао је да су идеологије 19. века на Западу исцрпљене с тријумфом социјално заинтересованог, либералног прагматизма и опадањем екстремистичких идеологија, посебно оних које су засноване на априорном схваћању истине и монистичком резоновању - идеологија постаје неважна.

Критичари су упозорили да је теза о крају идеологије такође идеолошка, јер је изражавала специфична кретања и интересе у 1950-им и 1960-има и давала им посебно тумачење и смер.

Сломом комунизма, идеја краја идеологије добива нов замах. Франсис Фукујама у есеју „Крај историје?“ из 1989, образлажући идеју о крају историје, доказује да се завршава раздобље великих идеологија и идеолошких сукоба и тврди да је један скуп идеја (западни либерализам) победио други (марксизам-лењинизам). За Фукујаму, „крај историје“ значи заправо крај темељне идеолошке расправе. Фукујама је такође доживео бројне критике, с разних страна. Његове тезе проглашене су апологијом тријумфирајућег капитализма у доба распада Совјетског Савеза и пропасти комунистичких система.

Каснији развој светских прилика учинио је Фукујаму тезу о апсолутном идејном тријумфу либералног капитализма неуверљивом. Међу теоријски дубоким критикама истиче се она Деридаова у његовом делу Сабласти Маркса. Деридаово истицање еманципаторске мисли подсећа на Манхајмово истицање значаја појма утопије, повезане са идеологијама.

Види још

• Светоназор

Литература

• Симеуновић Драган, Увод у политичку теорију, Институт за политичке студије, Београд, 2009.
• Тхе Неw Енцицлопаедиа Британица, 15тх едитион.
• Маннхеим, Карл: Идеологија и утопија, Београд: Нолит, 1978. (Прво издање на њемачком 1965)
• Марx, Карл и Енгелс, Фриедрицх: Рани радови, Загреб: Напријед, 1985. (7. издање. Прво издање 1953)
• Нохлен, Диетер (ур.): Политолошки рјечник. Држава и политика, Осијек–Загреб–Сплит: Пан Либер, 2001. (Оригинал на њемачком, 1. изд. 1991, 4. изд. 1996)
• Алтхуссер, Лоуис (1971). „Идеологy анд Идеологицал Стате Аппаратусес”. Ленин анд Пхилосопхy анд Отхер Ессаyс. Монтхлy Ревиеw Пресс. ИСБН 978-1-58367-039-2. 
• Беллони, Цлаудио, Пер ла цритица делл’идеологиа. Философиа е сториа ин Марx, Мимесис, Милано-Удине 2013.
• Дунцкер, Цхристиан (Хг.) Идеологиекритик Актуелл – Идеологиес Тодаy. Бд. 1. Лондон [1]. 2008. ISBN 978-1-84790-015-9.
• Цхристиан Дунцкер (2006). Критисцхе Рефлеxионен Дес Идеологиебегриффес. ИСБН 978-1-903343-88-3. 
• Еаглетон, Террy Идеологy. Ан интродуцтион, Версо. 1991. ISBN 978-0-86091-319-1.
• Jacques Ellul. Propaganda: The Formation of Men's Attitudes. Trans. Konrad Kellen & Jean Lerner. New York: Knopf, 1965. New York: Random House/ Vintage 1973
• Freeden, Michael. (1996). Ideologies and Political Theory: A Conceptual Approach. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-829414-6. 
• Feuer, Lewis S. (2010). Ideology and Ideologists. Piscataway, NJ: Transaction Publishers. 
• Гриес, Петер Хаyс. Тхе Политицс оф Америцан Фореигн Полицy: Хоw Идеологy Дивидес Либералс анд Цонсервативес овер Фореигн Аффаирс (Станфорд Университy Пресс, 2014)
• Haas, Mark L. (2005). The Ideological Origins of Great Power Politics, 1789-1989. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-7407-1. 
• Хаwкес, Давид (2003). Идеологy (2нд изд.). Роутледге. ИСБН 978-0-415-29012-8. 
• James, Paul; Steger, Manfred (2010). Globalization and Culture, Vol. 4: Ideologies of Globalism. London: Sage Publications. 
• Лукáцс, Георг (1919–23) Хисторy анд Цласс Цонсциоуснесс [2]
• Малесевиц, Синиса анд Иаин Мацкензие (ед). Идеологy афтер Постструцтуралисм. Лондон: Плуто Пресс.
• Mannheim, Karl (1936). Ideology and Utopia. Роутледге
• Марx, Карл ([1845-46] 1932) Тхе Герман Идеологy [3]* Миногуе, Кеннетх (1985). Алиен Поwерс: Тхе Пуре Тхеорy оф Идеологy. Палграве Мацмиллан. ИСБН 978-0-312-01860-3. 
• Минар, Давид M. (1961) "Идеологy анд Политицал Бехавиор", Мидwест Јоурнал оф Политицал Сциенце. Мидwест Политицал Сциенце Ассоциатион.
• Муллинс, Wиллард А. (1972) "Он тхе Цонцепт оф Идеологy ин Политицал Сциенце." Тхе Америцан Политицал Сциенце Ревиеw. Америцан Политицал Сциенце Ассоциатион.
• Owen, John (2011). The Clash of Ideas in World Politics: Transnational Networks, States, and Regime Change, 1510-2010. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14239-5. 
• Pinker, Steven (2002). The Blank Slate: The Modern Denial of Human Nature. New York: Penguin Group. ISBN 978-0-670-03151-1. 
• Сорце Келлер, Марцелло. “Wхy ис Мусиц со Идеологицал, Wхy До Тоталитариан Статес Таке Ит Со Сериоуслy: А Персонал Виеw фром Хисторy, анд тхе Социал Сциенцес”, Јоурнал оф Мусицологицал Ресеарцх, XXVI(2007), но. 2-3. стр. 91–122.
• Steger, Manfred B.; James, Paul (2013). „‘Levels of Subjective Globalization: Ideologies, Imaginaries, Ontologies’”. Perspectives on Global Development and Technology. 12 (1–2.). 
• Zizek, Slavoj (1989). The Sublime Object of Ideology. Verso. ISBN 978-0-86091-971-1. 
• Adorno, Theodor W. (1995). Beitrag zur Ideologienlehre. 1954, In: Soziologische Schriften I. Suhrkamp Taschenbuch Verlag. ISBN 978-3-518-27906-9. 
• Althusser, Louis (1977). Ideologie und ideologische Staatsapparate. ISBN 978-3-87975-109-9. 
• Hansjörg Bay; Christof Hamann, ur. (1995). Ideologie nach ihrem ‚Ende‘: Gesellschaftskritik zwischen Marxismus und Postmoderne. Westdeutscher Verlag. ISBN 978-3-322-94214-2. 
• Becker, Manuel (2009). Ideologiegeleitete Diktaturen in Deutschland. Zu den weltanschaulichen Grundlagen im Dritten Reich und in der DDR. Bouvier. Bonn. ISBN 978-3-416-03272-8. 
• Eagleton, Terry (2000). Ideologie. Eine Einführung. Stuttgart. ISBN 978-3-476-01783-3. 
• Habermas, Jürgen (2003). Wissenschaft und Technik als Ideologie (18. izd.). ISBN 978-3-518-10287-9. 
• Hall, Stuart (2004). Ideologie, Identität, Repräsentation. Hamburg. ISBN 978-3-88619-326-4. 
• Hauck, Gerhard. Einführung in die Ideologiekritik. ISBN 978-3-88619-209-0. 
• Horkheimer, Max. Ideologie und Handeln. In: Kritische Theorie der Gesellschaft. Band IV. 
• Kelsen, Hans (1964). Aufsätze zur Ideologiekritik. (mit einer Einl. hrsg. von Ernst Topitsch). Neuwied. 
• Kofler, Leo (1975). Soziologie des Ideologischen. ISBN 978-3-17-001958-4. 
• Larrain, Jorge A. (1992). The Concept of Ideology (Modern Revivals in Philosophy). ISBN 978-0-7512-0049-2. 
• Lenk, Kurt. Ideologie – Ideologiekritik und Wissenschaftssoziologie. ISBN 978-3-593-33428-8. 
• Hans-Joachim Lieber (1985). Ideologie: eine historisch-systematische Einführung. Verlag F. Schöningh. ISBN 978-3-506-99232-1. 
• Marcuse, Herbert. Der eindimensionale Mensch. ISBN 978-3-423-34084-7. 
• Mannheim, Karl (1995). Ideologie und Utopie (8. izd.). ISBN 978-3-465-02822-2. 
• Karl Marx, Friedrich Engels. Marx-Engels-Jahrbuch 2003. Die Deutsche Ideologie. ISBN 978-3-05-003837-7. 
• 978-3-16-145951-1 (Band 1). [[Međunarodni standardni broj knjige|-{ISBN}-]] [[Special:BookSources/978-3-8252-1725-9|978-3-8252-1725-9]].[[Категорија:Cite book]] (Band 2)]]. 
• Rehmann, Jan (2008). Einführung in die Ideologietheorie. Hamburg. ISBN 978-3-88619-337-0. 
• Salamun, Kurt (1988). Ideologie und Aufklärung: Weltanschauungstheorie und Politik. Böhlau. ISBN 978-3-205-05126-8. 
• Brigitte Schlieben-Lange (2000). Idéologie: Zur Rolle von Kategorisierungen im Wissenschaftsprozeß. (Schriften der Philosophisch-historischen Klasse der Heidelberger Akademie der Wissenschaften 18) C. Winter Universitätsverlag. Heidelberg. ISBN 978-3-8253-0917-6. 
• Topitsch, Ernst (1990). Vom Ursprung und Ende der Metaphysik. Wien 1958; Gottwerdung und Revolution. München 1973; Erkenntnis und Illusion. Hamburg 1979; Heil und Zeit. Ein Kapitel zur Weltanschauungsanalyse.. Tübingen. 
• Žižek, Slavoj (1989). The Sublime Object of Ideology. London/ New York: Verso Books. ISBN 978-0-86091-256-9. 
• Žižek, Slavoj (2012). Mapping Ideology. London/ New York: Verso. ISBN 978-1-84467-554-8. 
• Н. Бобровников. (1933). „Идеология”. Ur.: Шмидт, Отто Юльевич. Большая советская энциклопедия: В 65 томах. 27 (Зерновые — Империализм) (1-е izd.). М: Большая Российская энциклопедия. str. 452—463. 
• Введенский, Борис Алексеевич, ur. (1952). „Идеология”. Большая советская энциклопедия: в 51 томе. 17 (Земля — Индейцы) (2-е izd.). М: Большая Российская энциклопедия. str. 333—337. 
• Жижек, Славой. (1999). Возвышенный Объект Идеологии. — М.: Художественный журнал. ISBN 978-5-901116-01-2. 
• Логинов Алексей Валерьевич. (2004). Идеология как проблема социальной онтологии] : Дис. … канд. филос. наук : 09.00.11. Екатеринбург: РГБ ОД. 61:04-9/557. 
• Макаренко, П. В.. (2000). Главные идеологии современности. Ростов: Феникс. 

Спољашње везе

• Njemačka Ideologija - Slobodna Jugoslavija Архивирано на сајту Wayback Machine (29. септембар 2007)
• Marksizam - SloYu Архивирано на сајту Wayback Machine (29. септембар 2007)
• Ideology Study Guide
• Ideology Research
• Ideology Quiz- Determines your political ideology
• The Pervert's Guide to Ideology: How Ideology Seduces Us—and How We Can (Try to) Escape It
• Ideology Study Guide
• Louis Althusser's "Ideology and Ideological State Apparatuses"
• Ideology and Symbolic Power: Between Althusser and Bourdieu
• Herbert Schnädelbach: Was ist Ideologie? Versuch einer Begriffsklärung. (PDF; 421 kB) In: Das Argument. 50/1969.
• Jochen Vogt: Ideologiekritik. In: Ders. (eds.): Einladung zur Literaturwissenschaft. Essen 2003.
• Dieter Wolf: Wie der Waren- und Geldfetisch den Zusammenhang von gesellschaftlichem Sein und Bewusstsein bestimmt.