Жикица Јовановић Шпанац

Из Википедије, слободне енциклопедије

ЖИКИЦА ЈОВАНОВИЋ ШПАНАЦ
Жикица Јовановић Шпанац
Датум рођења	1914.
Место рођења	Ваљево, Краљевина Србија
Датум смрти	13. март 1942.
Место смрти	Радановци, код Косјерића, Србија
Професија	студент
Члан КПЈ од	1935.
Народни херој од	6. јула 1945.

Живорад Жикица Јовановић Шпанац (1914—1942), шпански борац, један од организатора устанка у Западној Србији и народни херој Југославије.

Садржај 1 Биографија 1.1 Шпански грађански рат 1.2 Народноослободилачка борба 2 Литература

[уреди] Биографија

Рођен је 1914. године у Ваљеву. После завршене основне школе уписао се у ваљевску гимназију, из које је касније избачен јер је дошао у додир са радничким покретом и ширио марксистичке идеје. Даље школовање је наставио у Београду, где је касније почео да студира југословенску књижевност на Филозофском факултету.

Током студентских дана још активније учествује у акцијама студената Београдског универзитета. Због своје политичке активности и опредељености за раднички покрет примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије 1935. године. Једно време је радио и као новинар "Политике", одакле је избачен 1936. године.

[уреди] Шпански грађански рат

За више информација видети Шпански грађански рат и Југословенски шпанци

Имао је 22 године када се 1937. године, пред дипломски испит, упутио у Шпанију да помогне радницима Мадрида и Андалузије у њиховој борби против фашизма. Борио се на страни Народне републике Шпаније.

Пред полазак у Шпанију, рекао је својим родитељима да иде на студије у Француску. Из Шпаније је својој мајци то у једном писму објаснио следећим речима:

"Мајко, ја нисам могао остати слеп и глув за болове и дозиве човечанства. Ја то нисам могао. Ја волим човека. Ти си ми удахнула ту љубав. Разуми то и, молим те, опрости ми што сам ти нанео бол. Теби и оцу..."

После слома Шпанске републике, 1939. године, заједно са осталим борцима Интернационалних бригада прешао је у Француску, где је око годину дана провео у логорима. Септембра 1940. године, с једном групом југословенских добровољаца вратио су у Југославију.

Одмах по доласку у Краљевину Југославију је ухапшен и испитиван од стране специјалне полиције. Али га то није зауставило да настави своје револуционарно-побуњеничке активности.

Учествовао је у демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. године. Када је почео Априлски рат у Југославији, пријавио се као добровољац, али га Краљевска војска није примила.

[уреди] Народноослободилачка борба

За више информација погледајте Народноослободилачка борба

После капитулације и окупације Краљевине Југославије, заједно са другим комунистима радио је на организовању устанка у западној Србији. Окружни комитет КПЈ за Ваљево донео је 25. јуна 1941. године одлуку о формирању Ваљевског партизанског одреда и одред је формиран 11. јула. Али је Жикица још раније формирао Рађевску партизанску чету и постао њен политички комесар.

Са својом четом он је извео прву устаничку акцију у Србији, 7. јула 1941. године у селу Белој Цркви, код Ваљева. Тада је пиштољем (носио је два пиштоља на боковима, као и сви комесари из шпанског рата) убио два жандарма, који су дошли да растуре народни збор на коме је Жикица одржао анти-нацистички говор. Тај дан се у СФРЈ сматрао почетком устанка народа Србије против окупатора.

Жикца се касније са својом четом прикључио Ваљевском НОП одреду у ком је најпре обављао дужност команданта, а потом политичког комесара батаљона.

После Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизанских јединица у Санџак, новембра 1941. године, остао је у западној Србији. Са преосталим борцима учествовао је у борбама са далеко надмоћнијим Немачким и Недићевим јединицама

Јануара 1942. године постао је члан штаба Групе партизанских одреда западне Србије и учествовао у многим борбама: код села Ба и Планинца, код Мионице, у селу Комићу, код Крупња и околини Ваљева. Током фебруара учествовао је у борбама јужно од Ваљева, на планинама Маљену и Повлену. Погинуо 13. марта 1942. године у 27-ој години живота, у борби против четника у селу Радановцу, код Косјерића

За народног хероја проглашен је 6. јула 1945.

[уреди] Литература

• Народни хероји Југославије. „Младост“, Београд 1975. година.