Svemirska trka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
SSSR je poveo u svemirskoj trci lansiranjem u orbitu prvog veštačkog satelita Sputnjik 1 (replika na slici), 4. oktobra 1957. godine.
SAD su pobedile u trci do Meseca sletanjem Nila Armstronga (na slici) i Edvina Oldrina na Mesec, 21. jula 1969. godine.
Astronaut Tomas Staford i kosmonaut Aleksej Leonov se rukuju u svemiru tokom misije Apolo–Sojuz, što pokazuje kraj svemirske trke.

Svemirska trka je bilo nezvanično nadmetanje između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza koje je trajalo od 1957. do 1975. godine. Ona je obuhvatala istovremene napore obeju zemalja da istraže svemir, šalju veštačke satelite u Zemljinu orbitu, da pošalju ljude u svemir i na Mesec. Iako njeni koreni leže u ranoj raketnoj tehnologiji i zategnutim međunarodnim odnosima nakon Drugog svetskog rata, svemirska trka je počela nakon sovjetskog lansiranja satelita Sputnjik 1, 4. oktobra 1957. godine. Termin svemirska trka je smišljen po analogiji sa trkom u naoružavanju koja je takođe postojala između SAD i SSSR. Svemirska trka je postala važan deo kulturnog i tehnološkog rivalstva između Sovjetskog Saveza i SAD tokom Hladnog rata. Svemirska tehnologija je postala posebno važna arena u ovom sukobu, i zbog svoje vojne primene i zbog psihološke koristi od naraslog morala.

Tokom tih godina SSSR je uspeo da lansira prvi veštački satelit, da prvi pošalje živo biće u svemir, prvog čoveka i da izvrši prvu šetnju kosmonauta u otvorenom svemiru. SAD su uspele prve da pošalju ljude na Mesec.

Istorijska pozadina[uredi | uredi izvor]

Rani vojni uticaji[uredi | uredi izvor]

Rakete su zanimale naučnike i amatere najmanje 2.100 godina. Kinezi su ih koristili kao oružje još u 11. veku. Ruski naučnik Konstantin Ciolkovski je osamdesetih godina 19. veka razmišljao o višestepenim raketama punjenim tečnim gorivom koje bi mogle da stignu do svemira, ali je tek 1926. godine Amerikanac Robert Godard dizajnirao praktičnu raketu sa tečnim gorivom.

Godard je sprovodio svoj rad u tajnosti, pošto su mu se naučna zajednica, javnost, pa čak i Njujork tajms podsmevali. Bio je potreban rat da bi katapultirao rakete u slavu. Ovo se pokazalo kao pretnja u budućnosti, pošto će svaka svemirska trka postati nerazdvojiva od vojnih ambicija uključene zemlje, uprkos uglavnom naučnom karakteru i miroljubivoj retorici.

Nemački doprinos[uredi | uredi izvor]

Verner fon Braun

Polovinom 1920-ih, nemački naučnici su eksperimentisali sa raketama pogonjenim tečnim gorivom koje su bile sposobne da dostignu relativno velike visine i razdaljine. Rajhsver, prethodnik Vermahta, se zainteresovao za rakete radi dalekometne artiljerijske paljbe. Verner fon Braun, slavoljubiv raketni naučnik, se pridružio naporima i razvio oružja za nacističku Nemačku u Drugom svetskom ratu. Fon Braun je mnogo pozajmio od originalnih Godardovih istraživanja, proučavajući i poboljšavajući Godardove rakete.

Nemačka A-4 raketa, lansirana 1942. godine, postala je prva raketa koja je premašila granicu svemira (zamišljenu liniju na 100 km nadmorske visine). Godine 1943. Nemačka je počela proizvodnju njenog naslednika, rakete V-2, sa dometom od 300 km i nosivosti bojeve glave od 1.000 kilograma. Vermaht je ispalio hiljade V-2 raketa na savezničke države, izazivajući velike štete i gubitak života. Ipak, mnogo više radnika-robova je ubijeno tokom proizvodnje V-2 nego u napadima.

Kako se Drugi svetski rat približavao kraju, sovjetska, britanska i američka vojska i naučni timovi su se takmičili ko će pre zarobiti tehnologiju i uvežbano osoblje iz nemačke raketne instalacije u Penemindeu. SSSR i Velika Britanija su imale nekog uspeha, ali su SAD stekle najviše koristi, uzimajući veliki deo nemačkih raketnih naučnika — veliki deo njih su bili članovi Nacističke stranke, uključujući i fon Brauna — iz Nemačke u SAD kao deo operacije Spajalica. Tu su naučnici prilagodili nemačke rakete, originalno korištene protiv Britanije, u druge svrhe. I SAD i SSSR su koristili rakete V-2 kao osnovu za razvijanje sopstvenih velikih raketa.[1]

Posleratni naučnici su iskoristili rakete da ispituju uslove na velikim visinama (temperaturu, pritisak), kosmičke zrake i ostala pitanja. Ovo se nastavilo pod fon Braunom i njegovim kolegama, koji su postali deo američkog naučničkog tima, a kasnije i agencije NASA.

Hladnoratovski koreni Svemirske trke[uredi | uredi izvor]

Nakon Drugog svetskog rata, SAD i SSSR su bili uvučeni u Hladni rat kroz špijunažu i propagandu. Istraživanje svemira i satelitska tehnologija je mogla da doprinese u Hladnom ratu na oba fronta. Oprema na satelitima je mogla da špijunira druge zemlje, dok su uspesi u svemiru mogli da služe kao propaganda za reklamiranje naučne i vojne snage određene strane. Iste rakete koje su mogle da pošalju čoveka u orbitu ili da pogode određenu tačku na Mesecu su takođe mogle da pošalju atomsku bombu na određeni neprijateljski grad. Mnogo od tehnološkog razvoja potrebnog za putovanje u svemir je jednako primenjeno na vojne rakete kao što su interkontinentalne balističke rakete. Zajedno sa drugim aspektima trke u naoružanju, napredak u svemiru je pokazivao tehnološku i ekonomsku snagu, demonstrirajući superiornost ideologije te zemlje. Istraživanje svemira je imalo dvostruku ulogu: moglo je da služi miroljubivim nastojanjima, ali je isto moglo da doprinese vojnim ciljevima.

I SAD i SSSR su 1955. objavili u odvojenim saopštenjima za novinare u roku od četiri dana da će lansirati veštačke satelite do 1957. ili 1958.[2] Džejms Hagerti, sekretat za štampu predsednika Dvajta Ajzenhauera, je 29. jula 1955. objavio da SAD nameravaju da u periodu od 1. jula 1958. do 31. decembra 1958, lansiraju male satelite koji će kružiti oko Zemlj, kao deo američkog doprinosa Međunarodnoj geofizičkoj godini.[2] Četiri dana kasnije na Šestom kongresu Međunarodne vazduhoplovne federacije u Kopenhagenu, naučnik Leonid Sedov je govorio stranim novinarima u sovjetskoj ambasadi i obznanio nameru svoje države da takođe lansiraju satelite u bližoj budućnosti.[2] Koroljov je 30. avgusta ubedio Sovjetsku akademiju nauka da obrazuje komisiju čiji je cilj da pretekne Amerikance u slanju satelita u Zemljinu orbitu.[2] Savet ministara Sovjetskog Saveza je počeo sa politikom tretiranja razvoja svog svemirskog programa kao poverljivu državnu tajnu.

Predsednik Ajzenhauer je na početku bio zabrinut da će prelazak satelita iznad neke države na više od 100 km visine biti tretirano kao narušavanje vazdušnog prostora suverene države.[3] Bio je zabrinut da će SSSR optužiti Amerikance za nezakonite prelete i tako ostvariti propagandnu pobedu na njegovu štetu.[4] Ajzenhauer i njegovi savetnici si smatrali da se suverenitet neke države ne proteže u svemir iza Karmanove linije i iskoristio je Međunarodnu geofizičku godinu da uspostavi ovaj princip kao međunarodni.[3] Ajzenhauer je takođe strahovao da će možda izazvati međunarodni incident i biti nazivan ratnim huškačem ako bi koristio vojne rakete kao nosače. Zbog toga je izabrao netestirane rakete Vangard Pomorske istraživačke laboratorije, koja je korišćena kao raketa-nosač samo za istraživanja.[5] Ovo je značilo da fon Braunovom timu nije bilo dozvoljeno da postavi satelit u orbitu svojom raketom Jupiter-C, jer je ona planirana da se u budućnosti koristi u vojne svrhe.[5] Fon Braun i njegov tim su 20. septembra 1956. lansirali raketu Jupiter-C, koja je bila sposobna da odnese satelit u orbitu, ali je lansiranje iskorišćene kao podorbitalni test tehnologije za ulazak u atmosferu.[5]

Veštački sateliti započinju trku[uredi | uredi izvor]

Sputnjik[uredi | uredi izvor]

SSSR je 4. oktobra 1957. godine uspešno lansirao Sputnjik-1, prvi veštački satelit koji je ušao u orbitu oko Zemlje, i svemirska trka je počela. Zbog njegovih vojnih i ekonomskih komplikacija, Sputnjik je izazvao strah i žestoke političke debate u SAD. U isto vreme, lansiranje Sputnjika u Sovjetskom Savezu je viđeno kao važan pokazatelj naučne i inženjerske sposobnosti nacije.

Lansiranje Sputnjika u Sovjetskom Savezu i potonji program istraživanja svemira je naišao na veliko interesovanje javnosti. Za zemlju koja se skoro oporavila od rata je bilo važno i ohrabrujuće da vidi dokaz napretka tehnike u novom dobu.

Fon Braunov kolega u Sovjetskom Savezu, Sergej Koroljov, glavni inženjer koji je dizajnirao raketu R-7 koja je poslala Sputnjik u orbitu, će kasnije projektovati raketu N-1, dizajniranu da pošalje kosmonaute na Mesec. Kao odgovor na Sputnjik, SAD su pokrenule ogromne napore da povrate tehnološku nadmoć, uključujući i prepravku školskih nastavnih planova u nadi da će proizvesti još fon Brauna i Koroljova.[6][7] Ova reakcija je danas poznata kao Sputnjikova kriza.[8]

Lindon Džonson, potpredsednik za vreme Džona Kenedija, je ovako izrazio motivaciju za američke napore:

U očima sveta, prvi u svemiru znači prvi; drugi u svemiru je drugi u svemu.[9]

Američka javnost, u početku obeshrabrena i uplašena zbog Sputnjika, postala je vezana za američke projekte koji su sledili. Školska deca su pratila uspehe lansiranja i građenje modela raketa je postalo popularan hobi. Predsednik Kenedi je držao govore ohrabrujući naciju da podrži svemirski program i da pokuša da prevaziđe skepticizam mnogih koji su mislili da bi milioni dolara bili bolje iskorišćeni za pravljenje postojećeg dokazanog oružja ili borbe protiv siromaštva. Nakon skoro četiri meseca od lansiranja Sputnjika 1, SAD su lansirale svoj prvi satelit Eksplorer 1. U međuvremenu su se desili brojni osramoćujući neuspesi u Kejp Kanaveralu.

Prvi sateliti su lansirani za potrebe nauke. I Sputnjik 1 i Eksplorer 1 su lansirani kao deo učešća Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država u Međunarodnoj geofizičkoj godini. Sputnjik je pomogao u određivanju gustine gornjeg sloja atmosfere, a let Eksplorera 1 je doveo do otkrića Van Alenovog pojasa.

Komunikacioni sateliti[uredi | uredi izvor]

Prvi komunikacioni satelit, Projekat SKOR je lansiran 18. decembra 1958, prenoseći Božićnu poruku svetu od američkog predsednika Ajzenhauera. Prvi aktivni komunikacioni satelit je bio Telstar 1, kojeg su lansirale SAD 10. jula 1962.[10]

Ostali važniji sateliti[uredi | uredi izvor]

SAD su lansirale prvi geosinhroni satelit Sinkom-2, 26. jula 1963. Sinkom-2 je jednom dnevnom pravio krug oko zemlje konstantnom brzinom, ali pošto je orbitalna ravan bila nagnuta ka ekvatoru, on se gledajući sa Zemlje pomerao na sever i jug, pa je i dalje bila potrebna specijalna oprema za praćenje.[10] Prvi pravi geostacionarni satelit je bio Sinkom-3. Uspeh ove klase satelita je značilo da obične satelitske antene nisu više morale da prate orbitu satelita, pošto je orbita ostajala geostacionarna. Ubuduće obični građani su mogli koristiti satelitske komunikacije za televizijski prenos, nakon jednog nameštanja.

Još sovjetskih uspeha: živa bića u svemiru[uredi | uredi izvor]

Životinje u svemiru[uredi | uredi izvor]

Tehnički, voćne muve koje su SAD lansirale 1946. u zarobljenoj nemačkoj V-2 raketi su bile prve životinje koje su poslate u svemir.[11] Prvi sisar koji je lansiran u svemir, pas Lajka, putovao je u sovjetskoj letelici Sputnjik 2 novembra 1957. godine. Pošto nije postojala tehnologija koja bi vratila Lajku nakon leta, ona je uginula od stresa i pregrevanja ubrzo nakon što je stigla do svemira.[12]

Godine 1960. sovjetski psi Strelka i Belka su leteli u Zemljinoj orbiti i uspešno su se vratili na Zemlju.[13] Američki svemirski program uveo je šimpanze iz Afrike, i najmanje dve su poslate u svemir pre lansiranja prvog čoveka u orbitu. Kornjače koje su Sovjeti lansirali letelicom Zond 5 postale su prve životinje koje su letele oko Meseca (septembar 1968).

Ljudi u svemiru[uredi | uredi izvor]

Jurij Gagarin, prvi čovek u svemiru

Američki stručnjaci su do 1959. verovali da će SSSR prvi lansirati čoveka u svemir zbog vremena potrebnog da se pripremi prvo lansiranje projekta Merkjuri. SSSR je ponovo iznenadio svet 12. aprila 1961. godine lansiravši Jurija Gagarina u jednu orbitu oko zemlje u letelici Vostok-1.[14] Iako je Gagarin imao mogućnost da preuzme kontrolu nad svojom letelicom unevši u računar šifru koja se nalazila u koverti u kapsuli, Vostok 1 je leteo u automatskom modu kao mera opreza; medicina u to vreme nije znala šta će se desiti čoveku u bestežinskom stanju.[14] Vostok 1 je obleteo Zemlju za 108 minuta i ušao u atmosferu iznad Sovjetskog Saveza. Gagarin je iskočio iz letelice na visini od oko 7.000 m i prizemljio padobranom.[14] Međunarodna vazduhoplovna federacija je priznala da je Gagarin prvi čovek koji je leteo u svemir, mada su njena tadašnja pravila za vazduhoplovna dostignuća zahtevala da pilot poleti i sleti u svojoj letelici. Zbog toga je SSSR izostavio iz svog izveštaja Međunarodnoj vazduhoplovnoj federaciji da Gagarin nije sleteo u svojoj kapsuli.

23 dana kasnije, u misiji Fridom 7, Alan Šepard je postao prvi Amerikanac koji je prešao granicu svemira. Džon Glen u Frendšipu 7 je postao prvi Amerikanac koji je uspešno obleteo Zemlju, obletevši tri kruga u orbiti 20. februara 1962. godine.

Prvi istovremeni let dvojice ljudi je takođe potekao iz SSSR, 11-15. avgusta. Ruskinja Valentina Terješkova je postala prva žena u svemiru 16. juna 1963. u Vostoku 6. Koroljov je prvobitno planirao dalje misije Vostoka, i krajem 1963. četiri Vostoka su već bila u različitim fazama izrade u njegovom birou OKB-1.[15] U to vreme Amerikanci su objavili svoj ambiciozni plan za letove iz projekta Džemini. Ovi planovi su uključivali veliki napredak u mogućnosti svemirskih letelica, kao što su letelica za dve osobe, mogućnosti da se promeni orbita, mogućnost da se vrše izlasci u otvoreni svemir i mogućnost pristajanja sa drugom svemirskom letelicom. Ovo je predstavljalo veliki skok u odnosu na ranije kapsule iz programa Merjkuri i Vostok, i Koroljov je osetio potrebu da prestigne Amerikance u mnogim od ovih inovacija.[15] Koroljov je već krenuo da projektuje zamenu za Vostoke – kapsulu Sojuz, koja je bila letelica za više osoba i imala barem iste mogućnosti kao i letelice iz programa Džemini.[16] Međutim, Sojuz ne bio bio dostupan najmanje tri godine i na njega se nije moglo osloniti da se nosi sa američkim izazovima u 1964. i 1965. godini[17] Politički pritisak ga je primorao da modifikuje svoje preostale Vostoke kako bi pretekao Amerikance u postizanju novih uspeha u pogledu veličine posade i trajanja misija.[15]

Projekat Vashod[uredi | uredi izvor]

Programu Džemini bila je potrebna godina više da izvrši svoj prvi let, što je omogućilo Sovjetima da zabeleže još uspeha lansiranjem Vashoda 1 12. oktobra 1964. godine, koji je bio prva letelica sa posadom od tri čoveka: Vladimir Komarov, Konstantin Feoktisov i Boris Jegorov. Ovaj let je takođe bio prvi put da posada nije nosila svemirska odela.[18] Međutim, let bez svemirskog odela nije izvršen zahvaljujući povećanju bezbednosti sovjetskih letelica, već je ova inovacija postignuta jer ograničen prostor kabine nije dozvoljavao svemirska odela. Letenje bez svemirskih odela je izložilo kosmonaute značajnom riziku u slučaju fatalnog gubitka pritiska u kabini.[18] Ovaj poduhvat neće biti ponovljen sve do leta američkog komandnog modula Apolo 1968. godine.

Aleksej Leonov, iz Vashoda 2, kojeg je SSSR lansirao 18. marta 1965. godine, izvršio je prvu šetnju u svemiru. Ova misija se zamalo završila katastrofom; Leonov je jedva uspeo da se vrati u kapsulu, a zbog loših retroraketa, brod se spustio 1.600 km od planiranog mesta. Do ovog vremena, Hruščov je smenjen, a novo sovjetsko rukovodstvo nije se u potpunosti posvetilo slanju ljudi na Mesec.

Projekat Džemini[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Projekat Džemini
Titan 2 rakete lansirale su 12 Džemini letelica
Randevu Džeminija 6 i 7 u decembru 1965. godine

Iako je godinu dana zakasnio da obavi svoj prvi let, Džemini je iskoristio dvogodišnje mirovanje Sovjeta nakon Vashoda, što je omogućilo SAD da stine i prestigne sovjetsko vođstvo u letovima sa ljudskom posadom. Džemini je ostvario nekoliko uspeha u 10 misija sa ljudskom posadom:

  • Džemini 3 je marta 1965. sa astronautima Virdžilom Grisomom i Džonom Jangom postala prva letelica koja je pokazala svoju mogućnost da promeni orbitu.
  • Džemini 5 je avgusta 1965. sa astronautima Gordonom Kuperom i Pitom Konradom postavio rekord od skoro 8 dana u svemiru, dovoljno za misiju na Mesec sa ljudskom posadom.
  • Džemini 6A je decembra 1965. sa astronautom Volijem Širom ostvario prvi svemirski randevu sa Džeminijem 7, precizno poklopivši svoju orbitu sa orbitom druge letelice, ostajući pored nje na udaljenosti od jednog metra u tri uzastopne orbite.
  • Džemini 7 je takođe postavio rekord za ljudski boravak u svemiru, noseći astronaute Frenka Bormana i Džima Lavela, koji se zadržao sve dok SAD i SSSR nisu počeli da lansiraju svemirske laboratorije početkom 1970-ih.
  • Džemini 8 je marta 1966. sa pilotom Nilom Armstrongom ostvario prvo spajanje dve svemirske letelice, između njegovog Džeminija i svemirske platforme Adžina.[19]
  • Džemini 11 iz septembra 1966, kojim je pilotirao Konrad, je postigao prvi randevu sa Adžinom u svojoj prvoj orbiti i iskoristio Adžininu raketu da dostigne apogej od 1.374 km, što je i danas rekord za jednu orbitu sa ljudskom posadom.[20]
  • u misiji Džemini 12 iz novembra 1966. Edvin „Baz” Oldrin je proveo više od 5 sati udobno radeći u tri izlaska u otvoreni svemir, konačno pokazavši da ljudi mogu da izvršavaju korisne zadatke izvan svojih letelica. Ovo se pokazao kao najteži zadatak za izvršavanje.

Većina novih pilota koji su pilotirali u prvim misijama su komandovali u kasnijim misijama. Na ovaj način projekat Džemini je doneo iskustvo svemirskih letova nizu astronauta koji će leteti u misijama ka Mesecu iz projekta Apolo.

Sletanje na Mesec[uredi | uredi izvor]

Iako su uspesi koji su postigli SSSR i SAD doneli veliki ponos svojim nacijama, ideološka klima se pobrinula da će Svemirska trka trajati dok prvi čovek ne bude hodao po Mesecu. Pre ovog dostignuća, bespilotne letelice su morale prvo da istraže Mesec fotografisanjem i pokazivanjem svojih mogućnosti da bezbedno slete na njega.

Bespilotne letelice[uredi | uredi izvor]

Nakon sovjetskih uspeha u postavljanju prvog satelita u orbitu, Amerikanci su se skoncentrisali na svoje napore da prvi pošalju sonde na Mesec. Prvi pokušaji da u tome uspeju bile su sonde u okviru programa Pionir. Prvih nekoliko sondi ovog programa izgubljeno je u eksplozijama raketa-nosača, koje su u to vreme i dalje bile nepouzdane. Isto je bilo i sa sovjetskim programom Luna, koji je pretrpeo slične neuspehe u svom povoju.

Prvi delimičan uspeh postigao je SSSR sa misijom Luna 1, koja je proletela 5.995 km od površine Meseca u januaru 1959. godine. Usledio je prvi delimičan uspeh SAD, kada je u martu iste godine sonda Pionir 4 proletela na 60.000 km od površine. Nakon toga sovjetska misija Luna 2 postala je prva sonda koja je uspešno stigla do Meseca – udarila je u površinu istočno od Mora vedrine, a nakon nje usledila je misija Luna 3 koja je na Zemlju poslala prve fotografije druge strane Meseca. Nakon ovih misija i jedan i druga strana imale su malo uspeha u lansiranju sondi, a sledeći veći uspeh bilo je prvo meko sletanje sonde Luna 9 na površinu Meseca, u februaru 1966. godine. Amerikanci su imali još nekoliko programa za lansiranje robotskih sondi ka Mesecu, koje su za cilj uglavnom imale prikupljanje fotografija kako bi se odredilo najsigurnije mesto za sletanje ljudi, kao i razvoj i dokazivanje pouzdanosti novih tehničkih rešenja. Pored pomenutog programa Pionir, to su bili programi Lunar orbiter i Survejor.

Sletanje čoveka na Mesec[uredi | uredi izvor]

Sovjetski Lunarni program[uredi | uredi izvor]

Sojuz 7K-L3/LOK pored komandnog/servisnog modula projekta Apolo, u razmeri.
Sovjetski Lunarni modul pored Lunarnog modula projekta Apolo, u razmeri.

Projektantski biro Sergeja Koroljova, glavnog inženjera sovjetskog svemirskog programa, osmislio je dva rešenja za letove do orbite oko Meseca i nazad – u martu 1962. i maju 1963. godine, i oba rešenja su kao prevozno sredstvo koristila rane verzije letelice Sojuz. Naredbom 655-268 Centralnog komiteta Sovjetske komunističke partije, 3. avgusta 1964. godine, pokrenuta su dva tajna, konkurentska projekta za letove oko Meseca kao i sletanje na njegovu površinu. Prema ovoj naredbi planirano je da se letovi u orbitu oko Meseca sprovedu 1967. godine, a zatim bi usledila sletanja na površinu 1968.[21]

Projekat za postavljanje ljudi u orbitu oko Meseca, nazvan Zond, koji je osmislio projektantski biro Mihaila Čelomeja OKB-52, podrazumevao je lansiranje dva kosmonauta ogoljenom letelicom Sojuz 7K-L1.[22] Za lansiranje bi se koristila raketa-nosač Proton UR-500. Projekat Zond koristio je veći deo životnog prostora unutar letelice Sojuz za skladištenje dodatne opreme, tako da je orbitalni modul letelice u stvari bio neupotrebljiv za posadu. Čelomej je dobio blagu naklonost Hruničeva time što je zaposlio članove njegove porodice. Još jedna prednost Čelomeja je što se, nakon nesuglasica sa Koroljovim, dizajner raketnih motora Valentin Gluško priključio njegovom timu.[23]

Projekat Sergeja Koroljova bio je nazvan N1/L3, što je označavalo raketu-nosač N-1 i napredniju letelicu Sojuz 7K-L3/LOK, poznatu i pod nazivom lunarni orbitalni modul (rus. Лунный Орбитальный Корабль). Ova letelica prevozila bi dva kosmonauta do lunarne orbite, dok bi poseban lunarni modul (rus. Лунный корабль) spustio jednog kosmonauta do površine.[21][24]

Raketa-nosač za verziju N1/L3 imala je tri stepena za dosezanje niske Zemljine orbite, četvrti stepen za napuštanje Zemljine orbite, i peti stepen za pomoć pri sletanju na površinu Meseca. Rezultujuća raketa-nosač bila je približno iste visine i mase kao trostepena raketa Saturn V projekta Apolo, i pritom je imala 28% veći potisak pri poletanju sa lansirne rampe,[25][26][27] ali je ka Mesecu mogla da pošalje skoro duplo manje mase u odnosu na američku raketu.[28]

Posle otpuštanja Hruničeva, program Zond Mihaila Čelomeja spojen je sa projektom N1/L3.

Nesreće na obe strane[uredi | uredi izvor]

Tokom 1967. godine obe strane suočile su se sa velikim poteškoćama u razvoju svojih svemirskih programa. Obe države želele su da što pre lansiraju novorazvijene svemirske letelice – Apolo i Sojuz, a da pritom nisu obratile dovoljnu pažnju na rastuće probleme u fazi projektovanja i izrade komponenti za njih. Rezultat ovoga bio je fatalan po pionirske posade obe letelice.

Na dan 27. januara 1967. godine, istog dana kada su SSSR i SAD potpisale Sporazum o svemiru, posada prve misije Projekta Apolo (Apolo 1) – komandant Verdžil „Gas“ Grisom, stariji pilot Edvard Vajt i pilot Rodžer Čafi, poginuli su u požaru koji je zahvatio kabinu komandnog modula njihove letelice, manje od mesec dana pre planiranog poletanja 21. februara.[29] Istražni odbor utvrdio je da je požar najverovatnije izazvala varnica, i da se on veoma brzo proširio napajan čistim kiseonikom kojim je bila ispunjena unutrašnjost kapsule. Bekstvo posade bilo je nemoguće jer nisu mogli da iznutra otvore vrata kapsule zbog toga što je pritisak bio veći od atmosferskog koji je vladao napolju. Odbor je takođe pronašao niz nedostataka u dizajnu i izradi kapsule, kao i nedostatke u procedurama, uključujući i previd ogromnog rizika koji nosi okolina od čistog kiseonika.[30] Svi ovi nedostaci morali su da budu otklonjeni tokom naredna 22 meseca pre nego što je poletela prva misija sa ljudskom posadom. Veteran projekata Merkjuri i Džemini – Gas Grisom, bio je prvi izbor Dika Slejtona, direktora agencije NASA za ljudske letove, za pilota prve misije koja će sleteti na površinu Meseca.

Komemorativna plaketa i figurica „Pali astronaut“ koju su 1971. na Mesecu ostavili astronauti misije Apolo 15 u čast 14 poginulih astronauta iz SAD i kosmonauta iz SSSR.

U isto vreme, i Sovjetski Savez je imao poteškoća u razvoju letelice Sojuz. Inženjeri su predočili 200 dizajnerskih mana liderima partije, ali njihove sugestije lideri nisu uzeli u obzir kako bi se požurilo sa nizom podviga u svemiru kojima će se obeležiti Lenjinov rođendan. Tokom misije Sojuz 1, pilot i jedini kosmonaut na ovom letu Vladimir Komarov postao je prva žrtva svemirskih letova koja je život izgubila tokom leta (posada Apola 1 poginula je na Zemlji tokom testa). Plan leta podrazumevao je trodnevni boravak u orbiti, tokom kojeg bi se letelica Sojuz 1 spojila sa bespilotnom letelicom Sojuz 2 ( „randevu“), ali su se od samog starta javili problemi. Na samom startu letelica nije dobijala dovoljno električne energije jer se otvorio samo jedan od dva solarna panela. Zatim su se javili problemi sa automatskim sistemom za održavanje orijentacije, koji je ubrzo i potpuno otkazao, tako da je letelica počela nekontrolisano da se tumba. Komarov je uspeo da manualnim komandama zaustavi tumbanje, ali je samo delimično rešio problem, tako da su kontrolori sa Zemlje odlučili da prekinu misiju nakon samo jednog dana u orbiti. Prilikom vanrednog sletanja koje je usledilo došlo je do problema sa primarnim padobranom[31][32], dok se rezervni padobran upetljao sa pomoćnim padobranom koji je trebalo da izvuče primarni.

Vladimir Kamarov poginuo je pri udaru kapsule u zemlju. Na mestu udara (51° 21′ 41″ S; 59° 33′ 44″ I / 51.3615° S; 59.5622° I / 51.3615; 59.5622) podignut je mali spomen park.[33][34] Popravljanje svih grešaka na letelici uzrokovalo je pauzu u letovima sa ljudskom posadom u trajanju od 18 meseci. Jurij Gagarin pokušao je da od sovjetsko liderstvo natera da njega stave na ovaj let, jer je znao da je letelica problematična, ali je Komarov to odbio rekavši da je Gagarinov život previše dragocen, iako je i sam znao da je let verovatno osuđen na propast.[35]

Kada je Apolo 15 napustio Mesec, astronauti su ostavili plaketu i malu metalnu figuru nazvanu „Pali astronaut“ posvećenu astronautima i kosmonautima obe nacije koji su poginuli tokom napora da se stigne do Meseca (slika na vrhu teksta).

Nastavak trke ka Mesecu[uredi | uredi izvor]

SAD su se oporavile od požara misije Apolo 1, i uspele su da preprave sve nedostatke i unesu određena poboljšanja u novi komandni modul „Blok II“.

Nastavljeni su bespilotni letovi moćne RN Saturn V – misije Apolo 4 i Apolo 6, tokom kojih je testirana sama raketa i novi komandni modul, a kroz seriju testova u orbiti prošao je i Lunarni modul za sletanje na površinu Meseca – misija Apolo 5. Ovi letovi sprovedeni su u drugoj polovini 1967. i prvoj polovini 1968. godine.[36] Zadatak koji je trebalo da obavi posada misije Apolo 1 – ispitivanje komandnog/servisnog modula u niskoj Zemljinoj orbiti, sprovela je Grisomova rezervna posada čiji je komandant bio Volter Šira. Bila je to misija Apolo 7, lansirana 11. oktobra 1968. godine.[37] Jedanaestodnevna misija proglašena je potpunim uspehom, jer je letelica prošla sve testove bez greške, i tako omogućila da SAD nastave sa svojim planom sletanja ljudi na Mesec.[38]

Umetničko viđenje letelica Sojuz 4 i Sojuz 5 nakon spajanja u orbiti.

SSSR je takođe rešio problem sa padobranom i kontrolom orijentacije letelice Sojuz, pa je sledeća misija sa posadom lansirana 26. oktobra 1968. godine – Sojuz 3.[39] Cilj ove misije bio je da se sprovede „randevu“ (spajanje) sa drugom letelicom u orbiti, zadatak koji je imao i tragično nastradali Komarov.[39] Kontrolori sa Zemlje naveli su dve letelice – jednu sa kosmonautima i drugu bez posade, do udaljenosti od 200 metara, a odatle je preuzeo Georgij Beregovoj. On je letelicu doveo do 40 metara od svoje mete, ali nije uspeo da se spoji sa drugom letelicom pre nego što je potrošio više od 90% raspoloživog goriva za manevrisanje zbog pilotske greške koja je njegovu letelicu postavila u pogrešnu orijentaciju i koja je izazvala automatsko udaljavanje bespilotne letelice.[39]

Sojuz 7K-L1 Zond (umetničko viđenje).

Prvo spajanje u orbiti sovjetskih letelica konačno se dogodilo između Sojuza 4 i Sojuza 5 u januaru 1969. godine. Ovo predstavlja prvo spajanje dve svemirske letelice sa ljudskom posadom i prvu razmenu posade između dve letelice.[40]

Sovjetske letelice Zond 1968. godine i dalje nisu bile spremne za letove u orbitu oko Meseca sa ljudskom posadom, nakon pet neuspešnih ili delom uspešnih bespilotnih letova – Kosmos-146 (10. mart 1967. godine), Kosmos-154 (8. april 1967. godine), Zond 1967A (27. septembar 1967. godine), Zond 1967B (22. novembar 1967. godine).[41] Letelica Zond 4 lansirana je 2. marta 1968. godine i uspešno je obletela oko Meseca.[42] Nakon što je uspešno obletela oko Meseca i uputila se nazad ka Zemlji, letelica je naišla na probleme pri ulasku u atmosferu 9. marta i kontrolori su poslali komandu za samouništenje eksplozivnim punjenjem, tako da je letelica eksplodirala 15.000 metara iznad Gvinejskog zaliva.[43] U zvaničnom saopštenju sovjetskih vlasti navedeno je da je bespilotna misija Zond 4 završena planiranim uništenjem, zbog njenog položaja prilikom ulaska u atmosferu iznad Atlantskog okeana, a ne iznad Sovjetskog Saveza.[42]

Izlazak Zemlje viđen tokom Apola 8, 24. decembar 1968. (NASA)

U leto 1968. godine projekat Apolo zadesile su nove poteškoće – izrada prvog Lunarnog modula je kasnila, tako da su menadžeri shvatili da on neće biti spreman za orbitalni test, čije je lansiranje planirano za decembar iste godine. Ovaj problem agencija NASA je prevazišla tako što je zamenila redosled letova, odloživši lansiranje prvog Lunarnog modula za mart 1969. godine, dok će misija Apolo 8 biti lansirana bez LM-a u orbitu oko Meseca, u decembru 1968.[44] Ovakav raspored misija delom je podstaknut i izveštajima obaveštajnih službi da Sovjeti mogu biti spremni da sprovedu sopstveni let u orbitu oko Meseca sa ljudskom posadom letelicom Zond krajem 1968. godine.[45] U septembru 1968. letelica Zond 5 uspešno je ušla u orbitu oko Meseca i zatim se vratila na Zemlju, a u letelici su se nalazile kornjače. Ovo je bilo prvo uspešno sletanje na površinu okeana od strane Sovjetskog Saveza (kapsula se spustila u Indijski okean).[46] Ovaj let je takođe uplašio menadžere agencije NASA – trebalo im je nekoliko dana da shvate da u misiji nisu učestvovali ljudi jer je letelica na svom putu do Meseca ka Zemlji slala prethodno snimljene radio poruke.[47] Još jednu probnu bespilotnu misiju Sovjeti su lansirali 10. novembra 1968. – Zond 6, ali je kapsula imala probleme pri povratku u atmosferu Zemlje, padobran se prerano otvorio tako da se letelica srušila samo 16 km od mesta sa kojeg je lansirana šest dana kasnije.[48] Ispostavilo se da sovjetski let ka Mesecu sa ljudskom posadom uopšte nije bio moguć tokom 1968. godine, zbog problema sa pouzdanošću letelica Zond.[49]

Lunarni modul ušao je u orbitu oko Meseca tokom misije Apolo 10.

Frenk Borman, Džejms Lavel i Vilijam Anders su 21. decembra 1968. godine postali prvi ljudi koji su se do orbite vozili moćnom raketom Saturn V – misija Apolo 8. Oni su postali i prvi ljudi koji su napustili nisku Zemljinu orbitu i otišli do nekog drugog nebeskog tela, ušavši u orbitu oko Meseca 24. decembra.[50] Anders je tokom ove misije snimio čuvenu fotografiju Izlazak Zemlje. Napravili su deset orbita za 20 sati, i ka Zemlji emitovali jedan od najgledanijih TV prenosa u istoriji – program na Badnje veče koji se završio čitanjem iz Knjige postanja.[50] Dva i po sata po završetku ovog prenosa, posada je ponovo upalila raketni motor i uputila se nazad ka Zemlji. Apolo 8 se bezbedno spustio na površinu Tihog okeana 27. decembra, što je bilo prvo sletanje posade u zoru za agenciju NASA.[50]

Američki Lunarni modul konačno je bio spreman za orbitalni test, koji je sproveden u martu 1969. godine misijom Apolo 9. Sledeća misija, Apolo 10, sprovela je „generalnu probu“ prvog sletanja na površinu u maju 1969. godine, spustivši se LM-om na svega 14,4 km iznad površine Meseca, do tačke u kojoj bi počelo spuštanje uz pomoć raketnog motora.[51] Pošto je tokom ove dve misije pokazano da LM radi, sledeći korak bio je pokušaj samog sletanja na površinu.

Iako Amerikanci u to vreme nisu znali, sovjetski program sletanja na Mesec bio je u velikim problemima.[49] Nakon dva uzastopna neuspešna lansiranja super-teške RN N-1 tokom 1969. godine, sovjetski planovi za sletanje ljudi na Mesec pretrpeli su nekoliko odlaganja.[52] Eksplozija rakete N-1 na lansirnoj rampi 3. jula 1969. godine bio je još jedan veliki udarac.[53] Raketa je uzletela ali su se motori ugasili nakon samo nekoliko sekundi, tako da je ona pala nazad na lansirnu rampu i eksplodirala, uništivši pritom i ceo lansirni kompleks.[53] Bez rakete N-1, SSSR nije bio u stanju da na Mesec pošalju dovoljno veliki teret kako bi bezbedno spustili čoveka na površinu, a zatim ga vratili na Zemlju.[54]

Apolo 11[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Apolo 11
Amerikanac Baz Oldrin tokom prve šetnje Mesecom, 21. jul 1969.

Misija Apolo 11 pripremana je sa ciljem da se u julu 1969. sleti u More spokojstva.[55] Posadu, izabranu u januaru 1969. godine, činili su komandant misije Nil Armstrong, pilot komandnog modula Majkl Kolins, i pilot lunarnog modula Edvin „Baz“ Oldrin.[56] Oni su zajedno trenirali za misiju sve do dan pred lansiranje.[57] Na dan 16. jula 1969. godine, tačno u 9.32 po lokalnom vremenu, raketa-nosač Saturn V, serijski broj AS-506, poletela je sa Lansirnog kompleksa 39 Svemirskog centra Kenedi, na Floridi.[58]

Putovanje do Meseca trajalo je malo više od tri dana.[59] Nakon što su ušli u kružnu orbitu, Armstrong i Oldrin su prešli u Lunarni modul, nazvan Orao (engl. Eagle), zatvorili vrata i odvojili se od komandnog modula Kolumbija u kojem je ostao Kolins. Ubrzo nakon odvajanja Kolins je kroz prozor izvršio poslednju vizuelnu inspekciju „nogu“ za sletanje LM-a, a zatim je Nilu i Bazu dao znak da je sve u redu i oni su nastavili spuštanje ka površini. Nakon što su prebrodili nekoliko alarma koji su sugerisali preopterećenje računara, a koji su se javili jer je prekidač antene ostavljen u pogrešnoj poziciji, i male greške u navođenju ka mestu sletanja, Armstrong je preuzeo ručnu kontrolu nad modulom na oko 180 metara iznad površine i naveo ga na sigurno sletanje u 20.18.04 UTC, 20. jula 1969. godine. Prvi ljudi na Mesecu morali su da čekaju još šest sati kako bi izašli na njegovu površinu. U 2.56 UTC, 21. jula 1969. godine, Armstrong je postao prvi čovek koji je kročio na površinu Meseca.[60]

Armstrongove reči nakon što je kročio na površinu Meseca:
„Ovo je mali korak za čoveka, ali džinovski skok za čovečanstvo“
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

Ovaj prvi korak posmatrala je najmanje petina Zemljine populacije, ili oko 723 miliona ljudi.[61] Njegove prve reči koje je izgovorio kada je sišao sa stope na dnu noge za sletanje bile su: „Ovo je mali korak za čoveka, ali džinovski skok za čovečanstvo“ (engl. "That's one small step for [a] man, one giant leap for mankind").[60] Oldrin mu se pridružio na površini oko 20 minuta kasnije.[62] Sveukupno, na površini su proveli malo preko 2 sata i 15 minuta.[63] Narednog dana sproveli su prvo lansiranje sa nekog drugog nebeskog tela, a zatim se spojili sa Kolumbijom, koja ih je čekala u orbiti.[64]

Članovi posade Apola 11 su se zatim uputili ka Zemlji i bezbedno se spustili u Tihi okean, 24. jula 1969. godine.[65] Kada je letelica pala u vode okeana prošlo je tačno 2.982 dana od kada je predsednik Kenedi zacrtao cilj da se pošalje čovek na Mesec, i sigurno vrati unutar jedne decenije – za uspešno izvršenje tog cilja bilo je potrebno 161 dan manje.[66] Sa uspešno sprovedenom misijom Apolo 11, Amerikanci su pobedili u trci do Meseca.[67]

Drugi aspekti sletanja na mesec[uredi | uredi izvor]

Uprkos drugim međunarodnim rivalstvima, Svemirska trka je ostala neiskvarena željom za teritorijalna proširenja. Nakon svojih uspešnih sletanja na Mesec, SAD su se izričito odrekli prava posedovanja bilo kog dela Meseca.

Ostali uspesi[uredi | uredi izvor]

Misije na druge planete[uredi | uredi izvor]

SSSR je prvi poslao sonde ka Veneri (Venera-1) i Marsu (Mars-1), 1961. i 1962. godine, ali su obe misije završile neuspešno jer su kontrolori sa Zemlje izgubili kontakt sa ovim sondama.[68][69][70][71] Prva sonda koja je uspešno proletela pored Venere bio je američki Mariner 2, koji je to uradio 14. decembra 1962. na udaljenosti 34.773 km od površine planete.[72] On je poslao nazad iznenađujuće podatke o visokoj temperaturi na površini i velikoj gustini atmosfere na Veneri.[73][74] Pošto nije nosio kamere, njegovi nalazi nisu privukli pažnju javnosti kao što su uradile fotografije sa svemirskih sondi koje su daleko nadmašile mogućnosti astronomskih zemaljskih teleskopa. U ovom periodu i SSSR i SAD su svake godine lansirale po nekoliko sondi koje su za cilj imale da prve ostvare neki cilj, pre nego što to uspe druga strana. Većina misija je doživela neuspeh, bilo zbog eksplozije rakete-nosača, bilo zbog greške u navođenju ili gubitka kontakta sa kontrolom na Zemlji. Usledio je i prvi uspešan prolet pored planete Mars – sonda Mariner 4, 15. jula 1965. godine.[75][76][77] Zatim je sovjetska Venera-3 postala prva sonda koja je sletela na površinu druge planete, udarivši u površinu 15. decembra 1970. godine.[78][79] Sovjeti su prvi sproveli i meko sletanje, kao i prvi uspešni orbiter oko Meseca (Luna 9[80][81][82] i Luna 10[83]).

Sonde Vojadžer prve su istražile gasovite džinove Sunčevog sistema.

Dok su se SAD koncentrisale na sletanje ljudi na Mesec, SSSR je nastavio sa slanjem velikog broja sondi ka njemu i unutrašnjim planetama. Sonda Venera-7 prva je ostvarila meko sletanje na Veneru[84][85][86], Luna 16 sprovela je prvu uspešnu robotizovanu misiju povratka uzoraka tla sa Meseca[87], a nakon toga je usledio i prvi rover – Lunohod 1.[88] Zatim su SAD lansirale prvi orbiter oko Marsa (Mariner 9),[89][90][91] a SSSR samo par meseci kasnije prvi impaktor (Mars-2[92][93]) i prvo meko sletanje na površinu crvene planete (Mars-3[94][95][96]). SAD su se nakon toga okrenule gasovitim planetama, do kojih je bilo mnogo teže stići. Sonda Pionir 10 postala je prva koja je proletela pored Jupitera, 3. decembra 1973. godine.[97] Za njom je usledila i sonda Pionir 11 koja je proletela pored Jupitera, a zatim nastavila i postala prva koja je proletela pored Saturna, 1. septembra 1979. godine. Američki Mariner 10 prvi je proleteo pored Merkura[98], a lenderi Viking 1 i Viking 2 prvi su uspešno sleteli na Mars i slali ka Zemlji podatke sa njegove površine.[99] Sovjetska Venera-9 prvi je orbiter oko Venere, a u okviru iste misije je poslata i sonda koja je sletela na površinu i ka Zemlji poslala prve fotografije sa njene površine.[100][101]

SAD su 1977. godine poslale sonde Vojadžer u turu po Sunčevom sistemu. Vojadžer 2 proleteo je pored Jupitera i Saturna, a zatim i prvi put pored Urana i Neptuna.[102][103][104] Vojadžer 1 proleteo je pored Jupitera i Saturna, i nastavio ka međuzvezdanom prostoru. Trenutno je najudaljenija svemirska sonda – preko 19,7 milijardi kilometara (>130 AJ).[105][106][107]

Lansiranja i pristajanja[uredi | uredi izvor]

Prvi susret u svemiru ( „randevu“) se desio između Džeminija 6 i Džeminija 7, 15. decembra 1965. godine. Njihov naslednik Džemini 8 je izveo prvo pristajanje u svemiru 16. marta 1966. Prvo automatsko svemirsko pristajanje je povezalo sovjetske Kosmos-186 i Kosmos-188 (dve bespilotne Sojuz letelice), 30. oktobra 1967. godine.

Prvo lansiranje sa mora se odvilo 26. aprila 1967, sa američkim Skautom B. Prva svemirska stanica, sovjetski Saljut 1, je započela sa radom 7. juna 1971. godine.

Vojno takmičenje u svemiru[uredi | uredi izvor]

Van pogleda, ali ne i bez pravog takmičenja, napori za iskorišćavanje svemira u vojne svrhe su tekli uporedno sa naučničkim naporima. Dosta pre Sputnjika 1, i SAD i SSSR su započeli razvojne planove za izviđačke (špijunske) satelite. Sovjetska letelica Zenit, koju je za dvostruku upotrebu dizajnirao Koroljov i koja je na kraju postala Vostok, je počela kao satelit za fotografisanje. Ona se takmičila sa serijom američkog vazduhoplovstva Diskaverer. Diskaverer XIII je obezbedio prve slike iz svemira avgusta 1960. - jedan dan pre nego što su to Sovjeti uradili.

I SAD i SSSR su razvili velike vojne svemirske programe, često prateći obrazac gde su SAD samo završile prototip pre nego što se program okončao, dok je SSSR napravio ili čak lansirao svoje:

  1. Supersonična interkontinentalna krstareća raketa: Navaho (test-program stopiran) protiv Buran krstarećih raketa (planirano)
  2. Mala svemirska letelica sa krilima X-20 Dyna-Soar (prototip) protiv MiG-105 (testiran)
  3. Vojna svemirska stanica MOL (planirano) protiv Almaza (leteo modifikovan kao Saljut 2, 3 i 5)
  4. Vojna kapsula sa otvorom na toplotnom štitu Džemini B (testiran bez posade u svemiru) protiv VA TKS, takođe znane i kao Merkur svemirska kapsula (letela bez posade kao deo TKS letelica)
  5. Skela do vojne svemirske stanice: Džemini Feri (planiran) protiv TKS letelice (letela bez posade u svemiru i pristala je na Saljut).

Smirivanje i kraj svemirske trke[uredi | uredi izvor]

Saturn V misije Apolo 17.

Dok se lansiranje Sputnjika 1 jasno može nazvati početkom svemirske trke, njen kraj je više sporan. Najžešće takmičenje je bilo tokom 1960-ih, a trka se nastavila i nakon spuštanja Apola 11 na Mesec 1969. godine. Svemirska trka se nakon ovog sletanja usporila, a mnogi posmatrači su sletanje Apola 11 označili kao njen vrhunac ili kraj. Ostali misle da je kraj jasno došao sa zajedničkim projektom Apolo-Sojuz, 1975. godine. Čak je i u ovom trenutku saradnje sovjetsko vođstvo, obavešteno o prospektu mešanja američkog vazduhoplovstva u program spejs-šatl, počelo da se takmiči sa programima Buran i Energija. Ranih osamdesetih, početak američke Strateške odbrambene inicijative je dalje pojačao takmičenje koje je dovelo do kolapsa Istočnog bloka 1989. godine.

Agencija NASA je, nakon uspešno sprovedenog sletanja čoveka na Mesec, imala veoma ambiciozan plan nastavka istraživanja svemira, ali je ubrzo bilo jasno da je politička volja za ostvarivanje ovih ciljeva sve više jenjavala.[108]

Prvo sletanje na Mesec praćeno je drugim, misijom Apolo 12, u novembru 1969. godine. NASA je sprovela uspešno sletanje na Mesec sa dovoljnom zalihom komponenti projekta Apolo i raketa Saturn V za još osam misija, sve do Apola 20. Planirano je da tokom svake sledeće misije posada ostaje sve duže na površini, i da istraži što veću površinu, što je tokom poslednjih pet misija i činjeno uz pomoć Lunarnog rovera koji su astronauti koristili za brže kretanje sa jedne na drugu lokaciju. Takođe je planiran i „primenjeni Apolo program“ (engl. Apollo Applications Program), koji je podrazumevao izgradnju stanice u niskoj Zemljinoj orbiti za dugoročan boravak posada (kasnije je ovaj program ušao u okvir stanice Skajlab) od potrošenog S-IVB gornjeg stepena rakete, a koristeći manju RN Saturn IB. Međutim, planeri misije ubrzo su odlučili da se to može odraditi efikasnije koristeći prva dva stepena rakete Saturn Vza lansiranje stanice izrađene od stepena S-IVB, koji je ujedno bio i treći stepen moćne Saturn V, i time je automatski potrošen hardver za misiju Apolo 20. Dodatno smanjenje budžeta agencije NASA uslovilo je otkazivanje i misija Apolo 18 i 19, ali su ostale tri misije tokom kojih je korišćen Lunarni rover. Misiju Apolo 13 (april 1970. godine) zadesila je nesreća, kada im je na putu ka Mesecu eksplodirao rezervoar sa kiseonikom, tako da je sletanje na Mesec moralo da bude otkazano, ali se posada bezbedno vratila na Zemlju. Ova nesreća ponovo je na neko vreme pauzirala letove projekta Apolo. Letovi su nastavljeni uspešnim misijama Apolo 14 (februar 1971), Apolo 15 (jul 1971), Apolo 16 (april 1972) i Apolo 17 (decembar 1972).

Džin Sernan tokom šetnje Mesecom, decembar 1972. godine.

U februaru 1969. godine, predsednik Ričard Nikson oformio je Grupu za svemirska pitanja (engl. Space Task Group, STG) koja je za zadatak imala da napravi preporuke za budući civilni program istraživanja svemira SAD. Na čelu ove grupe bio je potpredsednik Spiro T. Egnju.[109] Egnju je bio pristalica programa koje je razvijala NASA, i STG je preporučila planove da se razvije Svemirski transportni sistem u okviru kojeg je bio i spejs-šatl, koji bi potpomogao razvoj svemirske stanice u NZO ili orbiti oko Meseca za trajan boravak astronauta. Takođe je predložena i moguća izgradnja baze na Mesecu, kao i prvi ljudski let na Mars već 1986. ili najkasnije 2000. godine.[110] Međutim, Nikson je bolje znao kakva je bila politička podrška za ovakve programe u Kongresu, koja je u suštini nestala nakon uspešnog sletanja na Mesec, i nastojao je da postigne detant sa SSSR i Kinom u nadi da će se tako smanjiti tenzije u Hladnom ratu. Srezao je predlog budžeta koji je poslao pred Kongres, tako da je bio uključen samo razvoj spejs-šatla, sa opcijom da se u doglednoj budućnosti može početi i sa planovima za svemirsku stanicu u NZO.[111]

U međuvremenu, Sovjetski Savez je nastavio sa naporima da usavrši svoju raketu N-1 koja je trebalo da pošalje kosmonaute na Mesec, ali je na kraju njen razvoj ipak zaustavljen 1976. godine, nakon još dva neuspešna leta 1971. i 1972. godine.[112]

Saljut i Skajlab[uredi | uredi izvor]

Pošto je izgubio u trci do Meseca, SSSR je odlučio da se koncentriše na razvoj orbitalnih svemirskih stanica. Tokom 1969. i 1970. godine lansirali su još šest letelica Sojuz nakon misije Sojuz 3, a zatim su lansirali Saljut 1 laboratoriju dizajniranu od strane Kerima Kerimova, 19. aprila 1971. godine.[113] Tri dana kasnije, posada misije Sojuz 10 pokušala je da se spoji sa ovom stanicom, ali nije uspela da ostvari dovoljno čvrstu konekciju kako bi bezbedno mogla da uđe u stanicu.[114] Posada misije Sojuz 11[115][116][117] – Vladislav Volkov, Georgij Dobrovolski i Viktor Pacajev, uspešno su se spojili sa stanicom 7. juna, i u njoj ostali rekordna 22 dana. Kosmonauti ove misije postali su druge žrtve tokom leta u svemir pri povratku na Zemlju 30. juna.[118][119][120] Oni su se ugušili[121] kada je u kabini kapsule došlo do naglog gubitka vazdušnog pritiska, ubrzo nakon što su se odvojili od Saljuta 1. Za nesreću je okrivljen neispravan ventil za kontrolu pritiska u kabini, koji je dozvolio da se sav vazduh oslobodi u svemir. Posada nije nosila odela pod pritiskom, tako da nije imala nikakve šanse da preživi nakon što je došlo do curenja vazduha.[122][123]

Svemirska stanica Skajlab.

Orbita Saljuta 1 je podignuta kako bi se sprečio prevremen ulazak u atmosferu, ali dalji letovi Sojuza sa posadom su odloženi dok se ne reše svi sigurnosni problemi. Stanica je izgorela pri povratku u atmosferu, 11. oktobra 1975. godine, nakon 175 dana u orbiti. SSSR je pokušao da lansira drugu stanicu iz klase Saljut, nazvanu Dugovremena orbitalna stanica-2 (DOS-2), 29. jula 1972. godine, ali je došlo do kvara na raketi tako da nije stigla u orbitu.[124][125] Nakon neuspeha misije DOS-2, SSSR je pokušao da lansira još četiri stanice do 1975. godine, od kojih je još jedna izgubljena prilikom eksplozije poslednjeg stepena rakete, čiji su šrapneli probušili zidove stanice tako da nije mogla da održava unutrašnji pritisak. Iako su sve stanice programa Saljut javnosti bile predstavljene kao civilne laboratorije, neke od njih su se u stvari koristile kao Almaz stanice za špijuniranje iz orbite.[126]

SAD su 14. maja 1973. godine lansirale orbitalnu stanicu Skajlab. Imala je masu od 77.090 kg,[127] prečnik 6,6 metara i bila je duga 18 metara. Korisna unutrašnja zapremina iznosila je 280 m³. Skajlab je oštećen prilikom lansiranja u orbitu – odlomljen je jedan od dva solarna panela kao i jedan mikro-meteoridni toplotni štit. Misije sa ljudskom posadom koje su usledile uspele su da poprave stanicu, a poslednja posada koja je na njoj boravila, Skajlab 4, postavila je hladnoratovski rekord po boravku u orbiti od 84 dana kada se vratila na Zemlju 8. februara 1974. godine. Stanica Skajlab ostala je u orbiti još pet godina, pre nego što je sagorela na povratku iznad Indijskog okeana i Zapadne Australije, 11. jula 1979. godine.

Apolo-Sojuz test projekat[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Apolo-Sojuz test projekat
Umetničko viđenje spajanja letelica Apolo i Sojuz.

U maju 1972. godine, predsednik SAD Ričard Nikson i sovjetski premijer Leonid Brežnjev dogovorili su se o otopljavanju odnosa između dve supersile poznato kao detant, stvarajući time privremeno „otopljenje“ u Hladnom ratu. U skladu sa duhom poboljšanja odnosa, činilo se da je pravo vreme za saradnju umesto za nadmetanje, tako da se sa obe strane sve manje mislilo na „trku“.

Dve države planirale su zajedničku misiju, nazvanu Apolo-Sojuz test projekat, tokom koje bi se američki Apolo komandni modul spojio sa letelicom Sojuz.[128][129][130] Kao pripremu za ovaj poduhvat, američki inženjeri konstruisali su modul za spajanje koji je bio kompatibilan sa sovjetskim sistemima, a koji je takođe omogućavao da pristanu bilo koje druge dve letelice (npr. Sojuz/Sojuz ili Sojuz/Saljut). Ovaj modul bio je neophodan jer je služio i kao hipobarična komora, kako bi posade mogle da pređu iz jedne letelice u drugu, jer su kabine bile pod različitim atmosferskim pritiskom. SSSR je iskoristio misiju Sojuz 16 u decembru 1974. godine kao pripremu za Apolo-Sojuz.

Zajednička misija otpočela je lansiranjem letelice Sojuz 19, 15. jula 1975. u 12.20 UTC, dok je letelica Apolo sa modulom za spajanje lansirana šest i po sati kasnije. Dve letelice su se spojile 17. jula u 16.19 UTC. Tri astronauta su sprovela zajedničke eksperimente sa dva kosmonauta, i posada se rukovala, razmenila poklone, i posetila jednu i drugu kapsulu.

Organizacija, finansiranje i ekonomski uticaj[uredi | uredi izvor]

Sovjetske rakete Sojuz su postale prve pouzdane rakete za slanje objekata i ljudi u orbitu oko Zemlje (do danas preko 1.800 lansiranja).

Ogromni troškovi i birokratija koji su bili potrebni da se organizuje istraživanje svemira su doveli do osnivanja nacionalnih svemirskih agencija. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su razvili programe fokusirane samo na naučne i industrijske potrebe ovih napora.

Dana 29. jula 1958. godine predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer je potpisao Nacionalni vazduhoplovni i svemirski akt o osnivanju Nacionalne vazduhoplovne i svemirske agencije – NASA. Kada je ona počela sa radom 1. oktobra 1958. godine, NASA se sastojala od 4 laboratorije i oko 8.000 radnika vladine 46 godina stare agencije za vazduhoplovstvo – Nacionalnog savetničkog komiteta za vazduhoplovstvo (NACA). Dok je njena prethodnica NACA radila sa budžetom od 5 miliona dolara, finansiranje NASA se brzo popelo na 5 milijardi dolara godišnje, uključujući i velike sume potpreduzimača iz privatnog sektora. Sletanje misije Apolo 11 na Mesec je koštalo oko 20 do 25 milijardi dolara.[131]

Nedostatak pouzdane statistike čini teškim poređenje američkih i sovjetskim troškova, posebno za vreme Hruščovljevog perioda. Ipak, 1989. godine tadašnji načelnik štaba sovjetskih oružanih snaga, general Mojsejev je izvestio da je SSSR dodelio 6,9 milijardi rublji (oko 4 milijarde dolara) svom svemirskom programu te godine.[132] Drugi sovjetski zvaničnici su procenili da su njihovi ukupni troškovi iznosili blizu te sume tokom celog vremena trajanja programa, dok su neki niži zvaničnici procenjivali na 4,5 milijardi dolara. Kao dodatak nejasnoći oko brojki, takva poređenja moraju uzeti u svoj račun i verovatne efekte sovjetske propagande, koja je za cilj imala da učini da Sovjetski Savez izgleda jako i da zbuni analize zapada.

Organizacioni problemi, posebno unutrašnja rivalstva, su takođe mučili sovjetske napore. SSSR nije imao ništa slično agenciji NASA (ruska Federalna kosmička agencija postoji tek od 1990-ih). Previše političkih problema u nauci i previše ličnih pogleda su ometali sovjetski napredak. Svaki sovjetski glavni projektant je morao da se bori za svoje ideje, tražeći pokroviteljstvo nekog vladinog zvaničnika. Godine 1964. između raznih glavnih projektanata, SSSR je razvijao 30 različitih modela lansirnih rampi i svemirskih letelica. Nakon smrti Koroljova, sovjetski svemirski program je postao reaktivan, pokušavajući da održi jednakost sa američkim. Kasnije, 1974. godine, SSSR je reorganizovao svoj svemirski program, stvorivši projekat Energija da bi kopirao američki spejs-šatl sa Buranom.

Hronologija (1957—1975)[uredi | uredi izvor]

Datum Značaj Država Ime misije
21. avgust 1957. Interkontinetalni balistički projektil SSSR R-7 Semjorka
4. oktobar 1957. Prvi veštački satelit (Zemlje) SSSR Sputnjik 1
3. novembar 1957. Životinja u svemiru (pas Lajka) SSSR Sputnjik 2
31. januar 1958. Otkriće Van Alenovog pojasa SAD-ABMA Eksplorer 1
18. decembar 1958. Komunikacioni satelit SAD-ABMA Projekat SKORE
4. januar 1959. Sunčev veštački satelit SSSR Luna 1
17. februar 1959. Metereološki satelit SAD-NASA (NRL)1 Vangard 2
jun 1959. Špijunski satelit Američko ratno vazduhoplovstvo Diskaverer 4
7. avgust 1959. Slika Zemlje iz svemira SAD-NASA Eksplorer 6
14. septembar 1959. Sonda na Mesecu SSSR Luna 2
7. oktobar 1959. Slika dalje strane Meseca SSSR Luna 3
12. april 1961. Prvi čovek u svemiru SSSR Vostok 1
10. jul 1962. Prvi aktivan komunikacioni satelit SAD-AT&T Telstar
29. septembar 1962. Prvi veštački satelit koji nisu poslale supersile Kanada Aleut 1
16. jun 1963. Žena u orbiti SSSR Vostok 6
18. mart 1965. Svemirska šetnja SSSR Vashod 2
15. decembar 1965. Orbitalno sastajanje² SAD-NASA Džemini 6A/Džemini 7
1. mart 1966. Sonda sleće na drugu planetu - Veneru SSSR Venera 3
16. mart 1966. Orbitalno sastajanje i pristajanje SAD-NASA Džemini VIII
24. decembar 1968. Let ljudske posade oko Meseca SAD-NASA Apolo 8
21. jul 1969. Čovek na Mesecu SAD-NASA Apolo 11
23. april 1971. Svemirska stanica SSSR Saljut 1
14. novembar 1971. Satelit kruži oko druge planete - Mars SAD-NASA Mariner 9
9. novembar 1972. Geostacionarni komunikacioni satelit Kanada-BCE Anik A1
15. jul 1975. Prva zajednička američko-sovjetska misija SAD-NASA SSSR Projekat Apolo-Sojuz

1 Projekat Vangard je prebačen sa NRL na NASA neposredno pre lansiranja.

² Sovjetski Savez je ranije pokušao sastajanje 12. avgust 1962. Ipak, Vostok 3 i Vostok 4 su došli samo na 5 km jedan od drugoga i radili su na različitim orbitama. Pravda nije pomenula ovu informaciju, ali je javila da se sastajanje desilo.

Zaostavština svemirske trke[uredi | uredi izvor]

Ljudski letovi u svemir nakon Apola[uredi | uredi izvor]

Međunarodna svemirska stanica

Tokom 1970-ih SAD su započele razvoj višekratne svemirske letelice nove generacije koju su nazvali spejs-šatl. U istom periodu lansirale su i veliki broj autonomnih robotizovanih sondi. SSSR je nastavio da unapređuje tehnologiju orbitalnih svemirskih stanica kroz program Saljut, a kasnije i kroz stanicu nove generacije – Mir, do kojih su posade lansirane letelicama Sojuz, koje su takođe s vremena na vreme bile unapređivane. SSSR je razvio i sopstveni šatl, kao pandan američkom, kroz program Buran.[133] Međutim, Sovjetski Savez se raspao 1991. godine, tako da se veliki deo opreme svemirskog programa našao u novonastalim nezavisnim državama u istočnoj Evropi. SAD i Rusija su nastavile saradnju u svemiru kroz Šatl-Mir program[134][135][136], a kasnije i u okviru Međunarodne svemirske stanice.[137][138][139]

Ruske rakete-nosači iz familije R-7, koje su u orbitu lansirale prvi veštački satelit na početku svemirske trke, koriste se i danas za lansiranje posada i tereta do MSS.[140][141][142] Nakon penzionisanja spejs-šatla, letelice Sojuz postale su jedino prevozno sredstvo do ove orbitalne stanice, i njima se lansiraju mešovite posade svih zemalja koje učestvuju u ovom programu (Rusija, SAD, EU, Kanada i Japan).[143]

Napredak u tehnologija i nauci[uredi | uredi izvor]

Tehnologija, posebno astronautika i elektronska komunikacija, je mnogo napredovala tokom ovog perioda. Međutim, efekti svemirske trke su otišli dalje od raketa-nosača, fizike i astronomije. Tehnologija svemirske trke se proširila na polja kao što su kućne potrepštine ili studije opadanja lišća u šumama, a napori da se pobedi u svemirskoj trci su na mnogo načina promenili način na koji su studenti učili nauku.

Američke brige da su brzo zaostale iza Sovjetskog Saveza u trci do svemira su brzo dovele do toga da su zakonodavci i nastavnici tražili veći naglasak na matematici i prirodnim naukama u američkim školama. Američki Nacionalni odbrambeni akt o obrazovanju iz 1958. godine povećao je finansiranje ovih ciljeva od obrazovanja u detinjstvu do post-diplomskih studija.

Naučnici podstrekivani ovim naporima su pomogli u razvijanju tehnologija za istraživanje svemira koji su usvojene za razne upotrebe od kuhinje do atletskih borilišta. Osušena i spremna-za-jelo hrana, odeća koja ostaje suva, memorijski jastuci, čak i naočare koje se ne zamagljuju su imale korene u svemirskoj nauci.

Danas više od hiljadu veštačkih satelita kruži oko Zemlje, prenoseći podatke oko planete i olakšavajući daljinsko očitavanje podataka o vremenu, vegetaciji ili kretanja ljudi prema državama koje ih zapošljavaju. Dalje, mnogo od mikrotehnologije koja pogoni svakodnevne aktivnosti potiče od istraživanja koje je početno pokrenula svemirska trka.

SSSR je ostao neprikosnoven lider u pravljenju raketa-nosača i naročito raketnih motora, čak i nakon kraja Hladnog rata. SAD su postale superiorne u elektronici, daljinskom nadgledanju, navođenju vozila i robotskom upravljanju.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Collins 1999, str. 14.
  2. ^ a b v g Schefter 1999, str. 3–5.
  3. ^ a b Schefter 1999, str. 8
  4. ^ Schefter 1999, str. 6.
  5. ^ a b v Schefter 1999, str. 15–18
  6. ^ Urban 2010.
  7. ^ Dow, Peter. „Sputnik Revisited: Historical Perspectives on Science Reform”. Symposium Hosted by the Center for Science, Mathematics, and Engineering Education. Arhivirano iz originala 30. 04. 2009. g. Pristupljeno 20. 3. 2007. 
  8. ^ Dick 2008, str. 162.
  9. ^ Dick 2008, str. 7.
  10. ^ a b Macdonald & Badescu 2014, str. 397.
  11. ^ „The Beginnings of Research in Space Biology at the Air Force Missile Development Center, 1946-1952”. History of Research in Space Biology and Biodynamics. NASA. Arhivirano iz originala 25. 01. 2008. g. Pristupljeno 31. 1. 2008. 
  12. ^ „Russian Space Web”. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  13. ^ DE Beischer and AR Fregly (1962). „Animals and man in space. A chronology and annotated bibliography through the year 1960.”. US Naval School of Aviation Medicine. ONR TR ACR-64 (AD0272581). Arhivirano iz originala 11. 08. 2015. g. Pristupljeno 14. 6. 2011. 
  14. ^ a b v Hall & Shayler 2001, str. 149–157
  15. ^ a b v Siddiqi 2003a, str. 384–386.
  16. ^ Schefter 1999, str. 149.
  17. ^ Schefter 1999, str. 198.
  18. ^ a b Schefter 1999, str. 199–200.
  19. ^ Granath, Bob (3. 3. 2016). „Gemini's First Docking Turns to Wild Ride in Orbit”. Nasa. Pristupljeno 3. 3. 2016. 
  20. ^ Granath, Bob (26. 8. 2016). „Demanding Gemini XI Mission Flies on Top of the World”. NASA. Pristupljeno 2. 9. 2016. 
  21. ^ a b Portree, Part 1 - 1.2 Historical Overview
  22. ^ Soyuz 7K-L1
  23. ^ LINDROOS, MARCUS. „THE SOVIET MANNED LUNAR PROGRAM”. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  24. ^ Hardigree, Matt (15. 10. 2010). „Inside the Soviets' Secret Failed Moon Program”. wired.com. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  25. ^ Wade 1997, str. 199
  26. ^ Wade 1997, str. 120
  27. ^ Wade, Mark (1997—2008). „N1”. Encyclopedia Astronautica. Pristupljeno 25. 4. 2009. 
  28. ^ Harford 1997, str. 271. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFHarford1997 (help)
  29. ^ Ertel, Ivan D.; Newkirk, Roland W.; et al. (1969—1978). „Part 1 (H): Preparation for Flight, the Accident, and Investigation: March 16 through April 5, 1967”. The Apollo Spacecraft: A Chronology. IV. Washington, D.C.: NASA. LCCN 69060008. OCLC 23818. NASA SP-4009. Arhivirano iz originala 05. 02. 2008. g. Pristupljeno 3. 3. 2011. 
  30. ^ Seamans, Robert C., Jr. (1967). „Findings, Determinations And Recommendations”. Report of Apollo 204 Review Board. NASA History Office. Pristupljeno 7. 10. 2007. 
  31. ^ „[FPSPACE] The Red Stuff”. Friends-partners.org. 24. 10. 2000. Arhivirano iz originala 17. 3. 2014. g. Pristupljeno 9. 4. 2012. 
  32. ^ „[The Soyuz-1 accident investigation]”. Pristupljeno 5. 1. 2015. 
  33. ^ „Google Maps – Soyuz 1 Crash Site – Memorial Monument Location”. Pristupljeno 25. 12. 2010. 
  34. ^ „Google Maps – Soyuz 1 Crash Site – Memorial Monument Photo closeup”. Pristupljeno 25. 12. 2010. 
  35. ^ „Cosmonaut Crashed Into Earth 'Crying In Rage' : Krulwich Wonders...”. NPR. 18. 3. 2011. Pristupljeno 9. 4. 2012. 
  36. ^ Cadbury 2006, str. 310–312, 314–316.
  37. ^ Burrows 1999, str. 417.
  38. ^ Murray & Cox 1990, str. 323–324.
  39. ^ a b v Hall & Shayler 2003, str. 144–147
  40. ^ Soyuz 4 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. avgust 2014) and Soyuz 5 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. decembar 2003) on Encyclopedia Astronautica
  41. ^ Williams, David R. (6. 1. 2005). „Tentatively Identified Missions and Launch Failures”. NASA NSSDC. Pristupljeno 30. 7. 2010. 
  42. ^ a b Siddiqi 2003b, str. 616, 618
  43. ^ Hall & Shayler 2003, str. 25.
  44. ^ Kraft & Schefter 2001, str. 284–297.
  45. ^ Chaikin 1994, str. 57–58.
  46. ^ Siddiqi 2003b, str. 654–656.
  47. ^ Turnhill 2004, str. 134.
  48. ^ Siddiqi 2003b, str. 663–666.
  49. ^ a b Cadbury 2006, str. 318–319
  50. ^ a b v Poole 2008, str. 19–34
  51. ^ Brooks, Grimwood & Swenson 1979
  52. ^ Siddiqi 2003b, str. 665 & 832–834
  53. ^ a b Siddiqi 2003b, str. 690–693
  54. ^ Parry 2009, str. 178–179.
  55. ^ Parry 2009, str. 144–151.
  56. ^ Chaikin 1994, str. 138.
  57. ^ Chaikin 1994, str. 163–183.
  58. ^ Parry 2009, str. 38–44.
  59. ^ Jones, Eric M. (1. 1. 2010). „Apollo 11 Press Kit” (PDF). Apollo Lunar Surface Journal. str. 33. Pristupljeno 15. 8. 2010. 
  60. ^ a b Murray & Cox 1990, str. 356
  61. ^ Paterson, Chris (2010). „Space Program and television”. The Museum of Broadcast Communications. Arhivirano iz originala 4. 12. 2010. g. Pristupljeno 11. 8. 2010. 
  62. ^ Jones, Eric M. (1. 1. 2010). „Apollo 11 Lunar Surface Journal”. Apollo Lunar Surface Journal. str. MET 109:43:16. Pristupljeno 15. 8. 2010. 
  63. ^ Jones, Eric M. (1. 1. 2010). „Apollo 11 Lunar Surface Journal”. Apollo Lunar Surface Journal. Pristupljeno 15. 8. 2010.  Mission elapsed time (MET) from when Armstrong states that he will step off the LM at 109hrs:24mins:13secs to when Armstrong was back inside the LM at 111hrs:38mins:38sec
  64. ^ Parry 2009, str. 250–251.
  65. ^ Parry 2009, str. 252–262.
  66. ^ Murray & Cox 1990, str. 347.
  67. ^ Schefter 1999, str. 288.
  68. ^ „Venera 1 - NSSDC/COSPAR ID: 1961-003A”. NASA. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  69. ^ „Venera 1”. NASA. Arhivirano iz originala 3. 10. 2015. g. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  70. ^ Robbins, Stuart (2008). „"Journey Through the Galaxy" Mars Program: Mars ~ 1960-1974”. SJR Design. Pristupljeno 26. 1. 2014. 
  71. ^ Mihos, Chris (11. 1. 2006). „Mars (1960-1974): Mars 1”. Department of Astronomy, Case Western Reserve University. Arhivirano iz originala 13. 10. 2013. g. Pristupljeno 26. 1. 2014. 
  72. ^ „Mariner 2”. US National Space Science Data Center. Pristupljeno 8. 9. 2013. 
  73. ^ Pollack, James B.; Sagan, Carl (oktobar 1967). „An Analysis of the Mariner 2 Microwave Observations of Venus”. The Astrophysical Journal. 150: 327—344. Bibcode:1967ApJ...150..327P. doi:10.1086/149334. 
  74. ^ Kaplan, L.D. (jun 1964). „Venus, Recent Physical Data for” (PDF). Pristupljeno 15. 2. 2009. 
  75. ^ „Mariner 4”. NSSDC Master Catalog. NASA. Pristupljeno 11. 2. 2009. 
  76. ^ Momsen, Bill (2006). „Mariner IV - First Flyby of Mars: Some personal experiences”. str. 1. Arhivirano iz originala 23. 10. 2012. g. Pristupljeno 11. 2. 2009. 
  77. ^ Momsen, Bill (2006). „Mariner IV - First Flyby of Mars: Some personal experiences”. str. 2. Arhivirano iz originala 23. 10. 2012. g. Pristupljeno 11. 2. 2009. 
  78. ^ Leverington 2000, str. 74
  79. ^ „Venera 3”. NASA. Arhivirano iz originala 3. 3. 2013. g. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  80. ^ Astronautix
  81. ^ McDowell, Jonathan. „Satellite Catalog”. Jonathan's Space Page. Pristupljeno 14. 8. 2013. 
  82. ^ „NASA - NSSDC - Spacecraft - Details”. NASA. Pristupljeno 4. 4. 2013. 
  83. ^ „The Mission of Luna 10”. Zarya.info. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  84. ^ „Science: Onward from Venus”. TIME. 8. 2. 1971. Arhivirano iz originala 21. 12. 2008. g. Pristupljeno 2. 1. 2013. 
  85. ^ Reeves 1994, str. 211–215
  86. ^ „Larry Klaes, THE SOVIETS AND VENUS, PART 1, 1993.”. Arhivirano iz originala 29. 9. 2015. g. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  87. ^ Burrows 1999, str. 432.
  88. ^ „Soviet Union Lunar Rovers”. Arhivirano iz originala 10. 4. 2014. g. Pristupljeno 15. 9. 2018. 
  89. ^ „Mariner Mars 1971 Project Final Report” (PDF). NASA Technical Reports Server. Pristupljeno 28. 12. 2011. 
  90. ^ „Mariner 9: Details”. National Space Science Data Center. Pristupljeno 28. 12. 2011. 
  91. ^ „NASA PROGRAM & MISSIONS Historical Log”. Arhivirano iz originala 13. 11. 2014. g. Pristupljeno 04. 08. 2015. 
  92. ^ Perminov 1999, str. 34–60
  93. ^ „Missions to Mars”. The Planetary Society. 
  94. ^ "Mars 3". Nasa. Nasa, n.d. Web. 14 August 2012. http://nssdc.gsfc.nasa.gov/nmc/spacecraftDisplay.do?id=1971-049A
  95. ^ Webster, Guy (2013). „NASA Mars Orbiter Images May Show 1971 Soviet Lander”. NASA. Arhivirano iz originala 29. 06. 2017. g. Pristupljeno 12. 4. 2013. 
  96. ^ „Failed Soviet Mars spacecraft found?”. 3 News NZ. 15. 4. 2013. Arhivirano iz originala 1. 2. 2014. g. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  97. ^ Fimmel, Swindell & Burgess 1974
  98. ^ „Mariner 10”. Arhivirano iz originala 19. 2. 2014. g. Pristupljeno 2. 2. 2014. 
  99. ^ Williams, David R. Dr. (2006). „Viking Mission to Mars”. NASA. Pristupljeno 2. 2. 2014. 
  100. ^ „NSSDC Master Catalog - Venera 9”. NASA National Science Data Center. Pristupljeno 13. 4. 2013. 
  101. ^ Solar System Exploration Multimedia Gallery: Venera 9 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. avgust 2009), NASA website, accessed August 7, 2009.
  102. ^ „VOYAGER:Mission Information”. NASA. 1989. Arhivirano iz originala 21. 7. 2011. g. Pristupljeno 2. 1. 2011. 
  103. ^ „Voyager 2”. US National Space Science Data Center. Arhivirano iz originala 20. 2. 2013. g. Pristupljeno 25. 8. 2013. 
  104. ^ NASA Voyager - The Interstellar Mission Mission Overview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2012)
  105. ^ „Voyager 1”. NSSDC Master Catalog. NASA/NSSDC. Arhivirano iz originala 14. 12. 2013. g. Pristupljeno 21. 8. 2013. 
  106. ^ Barnes, Brooks (12. 9. 2013). „In a Breathtaking First, NASA Craft Exits the Solar System”. New York Times. Pristupljeno 12. 9. 2013. 
  107. ^ Claven, Whitney (7. 7. 2014). „Sun Sends More 'Tsunami Waves' to Voyager 1”. NASA. Pristupljeno 8. 7. 2014. 
  108. ^ Hepplewhite 1999, str. 186.
  109. ^ Hepplewhite 1999, str. 123.
  110. ^ Hepplewhite 1999, str. 136–150.
  111. ^ Hepplewhite 1999, str. 150–177.
  112. ^ Portree, 1.2.4 Manned Lunar Program (1964-1976)
  113. ^ Hall & Shayler 2003, str. 172–179
  114. ^ Izveštaj misije je dostupan ovde: http://www.spacefacts.de/mission/english/soyuz-10.htm
  115. ^ Encyclopedia Astronautica (2007). „Soyuz 11”. Encyclopedia Astronautica. Pristupljeno 20. 10. 2007. 
  116. ^ Mamta Trivedi (2001). „30 Years Ago: The World's First Space Station, Salyut 1”. Space.com – Imaginova Corp. Arhivirano iz originala 06. 06. 2001. g. Pristupljeno 20. 10. 2007. 
  117. ^ CNN (1997). „After glory era, cash woes hobble Russian space program”. CNN. Pristupljeno 20. 10. 2007. 
  118. ^ Magazine, Time (1971). „Triumph and Tragedy of Soyuz 11”. Time Magazine. Arhivirano iz originala 20. 06. 2008. g. Pristupljeno 20. 10. 2007. 
  119. ^ STS107 had re-entered the atmosphere when its accident occurred.
  120. ^ „Space disasters and near misses”. Channel 4. Arhivirano iz originala 12. 10. 2008. g. Pristupljeno 29. 6. 2011. 
  121. ^ Evans, Ben (2013). „The Crew That Never Came Home: The Misfortunes of Soyuz 11”. Space Safety Magazine. Pristupljeno 8. 10. 2013. 
  122. ^ National Aeronautics and Space Administration (NASA) (2007). „Soyuz 11: Triumph and Tragedy”. NASA -National Space Science Data Center. Pristupljeno 19. 6. 2013. 
  123. ^ Today, USA (2003). „Deadly accidents in the history of space exploration”. USA Today. Pristupljeno 20. 10. 2007. 
  124. ^ Ivanovich 2008
  125. ^ Portree, David (1995). „Mir Hardware Heritage” (PDF). NASA. Arhivirano iz originala (PDF) 3. 8. 2009. g. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  126. ^ „Salyut 2”. Russian Space Web. Pristupljeno 6. 7. 2012. 
  127. ^ „Skylab Space Station”. 6. 6. 2016. 
  128. ^ Slayton & Cassutt 1994, str. 278–279.
  129. ^ Phillip, Jones. „Blast-off to Bognor” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 5. 2011. 
  130. ^ Edward Clinton Ezell and Linda Neuman Ezell (1978). „The Partnership: A History of the Apollo-Soyuz Test Project” (na jeziku: engleski). NASA. Pristupljeno 4. 5. 2011. 
  131. ^ Stiv Garber, staralac vebsajta NASE Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. septembar 2006), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  132. ^ James Oberg, Final Frontier, 1992
  133. ^ Russian shuttle dream dashed by Soviet crash. YouTube.com. Russia Today. 15. 11. 2007. Pristupljeno 16. 7. 2009. 
  134. ^ Dismukes, Kim (4. 4. 2004). „Shuttle–Mir History/Background/How "Phase 1" Started”. NASA. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 12. 4. 2007. 
  135. ^ Dismukes, Kim (4. 4. 2004). „Shuttle–Mir History/Welcome/Goals”. NASA. Arhivirano iz originala 05. 06. 2011. g. Pristupljeno 12. 4. 2007. 
  136. ^ Nield, George C.; Vorobiev, Pavel Mikhailovich (januar 1999). „Phase One Program Joint Report” (PDF). NASA. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 06. 2011. g. Pristupljeno 30. 3. 2007.  Nepoznati parametar |name-list-style= ignorisan (pomoć)
  137. ^ Heivilin, Donna (21. 6. 1994). „Space Station: Impact of the Expanded Russian Role on Funding and Research” (PDF). Government Accountability Office. Pristupljeno 3. 11. 2006. 
  138. ^ „Human Spaceflight and Exploration—European Participating States”. European Space Agency (ESA). 2009. Pristupljeno 17. 1. 2009. 
  139. ^ „ISS Intergovernmental Agreement”. European Space Agency (ESA). 19. 4. 2009. Arhivirano iz originala 10. 6. 2009. g. Pristupljeno 19. 4. 2009. 
  140. ^ „Soyuz launch vehicle: The most reliable means of space travel”. European Space Agency. Pristupljeno 29. 3. 2013. 
  141. ^ „France and Russia agree: Soyuz will launch from Kourou in French Guyana”. SpaceRef. 22. 10. 2003. Arhivirano iz originala 11. 3. 2012. g. Pristupljeno 29. 3. 2013. 
  142. ^ Boyle, Alan (29. 9. 2005). „Russia thriving again on the final frontier”. MSNBC. Pristupljeno 29. 3. 2013. 
  143. ^ Chow, Denise (17. 11. 2011). „U.S. Human Spaceflight Program Still Strong, NASA Chief Says”. Space.com. Pristupljeno 2. 7. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Свемирска_трка&oldid=27551025”