Жикица Јовановић Шпанац

ЖИКИЦА ЈОВАНОВИЋ ШПАНАЦ
Жикица Јовановић Шпанац
Датум рођења	1914.
Место рођења	Ваљево, Краљевина Србија
Датум смрти	13. март 1942. (28 год.)
Место смрти	Радановци, код Косјерића, Србија
Професија	студент
Члан КПЈ од	1935.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат Народноослободилачка борба
Народни херој од	6. јула 1945.

Живорад Жикица Јовановић Шпанац (1914 — 1942), учесник шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у Западној Србији и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 1914. године у Ваљеву. После завршене основне школе уписао се у ваљевску гимназију, из које је касније избачен јер је дошао у додир са радничким покретом и ширио марксистичке идеје. Даље школовање је наставио у Београду, где је касније почео да студира југословенску књижевност на Филозофском факултету.

Током студентских дана још активније учествује у акцијама студената Београдског универзитета. Због своје политичке активности и опредељености за раднички покрет примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије 1935. године. Једно време је радио и као новинар „Политике“, одакле је избачен 1936. године.

Имао је 22 године када се 1937. године, пред дипломски испит, упутио у Шпанију да помогне радницима Мадрида и Андалузије у њиховој борби против фашизма. Борио се на страни Народне републике Шпаније.

Пред полазак у Шпанију, рекао је својим родитељима да иде на студије у Француску. Из Шпаније је својој мајци то у једном писму објаснио следећим речима: „Мајко, ја нисам могао остати слеп и глув за болове и дозиве човечанства. Ја то нисам могао. Ја волим човека. Ти си ми удахнула ту љубав. Разуми то и, молим те, опрости ми што сам ти нанео бол. Теби и оцу...“

После слома Шпанске републике, 1939. године, заједно са осталим борцима Интернационалних бригада прешао је у Француску, где је око годину дана провео у логорима. Септембра 1940. године, с једном групом југословенских добровољаца вратио су у Југославију.

Одмах по доласку у Краљевину Југославију је ухапшен и испитиван од стране специјалне полиције. Али га то није зауставило да настави своје револуционарно-побуњеничке активности. Учествовао је у демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. године. Када је почео Априлски рат у Југославији, пријавио се као добровољац, али га Краљевска војска није примила.

Споменик Жикици Јоавновићу, на месту његове погибије, код села Радановци

После капитулације и окупације Краљевине Југославије, заједно са другим комунистима радио је на организовању устанка у западној Србији. Окружни комитет КПЈ за Ваљево донео је 25. јуна 1941. године одлуку о формирању Ваљевског партизанског одреда и одред је формиран 11. јула. Али је Жикица још раније, заједно са др. Мишом Пантићем и Чедом Милосављевићем, формирао Рађевску партизанску чету и постао њен политички комесар.

Са својом четом он је извео прву устаничку акцију у Србији, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, код Крупња. Тада је пиштољем (носио је два пиштоља на боковима, као и сви комесари из шпанског рата) убио два жандарма - наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића који су дошли да растуре народни збор на коме је Жикица одржао антифашистички говор. Тај дан се у СФРЈ сматрао почетком устанка народа Србије против окупатора и славио се као Дан устанка (Окружни суд у Шапцу донео је 2009. године пресуду о рехабилитацији ове двојице жандарма).

Жикица се касније са својом четом прикључио Ваљевском партизанском одреду у ком је најпре обављао дужност команданта, а потом политичког комесара батаљона. После Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизанских јединица у Санџак, новембра 1941. године, остао је у западној Србији. Са преосталим борцима учествовао је у борбама са далеко надмоћнијим Немачким и Недићевим јединицама.

Јануара 1942. године постао је члан штаба Групе партизанских одреда западне Србије и учествовао у многим борбама: код села Ба и Планинца, код Мионице, у селу Комирићу, код Крупња и околини Ваљева. Током фебруара учествовао је у борбама јужно од Ваљева, на планинама Маљену и Повлену. Погинуо 13. марта 1942. године у 27-ој години живота, у борби против четника у селу Радановцу, код Косјерића

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на предлог Врховног команданта Југословенске армије маршала Јосипа Броза Тита, прогашен је за народног хероја 6. јула 1945. године.

Литература

Портал НОБ Део искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.

• Народни хероји Југославије. „Младост“, Београд 1975. година.