Актинијум — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
.
Ред 1: Ред 1:
{{short description|хемијски елемент са атомским бројем 89}}
{{for|AC|наизменична струја}}
{{for|AC|наизменична струја}}
{{Infobox element
{{Хемијски елемент
|engvar=
| група_низ = [[радијум|Ra]] - '''Ac''' - [[торијум|Th]]
|name=Актинијум
| периода_низ = [[лантан|La]]<br />'''Ac'''<br /> {{nbsp}}
|number=89
| периодни_систем = Ac-TableImage.png
|symbol=Ac
| име = Актинијум
|abundance=
| симбол = Ac
|abundance in earth's crust=
| атомски_број = 89
|abundance in oceans=
| скуп = [[актиноид]]
|abundance in solar system=
| категорија коментар = понекад се сматра [[прелазни метал|прелазним металом]]
|left=[[радијум]]
| група = {{nbsp}}
|right=[[торијум]]
| периода = [[7. периода хемијских елемената|7]]
|above=[[lanthanum|-{La}-]]
| густина = 10.070 [[килограм по кубном метру|kg/m<sup>3</sup>]]
|below=([[unbiunium|-{Ubu}-]]){{efn|Or perhaps unquadtrium (Uqt), element 143, mirroring the controversy about whether group 3 should contain lanthanum and actinium or lutetium and lawrencium.}}
| тврдоћа = bd
|category comment=понекад се сматра [[transition metal|прелазним металом]]
| боја = сребрнобела
|period=7
| слика = Electron shell 089 Actinium.svg
|group=3
| опис_слике = Електронски омотач актинијума
|group comment=(понекад се сматра групом н/а)
| атомска_маса = 227 [[јединица атомске масе|u]]
|block=d
| атомски_радијус = 195 [[пикометар|pm]]
|block comment=(понекад се сматра делом [[f-block|-{f}--блока]])
| ковалентни_радијус = без података
|appearance=сребрнасто-бео, сија сабласном плавом светлошћу;<ref>{{cite web |url=http://pubs.acs.org/cen/80th/actinium.html |title=C&EN: It's Elemental: The Periodic Table - Actinium |author=Wall, Greg |date=8 September 2003 |work=C&EN: It's Elemental: The Periodic Table |publisher=Chemical and Engineering News |access-date=2 June 2011}}</ref> понекад са златном нијансом<ref name="Kirby">{{cite book |last1=Kirby |first1=Harold W. |last2=Morss |first2=Lester R. |title=The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements |pages=18 |year=2006 |doi=10.1007/1-4020-3598-5_2 |chapter=Actinium |isbn=978-1-4020-3555-5}}</ref>
| ван_дер_Валсов_радијус = без података
|image name=Actinium sample (31481701837).png
| електронска_конфигурација = <nowiki>[</nowiki>[[радон|Rn]]<nowiki>]</nowiki>6d<sup>1</sup>7s<sup>2</sup>
| енергетски_нивои = 2, 8, 18, 32, 18, 9, 2
|electrons per shell=2, 8, 18, 32, 18, 9, 2
|phase=
| оксидациони_број = 3
|phase comment=
| особине_оксида = базни
|density gplstp=
| кристална_структура = регуларна зидно<br />центрирана
|density gpcm3nrt=10
| агрегатно_стање = чврсто
|melting point K=1500
| температура_топљења = 1.323 [[Келвин|K]] (1.050 [[степен целзијуса|°C]])
|melting point C=1227
| температура_кључања = 3.473 -{K}- (3.200{{nbsp}}°C)
|melting point F=2240
| молска_запремина = 22,55×10<sup>-3</sup> -{m}-³ /[[мол (јединица)|mol]]
|melting point comment=''(процењено)''<ref name=Kirby/>
| топлота_испаравања = 304,6 [[килоџул по молу|kJ/mol]]
|boiling point K=3500±300
| топлота_топљења = 62 -{kJ/mol}-
|boiling point C=3200±300
| притисак_засићене_паре = без података
|boiling point F=5800±500
| брзина_звука = без података
|boiling point comment=''(екстраполисано)''<ref name=Kirby/>
| електронегативност = 1,1 ([[Полингова скала|Паулинг]])<br />1,00 ([[Алредова скала|Алред]])
|triple point K=
| специфична_топлота = без података
|triple point kPa=
| специфична_проводљивост = без података
|critical point K=
| топлотна_проводљивост = 12 [[ват кроз метар-келвин|W/(m*K)]]
|critical point MPa=
| I_енергија_јонизације = 499 -{kJ/mol}-
|heat fusion=14
| II_енергија_јонизације = 1.170 -{kJ/mol}-
|heat vaporization=400
| III_енергија_јонизације = 1.900 -{kJ/mol}-
|heat capacity=27,2
| IV_енергија_јонизације = 4.700 -{kJ/mol}-
|crystal structure=face-centered cubic
| изотопи1 = <!--
|electronegativity=1,1
{| {{table}}
|number of ionization energies=4
! [[изотоп]]
|ionization energy 1=499
! заст.
|ionization energy 2=1170
! [[време полу распада|в. п. р.]]
|ionization energy 3=1900
! [[начин распада|н. р.]]
|atomic radius=
! [[енергија распада|e.r.]] [[мегаелектроноволт|MeV]]
|covalent radius=215
! [[производ распада|п. р.]]
|Van der Waals radius=
|-
|electrical resistivity=
| <sup>225</sup>Ac
|electrical resistivity at 0=
| [[вештачки радиоактиван изотоп|(веш.)]]
|electrical resistivity at 20=
| 10 [[дан]]а
|thermal conductivity=12
| [[распад алфа|α]]
|thermal conductivity 2=
| 5,935
|thermal diffusivity=
| <sup>221</sup>[[францијум|Fr]]
|thermal expansion=
|-
|thermal expansion at 25=
| rowspan="3" | <sup>226</sup>Ac
|speed of sound=
| rowspan="3" | [[вештачки радиоактиван изотоп|(веш.)]]
|speed of sound rod at 20=
| rowspan="3" | 29,37 [[сат]]и
|speed of sound rod at r.t.=
| [[заробљавање електрона|з. е.]]
|magnetic susceptibility=
| 0,640
|magnetic susceptibility ref=
| <sup>226</sup>[[радијум|Ra]]
|Young's modulus=
|-
|Shear modulus=
| [[распад алфа|α]]
|Bulk modulus=
| 5,536
|Poisson ratio=
| <sup>222</sup>[[францијум|Fr]]
|Mohs hardness=
|-
|Vickers hardness=
| [[распад бета минус|β]]<sup>-</sup>
|Brinell hardness=
| 1,117
|CAS number=7440-34-8
| <sup>226</sup>[[торијум|Th]]
|isotopes=
|-
{{infobox element/isotopes decay | mn=225 | sym=-{Ac}- |link=actinium-225
| rowspan="2" | <sup>227</sup>Ac
| rowspan="2" | [[трагови]]
|na=[[trace radioisotope|трагови]] | hl=10&nbsp;-{d}-
|dm=[[alpha decay|α]] | de=5,935 | link1=francium-221 | pn=221 | ps=-{Fr}-}}
| rowspan="2" | 21,773 [[година]]
{{infobox element/isotopes decay3| mn=226 | sym=-{Ac}-
| [[распад алфа|α]]
|na=[[synthetic radioisotope|-{syn}-]] | hl=29,37&nbsp;-{h}-
| 5,042
|dm1=[[beta emission|β<sup>−</sup>]] | de1=1,117 | link1=thorium-226 | pn1=226 | ps1=-{Th}-
| <sup>223</sup>[[францијум|Fr]]
|dm2=[[electron capture|ε]] | de2=0,640 | link2=radium-226 | pn2=226 | ps2=-{Ra}-
|-
|dm3=α | de3=5,536 | link3=francium-222 | pn3=222 | ps3=-{Fr}-}}
| [[распад бета минус|β]]<sup>-</sup>
{{infobox element/isotopes decay2 | mn=227 | sym=-{Ac}-
| 0,045
|na=трагови | hl=21,772&nbsp;-{y}-
| <sup>227</sup>[[торијум|Th]]
|dm1=β<sup>−</sup> | de1=0,045 | link1=thorium-227 | pn1=227 | ps1=-{Th}-
|-
|dm2=α | de2=5,042 | link2=francium-223 | pn2=223 | ps2=-{Fr}-}}
| <sup>228</sup>Ac
|isotopes comment=
| [[вештачки радиоактиван изотоп|(веш.)]]
|discovery and first isolation by=[[Friedrich Oskar Giesel|Фридрих Оскар Гизел]]
| 6,13 [[сат]]и
|discovery date=1902
| [[распад бета минус|β]]<sup>-</sup>
|named by=[[André-Louis Debierne|Андре-Луј Деберн]]
| 2,142
|named date=1899
| <sup>228</sup>[[торијум|Th]]
|QID=Q1121
|}-->
}}
}}

'''Актинијум''' ('''-{Ac}-''', {{јез-лат|actinium}}) је [[хемијски елемент]] из групе непостајаних [[актиноиди|актиноида]].<ref name="Housecroft3rd">{{Housecroft3rd}}</ref> Име је добио по [[грчки језик|грчкој]] речи ''-{aktinos}-'' која означава пречник. [[Француска|Француски]] хемичар [[Андре Л. Дебијерн]] је открио актинијум [[1899]]. године на основу откривања јонизујућег зрачења. У исто време, кад и Дебијерн, тај елемент је открио и [[Немачка|немачки]] хемичар [[Фридрих О. Гизел]], који је предлагао непризнат назив ''-{emanium}-'' ([[латински језик|латински]] ''-{emanare}-'' значи ширити се, разливати се). Од имена елемента актинијум изводи се и назив целе групе [[актиноиди]], која обухвата радоактивне елементе чије се [[релативна атомска маса|атомске масе]] налазе између 89 do 102, од којих је први актинијум.<ref name="ParkesNeorganskaHemija">{{ParkesNeorganskaHemija}}</ref>
'''Актинијум''' ('''-{Ac}-''', {{јез-лат|actinium}}) је [[хемијски елемент]] из групе непостајаних [[актиноиди|актиноида]] са [[атомски број|атомским бројем]] 89.<ref name="Housecroft3rd">{{Housecroft3rd}}</ref> Име је добио по [[грчки језик|грчкој]] речи ''-{aktinos}-'' која означава пречник. [[Француска|Француски]] хемичар [[Андре Л. Деберн]] је открио актинијум [[1899]]. године на основу откривања јонизујућег зрачења. У исто време, кад и Дебијерн, тај елемент је открио и [[Немачка|немачки]] хемичар [[Фридрих О. Гизел]], који је предлагао непризнат назив ''еманијум'' ([[латински језик|латински]] ''-{emanare}-'' значи ширити се, разливати се). Од имена елемента актинијум изводи се и назив целе групе [[актиноиди]], која обухвата радоактивне елементе чије се [[релативна атомска маса|атомске масе]] налазе између 89 do 102, од којих је први актинијум.<ref name="ParkesNeorganskaHemija">{{ParkesNeorganskaHemija}}</ref> Актинијум се такође понекад сматра и првим прелазним металом 7. периоде, мада се много ређе лоренцијуму додељује та позиција. Актинијум је откривен 1899. године, а био је први непримордијални радиоактивни елемент који је издвојен. Иако су [[полонијум]], [[радијум]] и [[радон]] откривени прије актинијума, они нису били добијени у чистом облику све до 1902. године.

Актинијум је врло мек, сребренасто-светли [[радиоактивност|радиоактивни]] [[метал (хемија)|метал]] који врло бурно реагује са кисеоником и влагом из ваздуха, градећи бели покривни актинијум-оксид који спречава даљњу оксидацију. Као и већина лантаноида и многих актиноида, он задржава [[оксидационо стање]] +3 у готово свим својим једињењима. Овај метал се налази само у траговима унутар руда [[уранијум]]а и [[торијум]]а у виду [[изотоп]]а <sup>227</sup>-{Ac}-, а који се распада током времена полураспада од 21,772 године, претежно емитујући бета, а ређе и алфа-честице. Такође, постоји и изотоп <sup>228</sup>-{Ac}-, који је бета активан, али му је време полураспада само 6,15 сати. У једној тони природног уранијума у рудама садржано је око 0,2 милиграма актинијума-227, док једна тона природног торијума садржи приближно 5 нанограма актинијума-228. Због велике сличности у физичким и хемијским особинама актинијума и [[лантан]]а, одвајање актинијума из његових руда није практично. Уместо тога, овај елемент се у милиграмским количинама добија зрачењем неутронима изотопа радијума-226 у нуклеарним реакторима. Због реткости, високе цене добијања и радиоактивности, актинијум нема значајнијих примена у индустрији. Његова употреба своди се на извор [[неутрон]]а те као средство у радиотерапији, којим се зраче одређене ћелије тумора у телу.

== Историја ==
{{rut}}
Француски хемичар [[André-Louis Debierne|Андре-Луј Деберн]] objavio je 1899. otkriće novog elementa. Izdvojio ga je iz ostataka rude [[uraninit]]a, iz koje su [[Marie Curie|Марија]] и [[Пјер Кири]] prethodno izdvojili [[radijум]]. Iste godine, Деберн je opisao novu tvar da je slična [[titanij]]u<ref name="bpt6k3085b"/> a u studiji iz 1900. naveo je da je element sličan [[torij]]u.<ref name="actif"/> Актинијум je, neznajući za Debierneovo otkriće, također otkrio i [[Friedrich Oskar Giesel|Фридрих Оскар Гизел]] 1902. године<ref name="cber1902"/> kada je novu supstancu opisao da je slična [[lantan]]u, te ga je 1904. godine nazvao ''emanium''.<ref name="Emanations"/> Nakon što su [[Harriet Brooks]] 1904. te [[Otto Hahn]] i [[Otto Sackur]] 1905. godine uporedili vremena poluraspada supstanci koje su otkrili Debierne i Giesel,<ref name="surl"/> odabrali su da zadrže ime elementa koje je predložio Debierne jer je bio prvi koji ga je otkrio, iako je postojala nepodudarnost u hemijskim osobinama koje je on različito navodio u različitim radovima i periodima.<ref name="Emanations"/><ref name="cber1905038"/>

Članci objavljeni tokom 1970tih<ref name=discovery/> i kasnije<ref name="Adloff"/> navode da Debierneovi rezultati objavljeni 1904. nisu saglasni sa onim objavljenim 1899. i 1900. godine. Osim toga, prema današnjem znanju iz oblasti hemije актинијумa izvodi se zaključak da je ovaj element nije mogao biti ništa drugo osim vrlo mali sastojak u Debierneovim rezultatima iz 1899. i 1900. Zapravo, hemijske osobine tvari o kojoj je on pisao navode na pomisao da se u tom slučaju radilo o [[protактинијум]]u, elementu koji nije otkriven još narednih četrnaest godina, samo zbog toga što je "nestao" zbog svoje hidrolize i adsorpcije na Debierneovom laboratorijskom posuđu. To otkriće je navelo neke autore da Giesela "proglase" osobom koja je otkrila актинијум.<ref name=Kirby/> Nešto umjereniju viziju naučnog otkrića predložio je Adloff.<ref name="Adloff"/> On je naveo bi se retrospektivne kritike ranih radova trebale ublažiti zbog tadašnjeg nivoa znanja iz radiohemije: naglašavajući opreznost Debierneovih tvrdnjih u prvobitnim radovima, on zapaža da niko ne može sa sigurnošću tvrditi da Debierneova supstanca nije sadržavala актинијум.<ref name=Adloff/> Debierne, koji prema mišljenjima većine historičara važi za pronalazača актинијумa, izgubio je kasnije zanimanje za ovaj element i napustio istraživanje. S druge strane, Gieselu se s punim pravom može dati čast za prvo dobijanje radiohemijski čistog uzorka актинијумa kao i za određivanje njegovog atomskog broja 89.<ref name=discovery/> Ime ''актинијум'' potječe od starogrčkih riječi ''aktis, aktinos'' ({{SGrJ|ακτίς, ακτίνος}}) što znači zraka.<ref name=CRC/> Njegov simbol '''Ac''' također se koristi i kao skraćenica za druge supstance ili organske spojeve koji nemaju nikakve veze sa актинијумem, poput acetila, acetata<ref name="Gilley"/> i ponekad acetaldehida.<ref name="Ca9z4cH"/>

== Особине ==
Актинијум je mehki, srebreno-sjajni,<ref name="blueglow"/><ref name=brit/> [[radioaktivnost|radioaktivni]] metalni element. Njegov [[modul smicanja]] (Coulombov modul) vrlo je blizak onom kod olova.<ref name="Seitz"/> Zbog vrlo snažne radioaktivnosti актинијумa, on u mraku sjaji svijetloplavom svjetlošću, koja potječe jer se okolni zrak ionizira zbog emisije energetskih čestica.<ref name="Muller"/> Hemijske osobine su slične osobinama [[lantan]]a i drugih lantanoida, pa je sve te elemente vrlo teško razdvojiti iz ruda uranija. Ekstrakcija otapalima i [[ionoizmjenjivačka hromatografija]] su najčešće metode korištene u izdvajanju актинијумa.<ref name="Katz"/> Kao prvi element među [[aktinoidi]], a po njemu je ova grupa i dobila ime, na isti način kao što je [[lantan]] za lantanoide. Međutim, aktinoidi su u mnogo većoj mjeri različiti između sebe u odnosu na lantanoide, tako da sve do 1928. i prijedloga [[Charles Janet|Charlesa Janeta]] o najznačajnijoj izmjeni [[Dmitrij Ivanovič Mendeljejev|Mendeljejevog]] [[periodni sistem elemenata|periodnog sistema]] još od formiranja grupe lantanoida, tako što je uveo aktinoide, a isti prijedlog imao je i [[Glenn T. Seaborg]] 1945. godine.<ref name="glennt"/>

Актинијум vrlo burno reagira sa kisikom i vlagom iz zraka gradeći bijeli pokrovni sloj актинијум-oksida koji onemogućava daljnju oksidaciju.<ref name="blueglow"/> Kao i kod većine lantanoida i aktinoida, актинијум postoji u [[oksidacijsko stanje|oksidacijskom stanju]] +3, a ioni Ac<sup>3+</sup> su bezbojni u rastvorima.<ref name=bse/> Oksidacijsko stanje +3 se javlja zbog elektronske konfiguracije актинијумa [Rn]6d<sup>1</sup>7s<sup>2</sup>, sa tri valentna elektrona koji se vrlo lahko otpuštaju dajući stabilnu strukturu zatvorenih elektronskih ljusci plemenitog plina [[radon]]a.<ref name=brit/> Rijetko oksidacijsko stanje +2 jedino je poznato kod актинијум-dihidrida (AcH<sub>2</sub>); mada se i tu možda radi o elektridnom spoju kao i kod njegovog lakšeg kongenera lantana u spoju LaH<sub>2</sub>.<ref name=ach/>

=== Изотопи ===
Актинијум koji se javlja u prirodi sastoji se iz dva radioaktivna [[izotop]]a: {{chem|227|Ac}} (koji se nalazi u radioaktivnom nizu raspadanja izotopa {{chem|235|U}}) i {{chem|228|Ac}}, koji je treći po redu "kćerka" izotop od {{chem|232|Th}}. {{chem|227|Ac}} se pretežno raspada kao beta emiter s vrlo malom energijom, ali se pri 1,38% raspada emitira alfa čestica, pa se stoga vrlo lahko može identificirati pomoću alfa spektrometrije.<ref name=Kirby/> Ukupno je do danas poznato 36 radioizotopa ovog elementa, a među njima je najstabilniji {{chem|227|Ac}} čije [[vrijeme poluraspada]] iznosi 21,772 godina. Nakon njega slijede {{chem|225|Ac}} sa vremenom poluraspada od 10 dana i {{chem|226|Ac}} sa vremenom poluraspada od 29,37 sati. Svi ostali poznati radioaktivni izotopi imaju vremena poluraspada kraća od 10 sati, a većina od njih vremena kraća od jedne minute. Najkraće vrijeme poluraspada ima izotop актинијумa {{chem|217|Ac}} sa 69 nanosekundi, a koji se raspada alfa raspadom i [[elektronski zahvat|elektronskim zahvatom]]. Актинијум ima i dva poznata metastabilna izotopa.<ref name ="nubas"/> U hemiji su najznačajniji izotopi <sup>225</sup>Ac, <sup>227</sup>Ac i <sup>228</sup>Ac.<ref name=Kirby/>

Obogaćeni {{chem|227|Ac}} se nalazi u ravnoteži sa svojim proizvodima raspada nakon otprilike pola godine. On se raspada tokom svog vremena poluraspada od 21,772 godine emitirajući uglavnom beta (98,62%) i neznatno alfa čestice (1,38%),<ref name=nubas/> a "kćerke" izotopi su dio lanca raspada poznatog kao [[актинијумev niz]]. Iz razloga svoje rijetkosti i slabe rasprostranjenosti, niske energije beta čestica koje emitira (najviše 44,8 keV) i niskog intenziteta alfa zračenja, {{chem|227|Ac}} je vrlo teško direktno detektirati putem njegove emisije pa se stoga prati samo preko proizvoda raspada.<ref name=bse/> Izotopi актинијумa po atomskoj težini imaju raspon od 206 [[jedinica atomske mase|u]] ({{chem|206|Ac}}) do 236 u ({{chem|236|Ac}}).<ref name ="nubas"/>

{| class="wikitable" style="text-align:center"
!Изотоп
!Производња
!Распад
!Време<br />полураспада
|-
|<sup>221</sup>Ac
|align=right |<sup>232</sup>Th(d,9n)→<sup>225</sup>Pa(α)→<sup>221</sup>Ac
|α
|52 ms
|-
|<sup>222</sup>Ac
|align=right |<sup>232</sup>Th(d,8n)→<sup>226</sup>Pa(α)→<sup>222</sup>Ac
|α
|5,0 s
|-
|<sup>223</sup>Ac
|align=right |<sup>232</sup>Th(d,7n)→<sup>227</sup>Pa(α)→<sup>223</sup>Ac
|α
|2,1 min
|-
|<sup>224</sup>Ac
|align=right |<sup>232</sup>Th(d,6n)→<sup>228</sup>Pa(α)→<sup>224</sup>Ac
|α
|2,78 h
|-
|<sup>225</sup>Ac
|align=right |<sup>232</sup>Th(n,γ)→<sup>233</sup>Th(β<sup>−</sup>)→<sup>233</sup>Pa(β<sup>−</sup>)→<sup>233</sup>U(α)→<sup>229</sup>Th(α)→<sup>225</sup>Ra(β<sup>−</sup>)→<sup>225</sup>Ac
|α
|10 dana
|-
|<sup>226</sup>Ac
|align=right |<sup>226</sup>Ra(d,2n)→<sup>226</sup>Ac
|α, β<sup>−</sup> <br />elektronski<br />zahvat
|29,37 h
|-
|<sup>227</sup>Ac
|align=right |<sup>235</sup>U(α)→<sup>231</sup>Th(β<sup>−</sup>)→<sup>231</sup>Pa(α)→<sup>227</sup>Ac
|α, β<sup>−</sup>
|21,77 god.
|-
|<sup>228</sup>Ac
|align=right |<sup>232</sup>Th(α)→<sup>228</sup>Ra(β<sup>−</sup>)→<sup>228</sup>Ac
|β<sup>−</sup>
|6,15 h
|-
|<sup>229</sup>Ac
|align=right |<sup>228</sup>Ra(n,γ)→<sup>229</sup>Ra(β<sup>−</sup>)→<sup>229</sup>Ac
|β<sup>−</sup>
|62,7 min
|-
|<sup>230</sup>Ac
|align=right |<sup>232</sup>Th(d,α)→<sup>230</sup>Ac
|β<sup>−</sup>
|122 s
|-
|<sup>231</sup>Ac
|align=right |<sup>232</sup>Th(γ,p)→<sup>231</sup>Ac
|β<sup>−</sup>
|7,5 min
|-
|<sup>232</sup>Ac
|align=right |<sup>232</sup>Th(n,p)→<sup>232</sup>Ac
|β<sup>−</sup>
|119 -{s}-
|}

== Напомене ==
{{notelist}}


== Референце ==
== Референце ==
{{reflist}}
{{reflist|refs=
<ref name ="nubas">{{cite journal|title=The NUBASE Evaluation of Nuclear and Decay Properties|journal=Nuclear Physics A |volume=729|pages=3–128|publisher=Atomic Mass Data Center|year=2003 |doi=10.1016/j.nuclphysa.2003.11.001 |bibcode=2003NuPhA.729....3A|author=Audi Georges |author2= Bersillon O. |author3= Blachot J. |author4= Wapstra A. H.|url=http://hal.in2p3.fr/in2p3-00014184}}</ref>
<ref name="glennt">{{cite journal|title=The Transuranium Elements|author=Glenn T. Seaborg|journal=Science|volume=104 |issue=2704|year=1946|pages=379–386|jstor=1675046|doi=10.1126/science.104.2704.379|pmid=17842184|bibcode= 1946Sci...104..379S}}</ref>
<ref name="Katz">{{cite journal|title=Chemistry of the Actinide Elements Annual Review of Nuclear Science|volume=1|pages=245–262|year=1952|author=J. J. Katz |author2= Manning W. M.|doi=10.1146/annurev.ns.01.120152.001333|journal=Annual Review of Nuclear Science|bibcode=1952ARNPS...1..245K}}</ref>
<ref name="Muller">{{cite book|author=Richard A. Muller|title=Physics and Technology for Future Presidents: An Introduction to the Essential Physics Every World Leader Needs to Know|url=https://books.google.com/books?id=jMWCDsJesbcC&pg=PA136|year=2010|publisher=Princeton University Press |isbn=978-0-691-13504-5|pages=136–}}</ref>
<ref name="Seitz">{{Cite book|author=Seitz, Frederick |author2= Turnbull, David|year=1964|url=https://books.google.com/books?id=F9V3a-0V3r8C&pg=PA289|title=Solid state physics: advances in research and applications|publisher=Academic Press|isbn=0-12-607716-9|pages=289–291}}</ref>
<ref name=bse>[http://bse.sci-lib.com/article008169.html Actinium], Большой Советской Энциклопедии; pristupljeno 28. septembra 2017. {{Simboli jezika|ru|ruski}}</ref>
<ref name=ach>{{cite journal|doi=10.1016/0022-1902(61)80369-2|year=1961|pages=42–47|volume=18|journal=Journal of Inorganic and Nuclear Chemistry|title=The crystal structure of actinium metal and actinium hydride|author=Farr J. |author2= Giorgi A. L. |author3= Bowman M. G. |author4= Money R. K.}}</ref>
<ref name=brit>{{Cite book|chapter=Actinium|title=Encyclopædia Britannica|edition=15|year=1995|page=70}}</ref>
<ref name="blueglow">{{cite journal|title=Preparation of Actinium Metal|journal=J. Am. Chem. Soc.|year=1955 |volume=77|issue=1|pages=237–240|doi=10.1021/ja01606a085|author=Joseph G. Stites |author2= Salutsky Murrell L. |author3= Stone Bob D.}}</ref>
<ref name="Ca9z4cH">{{cite book|author=Reimers, Jeffrey R.|title=Computational Methods for Large Systems: Electronic Structure Approaches for Biotechnology and Nanotechnology|url=https://books.google.com/books?id=Ca9z4_cH-W8C&pg=PA575 |year=2011|publisher=John Wiley and Sons|isbn=978-0-470-48788-4 |page=575}}</ref>
<ref name="Gilley">{{cite book|author=Gilley, Cynthia Brooke |title=New convertible isocyanides for the Ugi reaction; application to the stereoselective synthesis of omuralide |url=https://books.google.com/books?id=vJQPInUTy3QC&pg=PR11|year=2008|publisher=ProQuest|isbn=978-0-549-79554-4|page=11}}</ref>
<ref name="cber1905038">{{cite journal|title=Ueber Emanium|author=Friedrich Oskar Giesel|journal=Berichte der Deutschen Chemische Geselschaft|volume=38|issue=1|pages=775–778|year=1905|doi=10.1002/cber.190503801130|language=de}}</ref>
<ref name="surl">{{cite journal|title=Sur l'actinium|author=André-Louis Debierne|journal=Comptes rendus|volume=139|pages =538–540|year=1904|language=fr}}</ref>
<ref name=discovery>{{cite journal|title=The Discovery of Actinium|author= Harold W. Kirby|journal=Isis|volume=62 |issue=3|pages=290–308|year=1971|jstor=229943|doi=10.1086/350760}}</ref>
<ref name=CRC>Hammond, C. R. ''The Elements'' u: {{Cite book|author=Lide, D. R.|year=2005|title=CRC Handbook of Chemistry and Physics|edition=86|location=Boca Raton (FL)|publisher=CRC Press|isbn=0-8493-0486-5}}</ref>
<ref name="Emanations">{{cite journal|title=Ueber den Emanationskörper (Emanium)|author=Friedrich Oskar Giesel|journal=Berichte der Deutschen Chemische Geselschaft|volume=37|issue=2|pages=1696–1699|year=1904|doi=10.1002/cber.19040370280|language=de}}</ref>
<ref name="cber1902">{{cite journal|title=Ueber Radium und radioactive Stoffe|author=Friedrich Oskar Giesel|journal=Berichte der Deutschen Chemische Geselschaft|volume=35|issue=3|pages=3608–3611|year=1902|doi=10.1002/cber.190203503187|language=de}}</ref>
<ref name="actif">{{cite journal|title=Sur un nouvelle matière radio-actif – l'actinium|author=André-Louis Debierne|journal = Comptes rendus|volume=130|pages=906–908|year=1900|url=http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k3086n/f906.table|language=fr}}</ref>
<ref name="bpt6k3085b">{{cite journal|title=Sur un nouvelle matière radio-active|author=André-Louis Debierne|journal=Comptes rendus|volume=129|pages=593–595|year=1899|url=http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k3085b/f593.table|language=fr|pristupdatum=26. 9. 2017}}</ref>
<ref name="Adloff">{{cite journal|title=The centenary of a controversial discovery: actinium|author=J. P. Adloff |journal=Radiochim. Acta|volume=88|pages=123–128 |year=2000|doi = 10.1524/ract.2000.88.3-4.123|issue=3–4_2000}}</ref>
}}

== Литература ==
{{refbegin}}
* Meyer, Gerd and Morss, Lester R. (1991) [https://books.google.com/books?id=bnS5elHL2w8C&pg=PA87 ''Synthesis of lanthanide and actinide compounds''], Springer. {{ISBN|0-7923-1018-7}}
* {{cite book | title = The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements | editor1-last = Morss |editor2-first = Norman M. | editor2-last = Edelstein | editor3-last = Fuger |editor3-first = Jean | last1 = Kirby |first1 = H. W. | last2 = Morss |first2 = L. R. | publisher = Springer | date = 2006 | isbn = 978-1-4020-3555-5 | location = Dordrecht, The Netherlands | edition = 3rd }}
{{refend}}


== Спољашње везе ==
== Спољашње везе ==
{{Commonscat|Actinium}}
{{Commonscat|Actinium}}
* -{[http://www.periodicvideos.com/videos/089.htm Actinium] at ''[[The Periodic Table of Videos]]'' (University of Nottingham)}-
* -{[http://toxnet.nlm.nih.gov/cgi-bin/sis/search/r?dbs+hsdb:@term+@na+@rel+actinium,+radioactive NLM Hazardous Substances Databank – Actinium, Radioactive]}-
* -{[https://web.archive.org/web/20110825123745/http://radchem.nevada.edu/classes/rdch710/files/actinium.pdf Actinium]}-


{{Периодни систем елемената 2}}
{{Периодни систем елемената 2}}

Верзија на датум 14. јануар 2021. у 03:48

За AC погледајте страницу наизменична струја.
Актинијум
Општа својства
Име, симболактинијум, Ac
Изгледсребрнасто-бео, сија сабласном плавом светлошћу;[1] понекад са златном нијансом[2]
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
La
↑
Ac
↓
(Ubu)[а]
радијум ← актинијум → торијум ‍
Атомски број (Z)89
Група, периодагрупа 3 (понекад се сматра групом н/а), периода 7
Блокd-блок (понекад се сматра делом f-блока)
Категорија понекад се сматра прелазним металом
Рел. ат. маса (Ar)227,0277523(25)[3]
Масени број227 (најстабилнији изотоп)
Ел. конфигурација
по љускама
2, 8, 18, 32, 18, 9, 2
Физичка својства
Тачка топљења1500 K ​(1227 °‍C, ​2240 °F) (процењено)[2]
Тачка кључања3500±300 K ​(3200±300 °‍C, ​5800±500 °F) (екстраполисано)[2]
Густина при с.т.10 g/cm3
Топлота фузије14 kJ/mol
Топлота испаравања400 kJ/mol
Мол. топл. капацитет27,2 J/(mol·K)
Атомска својства
Електронегативност1,1
Енергије јонизације1: 499 kJ/mol
2: 1170 kJ/mol
3: 1900 kJ/mol
(остале)
Ковалентни радијус215 pm
Линије боје у спектралном распону
Спектралне линије
Остало
Кристална структура ​постраничноцентр. кубична (FCC)
Постраничноцентр. кубична (FCC) кристална структура за актинијум
Топл. водљивост12 W/(m·K)
CAS број7440-34-8
Историја
Откриће и прва изолацијаФридрих Оскар Гизел (1902)
Именовање и епонимАндре-Луј Деберн (1899)
Главни изотопи
изотоп расп. пж. (t1/2) ТР ПР
225Ac трагови 10 d α 221Fr
226Ac syn 29,37 h β− 226Th
ε 226Ra
α 222Fr
227Ac трагови 21,772 y β− 227Th
α 223Fr
референце • Википодаци

Актинијум (Ac, лат. actinium) је хемијски елемент из групе непостајаних актиноида са атомским бројем 89.[4] Име је добио по грчкој речи aktinos која означава пречник. Француски хемичар Андре Л. Деберн је открио актинијум 1899. године на основу откривања јонизујућег зрачења. У исто време, кад и Дебијерн, тај елемент је открио и немачки хемичар Фридрих О. Гизел, који је предлагао непризнат назив еманијум (латински emanare значи ширити се, разливати се). Од имена елемента актинијум изводи се и назив целе групе актиноиди, која обухвата радоактивне елементе чије се атомске масе налазе између 89 do 102, од којих је први актинијум.[5] Актинијум се такође понекад сматра и првим прелазним металом 7. периоде, мада се много ређе лоренцијуму додељује та позиција. Актинијум је откривен 1899. године, а био је први непримордијални радиоактивни елемент који је издвојен. Иако су полонијум, радијум и радон откривени прије актинијума, они нису били добијени у чистом облику све до 1902. године.

Актинијум је врло мек, сребренасто-светли радиоактивни метал који врло бурно реагује са кисеоником и влагом из ваздуха, градећи бели покривни актинијум-оксид који спречава даљњу оксидацију. Као и већина лантаноида и многих актиноида, он задржава оксидационо стање +3 у готово свим својим једињењима. Овај метал се налази само у траговима унутар руда уранијума и торијума у виду изотопа 227Ac, а који се распада током времена полураспада од 21,772 године, претежно емитујући бета, а ређе и алфа-честице. Такође, постоји и изотоп 228Ac, који је бета активан, али му је време полураспада само 6,15 сати. У једној тони природног уранијума у рудама садржано је око 0,2 милиграма актинијума-227, док једна тона природног торијума садржи приближно 5 нанограма актинијума-228. Због велике сличности у физичким и хемијским особинама актинијума и лантана, одвајање актинијума из његових руда није практично. Уместо тога, овај елемент се у милиграмским количинама добија зрачењем неутронима изотопа радијума-226 у нуклеарним реакторима. Због реткости, високе цене добијања и радиоактивности, актинијум нема значајнијих примена у индустрији. Његова употреба своди се на извор неутрона те као средство у радиотерапији, којим се зраче одређене ћелије тумора у телу.

Историја

Француски хемичар Андре-Луј Деберн objavio je 1899. otkriće novog elementa. Izdvojio ga je iz ostataka rude uraninita, iz koje su Марија и Пјер Кири prethodno izdvojili radijум. Iste godine, Деберн je opisao novu tvar da je slična titaniju[6] a u studiji iz 1900. naveo je da je element sličan toriju.[7] Актинијум je, neznajući za Debierneovo otkriće, također otkrio i Фридрих Оскар Гизел 1902. године[8] kada je novu supstancu opisao da je slična lantanu, te ga je 1904. godine nazvao emanium.[9] Nakon što su Harriet Brooks 1904. te Otto Hahn i Otto Sackur 1905. godine uporedili vremena poluraspada supstanci koje su otkrili Debierne i Giesel,[10] odabrali su da zadrže ime elementa koje je predložio Debierne jer je bio prvi koji ga je otkrio, iako je postojala nepodudarnost u hemijskim osobinama koje je on različito navodio u različitim radovima i periodima.[9][11]

Članci objavljeni tokom 1970tih[12] i kasnije[13] navode da Debierneovi rezultati objavljeni 1904. nisu saglasni sa onim objavljenim 1899. i 1900. godine. Osim toga, prema današnjem znanju iz oblasti hemije актинијумa izvodi se zaključak da je ovaj element nije mogao biti ništa drugo osim vrlo mali sastojak u Debierneovim rezultatima iz 1899. i 1900. Zapravo, hemijske osobine tvari o kojoj je on pisao navode na pomisao da se u tom slučaju radilo o protактинијумu, elementu koji nije otkriven još narednih četrnaest godina, samo zbog toga što je "nestao" zbog svoje hidrolize i adsorpcije na Debierneovom laboratorijskom posuđu. To otkriće je navelo neke autore da Giesela "proglase" osobom koja je otkrila актинијум.[2] Nešto umjereniju viziju naučnog otkrića predložio je Adloff.[13] On je naveo bi se retrospektivne kritike ranih radova trebale ublažiti zbog tadašnjeg nivoa znanja iz radiohemije: naglašavajući opreznost Debierneovih tvrdnjih u prvobitnim radovima, on zapaža da niko ne može sa sigurnošću tvrditi da Debierneova supstanca nije sadržavala актинијум.[13] Debierne, koji prema mišljenjima većine historičara važi za pronalazača актинијумa, izgubio je kasnije zanimanje za ovaj element i napustio istraživanje. S druge strane, Gieselu se s punim pravom može dati čast za prvo dobijanje radiohemijski čistog uzorka актинијумa kao i za određivanje njegovog atomskog broja 89.[12] Ime актинијум potječe od starogrčkih riječi aktis, aktinos (Шаблон:SGrJ) što znači zraka.[14] Njegov simbol Ac također se koristi i kao skraćenica za druge supstance ili organske spojeve koji nemaju nikakve veze sa актинијумem, poput acetila, acetata[15] i ponekad acetaldehida.[16]

Особине

Актинијум je mehki, srebreno-sjajni,[17][18] radioaktivni metalni element. Njegov modul smicanja (Coulombov modul) vrlo je blizak onom kod olova.[19] Zbog vrlo snažne radioaktivnosti актинијумa, on u mraku sjaji svijetloplavom svjetlošću, koja potječe jer se okolni zrak ionizira zbog emisije energetskih čestica.[20] Hemijske osobine su slične osobinama lantana i drugih lantanoida, pa je sve te elemente vrlo teško razdvojiti iz ruda uranija. Ekstrakcija otapalima i ionoizmjenjivačka hromatografija su najčešće metode korištene u izdvajanju актинијумa.[21] Kao prvi element među aktinoidi, a po njemu je ova grupa i dobila ime, na isti način kao što je lantan za lantanoide. Međutim, aktinoidi su u mnogo većoj mjeri različiti između sebe u odnosu na lantanoide, tako da sve do 1928. i prijedloga Charlesa Janeta o najznačajnijoj izmjeni Mendeljejevog periodnog sistema još od formiranja grupe lantanoida, tako što je uveo aktinoide, a isti prijedlog imao je i Glenn T. Seaborg 1945. godine.[22]

Актинијум vrlo burno reagira sa kisikom i vlagom iz zraka gradeći bijeli pokrovni sloj актинијум-oksida koji onemogućava daljnju oksidaciju.[17] Kao i kod većine lantanoida i aktinoida, актинијум postoji u oksidacijskom stanju +3, a ioni Ac3+ su bezbojni u rastvorima.[23] Oksidacijsko stanje +3 se javlja zbog elektronske konfiguracije актинијумa [Rn]6d17s2, sa tri valentna elektrona koji se vrlo lahko otpuštaju dajući stabilnu strukturu zatvorenih elektronskih ljusci plemenitog plina radona.[18] Rijetko oksidacijsko stanje +2 jedino je poznato kod актинијум-dihidrida (AcH2); mada se i tu možda radi o elektridnom spoju kao i kod njegovog lakšeg kongenera lantana u spoju LaH2.[24]

Изотопи

Актинијум koji se javlja u prirodi sastoji se iz dva radioaktivna izotopa: 227
Ac (koji se nalazi u radioaktivnom nizu raspadanja izotopa 235
U) i 228
Ac, koji je treći po redu "kćerka" izotop od 232
Th. 227
Ac se pretežno raspada kao beta emiter s vrlo malom energijom, ali se pri 1,38% raspada emitira alfa čestica, pa se stoga vrlo lahko može identificirati pomoću alfa spektrometrije.[2] Ukupno je do danas poznato 36 radioizotopa ovog elementa, a među njima je najstabilniji 227
Ac čije vrijeme poluraspada iznosi 21,772 godina. Nakon njega slijede 225
Ac sa vremenom poluraspada od 10 dana i 226
Ac sa vremenom poluraspada od 29,37 sati. Svi ostali poznati radioaktivni izotopi imaju vremena poluraspada kraća od 10 sati, a većina od njih vremena kraća od jedne minute. Najkraće vrijeme poluraspada ima izotop актинијумa 217
Ac sa 69 nanosekundi, a koji se raspada alfa raspadom i elektronskim zahvatom. Актинијум ima i dva poznata metastabilna izotopa.[25] U hemiji su najznačajniji izotopi 225Ac, 227Ac i 228Ac.[2]

Obogaćeni 227
Ac se nalazi u ravnoteži sa svojim proizvodima raspada nakon otprilike pola godine. On se raspada tokom svog vremena poluraspada od 21,772 godine emitirajući uglavnom beta (98,62%) i neznatno alfa čestice (1,38%),[25] a "kćerke" izotopi su dio lanca raspada poznatog kao актинијумev niz. Iz razloga svoje rijetkosti i slabe rasprostranjenosti, niske energije beta čestica koje emitira (najviše 44,8 keV) i niskog intenziteta alfa zračenja, 227
Ac je vrlo teško direktno detektirati putem njegove emisije pa se stoga prati samo preko proizvoda raspada.[23] Izotopi актинијумa po atomskoj težini imaju raspon od 206 u (206
Ac) do 236 u (236
Ac).[25]

Изотоп Производња Распад Време
полураспада
221Ac 232Th(d,9n)→225Pa(α)→221Ac α 52 ms
222Ac 232Th(d,8n)→226Pa(α)→222Ac α 5,0 s
223Ac 232Th(d,7n)→227Pa(α)→223Ac α 2,1 min
224Ac 232Th(d,6n)→228Pa(α)→224Ac α 2,78 h
225Ac 232Th(n,γ)→233Th(β−)→233Pa(β−)→233U(α)→229Th(α)→225Ra(β−)→225Ac α 10 dana
226Ac 226Ra(d,2n)→226Ac α, β−
elektronski
zahvat 		29,37 h
227Ac 235U(α)→231Th(β−)→231Pa(α)→227Ac α, β− 21,77 god.
228Ac 232Th(α)→228Ra(β−)→228Ac β− 6,15 h
229Ac 228Ra(n,γ)→229Ra(β−)→229Ac β− 62,7 min
230Ac 232Th(d,α)→230Ac β− 122 s
231Ac 232Th(γ,p)→231Ac β− 7,5 min
232Ac 232Th(n,p)→232Ac β− 119 s

Напомене

  1. ^ Or perhaps unquadtrium (Uqt), element 143, mirroring the controversy about whether group 3 should contain lanthanum and actinium or lutetium and lawrencium.

Референце

  1. ^ Wall, Greg (8. 9. 2003). „C&EN: It's Elemental: The Periodic Table - Actinium”. C&EN: It's Elemental: The Periodic Table. Chemical and Engineering News. Приступљено 2. 6. 2011. 
  2. ^ а б в г д ђ Kirby, Harold W.; Morss, Lester R. (2006). „Actinium”. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements. стр. 18. ISBN 978-1-4020-3555-5. doi:10.1007/1-4020-3598-5_2. 
  3. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  4. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  5. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  6. ^ André-Louis Debierne (1899). „Sur un nouvelle matière radio-active”. Comptes rendus (на језику: француски). 129: 593—595. Приступљено 26. 9. 2017. 
  7. ^ André-Louis Debierne (1900). „Sur un nouvelle matière radio-actif – l'actinium”. Comptes rendus (на језику: француски). 130: 906—908. 
  8. ^ Friedrich Oskar Giesel (1902). „Ueber Radium und radioactive Stoffe”. Berichte der Deutschen Chemische Geselschaft (на језику: немачки). 35 (3): 3608—3611. doi:10.1002/cber.190203503187. 
  9. ^ а б Friedrich Oskar Giesel (1904). „Ueber den Emanationskörper (Emanium)”. Berichte der Deutschen Chemische Geselschaft (на језику: немачки). 37 (2): 1696—1699. doi:10.1002/cber.19040370280. 
  10. ^ André-Louis Debierne (1904). „Sur l'actinium”. Comptes rendus (на језику: француски). 139: 538—540. 
  11. ^ Friedrich Oskar Giesel (1905). „Ueber Emanium”. Berichte der Deutschen Chemische Geselschaft (на језику: немачки). 38 (1): 775—778. doi:10.1002/cber.190503801130. 
  12. ^ а б Harold W. Kirby (1971). „The Discovery of Actinium”. Isis. 62 (3): 290—308. JSTOR 229943. doi:10.1086/350760. 
  13. ^ а б в J. P. Adloff (2000). „The centenary of a controversial discovery: actinium”. Radiochim. Acta. 88 (3–4_2000): 123—128. doi:10.1524/ract.2000.88.3-4.123. 
  14. ^ Hammond, C. R. The Elements u: Lide, D. R. (2005). CRC Handbook of Chemistry and Physics (86 изд.). Boca Raton (FL): CRC Press. ISBN 0-8493-0486-5. 
  15. ^ Gilley, Cynthia Brooke (2008). New convertible isocyanides for the Ugi reaction; application to the stereoselective synthesis of omuralide. ProQuest. стр. 11. ISBN 978-0-549-79554-4. 
  16. ^ Reimers, Jeffrey R. (2011). Computational Methods for Large Systems: Electronic Structure Approaches for Biotechnology and Nanotechnology. John Wiley and Sons. стр. 575. ISBN 978-0-470-48788-4. 
  17. ^ а б Joseph G. Stites; Salutsky Murrell L.; Stone Bob D. (1955). „Preparation of Actinium Metal”. J. Am. Chem. Soc. 77 (1): 237—240. doi:10.1021/ja01606a085. 
  18. ^ а б „Actinium”. Encyclopædia Britannica (15 изд.). 1995. стр. 70. 
  19. ^ Seitz, Frederick; Turnbull, David (1964). Solid state physics: advances in research and applications. Academic Press. стр. 289—291. ISBN 0-12-607716-9. 
  20. ^ Richard A. Muller (2010). Physics and Technology for Future Presidents: An Introduction to the Essential Physics Every World Leader Needs to Know. Princeton University Press. стр. 136—. ISBN 978-0-691-13504-5. 
  21. ^ J. J. Katz; Manning W. M. (1952). „Chemistry of the Actinide Elements Annual Review of Nuclear Science”. Annual Review of Nuclear Science. 1: 245—262. Bibcode:1952ARNPS...1..245K. doi:10.1146/annurev.ns.01.120152.001333. 
  22. ^ Glenn T. Seaborg (1946). „The Transuranium Elements”. Science. 104 (2704): 379—386. Bibcode:1946Sci...104..379S. JSTOR 1675046. PMID 17842184. doi:10.1126/science.104.2704.379. 
  23. ^ а б Actinium, Большой Советской Энциклопедии; pristupljeno 28. septembra 2017. (језик: руски)
  24. ^ Farr J.; Giorgi A. L.; Bowman M. G.; Money R. K. (1961). „The crystal structure of actinium metal and actinium hydride”. Journal of Inorganic and Nuclear Chemistry. 18: 42—47. doi:10.1016/0022-1902(61)80369-2. 
  25. ^ а б в Audi Georges; Bersillon O.; Blachot J.; Wapstra A. H. (2003). „The NUBASE Evaluation of Nuclear and Decay Properties”. Nuclear Physics A. Atomic Mass Data Center. 729: 3—128. Bibcode:2003NuPhA.729....3A. doi:10.1016/j.nuclphysa.2003.11.001. 

Литература

Спољашње везе

Актинијум на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Актинијум&oldid=23542910”