Rusko-turski rat (1877—1878)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Rusko-turski rat (1877—1878)

Spomenik bici kod Plevne palim ruskim borcima u moskovskome naselju Kitaj-gorod
Vreme24. april 1877. — 3. mart 1878.
Mesto
Bugarska
Ishod Pobeda Rusije, Rumunije i Srbije
Sukobljene strane

 Ruska Imperija
Rumunija Kneževina Rumunija

 Kneževina Srbija
 Knjaževina Crna Gora
Bugarski dobrovoljci		  Osmansko carstvo
Jačina
  • Rusko carstvo:
    Inicijalno: 185.000 u Dunavskoj armiji, 75.000 u Karpatskoj armiji[1]
    Ukupno: 260.000 u četiri korpusa[2][3]
 Otomansko casrstvo:
Inicijalno: 70.000 na Kavkazu
Ukupno: 281.000[4]
Žrtve i gubici
  • Rusko carstvo
    • 15.567–30.000 ubijeno[5][6]
    • 81.166 umrlo od bolesti
    • 56.652 ranjeno
    • 1.713 umrlo od rana[5]
  • Rumunija
    • 4.302 ubijeno ili nestalo
    • 3.316 ranjeno
    • 19.904 bolesno[7]
  • Bugarska
    • 2.456 ubijeno ili ranjeno[8]
    • Nekoliko hiljada ukupnih vojnih smrti (uglavnom bolesti)
  • Srboka i Crna Gora
    • 2.400 bolesno i ranjeno[8]
  • ~30.000 ubijeno[9]
  • 60.000–90.000[9] died from wounds and diseases
  • ~110.000 zarobljeno[10]

Rusko-turski rat 1877—78. (tur. 93 Harbi, „rat iz '93.“[a]) bio je rat evropskih velikih sila, Ruske Imperije i Osmanskog carstva. U Rusko-turskom ratu iz 1877—1878, Rusija, Rumunija (Ujedinjene Kneževine Moldavije i Vlaške) i Srbija udružile su se protiv Turske oko autonomije za Bosnu i Hercegovinu. Rusija je odnela pobedu, ali uspesi postignuti Sanstefanskim mirom (1878) ograničeni su na Berlinskom kongresu (1878), kojeg su nametnule Britanija i Austrougarska.[11]

Uzrok[uredi | uredi izvor]

Velika istočna kriza započeta ustankom u Bosni (1875) ponovo je dovela do rusko-turskog rata (1877—1878). Prethodno su u Rajsštatu Rusija i Austrougarska sklopile sporazum o podeli interesnih sfera na Balkanu.[12] Rusija je morala popuštati i u ugovorima u Beču i Pešti, u januaru i martu 1877, priznala je Austrougarskoj pravo, kao cenu za njenu neutralnost, da može, u po sebe povoljnom trenutku, izvršiti okupaciju Bosne i Hercegovine. Sklopivši tajni ugovor sa Austrougarskom Rusija je objavila Turskoj rat 12/24. aprila 1877.[13]

Ratna dejstva[uredi | uredi izvor]

Rusi prelaze Dunav, Dikolaj Dmitrijev-Orenburgski, 1883.
Borbe u blizini Ivanova-Čiflika

Ruska vojska se preko Rumunije, koja je bila njen saveznik, spustila na Dunav i prebacila preko reke. U isto vreme nastupala je i ruska vojska na kavkaskoj granici.[14] Turska je pružila neočekivano žestok otpor ruskoj vojsci kod Šipke i Plevne, gde se istakao turski komandant Osman-paša.[12] Zbog slabog naoružanja, neorganizovanosti i nesposobnosti komandanata, rat sa slabom Turskom pretvorio se u težak zadatak.[14]

Posle ruskih uspeha u Šipki i posle pada Plevne ušla je u rat ponovo i Srbija, 2/13. (po novom kalendaru) decembra.[13] U drugi deo rata srpska vojska je ušla bez ruskih dobrovoljaca, a pod komandom generala Save Grujića, podeljena u pet korpusa. Ofanziva je bila usmerena prema istoku i jugoistoku. Zauzeti su Kula, Prokuplje, Pirot, Niš (11. januar 1878), Leskovac, Vranje, a deo srpske vojske prodro je do Gračanice na Kosovu.[15] Turci su na bugarskom bojištu bili potpuno slomljeni i nisu mogli više da zaustave rusko prodiranje. Kad su Rusi prešli Balkan, Turska je, potpuno klonula, zatražila mir. Primirje je sklopljeno u Jedrenu 17. januara 1878., a potom i mir u San Stefanu, u blizini Carigrada, 21. februara.[13]

Turci se predaju kod Nikopolja

Mir[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Sanstefanski mir
Berlinksi kongres, naslikao Anton fon Verner
Napred u sredini Oto fon Bizmark

Sanstefanski mir (1878), mirovni sporazum koji je osmanskoj vlasti nametnula Rusija krajem Rusko-turskog rata. Ovim sporazumom ustanovljeno je nezavisno bugarsko knežestvo, u čiji je sastav ušao veći deo Makedonije, pri čemu su Osmanskom carstvu oduzete još neke teritorije u Evropi, a Rusiji vraćen deo prostranstva koji su Turci osvojili na azijskom kontinentu. Sanstefanski mir nije bio po volji Austrougarskoj, pa ni Velikoj Britaniji, te je unekoliko modifikovan na Berlinskom kongresu održanom iste, 1878. godine.[11] Sanstefanski Ugovor je morao biti revidiran. Protiv njega su naročito protestovale Engleska i Austrija, kojima podjednako nije išlo u račun jačanje Rusije i njenog uticaja i jačanje Slovenstva uopšte.[13]

Berlinski kongres[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Berlinski kongres

Glavni aspekt berlinskog sporazuma od 13. jula bilo je svođenje teritorija velike autonomne kneževine Bugarske na trećinu od onih koje je dobila Sanstefanskim mirom – bila je podeljena na tri dela (na užu Bugarsku i Istočnu Rumeliju, u vazalnom odnosu prema Turskoj, i Makedoniju pod turskom upravom). Srbija je dobila nezavisnost i teritorijalno proširenje (niški, pirotski, toplički i vranjski okrug), a Crna Gora izlaz na more i gradove Nikšić, Podgoricu, Kolašin, Bar i Ulcinj, dok je Rumuniji pripala Severna Dobrudža. Austrougarska je dobila pravo na okupaciju Bosne i Hercegovine i zavođenje mira i držanje garnizona u Novopazarskom sandžaku, čime je osim severne izbila na zapadnu i delimično južnu srpsku granicu. Berlinskim sporazumom Rusiji je pripala južna Besarabija i gradovi Batumi, Kars i Ardagan.[16] Po predlogu Engleske, a po unapred stvorenom sporazumu, Austrougarskoj je poveren mandat okupacije Bosne i Hercegovine i vojničko posedanje „do iza Mitrovice“. Ona je uzela Novopazarski sandžak sa jasnom namerom da rastavlja Srbiju od Crne Gore i da tim posedom otvori sebi dalji put prema Solunu.[13]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Stanje stvoreno Berlinskim kongresom otežalo je u najvećoj meri uspostavljanje saradnje između balkanskih zemalja na odbrani zajedničkih interesa. Deobu Sanstefanske Velike Bugarske Bugari su primili kao tešku nepravdu. Susedi Bugara, Srbi i Grci, videli su u istoj toj Bugarskoj najveću opasnost po svoj nacionalni opstanak. Da spreče njeno stvaranje, iako su bili nezadovoljni Berlinskim ugovorom, oni su bili rešeni da ne dopuste nikakvu izmenu tog ugovora koja bi stvoreni odnos snaga poremetila u korist Bugarske.[17] Srbi su očekivali više i od ratova protiv Turske i od odluka Berlinskog kongresa. Očekivalo se više i od Rusije, koja je zarad svojih imperijalnih interesa, ispoljenih u stvaranju Velike Bugarske, žrtvovala Srbe Austrougarskoj.[15]

Markica u čast Rusko Turskog rata 1876-1878

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U turskom lunarnom kalendaru, ova godina je bila 1293.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Timothy C. Dowling. Russia at War: From the Mongol Conquest to Afghanistan, Chechnya, and Beyond. 2 Volumes. ABC-CLIO, 2014. P. 748
  2. ^ Menning 2000, str. 55
  3. ^ Olender 2017, str. 88
  4. ^ Mernikov, AG (2005), Spektor A. A. Vsemirnaя istoriя voйn (na jeziku: ruski), Minsk, str. 376 
  5. ^ a b Urlanis, Boris C. (1960). „Voйnы v period domonopolističeskogo kapitalizma (Č. 2)”. Voйnы i narodonaselenie Evropы. Lюdskie poteri vooružennыh sil evropeйskih stran v voйnah XVII—XX vv. (Istoriko-statističeskoe issledovanie) [Wars and the population of Europe. Human losses of the armed forces of European countries in the wars of the 17th–20th centuries (Historical and statistical research)] (na jeziku: ruski). M.: ru. str. 104—105, 129 § 4. 
  6. ^ Büyük Larousse, cilt VII, s.3282 – 3283, Milliyet Yayınları (1986)
  7. ^ Scafes, Cornel, et al., Armata Romania in Razvoiul de Independenta 1877–1878 (The Romanian Army in the War of Independence 1877–1878). Bucuresti, Editura Sigma, 2002, p. 149 (Romence)
  8. ^ a b Urlanis, Boris C. Voйnы i narodonaselenie Evropы, Častь II, Glava II. 
  9. ^ a b Mernikov A. G.; Spektor A. A. (2005). Vsemirnaя istoriя voйn. Mn.: Harvest. ISBN 985-13-2607-0. 
  10. ^ „Turkish prisoners of war 1877–1878 : accommodation, keeping, relationships with the population of the Russian provinces”. Arhivirano iz originala 14. 04. 2021. g. Pristupljeno 12. 11. 2022. 
  11. ^ a b ENCIKLOPEDIJA Britanika, P-R. - Beograd: Politika: Narodna knjiga. (2005). str. 192.
  12. ^ a b Dr Radoš Ljušić, Istorija za treći razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, Zavod za udžbenike, Beograd (2007). str. 180.
  13. ^ a b v g d Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  14. ^ a b Kosta Nikolić, Nikola Žutić, Momčilo Pavlović, Zorica Špadijer. ISTORIJA za treći razred gimnazije prirodno-matematičkog smera i četvrti razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, Zavod za udžbenike, Beograd (2009). str. 9.
  15. ^ a b Dr Radoš Ljušić, Istorija za treći razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, Zavod za udžbenike, Beograd (2007). str. 259-260
  16. ^ SRPSKA porodična enciklopedija. Knj. 3. - Beograd: Politika NM: Narodna knjiga-Alfa. (2006). str. 140.
  17. ^ Vojislav Vučković, Diplomatska istorija srpsko-bugarskog rata, Naučno delo, Beograd 1956.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Rusko-turski rat na Vikimedijinoj ostavi.

Video linkovi[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руско-турски_рат_(1877—1878)&oldid=27555366”