Ilija Trifunović Birčanin

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ilija Trifunović-Birčanin
Ilija Trifunović-Birčanin with his band.jpg
Vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin sa svojim komitama
Puno imeIlija Trifunović-Birčanin
Datum rođenja(1877-07-20)20. jul 1877.
Mesto rođenjaTopola
 Kneževina Srbija
Datum smrti3. februar 1943.(1943-02-03) (65 god.)
Mesto smrtiSplit
 Kraljevina Italija

Ilija Trifunović-Birčanin (Topola, 20. jul 1877[1] — Split, 3. februar 1943) je bio srpski četnik i četnički vojvoda iz vremena Borbe za Makedoniju 1902-1912. u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu. U međuratnom periodu bio je predsedik udruženja starih četnika i od 1932. predsednik Narodne odbrane.

Bio je učesnik vojnog puča od 27. marta. Posle Aprilskog rata 1941. izbegao je u selo Gornje Lipovo kod Kolašina. Septembra 1941. je otišao u Split gde se povezao sa italijanskim okupatorom i s njim sklopio sporazum o saradnji. Iz Splita je organizovao četničke jedinice po Dalmaciji, Lici i Bosanskoj krajini i stavio ih u službu okupatora. U proleće 1942. Dragoljub Mihailović je Trifunovićev štab imenovao za štab zapadno-bosanskih, ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojno-četničkih odreda. Do kraja 1942. Trifunović je ostvario legalizaciju četničkih jedinica kod italijanskog okupatora, njihovo redovno snabdevanje borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima. Umro je od srčanog udara 3. februara 1943. godine u Splitu.

Biografija[uredi]

Četničke borbe[uredi]

Sledeći primer nacionalno oduševljene omladine u Srbiji sa početka 20. veka Trifunović se upisuje u četnike i odlazi u Staru Srbiju.

Već 1906. godine primljen je kao štabni četnik u četu vojvode Petka Ilića, i četovao po Skopskoj crnoj gori kao komita,[1] a zatim sa vojvodom Vukom u Kumanovskom kraju i tamo je ostao do Balkanskih ratova (1912/1913).[1] Od 1911. komandovao je svojom četom.[1] Učestvovao je u borbi kod Šumate Trnice 1912.

Učestvovao je u oba Balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu pod komandom Vojvode Vuka. i ujesen 1916. U žestokim borbama na Sivoj Steni teško je ranjen u ruku, koja je nakon pogoršanja morala biti amputirana. Na Sivoj Steni je život izubio Vojvoda Vuk pa je odlukom četnika Trifunović dobio vojvodsko dostojanstvo.[2]

Međuratna delatnost[uredi]

U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji.

Predsednik četničkog udruženja Srpska narodna odbrana (SNO) postao je 1932. Bio je izabran za velikoga čelnika Orjune.[1] Učestvovao je u organizovanju i izvođenju puča od 27. marta 1941.[3]

Drugi svetski rat[uredi]

Izveštaj četničkog kapetana Radovana Ivaniševića Dragoljubu Mihailoviću o Trifunovićevoj saradnji sa Italijanima.

Posle Aprilskog rata izbegao je u selo Lipovo kod Kolašina. U septembru ili oktobru 1941. je došao u Split.[4] Tada oko njega počinju da se skupljaju istaknuti nacionalisti iz Splita i okolnih gradova. Četnički pokret je ovde tada već bio otvorenom u sukobu sa partizanima, i to je podstaklo četničke komandante da sklope niz lokalnih sporazuma o saradnji sa italijanskim okupacionim snagama, na osnovu jakih uzajamnih želja da se partizanski ustanak uguši. Jedan od takvih italijansko-četničkih sporazuma je zaključen na sastanku u Splitu između Trifunović-Birčanina, Dobroslava Jevđevića i Anđela de Mateisa, obaveštajnog oficira italijanskog 6. armijskog korpusa.[5] Prihvatio je četnički pokret Dragoljuba Mihailovića. Dragoljub Mihailović je bio svestan kolaboracionističkih aranžmana koji su sklopili Jevđević i Trifunović-Birčanin i tolerisao ih je. Pored Jevđevića, sa kojim je blisko sarađivao sa italijanskim snagama, potčinjeni komandanti Trifunović-Birčanina bili su Momčilo Đujić (severna Dalmacija), Ilija Mihić i Slavko Bjelajac (Lika) i Petar Baćović (Hercegovina i jugoistočna Bosna).[4]

U martu 1942. dobija pismeno ovlašćenje od Draže Mihailovića da može da vodi vojne i političke akcije u Dalmaciji i Hercegovini i pritom je Iliju Birčanina postavio za komandanta oblasti Dalmacije, Like, Korduna i Primorja.

Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane organizovao centre otpora u Sloveniji. Prvi put se sastao sa Dražom Mihailovićem u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini.

U Pustopolju su doneti važni zaključci za buduću akciju i određena su prava i dužnosti svih komandanata. Tom prilikom najvažniji predmet razgovora je bio plan kako da se četničke snage domognu jadranskih obala i prilaza moru, da bi se u datom trenutku stvorili mostobrani za iskrcavanje savezničkih trupa. Izvođenje ovog plana bilo je povereno vojvodi Birčaninu. O tome je izveštena i vlada i saveznici.

Nakon toga, jedna podmornica na Korčuli donela je za vojvodu Birčanina radio-stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Vojvoda Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode.

Italijani su 23. juna uz pomoć Ilije Trifunovića-Birčanina, osnovali prve jedinice Dobrovoljačke antikomunističke milicije, posvećenih uništenju komunizma i pod kotrolom Italijana[6]. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama.[traži se izvor] Od septembra 1942. četnici su pokušavali da ubede Italijane da izvrše veliku antipartizansku operaciju u svojoj okupacionoj zoni. Trifunović Birčanin se sreo sa italijanskim generalom Mario Roata 10. i 21. septembra. Trifunović ga je podsticao da preuzme akciju protiv partizana u oblasti Prozora i Livna i ponudio pomoć 7.500 četnika pod uslovom da Italijani obezbede oružje i druge potrebe.[7] Na sastanku 10. septembra Trifunović-Birčanin je izjavio Roati da nije pod komandom Dragoljuba Mihailovića, ali da se sa njim sastao 21. jula u Avtovcu i da ima njegovo odobrenje za saradnju sa Italijanima. Krajem septembra ili početkom oktobra, odgovarajući na poruku od Trifunović-Birčanina datiranu na 20. septembar, Mihajlović ga je pohvalio za držanje i visoko shvatanje nacionalne linije na tim razgovorima.[7]

Posle kontakata sa Trifunovićem-Birčaninom i Dobrosavom Jevđevićem, Roata je sa četnicima 29. septembra potpisao sporazum kojim su regulisane legalizacija četničkih odreda pod italijanskom vojnom upravom u Bosni i Hercegovini, izdavanje četnicima plata, hrane, uniformi, oružja, municije i ostalog ratnog materijala za borbu protiv partizana. Na osnovu ovog sporazuma italijanska okupaciona komanda uputila je četnike u borbu protiv partizana kod Prozora, u oktobru 1942, kao i na druga bojišta.


Nakon njegove smrti to pravo da imenuje četnilčke vojvode pripalo jedino Draži Mihailoviću, kao ministru vojnom. Time je pokušano da se ne ugasi tradicija vojvodstva u Srbiji.

Na početku svog delovanja u Dalmaciji, vojvoda Birčanin je formirao prve grupe mladih Hrvata koji su bili jugoslovenski orijentisani, a najvećim delom su u te grupe ulazili studenti i radnici. Njima je priključio mlade borce iz Šibenika i ostalih obližnjih mesta na moru.

Na taj način je formirali su odred koji se zvao „Odred Vojvode Birčanina“, i Splitsko-Šibenička brigada.

Teško se razboleo u Splitu. Pred kraj života je unapredio još neke oficire JVuO u čin četničkog vojvode.

Umro je u Splitu 3. februara 1943.

Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda.

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Beograd 1929, knjiga 1, 210
  2. ^ Ilija. Ž. Trifunović, Krv četnika, Beograd 1930, 7-12.
  3. ^ Beli ruski knez! | Ostali članci | Novosti.rs, Pristupljeno 31. 3. 2013.
  4. 4,0 4,1 Tomasevich 1975, str. 218.
  5. ^ Ramet 2006, str. 147.
  6. ^ Rodogno 2006, str. 307–308.
  7. 7,0 7,1 Tomasevich 1975, str. 233.

Literatura[uredi]