Pređi na sadržaj

Austrija

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druga značenja, pogledajte stranicu Austrija (višeznačna odrednica).
Republika Austrija
Republik Österreich  (nemački)
Himna: Zemlja planina, zemlja reka
(nem. Land der Berge, Land am Strome)
Položaj Austrije
Glavni grad 
(i najveći)		Beč
48° 12′ N 16° 21′ E / 48.200° S; 16.350° I / 48.200; 16.350
Službeni jeziknemački[1][2][a]
Vladavina
Oblik državefederalna polupredsednička republika
 — PredsednikAleksander Fan der Belen
 — KancelarKristijan Stoker
Zakonodavna vlastParlament
 — Gornji domSavezno veće
 — Donji domNacionalno veće
Istorija
Osnivanje‍
 — Naziv1. novembar 996.
 — Vojvodstvo17. septembar 1156.
 — Carstvo11. avgust 1804.
 — Austrougarska30. mart 1867.
 — Prva republika10. septembar 1919.
 — Savezna država1. maj 1934.
 — Anšlus13. mart 1938.
 — Druga republika27. april 1945.
 — Državni ugovor27. jul 1955.
Geografija
Površina‍
 — ukupno83.879 km2 (113)
 — voda (%)0,84[3]
Stanovništvo‍
 — 2022.Rast 9.027.999 (97)
 — gustina107,6 st./km2 (106)
Privreda
BDP / PKM≈ 2025.
 — ukupnoRast 682,86 mlrd. $[4] (46)
 — po stanovnikuRast 74.370 $[4] (18)
BDP / nominalni≈ 2025.
 — ukupnoRast 534,30 mlrd. $[4] (30)
 — po stanovnikuRast 58.190 $[4] (13)
IHR (2023)Rast 0,930[5] (22) — veoma visok
Valutaevro
 — kod valuteEUR
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Internet domen‍.at‍
Pozivni broj+43

Austrija (nem. Österreichⓘ), zvanično Republika Austrija (nem. Republik Österreichⓘ), država je u srednjoj Evropi, koja se nalazi na Istočnim Alpima. Austrija je federacija koja se sastoji od devet država. Graniči se sa Nemačkom na severozapadu, Češkom na severu, Slovačkom severoistoku, Mađarskom na istoku, Slovenijom i Italijom na jugu, kao i Švajcarskom i Lihtenštajnom na zapadu. Glavni i najveći grad je Beč. Ima oko devet miliona stanovnika. Zvanični jezik je nemački, a zvanična valuta evro.

Područje današnje Austrije naseljeno je od paleolita. Oko 400. godine p. n. e, naseljavali su ga Kelti, a zatim su ga Rimljani anektirali krajem 1. veka p. n. e. Hristijanizacija je počela u 4. i 5. veku, tokom vlasti Zapadnog rimskog carstva, nakon čega je usledio dolazak brojnih germanskih plemena tokom Velike seobe naroda. Austrija, kao jedinstvena država, nastala je krajem prvog milenijuma, prvo kao granična marša Svetog rimskog carstva, zatim se razvila u vojvodstvo 1156. godine, dok je 1453. postala nadvojvodstvo. Kao srce Habzburške monarhije od kraja 13. veka, Austrija je vekovima bila glavna carska sila u srednjoj Evropi, a od 16. veka Beč je služio i kao administrativna prestonica Svetog rimskog carstva. Pre njegovog raspada dve godine kasnije, 1804. godine, Austrija je osnovala sopstveno carstvo, koje je postalo velika sila i jedna od najvećih država u Evropi. Poraz carstva u ratovima i gubitak teritorija 1860-ih otvorio je put za osnivanje Austrougarske iz 1867.

Nakon atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda iz 1914. godine, car Franja Josif je objavio rat Srbiji, što je brzo eskaliralo u Prvi svetski rat. Poraz carstva i kasniji slom doveli su do proglašenja Republike Nemačka Austrija iz 1918. i Prve austrijske republike iz 1919. Tokom međuratnog perioda, antiparlamentarno raspoloženje kulminiralo je formiranjem austrofašističke diktature pod Engelbertom Dolfusom tokom 1934. Godinu dana pre izbijanja Drugog svetskog rata, Adolf Hitler je anektirao Austriju nacističkoj Nemačkoj. Nakon oslobođenja iz 1945. i decenije savezničke okupacije, Austrija je povratila svoj suverenitet i proglasila stalnu neutralnost 1955.

Austrija je polupredsednička demokratija sa predsednikom kao šefom države i kancelarom kao šefom vlade. Austrija ima 13. najveći nominalni BDP po glavi stanovnika sa visokim životnim standardom. Članica je Ujedinjenih nacija od 1955. i Evropske unije od 1995. Domaćin je Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK), kao i jedan od osnivača Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OESR) i Interpola. Takođe je potpisala Šengenski ugovor 1995. i usvojila evro kao valutu 1999.

Etimologija

[uredi | uredi izvor]

Njeno ime nem. Österreich se na srpski može prevesti kao „istočno carstvo”, što potiče od staronemačkog Ostarrîchi. Izraz verovatno potiče od dijalekatskog prevoda srednjovekovnog latinskog imena za region Marchia orientalis, što znači „istočna granica”, jer se nalazila na istočnom kraju Svetog rimskog carstva, što se takođe ogleda u imenu Ostmark koje se koristilo nakon pripajanja Austrije Trećem rajhu.[6]

Geografija

[uredi | uredi izvor]
Austrijski Alpi
Karta nacionalnih parkova u Austriji
Grosglokner najviši planinski vrh Austrije sa 3.798 m
Glavni članak: Geografija Austrije

Položaj

[uredi | uredi izvor]

Austrija se proteže maksimalno u smeru zapad-istok 575 km, a u severno-južnom pravcu 294 km. Oko 60% površine Austrije je brdovito i deo je planinskog venca Alpi.[7] Na istočnoj granici prema Češkoj, nalaze se obronci Karpata. Nizije se nalaze istočno i uzduž toka Dunava, te u južnoj Štajerskoj i Gradišćje je na rubu Panonske nizije. Ukupno 43% Austrije je pošumljeno. Najniža tačka Austrije je Hedvighof u opštini Apetlon u Gradišću 114 m, a najviši vrh je Grosglokner sa 3.798 m[8]

Geologija i reljef

[uredi | uredi izvor]

Austrijski zapad i jug leže na Alpima. Zbog tih planinskih područja, Austrija je poznato turističko odredište za zimske sportove. Najviši vrh je Grosglokner (3.798 m), a nakon njega Vildšpice (3.774 m). Sever i istok zemlje su uglavnom brežuljkasti i ravni.[9]

Najviši planinski vrh Grosglokner 3.798 m u Austriji nalazi se u saveznoj pokrajini Koruškoj. Osim njega Austrija ima preko 900 vrhova sa visinom većom od 3.000 m.[10] Neki veći vrhovi su:

Vode

[uredi | uredi izvor]

Najveća reka je Dunav. Najveći deo Austrije, oko 80.566 km² pripada Dunavskom slivu, a samo mala područja na zapadu pripadaju slivu Rajne (2.366 km²), te na severu slivu Elbe sa površinom od 918 km².[11]

Ostale veće reke u Austriji su: Leh, Izar, In, Zalcah, Traun, Ens, Ibs, Erlauf, Pilah, Trajzen, Vjenflus, Fiša, Veliki Mul, Mali Mul, Rodl, Ajst, Kamp, Golerbah, Rusbah, Dije, Marh, Mura i Lajnsic.

Najveće jezero u Austriji je Nežider u Gradišću. Ukupno 77% površine od ukupno 315 km² pripada Austriji, a ostatak pripada Mađarskoj. Drugo po veličini je Atersko jezero sa 46 km² u Gornjoj Austriji, te Traunze sa 24 km². Na tromeđi sa Nemačkom i Švajarskom Austriji pripada i manji dio Bodenskog jezera. Tačna granica između država na Bodenskom jezeru nije definirana. Osim njih, posebno za turizam, su važna jezera u Koruškoj: Vorterze, Milštater, Osijaher i Vajsenze. Druga poznatija jezera u Austriji su Mondze i Volfgangze.

Austrija je kontinentalna država, te nema izlaz na more.

Klima

[uredi | uredi izvor]

Klima je umerena, sa hladnim zimama i svežim letima.[12] U zapadnom i središnjem delu prevladava snežna klima s izrazitim padavinama i niskim zimskim temperaturama. Letnje temperature su do 20 C. U dolinama su česte magle i temperaturne inverzije. Prema istoku prevladava umereno kontinentalna klima.[13]

Veći deo Austrije leži u zoni hladne/umerene klime, gde preovlađuju vlažni zapadni vetrovi. Sa skoro tri četvrtine zemlje u kojoj dominiraju Alpi, preovlađujuća je alpska klima . Na istoku — u Panonskoj niziji i duž doline Dunava — klima ima kontinentalne karakteristike sa manje kiše nego u alpskim oblastima. Iako je u Austriji zimi hladno (-10 do 0 °C), letnje temperature mogu biti relativno visoke,[14] sa prosečnom temperaturom sredinom 20 i nešto stepeni i najvišom temperaturom od 40,5 °C (105 °F) u avgustu 2013.[15]

Prema Kepenovoj klasifikaciji klime Austrija ima sledeće tipove klime: okeansku, hladno/toplo-leto vlažno kontinentalnu (Dfb), subarktičku/subalpsku (Dfc), tundra/alpsku (ET) i ledenu kapu (EF). Međutim, važno je napomenuti da Austrija može imati veoma hladne, oštre zime, ali većinu vremena su hladne samo kao one u donekle uporedivim klimatskim zonama, na primer u južnoj Skandinaviji ili istočnoj Evropi. Takođe, na većim nadmorskim visinama leta su obično znatno hladnija nego u dolinama/nižim nadmorskim visinama. Subarktička i tundra klima koja se vidi oko Alpa je mnogo toplija zimi nego što je uobičajeno na drugim mestima, delom zbog uticaja okeana na ovaj deo Evrope.[15][16][17]

Nacionalni parkovi

[uredi | uredi izvor]

U Austriji postoji sedam nacionalnih parkova i šezdesetak prirodnih rezervata.

Ime Osnovan Veličina (ha) Slika
Nacionalni park Visoki Tauern 1981. 181.500
Nacionalni park Nižidersko jezero 1993. 9.700
Nacionalni park Dunav-Auen 1996. 9.300
Nacionalni park Krečnjački Alpi 1997. 20.825
Nacionalni park Tajtal 2000. 1.330
Nacionalni park Gezojze 2002. 11.054
Nacionalni park Nokberge 1987. 18.430

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Istorija Austrije

Pošto su je osvajali Rimljani, Huni, Lombardi, Ostrogoti, Bavari i Franci, Austrija je bila pod vlašću Babenberga od 10. do 13. veka, kad su ih nasledili Habzburgovci. Kuća Habzburg je potom vladala Austrijom sve do 20. veka. Nakon ukidanja Svetog rimskog carstva, Austrija je 1867. godine postala deo dvojne monarhije, Austrougarske. Austrougarska se raspala kada je izgubila Prvi svetski rat, pa je nastala Austrija u današnjim granicama. Austriju je pripojila Nemačka 1938. godine. Saveznici su nakon Drugog svetskog rata držali Austriju do 1955. godine,[18] kad je opet stekla potpunu nezavisnost pod uslovom da ostane potpuno i trajno neutralna, a zabranili su joj udruživanje sa Nemačkom. Nakon propasti komunizma u istočnoj Evropi, Austrija se politički sve više angažovala, pa je 1995. godine postala članica Evropske unije,[18] a 2002. je uvela valutu evro.

Starije kameno doba

[uredi | uredi izvor]
Vilendorfska Venera iz Starijeg kamenog doba

Područje Austrije bilo je naseljeno i u starijem kamenom dobu, o čemu svedoči i jedan od najvrednijih nalaza arheologije u Austriji tzv. Vilendorfska Venera. Nastala je oko 25.000 godina p. n. e. na području današnjeg Vilendorfa kod mesta Vahaua u Donjoj Austriji. Pronađena je 1908. godine, a danas se nalazi u Prirodno-istorijskom muzeju u Beču.[19]

Kelti, rimske provincije

[uredi | uredi izvor]
Karta rimskih provincija na području današnje Austrije[20]

Na području današnje Austrije keltska plemena — Ambidraven, Ambisonten, Boier, Kampi i Noriker, osnivaju kraljevstvo Norikum.[21] Ovo kraljevstvo bilo je poznato po izvozu gvožđa,[21] sve do područja današnje Italije, kao i po svojim konjima. Imali su i svoju kovnicu novca. Širenjem Rimskog carstva, kroz mirno osvajanje, pod rimskim vojskovođama i carskim sinovima Tiberijem i Druzom 15. godine p. n. e. područje današnjeg Tirola i Vorarlberga prelazi u posed Rima. Rimljani osnivaju provincije[22] Norikum, Panonija i Retija. Veći rimski gradovi u to vreme bili su: Solva — kod mesta Vagna, Ovilava — Vels, Lauriacum — Lorch kod Ensa, Cetium — Sankt Pelten, Vidobona — Beč, Iuavavum — Salcburg.

Srednji vek

[uredi | uredi izvor]
Faksimil darovnog ugovora u kojem se prvi put pominje Austrija
Carica Marija Terezija

Nakon što su teritoriju današnje Austrije osvajali Rimljani, Huni, Lombardi, Ostrogoti, Bavarci i Franci, ona dolazi pod vlast dinastije Babenberga od 10. do 13. veka, kad su ih naslijedili Habzburgovci. 976. godine spominje se markgrof Leopold I iz dinastije Babenberg, kao povjerenik cara Otona I. Prvo pominjanje Austrije, kao Ostarrîchi[23] zabeleženo je 1. novembra 996. godine u ugovoru o poklonu 950 ha zemljišta, cara Otona III, biskupu od Freisinga u okolini današnje opštine Nojhofen an der Ibs u Donjoj Austriji rečima: „…in regione vulgari vocabulo Ostarrîchi in marcha et in comitatu Heinrici comitis filii Luitpaldi marchionis.”[24]

Oko 1000. godine pojavljuju se imena za Austriju, koja imaju i druga značenja, kao npr. in orientali regno, in oriente, Osterland Austria i terra orientalis.[25] Danas većina jezika naziva Austriju tim imenom, izuzev slovačkog Rakúsko, češkog Rakousko i finskog jezika Itävalta.[26]

Izumiranjem dinastije Babenberg, Rudolf Habzburški 1240. godine postaje prvi nemački kralj iz dinastije Habzburg, te uzima ime Rudolf I, vojvoda austrijski i štajerski. Dinastija Habzburg vladala je Austrijom sve do svog izumiranja 1780. godine,[27] kada ju je nasledila lotarinška dinastija pod imenom Habzburg-Lorena.[28]

Austrijsko carstvo

[uredi | uredi izvor]

Raspadom Svetog rimskog carstva 1804. godine, Franc II, kao poslednji vladar tog carstva osniva Austrijsko carstvo i uzima ime Franc I, austrijski car.[29] Carstvo se prostiralo na područjima današnje Austrije, Češke, Slovačke, Rumunije, Hrvatske, Slovenije, Mađarske, severnih delova Italije, kao i delova Poljske i Srbije, Nemačke i Bosne i Hercegovine.[30]

Austro-Ugarska

[uredi | uredi izvor]

Austrijsko carstvo je 1867. godine podeljeno je kao dvojna monarhija, Austro-Ugarske na austrijski i mađarski dio. Odlukom Berlinskog kongresa Austrija okupira Bosnu i Hercegovinu, koju 1908. godine anektira.[31] Napadom Austro-Ugarske na Srbiju 1914. godine započeo je Prvi svetski rat. Sa ukupnom površinom od 676.615 km² Austro-Ugarska je bila druga po veličini zemlja u Evropi, a po broju stanovnika sa oko 53 miliona 1914. godine, treća u Evropi. Austro-Ugarska se raspala nakon što je izgubila Prvi svetski rat, pa je mirovnim ugovorom u Sen Žermenu i mirovnim sporazumom u Trijanonu 1918. godine, nastala Austrija u današnjim granicama,[32] nazvana Prva Republika, sa prvim predsednikom vlade Karlom Renerom. 1938. godine Austriju je pripojila nacistička Nemačka.[33][18][34]

Drugi svetski rat

[uredi | uredi izvor]
Saveznička okupacija Austrije od 1945. do 1955.

Krajem Drugog svetskog rata 1945. godine saveznici su podelili Austriju na četiri okupacione zone[35] sve do 1955. godine, kad je stekla potpunu nezavisnost, pod uslovima da ostane neutralna, te da se odrekne težnji za ponovnom pripojenju Nemačkoj.[36] 27. aprila 1945. godine proglašena je privremena vlada na čelu sa Karlom Renerom. Ta vlada proglašava uspostavljenje tzv. Druge republike i upravlja Austrijom, sa manjim promenama, sve do prvih legitimnih izbora 1949. godine.

Savremeno doba

[uredi | uredi izvor]

Austrija je 1995. godine postala članica Evropske unije,[37][18] a 1999. je uvela valutu evro.

Politika

[uredi | uredi izvor]
Zgrada austrijske skupštine u Beču
Glavni članak: Politika Austrije

Šef države je predsednik, koji se bira na opštim izborima svakih 6 godina. Predsednik posle parlamentarnih izbora imenuje mandatara koji je obavezan da formira vladu.

Austrijski parlament ima dva doma: Bundesrat (Savezno veće), koji ima 64 predstavnika saveznih država prema broju stanovnika i Nacionalrat (Nacionalno veće), koji ima 183 zastupnika koji se biraju direktno.

Austrijski parlament nakon izbora 2017 (Nacionalrat, 183 zastupnika) ima sledeći sastav:

  • 62 zastupnika iz Narodne Stranke
  • 52 zastupnika iz Socijaldemokratske stranke
  • 51 zastupnika iz Slobodarske stranke
  • 10 zastupnika iz Stranke Neos
  • 8 zastupnika iz zelenog pokreta Pilz

Spoljni odnosi

[uredi | uredi izvor]

Austrijski državni ugovor iz 1955. okončao je okupaciju Austrije nakon Drugog svetskog rata i priznao je Austriju kao nezavisnu i suverenu državu. Savezna skupština je 26. oktobra 1955. donela ustavni član kojim „Austrija svojom voljom proglašava svoju trajnu neutralnost“. U drugom delu ovog zakona stajalo je da „u svim budućim vremenima Austrija se neće pridružiti nijednom vojnom savezu i neće dozvoliti osnivanje bilo kakvih stranih vojnih baza na svojoj teritoriji“. Od tada je Austrija svoju spoljnu politiku oblikovala na osnovu neutralnosti, ali prilično drugačije od neutralnosti Švajcarske.

Evropski parlament : Austrija je jedna od 27 članica EU.

Austrija je počela da preispituje svoju definiciju neutralnosti nakon raspada Sovjetskog Saveza, dajući prava preleta za akciju protiv Iraka koju su sankcionisale UN 1991. godine, a od 1995. je razvila učešće u Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU. Takođe 1995. godine pridružila se NATO-ovom Partnerstvu za mir (iako je bila oprezna da to učini tek nakon što se Rusija pridružila) i kasnije učestvovala u mirovnim misijama u Bosni. U međuvremenu, jedini deo Ustavnog zakona o neutralnosti iz 1955. godine koji je još uvek u potpunosti važeći je da se zabranjuju strane vojne baze u Austriji.[38] Austrija je potpisala UN-ov Ugovor o zabrani nuklearnog oružja[39] kojem su se protivile sve članice NATO-a.[40]

Austrija pridaje veliki značaj učešću u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj i drugim međunarodnim ekonomskim organizacijama, a igrala je i aktivnu ulogu u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Kao država učesnica OEBS-a, međunarodne obaveze Austrije podležu praćenju u okviru mandata Helsinške komisije SAD.

Vojska

[uredi | uredi izvor]

Ljudstvo austrijskih oružanih snaga (nem. Bundesheer ) uglavnom se oslanja na regrutaciju.[41] Svi muškarci koji su navršili osamnaest godina i koji su proglašeni sposobnima moraju da služe vojni rok od šest meseci, nakon čega sledi osam godina rezervnog roka. I muškarci i žene sa šesnaest godina imaju pravo na dobrovoljnu službu.[42] Prigovor savesti je zakonski prihvatljiv i oni koji traže ovo pravo dužni su da služe institucionalizovani devetomesečni civilni rok. Od 1998. godine ženama dobrovoljcima je dozvoljeno da postanu profesionalni vojnici. Austrija je zemlja bez izlaza na more i nema mornaricu.

U 2012. godini, izdaci za odbranu Austrije su odgovarali približno 0,8% njenog BDP-a. Vojska trenutno ima oko 26.000[43] vojnika, od kojih su oko 12.000 vojni obveznici. Kao šef države, austrijski predsednik je nominalno vrhovni komandant Bundešira. Komandu nad austrijskim oružanim snagama vrši ministar odbrane.

Glavni borbeni tenk austrijske vojske Leopard 2

Od kraja Hladnog rata, i što je još važnije, uklanjanja bivše „gvozdene zavese“ koja je razdvajala Austriju i njene susede iz istočnog bloka ( Mađarska i bivša Čexoslovačka), austrijska vojska je pomagala austrijskim graničnim stražama u pokušaju da spreče granicu. prelaze ilegalnih imigranata. Ova pomoć je okončana kada su se Mađarska i Slovačka 2008. pridružile šengenskom prostoru EU, ukidajući „unutrašnje“ granične kontrole između država potpisnica. Neki političari su pozvali na produženje ove misije, ali je zakonitost toga veoma sporna. U skladu sa austrijskim ustavom, oružane snage mogu biti raspoređene samo u ograničenom broju slučajeva, uglavnom za odbranu zemlje i pomoć u slučajevima nacionalne vanredne situacije, kao što je posledica prirodnih katastrofa.[44] Samo izuzetno se mogu koristiti kao pomoćne policijske snage.

U okviru svog samoproglašenog statusa trajne neutralnosti, Austrija ima tradiciju angažovanja u mirovnim misijama koje predvode UN i drugim һumanitarnim misijama. Jedinica za pomoć u katastrofama austrijskih snaga (AFDRU), posebno, jedinica koja se sastoji od dobrovoljaca i ima bliske veze sa civilnim specijalistima (npr. vodiči pasa za spasavanje) uživa reputaciju brze (standardno vreme raspoređivanja je 10 sati) i efikasne SAR jedinice. Trenutno su veći kontingenti austrijskiһ snaga raspoređeni u Bosni i na Kosovu.[traži se izvor]

Administrativna podela

[uredi | uredi izvor]
Glavni članci: Austrijske pokrajine i Spisak gradova u Austriji

Najveći gradovi su: Beč (glavni grad), Salcburg, Inzbruk, Grac i Linc.

Austrijske pokrajine
Austrijske pokrajine
 Pokrajina Glavni grad Na nemačkom
B  Burgenland Ajzenštat Burgenland Eisenstadt
K  Koruška Klagenfurt Kärnten Klagenfurt
NÖ  Donja Austrija Sankt Pelten Niederösterreich Sankt Pölten
OÖ  Gornja Austrija Linc Oberösterreich Linz
S  Salcburg Salcburg Salzburg Salzburg
St  Štajerska Grac Steiermark Graz
T  Tirol Inzbruk Tirol Innsbruck
V  Forarlberg Bregenc Vorarlberg Bregenz
W  Beč Beč Wien Wien

Privreda

[uredi | uredi izvor]

Austrija je jedna od 10 najbogatijih zemalja na svetu po visini bruto domaćeg proizvoda, ima visoko razvijenu socijalno-tržišnu privredu i visok životni standard. Sve do 80-ih godina 20. veka mnoge velike industrijske kompanije su bile nacionalizovane; poslednjih godina, međutim, privatizacija je redukovala državnu imovinu do nivoa ostalih evropskih privreda. Odmah posle visoko razvijene industrije, turizam ima najveći udeo u nacionalnoj privredi.

Nemačka je kroz istoriju bila najveći spoljnotrgovački partner Austrije, čineći je tako podložnom brzim promenama nemačke privrede. No otkada je Austrija postala članica Evropske unije i ojačala veze sa ostalim evropskim privredama, došlo je do redukcije zavisnosti o nemačkoj privredi. Članstvo u Evropskoj uniji je, dalje, privuklo mnoštvo stranih investitora koji su iskoristili ulazak Austrije na jedinstveno ekonomsko tržište kao i njenu blizinu potencijalnim, budućim članicama Evropske unije. Ekonomski rast je ubrzan poslednjih godina i bio je na nivou od 3,3% 2006. godine.

Austrija trenutno više od polovine svoje električne energije proizvodi iz hidroelektrana.[45] Zajedno sa drugim obnovljivim izvorima energije kao što su vetroelektrane, solarne elektrane i elektrane na biomasu, snabdevanje električnom energijom iz obnovljiviһ izvora energije iznosi 62,89%[46] ukupne upotrebe u Austriji, dok ostatak proizvode elektrane na gas i naftu .

Turizam u Austriji čini skoro 9% njenog bruto domaćeg proizvoda.[47] Austrija je 2007. godine bila na 9. mestu u svetu po prihodima od međunarodnog turizma, koji je kao sektor ostvario18,9 milijardi $.[48] U međunarodnim dolascima turista Austrija je zauzela 12. mesto u svetu sa 20,8 miliona turista.[48]

Valuta

[uredi | uredi izvor]

Pre usvajanja evra, u upotrebi je bio austrijski šiling iz 1939. godine. Evro je, u Austriji, u upotrebi od 2002. godine. Kao priprema, kovanice su počele da se izrađuju još 1999. godine, mada sve imaju utisnutu godinu kada su uvedene u upotrebu, 2002.

Demografija

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Demografija Austrije

Službeni jezik je nemački, koji se takođe govori u Nemačkoj, Lihtenštajnu i delovima Švajcarske. Ipak, standardni nemački jezik u Austriji ima razlike u odnosu na varijantu koja se koristi u Nemačkoj. Na primer, koristi se nekoliko slovenskih reči (npr. kukuruz, kren).

Samo tri etničke grupe su tradicionalne etničke manjine. To su Slovenci u Koruškoj, te Mađari i Hrvati u Burgenlandu na granici sa Mađarskom. U Koruškoj i Štajerskoj živi oko 50.000 Slovenaca.

Austrija ima i mnogo radnika-imigranata. Turci su najveća pojedinačna migrantska grupa u Austriji,[49] a odmah iza njih su Srbi.[50] Srbi čine jednu od najvećih etničkih grupa u Austriji, koja broji oko 300.000 ljudi.[51][52][53] Istorijski gledano, srpski doseljenici doseljavaju se u Austriju za vreme Austrougarske, kada je Vojvodina bila pod carskom kontrolom. Posle Drugog svetskog rata broj Srba se ponovo povećao i danas je zajednica veoma velika. Austrijsko srpsko društvo osnovano je 1936. godine. Danas se Srbi u Austriji uglavnom nalaze u Beču, Salcburgu i Gracu.

U religijskom pogledu, 55,2% stanovnika Austrije su rimokatolici, 4,9% su pravoslavci, 3,8% su protestanti, 4,2% su ostale hrišćanske zajednice, 8,3% su muslimani, 0,3% budisti, po 0,1% jevreji i hinduisti, 0,7% ostale veroispovesti,a 22,4% su neregiliozni i neizjašnjeni.

U jezičkom pogledu 88,6% stanovništva priča nemački jezik, 2,28% priča turski, 2,21% priča srpski, 1,63% priča hrvatski, 0,73% priča engleski, 0,51% priča mađarski, 0,43% bošnjački, 0,35% poljski, 0,35% albasnki, 0,31% slovenački, 0,22% češki, 0,22% arapski i 0,21% priča rumunski jezik.

Statistički zavod Austrije procenjuje da će populacija porasti na 10,55 miliona ljudi do 2080. godine.[54]

Austrijanci se mogu opisati ili kao nacionalnost ili kao homogena germanska etnička grupa[55] koja je usko povezana sa susednim Nemcima, Lihtenštajncima i Švajcarcima koji govore nemački.[56] Danas se 91,1% stanovništva smatra etničkim Austrijancima.[57]

 
Najveći gradovi u Austriji
Izvor: Popis iz 2021.
№ Grad Država Populacija № Grad Država Populacija
Beč
Beč
Grac
Grac 		1. Beč Beč 1.926.960 11. Viner Nojštat Donja Austrija 47.069 Linc
Linc
Salcburg
Salcburg
2. Grac Štajerska 291.731 12. Štajr Gornja Austrija 37.867
3. Linc Gornja Austrija 206.853 13. Feldkirh Forarlberg 34.842
4. Salcburg Salcburg 154.604 14. Bregenc Forarlberg 29.419
5. Inzbruk Tirol 130.385 15. Leonding Gornja Austrija 28.967
6. Klagenfurt Koruška 102.527 16. Klosternojburg Donja Austrija 27.560
7. Filah Koruška 63.935 17. Baden Donja Austrija 25.759
8. Vels Gornja Austrija 63.182 18. Volfsberg Koruška 25.114
9. Sankt Pelten Donja Austrija 56.180 19. Traun Gornja Austrija 24.896
10. Dornbirn Forarlberg 50.340 20. Krems Donja Austrija 24.821


Kultura

[uredi | uredi izvor]
Dvorac Schönbrunn u Beču

U Austriji su rođeni mnogi slavni kompozitori, među ostalima Mocart, Johan Štraus otac i sin, Šenberg, Vebern i Berg.

Treba spomenuti i slavne fizičare Bolcman i Šredinger, filozofe Vitgenštajn i Gedel, psihoanalitičara Frojd, pisca Musila i slikara Klimt.

Muzika

[uredi | uredi izvor]

Prošlost Austrije kao evropske sile i njeno kulturno okruženje dali su širok doprinos raznim oblicima umetnosti, među kojima je najviše muzike. Austrija je bila rodno mesto mnogih poznatih kompozitora kao što su Jozef Hajdn, Mihael Hajdn, Franc List, Franc Šubert, Anton Brukner, Johan Štraus stariji i Johan Štraus Mlađi, kao i članovi Druge bečke škole kao što su Arnold Šenberg, Anton Vebern i Alban Berg. Volfgang Amadeus Mocart je rođen u Salcburgu, tada nezavisnoj crkvenoj kneževini Svetog rimskog carstva, koja je kasnije postala deo Austrije, a veliki deo Mocartove karijere proveo je u Beču.

Beč je dugo bio važan centar muzičkih inovacija. Kompozitori iz 18. i 19. veka bili su privučeni u grad zbog pokroviteljstva Habzburga, što je od Beča učinilo evropskom prestonicom klasične muzike. Tokom baroka, slovenski i mađarski narodni oblici uticali su na austrijsku muziku.

Status Beča je započeo svoj uspon kao kulturni centar početkom 16. veka i bio je fokusiran na instrumente, uključujući lautu. Ludvig van Betoven je veći deo svog života proveo u Beču. Aktuelna austrijska nacionalna himna, pripisana Mocartu, izabrana je posle Drugog svetskog rata da zameni tradicionalnu austrijsku himnu Jozefa Hajdna.

Bečka državna opera

Austrijanac Herbert fon Karajan bio je glavni dirigent Berlinske filharmonije 35 godina. Generalno se smatra jednim od najvećih dirigenta 20. veka, a bio je dominantna figura u evropskoj klasičnoj muzici od 1960-ih do svoje smrti.[58]

Međunarodni pop muzičar Johan Helcel, poznat i po umetničkom imenu Falko, rođen je u Beču 19. februara 1957. godine.

Austrijska pevačica Končita Vurst pobedila je na Pesmi Evrovizije 2014.[59]

Nauka i filozofija

[uredi | uredi izvor]

Austrija je bila kolevka brojnih naučnika sa međunarodnom reputacijom. Među njima su Ludvig Bolcman, Ernst Mah, Viktor Franc Hes i Kristijan Dopler, istaknuti naučnici 19. veka. U 20. veku, doprinosi Lize Majtner, Ervina Šredingera i Volfganga Paulija nuklearnom istraživanju i kvantnoj mehanici bili su ključni za razvoj oviһ oblasti tokom 1920-iһ i 1930-iһ. Današnji kvantni fizičar je Anton Cajlinger, poznat kao prvi naučnik koji je demonstrirao kvantnu teleportaciju.

Pored fizičara, Austrija je bila rodno mesto dvojice najistaknutijih filozofa 20. veka, Ludviga Vitgenštajna i Karla Popera. Pored njih, Austrijanci su bili biolozi Gregor Mendel i Konrad Lorenc, kao i matematičar Kurt Gedel i inženjeri kao što su Ferdinand Porše i Zigfrid Markus.

Karl Popper

U fokusu austrijske nauke uvek su bile medicina i psihologija, počevši od srednjeg veka sa Paracelzusom. Ugledni lekari poput Teodora Bilrota, Klemensa fon Pirkea i Antona fon Ajzelsberga gradili su na dostignućima Bečke medicinske škole iz 19. veka. Austrija je bila dom Zigmunda Frojda, osnivača psihoanalize, Alfreda Adlera, osnivača individualne psihologije, psihologa Pola Vaclavika i Hansa Aspergera i psiһijatra Viktora Frankla. Austrija je bila rangirana na 17. u Globalnom indeksu inovacija 2022. godine, u odnosu na 21. u 2019.[60][61][62][63][64]

Austrijska škola ekonomije, koja je istaknuta kao jedan od glavnih konkurentskiһ pravaca ekonomske teorije, povezana je sa austrijskim ekonomistima Karlom Mengerom, Jozefom Šumpeterom, Eugenom fon Bom-Baverkom, Ludvigom fon Mizesom i Fridrihom Hajekom . Drugi značajni emigranti rođeni u Austriji uključuju menadžera Pitera Drakera, sociologa Pola Feliksa Lazarsfelda i naučnika ser Gustava Nosala.

Sport

[uredi | uredi izvor]

Sport u Austriji je veoma popularan.[65] Zbog planinskog terena, alpsko skijanje je popularan sport u Austriji i značajan je za promociju i privredni razvoj zemlje.[66] Slični sportovi kao što su snoubord ili skijaški skokovi su takođe široko popularni. Austrijski sportisti kao što su Anemari Mozer Prel, Franc Klamer, Hermann Majer, Toni Sailer, Benjamin Rajh, Marlis Šild i Marsel Hiršer su nadaleko cenjeni kao neki od najvećiһ alpskih skijaša sviһ vremena, Armin Kogler, Andreas Felder, Ernst Vetori, Andreas Goldberger, Andreas Vidholcl, Tomas Morgenštern i Gregor Šlirencauer kao neki od najvećih skakača svih vremena. Bob, sankanje i skelet su takođe popularni događaji sa stalnom stazom koja se nalazi u Iglsu, gde su bila domaćin takmičenja u bobu i sanjkanju za Zimske olimpijske igre 1964. i 1976. održane u Insbruku. Prve Zimske olimpijske igre mladiһ 2012. godine održane su i u Insbruku.[67]

Popularan timski sport u Austriji je fudbal kojim upravlja Austrijski fudbalski savez .[68] Austrija je bila među najuspešnijim fudbalskim nacijama na evropskom kontinentu i zauzela 4. mesto na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1934. godine, 3. na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1954. i 7. na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1978. godine . Međutim, austrijski fudbal u poslednje vreme nije bio međunarodno uspešan. Takođe je bio domaćin Evropskog fudbalskog prvenstva 2008. sa Švajcarskom. Nacionalna austrijska fudbalska liga je austrijska Bundesliga, koja uključuje timove kao što su rekordni šampioni SK Rapid Beč, FK Austrija Beč, Red Bul Salcburg i Šturm Grac.

Pored fudbala, Austrija ima i profesionalne nacionalne lige za većinu glavnih timskih sportova, uključujući Austrijsku hokejašku ligu za hokej na ledu, Österreichische Basketball Bundesliga za košarku i Austrijsku fudbalsku ligu za američki fudbal. Popularno je i jahanje; čuvena španska škola jahanja u Beču nalazi se u Beču.

Skijaški trkač Franc Klamer osvojio je zlatnu medalju na Zimskim olimpijskim igrama u Inzbruku 1976 .

Niki Lauda je bivši vozač Formule 1 koji je tri puta bio šampion sveta u F1, pobeđujući 1975, 1977. i 1984. On je trenutno jedini vozač koji je bio šampion i za Ferari i za Meklaren. Drugi poznati austrijski vozači F1 su na primer Gerhard Berger i Johen Rint. Austrija je takođe domaćin F1 trka (Velika nagrada Austrije).

Tomas Muster je bivši teniser i jedan od najvećih igrača na šljaci svih vremena. Osvojio je Otvoreno prvenstvo Francuske 1995 . godine, a 1996 . bio je prvi na ATP rang listi. Dominik Tim je takođe još jedan istaknuti teniser koji je bio čak 3. svetski broj i takođe je bio u finalima Otvorenog prvenstva Francuske i Otvorenog prvenstva Australije u tenisu. Drugi poznati austrijski teniseri su Horst Skof i Jirgen Melcer.

Sport je igrao značajnu ulogu u razvoju nacionalne svesti i podizanju nacionalnog samopouzdanja u prvim godinama Druge republike posle Drugog svetskog rata, kroz događaje kao što je biciklistička trka Turneja Austrije i kroz sportske uspeһe kao što je trčanje fudbalske reprezentacije u treći na Svetskom prvenstvu 1954. i nastupi Tonija Sajlera i ostatka „Kicbilskog čudotvornog tima“ 1950-iһ.[69][70]

Obrazovanje

[uredi | uredi izvor]

Osnovno i srednje obrazovanje

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Obrazovni sistem u Austriji

Visoko obrazovanje

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Lista univerziteta u Austriji

Sistem visokog obrazovanja u Austriji sastoji se od federalnih univerziteta (nem. Universitäten), privatnih univerziteta (nem. Privatuniversitäten) i visokih škola (nem. Fachhochschulen). Tri vrste institucija funkcionišu na osnovu različitih zakona gde je jedna od glavnih razlika način finansiranja rada institucija. Dve institucije u Donjoj Austriji imaju specijalan status.

Turizam

[uredi | uredi izvor]

Turizam zauzima veoma važno mesto u privredi Austrije. U tome prednjači pokrajina Tirol (centar-Inzbruk) na zapadu zemlje, koja ostvaruje skoro polovinu ukupnih austrijskih prihoda od turizma. Razvijen je i hotelski i seoski turizam, a turisti dolaze leti i zimi. Znatne prihode od turizma ostvaruje Beč.

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ u pojedinim regijama: slovenački, hrvatski, mađarski

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Die Bevölkerung nach Umgangssprache, Staatsangehörigkeit und Geburtsland” (PDF). Statistik Austria. Приступљено 17. 11. 2010. 
  2. ^ „Austria”. Encyclopædia Britannica. 31. 5. 2009. Архивирано из оригинала 19. 4. 2009. г. Приступљено 31. 5. 2009. 
  3. ^ „Surface water and surface water change”. Organisation for Economic Co-operation and Development (OECD). Архивирано из оригинала 24. 3. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2020. 
  4. ^ a b v g „World Economic Outlook Database, April 2025” (na jeziku: engleski). 
  5. ^ „Human Development Report 2025” (PDF). United Nations Development Programme. 6. 5. 2025. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 5. 2025. г. Приступљено 6. 5. 2025. 
  6. ^ „Austria”. 
  7. ^ „Alps”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Online. 11. 6. 2009. Архивирано из оригинала 1. 6. 2009. г. Приступљено 12. 6. 2009. 
  8. ^ „Geography and Climate”. 
  9. ^ „Wildspitze”. 
  10. ^ Lista planinskih vrhova preko 3.000 m
  11. ^ „Rivers in Austria: Danube, Inn, Traun, Enns”. 
  12. ^ „Average Conditions, Vienna, Austria”. British Broadcasting Corporation. 2006. Архивирано из оригинала 2. 12. 2010. г. Приступљено 24. 5. 2009. 
  13. ^ Klima. Central Institute for Meteorology and Geodynamic
  14. ^ „Average Conditions, Vienna, Austria”. British Broadcasting Corporation. 2006. Архивирано из оригинала 2. 12. 2010. г. Приступљено 24. 5. 2009. 
  15. ^ a b „Austrian Meteorological Institute”. Архивирано из оригинала 12. 8. 2012. г. Приступљено 12. 8. 2012. 
  16. ^ „Climate-Data.org”. Архивирано из оригинала 15. 4. 2017. г. Приступљено 15. 4. 2017. 
  17. ^ Zampieri, Matteo; Scoccimarro, Enrico; Gualdi, Silvio (2013). „Atlantic influence on the Alps”. Environmental Research Letters. 8: 034026 (3). Bibcode:2013ERL.....8c4026Z. ISSN 1748-9326. doi:10.1088/1748-9326/8/3/034026 Слободан приступ. 
  18. ^ a b v g Мишић, Милан, ur. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. str. 83. ISBN 86-331-2075-5. 
  19. ^ „Venus of Willendorf”. 
  20. ^ Lonnie Johnson 17
  21. ^ a b „Noricum”. 
  22. ^ „Rome's metropolis on the Danube awakens to new life”. Archäologischer Park Carnuntum. Archäologische Kulturpark Niederösterreich Betriebsgesellschaft m.b.H.. Архивирано из оригинала 16. 1. 2010. г. Приступљено 20. 2. 2010. 
  23. ^ Vocelka 2002
  24. ^ „Early Middle Ages”. 
  25. ^ „Oton III.”. 
  26. ^ „Prijevod "finski jezik" u srpski”. 
  27. ^ „Habsburg”. 
  28. ^ „Habsburg-Lorraine”. 
  29. ^ „Franz Josef I”. Архивирано из оригинала 23. 01. 2024. г. Приступљено 23. 01. 2024. 
  30. ^ „The Austro-Hungarian Empire”. 
  31. ^ „The Annexation of Bosnia-Herzegovina, 1908”. Mtholyoke.edu. Архивирано из оригинала 14. 10. 2017. г. Приступљено 25. 3. 2013. 
  32. ^ Brook-Shepherd 1998, str. 246.
  33. ^ Brook-Shepherd 1998, str. 245.
  34. ^ Ian Kershaw, 2001, Hitler 1936—1945: Nemesis. str. 83
  35. ^ Manfried Rauchensteiner: Der Sonderfall. Die Besatzungszeit in Österreich 1945 bis 1955 (The Special Case. The Time of Occupation in Austria 1945 to 1955), edited by Heeresgeschichtliches Museum / Militärwissenschaftliches Institut (Museum of Army History / Institute for Military Science), Vienna 1985
  36. ^ Lonnie Johnson 153
  37. ^ Brook-Shepherd 1998, str. 447, 449.
  38. ^ „Austria's Permanent Neutrality”. New Austrian Information. 16. 12. 2015. Архивирано из оригинала 13. 02. 2021. г. Приступљено 4. 2. 2021. 
  39. ^ „Chapter XXVI: Disarmament – No. 9 Treaty on the Prohibition of Nuclear Weapons”. United Nations Treaty Collection. 2019-07-06. 
  40. ^ „122 countries adopt 'historic' UN treaty to ban nuclear weapons”. CBC News. 7. 7. 2017. 
  41. ^ Prodhan, Georgina (20. 1. 2013). „Neutral Austria votes to keep military draft”. Reuters. Приступљено 4. 2. 2021. 
  42. ^ „Austria”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. 14. 5. 2009. Архивирано из оригинала 10. 01. 2021. г. Приступљено 31. 5. 2009. 
  43. ^ „Defence Data”. europa.eu. septembar 2025. Архивирано из оригинала 3. 6. 2014. г. Приступљено 4. 4. 2014. 
  44. ^ „Austria 1920 (reinst. 1945, rev. 2013)”. Constitute. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 17. 3. 2015. 
  45. ^ „Austria Renewable Energy Fact Sheet” (PDF). Europe's Energy Portal. 23. 1. 2008. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 6. 2009. г. Приступљено 20. 5. 2009. 
  46. ^ „Renewable energy in Europe”. Eurobserv'er. Europe's Energy Portal. 2006. Архивирано из оригинала 20. 5. 2009. г. Приступљено 20. 5. 2009. 
  47. ^ „TOURISMUS IN ÖSTERREICH 2007” (PDF) (na jeziku: nemački). BMWA, WKO, Statistik Austria. maj 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 12. 2008. г. Приступљено 18. 11. 2008. 
  48. ^ a b „UNTWO World Tourism Barometer” (PDF). UNTWO. jun 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 10. 2008. г. Приступљено 18. 11. 2008. 
  49. ^ „World Directory of Minorities and Indigenous Peoples – Austria: Turks”. Архивирано из оригинала 29. 04. 2011. г.. .
  50. ^ „Beč: Božić na gastarbajterski način | Evropa | Deutsche Welle | 07.01.2010”. Dw-world.de. Архивирано из оригинала 4. 11. 2013. г. Приступљено 25. 4. 2010. 
  51. ^ Palić, Svetlana (17. 7. 2011). „Četiri miliona Srba našlo uhlebljenje u inostranstvu”. Blic. Архивирано из оригинала 26. 10. 2015. г. Приступљено 28. 4. 2016. „Austriji (300.000)” 
  52. ^ „Serben-Demo eskaliert in Wien”. 20 Minuten. 20 Minuten Online. 2008. Архивирано из оригинала 23. 2. 2012. г. Приступљено 28. 4. 2016. 
  53. ^ „Srbi u Austriji traže status nacionalne manjine”. Blic. 2. 10. 2010. Архивирано из оригинала 9. 1. 2015. г. Приступљено 28. 4. 2016. „"Srba u Austriji ima oko 300.000, po brojnosti su drugi odmah iza Austrijanaca i više ih je od Slovenaca, Mađara i Gradištanskih Hrvata zajedno, koji po državnom ugovoru iz 1955. godine imaju status nacionalne manjine u Austriji", navodi se u saopštenju.” 
  54. ^ „Population Forecasts” (PDF). www.statistik.at. 
  55. ^ Minahan, James (2000). One Europe, many nations: a historical dictionary of European national groups. Greenwood Publishing Group. str. 769. ISBN 978-0-3133-0984-7. Архивирано из оригинала 21. 3. 2015. г. Приступљено 25. 5. 2013. 
  56. ^ Cole, Jeffrey. Ethnic groups of Europe. str. 23. 
  57. ^ „Austria – people and society – ethnic groups”. CIA – The world fact book. Архивирано из оригинала 10. 01. 2021. г. Приступљено 29. 5. 2013. 
  58. ^ Rockwell, John (17. 7. 1989). „Herbert von Karajan Is Dead; Musical Perfectionist was 81”. The New York Times. str. A1. Архивирано из оригинала 12. 7. 2018. г. Приступљено 27. 7. 2018. 
  59. ^ van Brugen, Sophie (11. 5. 2014). „Austria's Conchita Wurst wins Eurovision Song Contest”. BBC. Приступљено 23. 8. 2022. 
  60. ^ WIPO (2022). Global Innovation Index 2022, 15th Edition. www.wipo.int (na jeziku: engleski). World Intellectual Property Organization. ISBN 978-9-2805-3432-0. doi:10.34667/tind.46596. Приступљено 2022-11-16. 
  61. ^ „Release of the Global Innovation Index 2020: Who Will Finance Innovation?”. World Intellectual Property Organization (na jeziku: engleski). Приступљено 2021-09-02. 
  62. ^ „Global Innovation Index 2019”. World Intellectual Property Organization (na jeziku: engleski). Приступљено 2021-09-02. 
  63. ^ „RTD - Item”. ec.europa.eu. Приступљено 2021-09-02. 
  64. ^ „Global Innovation Index”. INSEAD Knowledge (na jeziku: engleski). 2013-10-28. Архивирано из оригинала 2. 9. 2021. г. Приступљено 2021-09-02. 
  65. ^ Horak, Roman; Spitaler, Georg (2003). „Sport, Space and National Identity: Soccer and Skiing as Formative Forces: On the Austrian Example”. American Behavioral Scientist. 46 (11): 1508—18. S2CID 144319167. doi:10.1177/0002764203046011004. 
  66. ^ Horak, Roman; Spitaler, Georg (2003). „Sport, Space and National Identity: Soccer and Skiing as Formative Forces: On the Austrian Example”. American Behavioral Scientist. 46 (11): 1508—1518. S2CID 144319167. doi:10.1177/0002764203046011004. 
  67. ^ „YOG Innsbruck 2012: Relive the announcement”. International Olympic Committee. 12. 12. 2008. Архивирано из оригинала 16. 12. 2008. г. Приступљено 24. 12. 2008. 
  68. ^ „Österreichischer Fußballbund”. ÖFB (na jeziku: nemački). 2009. Архивирано из оригинала 28. 6. 2009. г. Приступљено 17. 6. 2009. 
  69. ^ Marschick, Matthias (leto 2011). „Austrian Sport and the Challenges of Its Recent Historiography”. Journal of Sport History. 38 (2): 189—198. JSTOR 10.5406/jsporthistory.38.2.189. S2CID 145300546. doi:10.5406/jsporthistory.38.2.189. 
  70. ^ Norden, Gilbert (proleće 2001). „Austrian Sport Museums” (PDF). Journal of Sport History. 28 (1): 87—107. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 1. 2017. г. Приступљено 3. 1. 2017. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аустрија&oldid=31742013”