Јирген Хабермас

Јирген Хабермас
Предавање на Филозофском факултету у Минхену.
Лични подаци
Пуно име	Јирген Хабермас
Датум рођења	18. јун 1929.
Место рођења	Диселдорф, Немачка
Породица
Деца	Ребека Хабермас
Филозофски рад
Епоха	Савремена филозофија
Регија	Савремена немачка филозофија
Школа филозофије	Франкфуртска школа; Критичка теорија
Интересовања	Социологија; Филозофија
Потпис

Јирген Хабермас (нем. Jürgen Habermas; Диселдорф, 18. јун 1929) немачки је социолог и филозоф, поборник критичке теорије и прагматизма. Студирао је социологију и филозофију на Јохан Волфганг Гете Универзитету Франкфурта на Мајни тј. Институту за друштвена истраживања. Можда би се могло рећи да је најпознатији по својој теорији комуникативне акције и концепта јавне сфере који је представљен у њој. На глобалном нивоу константно се запажа распрострањено мишљење да се Хабермас препознаје као један од водећих светских интелектуалаца.

Обзиром да је био повезан са Франкфуртском школом, његов рад и истраживање је усмерен на основе социолошке теорије и епистемиологије, анализу капиталистичких друштава у развоју и демократије, владавину права у критичком социо-еволуционарном контексу, као и анализу савремене а посебно немачке политике. Хабермасов теоријски систем је посвећен истраживању способности разума, еманципацији и рационално-критичкој комуникацији која је потиснута у модерним институцијама, као и човековој способности да промишљено следи своје интересе засноване на рационалности.

Хабермас је познат и по свом раду на концепту модерности, који је написао посебно у вези са расправом о рационализацији, представљеној од Макса Вебера. На њега је утицао амерички прагматизам, акциона теорија, па чак и постструктурализам.

Хабермас је отац Ребеке Хабермас, историчарке немачке социолошке и културолошке историје и професорке модерне историје у Гетингену.

Инострани члан Српске науке и уметности од 15. децембра 1988.

Биографија

Јирген Хабермас је рођен у Дизелдорфу, Рајнској области, 1929, у средњокласној традиционалној породици. Расцеп непца му је онемогућавао да говори јасно, што је довело до тога да се често сусретао са одбацивањем од стране друштва. У детињству је имао две операције како би отклонио овај проблем. Хабермас тврди да га је управо ова говорна мана довела до тога да другачије размишља о важности комуникације и његовој већој склоности писању него говору.

Као млади адолесцент, био је суочен са Другим светским ратом, што је јако утицало на њега. Све до завршетка гимназије, он је живео у Гумерсбаху, близу Келна. Његов отац, Ернст Хабермас, био је извршни директор келнске коморе за индустрију и трговину, и био је описан од стране Хабермаса као симпатизер нациста. Он је одрастао у строгој протенстанској средини, на шта је доста утицало то што је његов деда био директор Богословије у Гумерсбаху. Студирао је на Универзитету у Гетингену(1949/50), Универзитету у Цириху (1950/51) и Бону (1951 – 1954), где је докторирао филозофију са дисертацијом написаној о конфликтима између апсолута и историје у Шелинговим идејама, под насловом: ‘’Дас Абсолуте унд дие Гесцхицхте. Вон дер Зwиеспäлтигкеит ин Сцхеллингс Денкен‘‘ (‘‘Апсолут и историја: раскол у Шелинговим идејама‘‘). Чланови комисије који су оцењивали његов рад били су и Ерих Ротхакер и Оскар Бекер, који су били и његови филозофски учитељи.

Након промоције 1954, Хабермас је једно време хонорарно сарађивао са новинама и часописима, а 1956. постаје асистент Центра за критичку теорију при Институту за друштвена истраживања, где су му ментори били једни од утемељивача критичке теорије друштва - Макс Хоркхајмер и Теодор Адорно. Тамо остаје до 1959, бавећи се углавном емпиријским истраживањима друштвених појава. Због сукоба ових ментора око његове дисертације – Хоркхајмер је имао неприхватљиве захтеве који су се тицали измене његовог рада – као и његово веровање да је Франкфуртска школа постала ограничена политичким скептицизмом и омаловажавањем модерне културе - он је завршио његову хабилитацију, за коју је добио стипендију од немачке истраживачке заједнице, на политичким наукама на Универзитету у Марбургу под окриљем марксисте Волфганга Абендрота. Наслов његовог хабилитационог рада је гласио: ‘‘Структурwандел дер Öффентлицхкеит; Унтерсуцхунген зу еинер Категорие дер Бüргерлицхен Геселлсцхафт ‘‘(‘‘Структурна трансформација јавне сфере: истрага у категорији буржоаског друштва‘‘). То је детаљно праћење социјалне историје развоја буржоаске јавне сфере од њеног настанка у XVIII веку у салонима, па све до њене промене настале под утицајем мас медија који представљају творевину капитализма. 1961. године постао је приватдозент (неко ко има формалне квалификације које му омогућавају да самостално подучава студенте на универзитету) у Марбургу – и добио је понуду, која је била јако необична за немачко академско друштво у том периоду – да постане ванредни професор филозофије на Универзитету у Хајделбергу (на подстрекивање Ханс – Џорџ Гадамера и Карла Лоwитха) 1962, коју је он прихватио. Исте године је први пут привукао пажњу јавности у Немачкој, након публикације његове хабилитације. 1964, са великом подршком од стране Адорна, он се враћа у Франкфурт и преузима место професора социологије и филозофије, које је некад припадало Хоркхајмеру. Филозоф Алберт Велмер је био његов асистент у Франкфурту у периоду од 1966. до 1970. године.

Прихватио је позицију управника истраживачких пројеката Макс Планк Института за истраживање животних услова научно – техничког света у Штарнбергу (близу Минхена) 1971, и радио је тамо до 1983, две године после објављивања његовог најпопуларнијег рада (магнум опуса): Теорија комуникативне акције. 1984. изабран је за почасног иностраног члана Америчке академије за уметност и науку.

Након тога, Хабермас се враћа његовој катедри у Франкфурту и месту директора на Институту за друштвена истраживања. Од када се повукао са Франкфуртског универзитета (1993), наставио је да објављује своје радове. 1986. добио је награду Готфрида Вилхелм Лајбница, коју додељује Немачка истраживачка фондација, која представља највеће признање за истраживачки рад у Немачкој. Такође, он често држи предавања и на Нортвестерн Универзитету у Еванстону, Иилиноису и предаје на катедри ‘‘Теодора Хојса‘‘ на Њујоршком универзитету ¨Неw сцхоол‘‘.

Објавио је велики број књига и чланака који су већином преведени на веће светске језике; држао је мноштво семинара и предавања у већем броју земаља; уређивао Сухркампову библиотеку и био консултативни уредник више часописа.

Хабермас је добио награду ¨Принц оф Астуриас Аwард¨ у друштвеним наукама 2003. Јирген је такође 2004. добио награду Кyото Лауреате у области Уметност и филозофија. Отпутовао је у Сан Дијего и петог марта 2005, као део Универзитета из Сан Дијега на Кјото симпозијуму, спремио је говор под насловом: Јавна улога религије у световном контексту, у погледу еволуције у раздвајању цркве и државе, које је ишло од неутралности до секуларизма. 2005. године је добио Холбергову интернационалну комемориалну награду (око 520.000 долара). 2007. био је на седмом месту листе најцитиранијих аутора у човечанству (укључујући и у друштвеним наукама) од стране Тхе Тимес Хигхер Едуцатион Гуиде, испред Макса Вебера, а иза Ирвинга Гофмана.

Учитељ и ментор

Хабермас је чувени ментор и учитељ. Међу његовим најистакнутијим студентима био је филозоф који се бавио прагматиком – Хербет Шнеделбах (теорије дискурска разлика и рационалности), политички социолог Клаус Офе (професор школе у Берлину), социолошки филозоф Јохан Арнасон (професор на Ла Тробе Универзитету и главни уредник новина ¨Тхесис Елевен¨), социолошки филозоф Ханс – Хербет Коглер (катедра на Универзитету у Северној Каролини), социолошки теоретичар Ханс Јоас (професор на Универзитету Ерфрут и Универзитету у Чикагу), теоретичар друштвене еволуције Клаус Едер, социолошки филозоф Аксл Хонет (тренутни директор Института за друштвена истраживања), етичар који се бавио животном средином Конард От, анархистичко – капиталистички филозоф Ханс – Херман Хопе, амерички филозоф Томас МекКарти, један од стваралаца пажљивог испитивања у друштвеним истраживањима Џереми Ј. Шапиро, и некадашњи српски премијер Зоран Ђинђић.

Теорија

Хабермас је конструисао свеобухватни оквир за друштвене теорије и филозофију, на основу извлачења из многобројних теорија које су већ неко време постојале:

• Немачка филозофија заснована на делима Имануела Канта, Вилхелма Дилтаја, Г. V. Ф. Хегела, Фридриха Шелинга, Ханса Џорџ Гадамера и Едмунд Хусерла;
• Марксизам: обе теорије Карла Маркса и критичка неомарксистичка теорија Франкфуртске школе (Макс Хоркхајмер, Теодор Адорно и Хербет Маркузе);
• Социолошке теорије Макса Вебера, Емила Диркема и Џорџ Хербет Мида;
• Лингвистичка филозофија и теорије говорног акта Лудвига Витгенштајна, Ј. L. Остина, П. Ф. Стравсона, Стивен Тулмина и Џон Сирла;
• Развојна психологија Жана Пијажеа и Лоренс Колберг;
• Амерички прагматизам Чарлса Сандерса Пирса и Џона Дјуиа;
• Социолошке друштвене системске теорије Талкота Парсонса и Никласа Лумана.
• Неокантовске идеје.

Јирген Хансен сматра да је његов највећи допринос то што је развио концпет теорије комуникативне акције, која се разилкује од идеја рационалиста, стављајући рационалност у структруру међуљудске комуникације, пре него у структруру космоса. Ова друштвена теорија доприноси људској еманципацији као циљу, док истовремено укључује оквир универзалистичког морала. Овај оквир почива на тврдњи која се зове универзалистички прагматизам – где сваки говорни акт има инхерентно телос (грчка реч за ¨смисао ¨) – циљ је постићи узајамно разумевање, а људска бића имају ту комуникациону способност која може да доведе до њиховог међусобног разумевања. Хабермас је изградио овај оквир захваљујући филозофији говорног акта Лудвига Витгенштајна, Ј. L. Остина и Џона Сирла, социолошке интеракционистичке теорије Џорџа Херберта Мида , теорије моралног развоја Жана Пијажеа и Лоренс Колберг и етичког дискурса његовог ученика Карл Отоа са франкфуртског универзитета.

Хабермасов рад одјекивао је унутар Кантове мисли, Просветитељства и демократског социјализма тј. његове фазе потенцијалне трансформације света у хуманије и равноправније друштво, кроз остварење потенцијалног људског разума у делу етичког дискурса. Хабермас је тврдио да је Просветитељство недовршен пројекат, који треба изменити и завршити, а не обезвређивати. У овоме се његово мишљење не поклапа са Франкфрутском школом, као ни са постмодернистичком мисли због прекомерног песимизма, радикализма и преувеличавања.

У социологији, његов највећи допринос био је развој свеобухватне теорије друштвене еволуције и модернизма, фокусиране на разлици између комуникационе рационалности и рационализације с једне стране, и стратегијске/инструменталне рационалности и рационализације са друге стране. Ово укључује и критику са комуникативне тачке гледишта на разликама заснованој теорији друштвеног система Никласа Лухмана, ученика Талкота Парсонса.

Његова одбрана модерности и људске заједнице била је извор инспирације другима, и сматра се највећом филозофском алтернативом у односу на различите варијанте постструктурализма. Такође, он је понудио једну утицајну анализу касног капитализма.

Хабермас опажа рационализацију, хуманизацију и демократизацију друштва у појму институционализације потенцијала за рационалност која је неодвојива од способности за комуницирање, док је та способност јединствена за људску врсту. Хабермас каже да се способност за комуницирање код људи развијала кроз процес еволуције, али у савременом друштву је често потиснута од стране неких других друштвених области, као што су држава, организација, тржиште, односно, преовладава стратешка/инструментална рационаност, тако да је она потискује из ¨живог света¨

Реконструктивна наука

Хабермас је употребио појам ‚‘‘реконструктивна наука‘‘ који има два смисла: да постави општу друштвену теорију између филозофије и друштвене науке, и обнови сукоб између ‘‘великог теоретисања‘‘ и ‘‘искуственог истраживања‘‘. Модел рационалне реконструкције представља главну нит истраживања структуре светова живота (култура, друштво и личност) и њихове функције (културна репродукција, друштвена интеграција и социјализација). У сврси овога, дијалектичка веза између симболичког представљања структура подређених свим световима живота (унутрашње везе) и материјалне репродукције друштвеног система у њиховом комплексу (спољашња везе између друштвеног система и животне средине) мора бити разматрана. Овај модел проналази примену у теорији социјалне еволуције, полазећи од реконструкције неопходних услова за филогенетске друштвено - културне животне форме (очовечавања) све до анализе развоја социјалних творевина, које Хабермас раздваја на примитивне, традиционалне, модерне и савремене творевине. То дело представља, примарно, покушај да се формулише реконструкција логичког развоја социјалних творевина сумираних од стране Хабермаса кроз његово разликовање живог света од друштвеног система (и, унутар њих, кроз рационализацију светова живота и раст у сложеном друштвеном систему). Секундарно, оно нуди нека методолошка појашњења ‘‘објашњења динамике историјских процеса‘‘ , и делом о теоретском смислу предлога теорије еволуције. Чак и да немачки социолог сматра да накнадно просуђивање рационалне реконструкције и модела система/животне средине не могу да имају комплетну историографску употребу, они свакако делује као општа тврдња у полемичкој структури историјског објашњења.

Јавна сфера

У делу ,,Структурална трансформација јавне сфере‘‘ Хабермас тврди да је пре XVIII века, европска култура била под утицајем ‘‘репрезентативне‘‘ културе, где је једна страна захтевала да представљала себе својој публици преко својих надмоћних предмета. Као пример репрезентативне културе, Јирген наводи пример палате у Версају Луја XIV, која је требало да представља моћ Француске и њеног краља, изазивајући осећај страхопоштовања код посетилаца. Хабермас идентификује реперезентативне културе као одговарајући стадијум феудалног развоја, у складу са марксистичком теоријом, тврдећи да је долазећи капиталистички стадијум развоја друштва означен појавом јавне сфере. У култури у којој је карактеристична појава јавне сфере, појављује се јавни простор који је ван контроле државе, где индивидуе размењују своје погледе на свет и знања. Према њему, развој новина, журнализма, читалачких клубова, масонских ложа, кафеа у XVIII веку у Европи, сваки на свој начин, обележио је постепену замену репрезентативне културе са јавном сфером. Он је сматрао да је основна карактеристика јавне сфере њена ‘‘критичка‘‘ пририода. За разлику од репрезентативне културе где је један део био активан, а други пасиван, култура јавне сфере је окарактерисана као дијалог између индивидуа, било путем разговора, било путем размене погледа на свет преко штампаних медија. Хабермас је споменуо да се у Британија као најлибералнијој земља у Европи, култура јавне сфере појавила око 1700, а да се на остатак континенталног дела Европе проширила средином XVIII века. По њему, Француска револуција је великим делом проузрокована колапсом реперезентативне културе и њеном заменом од стране јавне сфере. Обзиром да је Хабермасова главна брига у овом делу била да разоткрије шта сматра варљивом природом слободних институција на Западу, његова књига је имала велики утицај на историографију Француске револуције.

Према Хабермасу, неколико фактора би могло да доведе до евентуалног пропадања јавне сфере, укључујући ту и развој комерцијалних мас медија, који су претворили критичку публику у пасивну потрошачку публику; и држава благостања, која је спојила државу са друштвом толико присно да је јавна сфера нестала. Она је такође јавну сферу претворила пре у сферу где индивидуални интереси оспоравају ресурсе државе него простор за развој јавне рационалне сагласности.

Његово најпознатије дело до данас ‘‘Теорија комуникативне акције‘‘ (1981), засновано је на адаптацији АДЛ парадигме Талкота Парсонса. У овом делу, он је критиковао процес модернизације, који је он видео као нефлексибилну присиљену акцију вођену од стране економске и административне рационализације. Он је истакао како су наши свакодневни животи продрли у формални систем, упоредо са развојем државе благостања, корпоративног капитализма и масовне потрошње. Ови појачани трендови рационализују јавни живот. Одузимање права гласа грађанима дешава се када политичке партије и интересне групе постану рационализоване, а представљајућа демократија замени партиципативну демократију. Као последица, границе између јавног и приватног, друштва и појединца, система и света живота почињу да се губе. Демократија не може да се развија тамо где се о стварима од јавног значаја не дискутује са грађанима. Иделана говорна ситуација захтева од учесника да имају исте могућности говора, да буду друштвено једнаки и да њихове речи не буду протумачене као идеологија или да се направи нека друга грешка. У овој верзији, као консензус истините теорије, Хабермас каже да је истина оно што ће бити договорено у идеалној говорној ситуацији.

Он је изразио оптимизам што се тиче могућности оживљавања јавне сфере. Јирген види наду у будућности где репрезентативну демократију, која се ослања на националне државе, замењује делиберативна демократија, која се ослања на политички организам који је заснован на једнаким правима и обавезама свих грађана. У таквом директном демократско – управљачком систему, активност јавног мњења је неопходна за дебате о стварима од јавног значаја, као и механизам који ће утицати на процес одлучивања и доношења одлука.

Неколико академика је дало различите критике Хабермасове мисли у вези јавне сфере. Џон Б. Томпсон, професор социологије на Кембриџу, указао је на то да је Хабермасова мисао о јавној сфери застарела услед распрострањења комуникације преко масовних медија. Мајкл Шадсон, са Универзитета из Калифорније, Сан Дијега, каже да јавно мњење, као простор чисте рационалне независне дебате, никад није постојао.

Хабермас против постмодернизма

Хабермас је створио једну рану критику у свом есеју ¨Модерност против постмодерности‘‘ (1981) која је добила широко признање. У том есеју Хабермас поставља питање, у светлу грешака из двадесетог века, да ли треба да се држимо намера просветитељства, немоћних као што могу бити, или треба цео процес модерности окарактерисати као изгубљен случај? Он одбија да одустане од опције рационалног, научног разумевања света живота.

Он има неколико критика постмодернизма:

• Постмодернисти су непоуздани, било да стварају неке озбиљне теорије или литературу;
• Он сматра да су они анимирани нормативним осећајима, али природа ових осећања остаје сакривена читаоцу;
• Хабермас их оптужује да тотализују перспективу која не разликује појаве и радње које се налазе унутар модерног друштва;

Јирген тврди да они игноришу оно што он сматра најважнијим – свакодневни живот и његове радње.

Кључни дијалози

Историјски спор (Хисторикерстреит)

Хабермас је познат не само као интелектуалац, већ и као учењак; посебно је значајно што је осамдесетих година прошлог века користио популарну штампу како би критиковао немачке историчаре Ернста Нолтеа, Мајкла Штрумера, Клауса Хилдебранда и Андреаса Хилгрубера. Хабермас је прво исказао своје мишљење о претходно наведеним историчарима у немачком часопису ‚‘‘Дие Зеит‘‘ 11. јула 1986, у фељтону (одељак за уметност и културу) под називом: ‘‘Нека врста поравњања за одштету‘‘. Он их је критиковао због апологистичког начина писања о историји за време нациста и због тражења начина да затворе отварање Немачке ка Западу, што је, по Хабермасу, трајало од 1945. Он је тврдио да су они настојали да одвоје нацистичку владавину и холокауст од матичне немачке историје, објашњавајући нацизам као реакцију на бољшевизам, и делимично рехабилитујући углед Вермахта (немачке армије) током Другог светског рата. Хабермас је писао да је Штрумер покушавао да створи ‘‘намесничку религију‘‘ која, заједно са радом Хилгрубера, велича последње дане немачке армије на Источном фронту, и која је требало да служи као нека врста ‘‘НАТО филозофије обојена немачким национализмом‘‘. Такозвани Хисторикерстреит није био једностран, зато што је Хабермас био нападнут од стране учењака Јоакима Феста, Хорст Милера, Хагена Шулца, Имануела Гаеза и Клауса Хилдербарда. С друге стране, Хабермаса су подржавали Мартин Бросзат, Ханс Момсен, Еберхард Јекел и Ханс – Улрих Велер.

Хабермас и Дерида

Јирген Хабермас и Жак Дерида били су анагажовани у више спорова на почетку осамдесетих година прошлог века, што је довело до узајамног разумевања и пријатељства између њих касних деведесетих, које је трајало све до смрти Дериде 2004. године. Њих двојица су први пут ступили у контакт онда када је Хабермас позвао Дериду да говори на Франкфуртском универзитету 1984. Следеће године Хабермас је објавио дело ¨Изван привремене филозофије о пореклу: Дерида‘‘ у Филозофском дискурску модерне где је описао Деридин метод као неспособан да обезбеди темељ за друштвену критику. Дерида је, наводећи Хабермаса као пример, истакао да ‘‘они који су ме оптужили за свођење филозофије на литературу, логику или реторику(...) они су видљиво и пажљиво избегли да ме разумеју‘‘. Након Деридиног коначног оспоравања 1989, ова два филозофа нису наставила спор, али, како је Дерида описао, ‘‘група академика је спровела неку врсту ‘рата‘, ког ми никад нисмо били део, ни посредно, а ни непосредно‘‘.

Крајем деведесетих година прошлог века, Хабермас је пришао Дериди на прослави која се одржавала на Америчком универзитету, где су обојица предавала. Након тога, нашли су се у Паризу после чега су започели многе заједничке пројекте. 2000. године одржали су заједно семинар на тему о проблемима филозофије, права, етике и политике на Франкфуртском универзитету. У децембру 2000, у Паризу, Хабермас је држао предавање под насловом: Како одговорити на етичка питања? на Јудеитиес - у. Конференција ‘‘Питања за Жака Дериду‘‘ организована од стране Јозефа Коена и Рафаела Загурија – Орлија. Пратећи Хабермасово предавање, оба мислиоца су се ангажовала у веома успламсалој дебати о Хајдегеру и могућностима етике. Књига о овој конференцији издата је у Паризу (Едитионс Галилее, 2002), а затим и у Енглеској (Фордхам Университy Пресс, 2007).

Након терористичког напада 11. септембра, они су изнели своја појединачна мишљења о томе и борби против тероризма у делу Ђованија Борадорија: ‘‘Филозофија у време тероризма: разговор са Јиргеном Хабермасом и Жаком Деридом‘‘. 2003. године обојица су била јако активна у оспоравању надолазећег рату у Ираку; у манфесту, који је касније постао књига ‘‘Стара Европа, Нова Европа, срж Европе‘‘, они су позивали на удруживање држава Европске Уније са циљем да се супротставе америчкој иностраној политици. Дерида је написао предговор на Хабермасову декларацију из фебруара 2003.(Фебруар 15, или ‘‘Шта повезује Европљане: Изговор за заједничку инострану политику, почевши од језгра Европе‘‘) у књизи, што је била реакција на Бушуву политику која је тражила подршку од Европљана за надолазећи рат у Ираку. Хабермас је понудио даље објашњење за ову изјаву у једном интервјуу.

Дијалози о религији

Његови ставови према религији су се мењали кроз године. Аналитичар Филип Портиер је идентификовао три фазе Хабермасовог односа према овој друштвеној сфери: прва, почетком осамдесетих, када се млади Хабермас угледао на Маркса и тврдио да религија ‘‘отуђује реалност‘‘ и представља ‘‘средство за контролу‘‘; друга фаза, од средине осамдесетих па све до XXI века, када је престао да дискутује о њој, и као световни коментатор, потиснуо је у сферу приватног живота; и трећа фаза, од тад па до сада, када Хабермас препознаје позитивну друштвену улогу религије.

У једном интервју из 1999, Хабермас је изјавио: ,,За нормативно саморазумевање модерности, хришћанство је функционисало као нешто много више од претходника или катализатор. Универзалистички егалитаризам, одакле се развио идеал слободе и заједничког живота у солидарности, самостално вођење живота и еманципација, индивидуална морална савест, људска права и демократија, директна је последица јеврејске етике и хришћанске етике о љубави. Ово проистицање, које је суштински непромењено, представља стални објекат критичког присвајања и реинтерпретације. Све до данас, не постоји алтернатива за њу. У светлу садашњих изазова пост – националне констелације, морамо да направимо потпору, као у прошлости, за ову материју. Све остало је узалудна постмодернистичка прича‘‘.

Његов оригинални цитат (преузет са његовог сајта) гласи: "Дас Цхристендом ист фüр дас нормативе Селбстверстäнднис дер Модерне ницхт нур еине Ворлäуфергесталт одер еин Каталyсатор геwесен. Дер егалитäре Универсалисмус, аус дем дие Идеен вон Фреихеит унд солидарисцхем Зусамменлебен, вон аутономер Лебенсфüхрунг унд Еманзипатион, вон индивидуеллер Геwиссенсморал, Менсцхенрецхтен унд Демократие ентспрунген синд, ист унмиттелбар еин Ербе дер јüдисцхен Герецхтигкеитс- унд дер цхристлицхен Лиебесетхик. Ин дер Субстанз унверäндерт, ист диесес Ербе иммер wиедер критисцх ангееигнет унд неу интерпретиерт wорден. Дазу гибт ес бис хеуте кеине Алтернативе. Ауцх ангесицхтс дер актуеллен Хераусфордерунген еинер постнатионален Констеллатион зехрен wир нацх wие вор вон диесер Субстанз. Аллес андере ист постмодернес Гереде". Фром Јüрген Хабермас - "Зеит дер Üбергäнге" (Сухркамп Верлаг) (2001). стр. 174.ф.

Ова изјава је била погрешно навођена у многобројним чланцима и књигама, где је Хабермас цитиран поједностављено: ,,Хришћанство, и ништа више, представља ултимативни темељ слободе, савести, људских права и демократије, главних одлика западне цивилизације. До данас, ми немамо другу опцију. Ми настављамо да се хранимо из овог извора. Све остало је постмодернистичко ћаскање”.

У његовој књизи ‘’Између натурализма и религије” 2005. године, Хабермас је тврдио да се као последица мултикултурализма и имиграција јавља већа снага религијских сила, која је снажнија него у пређашњим деценијама, и да се због тога јавља потреба за толеранцијом која мора бити схваћена као двосмерна улица: световни људи треба да толеришу улогу светих људи у јавном животу и обрнуто.

На почетку 2007, Игнатиус Пресс, католичка издавачка кућа, објавила је дијалог између Хабермаса и Конгрегације за наук вере, тј. њеног представника, некадашњег папе Бенедикта XVI, издала дело под насловом ‘’Дијалектика секуларизма”. Дијалог је започео 14. јануара 2004, на позив Баварске католичке академије из Минхена. Они су узели у обзир питања као што су:

• Да ли је јавна култура разума и циљане слободе могућа у данашњем постметафизичком добу?
• Да ли је филозофија трајно, насумице, одсечена од њеног уземљења у бићу и антропологији?
• Да ли је ово опадање рационални знак шансе или знак дубоке кризе религије?

У овој дебати се виде промене Хабермасовог погледа на религију – посебно, његово промишљање јавне улоге религије. Хабермас је започео као ‘методолошки атеиста’, што значи да када је писао о филозофији или друштвеним наукама, он се није освртао на верска уверења. Ипак, док је писао из ове перспективе, његова еволуција у погледу јавне улоге религије у друштву, довела га је до неких изазовних питања, и као резултат слагања око неких основа у његовом разговору са Папом, јављају се последице које додатно компликују његово виђање о комуникативним рационалностима као решењима проблема модерности. Хабермас верује да чак и за оне који себе сматрају либералистима ‘’искључивање религије из јавног живота је веома нелиберално”.

На почетку своје каријере био је скептичан према било каквој корисној друштвеној упореби религије, док данас сматра да је друштвена улога и утилитаристичка снага морала управо у религији, а да је јеврејско – хришћанска етика нужна у култури.

Као додатак, Хабермас је популаризовао концепт ‘‘пост – секуларног‘‘ друштва, који се односи на садашње време, где је идеја модерности схваћена као неуспешна, и временом, морално неуспела, тако да, радије него стратификација или сепаратизација, нови мирни дијалог и заједничко постојање између вере и разума мора бити пронађено у циљу узајамног учења.

Награде

За свој рад награђен је следећим наградама и признањима:

• 1974: Хегелова награда
• 1976: Награда Сигмунда Фројда
• 1980: Награда Теодора V. Адорна
• 1986: Награда Вилхелма Готфрида Лајбцига
• 1987: Награда Сонинг за изузетан допринос европској култури
• 1995: Награда Карла Јасперса
• 1999: Награда Теодора Хесеа
• 2001: Фриеденспреис дес Деутсцхен Буцхханделс
• 2005: Холбергова награда
• 2003: Принц оф Астуриас Аwард у друштвеним наукама
• 2004: Кyото награда за уметност и филозофију
• 2005: Холбергова интернационална комемориална награда
• 2006: Награда Бруно Крајски
• 2011: Награда Виктора Франкла
• 2013: Награда Ерасмус
• 2015: Клуге Призе

Најважнија дела

• Структурална трансформација јавне сфере (1962)
• Теорија и пракса (1963)
• Прилог логици друштвених наука (1967)
• Ка рационалном друштву (1967)
• Техника и наука као идеологија (1968)
• Знање I људски интерес (1968)
• Легитимациона криза (1975)
• Комуникација и еволуција друштва (1976)
• Прагматизаму друштвене интеракције (1976)
• Теорија комуникативне акције (1981)
• Морална свест и комуникативно деловање (1983)
• Филозофско – политички профиле (1983)
• Филозофски дискурс модерне (1985)
• Нови конзервативизам (1985)
• Нова тама: Криза државе благостања (1986)
• Постметафизичка размишљања (1989)
• Оправдање и примена (1991)
• Између чињеница и норми: допринос дискурзивној теорији права и демократије (1992)
• Прагматизму у комуникацији (1992)
• Укључивање другог (1996)
• Берлинска република (1997, колекција интервијуа са Хабермасом)
• Постнационална констелација (1998)
• Рационалност и религија (1998)
• Истина и оправдање (1998)
• Будућност људске природе (2003)
• Нова Европа, Стара Европа, срж Европе (2005)
• Подељени запад (2006)
• Дијалектика секуларизма (2007)
• Између натурализма и религије: филозофски есеји (2008)
• Европа. Несигурни пројекат (2009)
• Криза Европске Уније (2012)

Спољашње везе

• Биографија на сајту САНУ
• Сандиего.еду, Кyото