Стеван Димитријевић
| Стеван М. Димитријевић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 22. јануар 1866. |
| Место рођења | Алексинац, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 24. новембар 1953. (87 год.) |
| Место смрти | Београд, ФНРЈ |
Стеван М. Димитријевић (Алексинац, 10/22. јануар 1866 — Београд, 24. новембар 1953) био је српски свештеник и историчар.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 10/22. јануара 1866. године у Алексинцу. Богословију је завршио у Београду 1887, а Духовну академију у Кијеву 1898..
Био је професор у Скопљу и Солуну, ректор Призренске богословије, затим редовни професор историје српске цркве на Богословском факултету Универзитета у Београду од 1920. до 1936. године. Био је први декан Богословског факултета. Такође, био је професор четворици патријарха: Варнаве, Гаврила Дожића, Германа и Павла.
Указом краља Грчке 1937. године проглашен је почасним доктором атинског Универзитета. На Коларцу у Београду 1936. године промовисан је у почасног доктора теологије и члана Историјског института Српске академије наука и уметности.
За време службовања у Скопљу, Солуну, и Призрену сакупио је преко 600 рукописних и штампаних књига Србуља и поклонио их Народној библиотеци у Београду. Главни радови су му из историографије српске цркве. Историјску грађу коју је сакупио по руским архивама и библиотекама и на Светој гори објавио је у Споменику Српске краљевске академије 1900, 1903, и 1922. године. За време просветног и научног рада у Скопљу није занемарио ни национални рад. Године 1904. под маском обнове манастира и цркава у Скопској Црној Гори формира прву српску чету у овој области да би заштитио народ од банди албанских качака и чета ВМРОа.[1]
Поклонио је имање за техничку школу у Алексинцу, која се од 2004. по њему зове Техничка школа „Прота Стеван Димитријевић“. Умро је у Београду 24. новембра 1953. године.
Његова ћерка Десанка била је удата за лекара Добривоја М. Митровића (1887-1915), имали су сина Добривоја.[2][3][4]
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Одношај пећких патријарха с Русијом у XVII веку - Глас Српске краљевске академије 1900 I.VIII и 1901 LX;
- Историјат Пећке патријашије, Београд 1924;
- Св. Сава у народном веровању и предању, Београд 1927;
- Михајло архиепископ београдски и митрополит Србије, Београд 1933.
Одликовања[уреди | уреди извор]
Протојереј Стеван Димитријећ носилац је многобројних признања и одликовања:
- Карађорђеве звезде четвртог степена,
- Белог орла трећег степена,
- Орден Светог Саве другог степена за свој рад на научном и патриотском пољу.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ј. М. Поповић, Неимари Југославије, Београд 1934, 403.
- ^ Зорица Пелеш: „Митровић, Добривоје М.”, страна 797, Српски биографски речник, том 6, Нови Сад, 2014. године
- ^ Погледајте како се и даље фалсификује историја (19. фебруар 2018)
- ^ Субашић, Борис (21. 3. 2023). „ДЕСАНКУ ПРЕДСТАВЉАЈУ КАО АЛБАНКУ: Беспризорна албанска манипулација фотографијом Српкиње”. Вечерње новости. Приступљено 22. 3. 2023.
Литература[уреди | уреди извор]
- Д. Б. Гардашевић, Био-библиографија Ст. Димитријевића, Богословље-Споменица, Београд 1982;
- текст Др. Љубомира Дурковића-Јакшића, научног саветника, Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ Београду у Енциклопедији Југославије - Југословенског лексикографског завода - Загреб (3 том Црн-Ђ) 1984. год.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Учитељ петорице српских патријарха (24. јул 2011)
- ПРОТА СТЕВАН М. ДИМИТРИЈЕВИЋ… човек о коме се врло мало зна…а толико много је учинио за нас (5. септембар 2013)
