Pop-Jovičina buna

Pop-Jovičina buna
Vreme 10. mart — 13. mart 1834. Mesto nahije Derventa i Gradačac, Posavina, Bosanski pašaluk (danas Republika Srpska, Bosna i Hercegovina). Uzrok ekonomska, nacionalna i verska obespravljenosti Srba hrišćana. Ishod slom bune, pobeda Osmanlija. Teritorijalne promene Bosanski pašaluk
Sukobljene strane
Srpski ustanici	Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Pop Jovica Ilić	nepoznato
Žrtve i gubici
1.000	300

Pop-Jovičina buna je bila srpska pobuna protiv turske vlasti u Bosanskom pašaluku, u nahijama Derventa i Gradačac. Izbila je 10. marta 1834. godine zbog ekonomske, nacionalne i verske obespravljenosti Srba hrišćana. Iako su pobunjenici uglavnom bili Srbi hrišćani, njima su se priključili i pojedini Hrvati katolici.

Buna je nazvana po predvodniku pobunjenika u derventskoj nahiji, popu Jovici Iliću. Trajala je od 10. do 13. marta 1834. i usled lošeg i slabog organizovanja nije imala dugog daha. Između ustanika i Turaka došlo je do tri boja. U prva dva sukoba ustanici su imali nešto uspjeha. U poslednjoj boju koji se odigrao 13. marta kod sela Podnovlja, nedaleko od planine Vučijak, ustanici su pretrjeli poraz. Turci su posjekli popa Pavla Čabića, barjaktara Savu Gubanicu i još oko 500 srpskih ustanika. Pop Jovica u ovom boju nije ni učestvovao. Kad je saznao o porazu kod Podnovlja, tada je raspustio svoje ljude i sklonio se u planinu Vučijak. Po jednoj od verzija pop Jovica je prešao u Srbiju i tamo dobio parohiju. Ustanici su imali malo oružja, a municije svega jednu torbu baruta, koju je pop Jovica nosio stalno sa sobom. Pop Jovica je ustanicima govorio da će dobiti pomoći iz Srbije.

Uzrok i uvod izbijanja bune

Borba bosanskih muslimanskih velikaša protiv uvođenja carskih reformi u Bosni, bila je skrhana porazom Husein-kapetana Gradaščevića, na Palama kod Sarajeva, maja meseca 1832. godine Husein-kapetan morao je, već juna meseca iste godine, da pobegne u Austriju. Bosanski velikaši su sad ponovo bili dovedeni u pokornost sultanu. Mir koji je došao posle poraza Husein-kapetana nije bio dugog veka. Dok je cela sultanova vojska bila u Bosni, dotle su se i bosanski velikaši pokoravali naredbama carskog predstavnika Mahmud Hamdi-paše, ali čim je vojska otišla, velikaši ponovo počinju dizati glave. Kad je Mahmut paša pokušao da uvede sultanove reforme u Bosni, naišao je na veliki otpor kod bosanskih velikaša, koji su stali da se pobune; ubistva, grabeži i nasilje svake vrste ponovo su se počela činiti prema hrišćanskom narodu. Nasilja bosanskih velikaša prema hrišćanskom narodu svakim danom su bila sve teža i teža, naročito u nahijama banjalučkoj, bijeljinskoj i tuzlanskoj, pa su pojedini kmetovi, sveštenici i viđeniji ljudi morali da beže iz Bosne u Srbiju. Posle dolaska nekolicine kmetova iz Bosne, došao je u Šabac i pop Mile Vitković iz sela Karazovaca, nahije banjalučke, sa još pet viđenijih ljudi. Bosanski velikaši bili su isterali sve carske ljude i počeli da postupaju sa hrišćanima na najsvirepiji način. Oni su im pretili, a naročito sveštenicima i kmetovima „da će ih sve kad zatvore birati kao ribu iz ribnjaka i da će ih sve po sedam na jedan kolac naticati”. Zajedno sa pop Milom Vitkovićem i kmetovima, prebegao je iz banjalučke nahije u Austriju i pop Pavle Karan-Tvrtković iz sela Cerovljana, odakle su pop Mile i kmetovi došli do Šapca, a pop Pavle otišao pravo u Beograd. Po dolasku u Beograd, pop Pavle je otišao kod kneza Miloša u Kruševac, a iz Kruševca obojica su došli zajedno u Požarevac gde su zatekli i pop Mila Vitkovića sa kmetovima. Svi oni su u Požarevcu molili kneza Miloša da se kod sultana u Carigradu zauzme za hrišćanski narod u Bosni ili da ih on sam pomogne da se izbave od turskog zuluma i nasilja. Knez Miloš im je savetovao da se vrate u Bosnu i odu veziru u Sarajevo, da ga mole da im on ako može pomogne. Međutim, oni su se između sebe dogovorili i Miloš je na to pristao, da se u Bosnu vrati pop Mile sa kmetovima, a pop Pavle da ostane u Beogradu. Pop Pavle je u Beogradu stanovao u konaku kneza Miloša. Muselimi i begovi u raznim nahijama, naročito u banjalučkoj, tuzlanskoj i bijeljinskoj, radili su što su hteli. Oni su u stvari bili potpuni gospodari u svojim nahijama. Naročito je vršen jak pritisak na hrišćane. Muke i patnje hrišćana su svoj vrhunac dostigle otkako je za vezira postavljen, septembra 1837. godine, Daut-paša pa do marta meseca 1834. godine. Harač i drugi nameti bili su ogromni. Trećina, zavedena krajem 1833. ili početkom 1834. godine, padala je veoma teško siromašnim hrišćanima. Protiv uvođenja trećine narod je „usmeno i pismeno protestovao, a kad mu ti bezumni protesti nisu koristili, on se tada prihvatio vatre i kubure, palio i ubijao”. Od početka 1834. godine kupljen je harač i od maloletne dece, kao i od dece koja su bila u kolevci, dok je do ovoga vremena bio naplaćivan samo za mušku decu od 15 godina. Harač je davan pod zakup, radi čega su zakupci cedili narod kako su oni sami hteli. Mesta muselima, ranijeg kapetana, kupovana su, radi čega su i muselimi u svojim kapetanijama mogli raditi što je njima bilo po volji, udarajući veliki namet na narod, da bi se na taj način što više naplatili dok su na vlasti. Naročito su bili čuveni po svojim nedelima prema hrišćanima muselim grada Gradačca, Ahmed-beg Gradaščević i derventski muselim Osman-beg Hadži Asanović.

Ustanak

Usled ovakvog teškog i nesnosnog stanja, u drugoj polovini 1833. i početkom 1834. godine tajno je počela da se organizuje buna Srba hrišćana u Bosni prevashodno u nahijama banjalučkoj, bijeljinskoj, tuzlanskoj i derventskoj. Buna je izbila u martu 1834. godine, a bila je jednim delom organizovana u Srbiji. Ova buna nazvana je docnije „Pop-Jovičina buna” po imenu predvoditelja pobunjenika u nahiji derventskoj, pop Jovice Ilića. Pop Pavle Karan-Tvrtković bio je u stalnoj prepisci sa ljudima u Bosni, a naročito sa svojim drugovima i prijateljima sveštenicima, koji su mu veoma često slali pisma ili pojedine ljude i izveštavali ga šta se u Bosni radi i kakvo je stanje u njoj. U izveštajima koje je pop Pavle dobijao iz Bosne videlo se da je stanje u Bosni postajalo iz dana u dan sve gore, da molbe, koje su hrišćani slali veziru u Sarajevo, nisu imale uspeha, pa se zbog toga pop Pavle sporazume sa viđenijim ljudima iz Bosne, „da ili se sami izbave ili svi izginu”. Poslednja pisma, koja je pop Jovica poslao popu Pavlu, jedno je adresirano za kneza Miloša, pop Pavle nije sačekao u Beogradu, pošto je ranije otišao za Šabac. U svome pismu knezu Milošu pop Jovica ga izveštava, da je stanje hrišćana u Bosni gore nego što je ikada pre bilo i da „sirotinja raja” ne može više izdržati. Moli ga da piše sultanu „šta se od njih radi”, a ako im sultan i vezir bosanski ne mogu pomoći, „neka nas predade u Vaše ruke, da mi svoje ne gazimo vere i da živi ne skačemo u vodu”. Turci su počeli kupiti kravarinu pa „gde se koje goveče ukrade ili vuk ujede, to plaća sirotinja raja”. Zatim pop Jovica moli kneza Miloša da popa Pavla primi kod sebe i da mu veruje sve ono što mu on bude kazao i „opšte gore, nego Vam i on kaže”. Turci su bili već na Krajinu pošli i oni ne znaju šta će od njih biti. „Ne možemo ni zaratiti, u nas ima inoga zakona i Šokaca, i Turaka, i Cigana, i Čivuta, a i ovo rišćana što ima polako Turci pogradili sve sorte Brankovića Vuka prokletoga”. I pop Mile Vitković je 8. januara 1834. godine izvestio iz Bosne kneza Miloša da je stanje opet za sirotinju raju postalo neizdržljivo. „U danu po pet gine i sada je dvaput gore nego što je do sad bilo”. Radi toga on se obraća pismom knezu Milošu i moli ga da im pomogne. Posle svega ovoga pop Pavle se preko pisama i raznih kurira sporazumeo sa viđenijim ljudima u nahijama banjalučkoj, bijeljinskoj, tuzlanskoj i derventskoj da početkom proleća 1834. godine dignu ustanak protivu Turaka. Za ovu svrhu pop Pavle je počeo vrbovati pojedine ljude u Beogradu. Da bi bolje uspeo on je svima onima koje je pozivao da ga pomognu u dizanju ustanka u Bosni govorio je: „da on ima dozvolu od Gospodara Miloša i Pravlenija srbskog”. Pored popa Pavla jedan od najglavnijih organizatora bosanske bune u Srbiji bio je Jefta Opalić, đumrukdžija na Varoš kapiji, rodom iz bijeljinske nahije. Pop Pavle je iz Beograda krenuo 1. februara 1834 godine. Po svom dolasku u Šabac ostao je tu do 7. februara, kada je otišao iz Šapca na Drinu i prešao u Bosnu. Po svome dolasku u Šabac pop Pavle je, isto kao i u Beogradu, počeo odmah raditi na tome, da što više ljudi zainteresuje i pridobije za bunu. Pripremanje bune i organizovanje buntovnika u Šapcu imalo je mnogo važniji značaj i karakter nego u Beogradu. U Šapcu je pop Pavle uspeo da zatalasa, zainteresuje i pokrene priličan broj ljudi, kako u samom Šapcu, tako i celom Podrinju. Organizovanje bosanske bune u Šapcu dobilo je sasvim ozbiljan karakter. Šabac je bio jedan mali centar, gde su se sakupljale i organizovale pristalice bosanske bune, a zatim slale na Drinu za prelazak u Bosnu; iz Šapca se vodila prepiska sa viđenijim ljudima u Bosni i Hercegovini. Sredstva i način da se narod pridobije za ovu bunu nisu se birala. Uspelo je da se nađe i ljudi koji su celu stvar obećali da finansijski potpomažu. Glavni pomagači popu Pavlu i Jevti Opaliću za organizovanje i pripremanje bosanske bune u Šapcu bili su: Nikola Bošković iz Mostara, Naum Unica, trgovac iz Šapca, rodom iz gornje Tuzle i Mićo Mićić, trgovac iz Sarajeva, koji je na četrnaest dana pred bunu bio došao u Šabac poslom. Pripremanje i organizovanje bune u Šapcu nije više bila tajna. Dok je u Beogradu za bunu znao izvestan broj lica, u Šapcu su za nju znali ne samo građani iz varoši Šapca, već skoro celo stanovništvo iz Podrinja. Skupljanje i organizovanje bećara i slanje na Drinu, radi prelaska u Bosnu, bilo je javno, i to je najviše dopripelo da su mnogi od Mačvana i Podrinaca pristali da aktivno učestvuju u buni. Pridobijanje ljudi bilo da lično učestvuju u buni, bilo da bunu materijalno potpomažu, bilo je isto tako javno. Predstavnici vlasti u Šapcu dozvolili su da se može slobodno raditi na organizaciji buntovnika. Kad su pojedini ljudi dolazili predsedniku suda Stanku Jurišiću da mu govore o pripremanju bune i slanju bećara na Drinu, on im je odgovorio „da to treba kroz prste gledati”. Bio je načinjen, upravo predviđen, jedan mali plan bune i napad buntovnika na Turke u bijeljinskoj nahiji. Raspored je bio učinjen tako, da svaki organizator bosanske bune u Srbiji, kad pređe u Bosnu, ode po mogućstvu u svoju nahiju, u kojoj je rođen, i povede narod protiv Turaka. Pop Pavle je pošao iz Šapca na Drinu 7. februara 1834 godine sa još pet osoba. Istoga dana pošao je Šabac i Jevta Opalić, pošto je pre svoga odlaska ispratio bećare na Drinu. U Šapcu je ostao još Nikola Bošković, kome je bilo stavljeno na dužnost da nabavi džebane, spremi prtljag i sačeka dok budu gotova još tri barjaka. I on je istog dana u noć krenuo iz Šapca na Drinu u Crešnjevu Adu, gde su se nalazili svi organizovani buntovnici. Pop Pavle je 7. februara noćio u selu Badovincima u „pop Tešinoj kući”. Sutradan je, sa još šest ljudi, prešao na bosansku stranu. Ceo dan je proveo u blizini Drine, gde su mu dolazili mnogi ljudi. Uveče ga seoski buljubaša sa pandurima potera i progna iz „beljinskog kadiluka u zvornički” pod planinu Majevicu. Turske straže su ga i ovde opazile nakon čega su ga proterale. Pošto nije mogao ništa preduzeti da radi, pop Pavle 9. februara noću pređe na srpsku stranu, otišavši u kuću Miše Acalovića u Badovince, gde ga je 11. februara našao predsednik suda šabačkog Stanko Jurišić i poslao u šabački zatvor. Jevta Opalić i Mića Mićić, koji su bili sa bećarima i pristalicama bosanske bune u Crešnjevoj Adi razvili su veoma živu akciju, da što više Podrinaca i Mačvana pridobiju za bunu. Narod u Podrinju, kad je video da se bećari slobodno skupljaju, počeo je i sam pristajati uz buntovnike, a viđeniji ljudi dovodili su po nekoliko ljudi iz svoga sela. Kako se nisu mogli preko Drine prevesti na bosansku stranu kod Crešnjeve Ade, pošli su svi pod vođstvom Pante Kvasalice u Badovince s namerom da se tamo prevezu. Iz Badovinaca Opalić je poslao Kvaselicu sa osam bećara i osam Srbijanaca preko Drine na bosansku stranu sa zadatkom da se postave kao straža prema Bijeljini i spreče da ne bi ko od Turaka otišao i prijavio celu stvar turskim vlastima. Ali dok je Jevta očekivao da mu dođe izveštaj od Katića iz Glogovca koji je obećao da će doći sa još trideset ljudi i jednim barjakom, baš kada su bećari bili za ručkom, stigao je Stanko Jurišić i Živan Garatović sa još nekoliko ljudi, te neke od buntovnika su povezali i poslali u Šabac u zatvor, neke rasterali kućama, a neki su opet sami pobegli, dok su oni drugi vezivani. Pop Jovica Ilić bio je rodom iz Bosanske Krajine, a u Derventu je došao kao pravoslavni sveštenik na nekoliko godina pre bune. Turci su ga zvali „čizma“ zato što se usudio nositi čizme, koje su u to doba smeli samo Turci nositi. Za svoje vreme izgledno je dosta bio učen i obrazovan čovek. Bio je veoma energičan, radi čega za njega je rekao deda popa Stevana iz Zmajevca „upamtiće ga derventska nahija, a može biti i cela Bosna”. Turke nije mogao nikako da trpi a naročito nije mogao podnositi nasilja koja su Turci činili prema hrišćanskim ženama. Pop Jovica je imao veze sa ljudima u Srbiji. Isto tako bio je u stalnoj vezi, pomoću pisama i preko kurira, sa popom Pavlom Karan-Tvrdkovićem. Pop Pavle i pop Jovica su ugovorili da buna u Bosni počne bele nedelje, to jest između 26. februara i 4. marta 1834. godine. Kako se približavala bela nedelja, kada je trebalo i javno ustati protivu Turaka i tući se sa njima, pop Jovica pošalje svoju porodicu u Austriju. Posle ispraćaja porodice pop Jovica se živo dao na pripremanje i organizovanje ustanka. Znak za ustanak Srba je bio dat na taj način što su ustanici zapalili „o,džake” Husen-kapetanovog brata u Skugriću. Pop Jovica se sastao sa popom Pavlom Čabićem i sa njim je zaključio sporazum o planu ustanka. Zatim je pobunio neka sela u svojoj parohiji, otišao je Savu do Odžaka i Gomionice i došao preko Batajnice i Dugog Polja u Podnovlje, gde su se sastali sa ustanicima popa Pavla Čabića. Između ustanika i Turaka došlo je do tri sukoba. U prva dva sukoba ustanici su imali nešto uspeha. U poslednjem sukobu 13. marta, kod sela Podnovlja, nedaleko od Vučijaka, ustanici su pretrpeli poraz. Ovom prilikom Srbi ustanici su mnogo stradali. Turci su posekli popa Pavla Čabića, barjaktara Savu Gubanicu i još mnogo drugih ustanika. Pop Jovica nije učestvovao u boju. Kada je čuo za poraz ustanika kod Podnovlja, raspustio je svoje ljude i sklonio se u planinu Vučijak. Šta je sa njim bilo ništa se pouzdano ne zna. Po jednoj verziji pop Jovica je prešao u Srbiju i tamo dobio parohiju. Borba ustanika sa Turcima trajala je svega nekoliko dana. Ustanici su bili predvođeni od svešetnika, a vođa svih je bio pop Jovica. Oružja su imali malo, a od municije svega jednu torbu baruta, koju je pop Jovica nosio stalno sa sobom. Ljudima koje je pozivao na ustanak govorio je da se oni ne dižu protivu sultana već samo protiv spahija i da će ustanici dobiti pomoći iz Srbije. U pripremanju ustanka u derventskoj nahiji, kao i u sukobima sa Turcima, učestvovali su i ljudi iz Srbije. To su bili oni bećari koji su sa Pantom Kvaselicom pre popa Pavla prešli iz Srbije u Bosnu. Posle poraza buntovnika kod Podnovlja veliki broj srpskih porodica prešao je iz Bosne u Austriju; od njih se jedan deo posle izvesnog vremena vratio na svoja ognjišta. U ustanku u gradaškoj i dervenskoj nahiji izgleda da je uzeo učešća i jedan deo Bošnjaka katoličke vere, za koje se u „Srbskim novinama” kaže: „Pri borbi, ovoj znamenito je primećenije to da se katoličeski Bošnjaci, koji su pri pređašnjim povodom k buni svagda Turcima strane držali, sada s narodom bosanskim grčkog zakona drže se i bratime”.

Posledice

Posle u krvi ugušenog ustanka stanje hrišćana u Bosni bilo je za neko vreme teže nego i pre samog ustanka. Sada su tek hrišćani imali da izdrže najveća zverstva, muke i nasilja od strane bosanskih muslimana. Jedan lekar, koga je zadarska vlada 1834. godine poslala u Bosnu, radi neke bolesti, podnoseći (ove iste godine) posle svoga puta izveštaj dao je nekoliko dragocenih podataka o tadašnjim prilikama u Bosni. Po njegovom izveštaju nad hrišćanima u Bosni vršila su se nasilja svake vrste. Ugnjetavani se na sve moguće načine. Smrtni slučajevi i mučenja su bila veoma česta. Hrišćani, da bi izmirili novčana traženja od Turaka, morali su svoja polja i ostala dobra, a često i pokućstvo da prodaju. Svešteničke i seljačke kuće postale su kao neke krčme za bosanske muslimane. Žene zbog svojih muževa nisu sigurne od turskih nasilja, a kćeri često budu otrgnute iz naručja svojih roditelja, da udovolje večitoj požudi muslimana. Upravnici pojedinih pokrajina a naročito derventske, zaveli takva strašna mučenja radi čega su se često majke zajedno sa svojim sinovima bacale u reku i išle same u susret smrti itd. Ulice su bile pune leševa, naročito u Odžaku, gde Turci nisu dozvoljavali da se mrtvi sahranjuju. Osman beg iz Dervente i Ali beg iz Skugrića postupali su divljački prema Srbima. U Vučijaku, na drveću visilo je dvadeset odsečenih srpskih glava, vezane jedna za drugu perčinom. Pošto je buna bila ugušena, mislilo se i govorilo da je za vreme bune kao i odmah posle nje izgubilo život oko 1.000 hrišćana. Što se tiče odnosa kneza Miloša prema bosanskom ustanku 1834. godine i njegovih veza sa ustanicima, najverovatnije je da je knez Miloš za pripremanje ustanka znao i da je novcem potpomagao organizovanje ustanka sve do kraja septembra 1833. godine, dok se Porta nije rešila da da pristanak da se Srbiji prisajedine novih šest nahija, koje je Miloš s vojskom bio već ranije zaposeo. Dozvola data popu Pavlu od kneza Miloša da može za celo vreme dok je u Beogradu stanovati u kneževom konaku, izdržavanje koje mu je davao knez Miloš, pop Pavlova izjava data u Šapcu u kojoj nije kazao da knez Miloš nije imao nikakve veze sa pripremanjem ustanka i ustanicima, već „ja Gospodara nisam ni u usta uzeo”, i najzad oslobođenje njegovo od svake krivice i puštanje iz zatvora, da bi docnije knezu Mihailu postao dvorski sveštenik, potvrđivalo bi da je knez Miloš znao za organizovanje ustanka i da ga je u početku materijalno potpomagao. Knez Miloš nije ništa naročito od bosanskog ustanka očekivao, ali je verovatno pretpostavljao da mu on pored ostalih događaja može veoma dobro poslužiti da privoli Portu da prizna pravo njegovoj vlasti na onih šest nahija za koje je dobio carski ferman u Kragujevcu 4. decembra 1833. godine. Radi istog cilja knez Miloš je još 1831. godine bio stupio u vezu sa Mustafa pašom iz Skadra koji se bio odmetnuo od Porte, a kome je Miloš u dva maha dao izvesne novčane pozajmice. Posle dobijanja carskog fermana o prisajedinjenju novih šest nahija Srbiji, knez Miloš nije imao više razloga da potpomaže organizovanje bune u Bosni. On je bio svestan toga da od nje neće moći imati nikakve stvarne koristi. Međutim, ljudi koji su organizovali bunu bili su zavarani nadom na uspeh. Oni su, misleći da će ih knez Miloš materijalno a srpski narod i Srbija oružjem potpomoći ako u početku bune budu imali uspeha, produžili rad na organizovanju i izvođenju bune. Tako je završen ovaj prvi ozbiljniji ustanak Srba hrišćana u Bosni 1834. godine, koji je bio izazvan teškim i nesnosnim stanjem što ga je srpski narod podnosio od bosanskih velikaša feudalaca, a koji je zbog slabe i nevešte organizacije već u samom početku bio osuđen na propast.

Obeležavanje

Godine 2004. u Majevcu blizu Doboja, saziv srpskih pravoslavaca je obeležio 170 godina od izbijanja bune.

Literatura

• Čupić, Nikola. Godišnjica Nikole Čupića, članak Dragoslava Stranjakovića kao izvod iz njegovog predavanja održanog na Narodnom Univerzntetu u Beogradu o Buni Srba hrišćana u Bosni 1834. godine (40 izd.). Štampa Državne štamparije Kraljevine Jugoslavije, 1931. Pristupljeno 14. 12. 2018.  (jezik: srpski)
• Srbi u BiH: Pop-Jovičina buna u Bosni 1834. godine (jezik: srpski)

Vidi još

• Jančićeva buna
• Mašićka buna
• Bosanski pašaluk
• Bosanski ustanak (1831-1832)

Spoljašnje veze

• Elta HD: Pop-Jovičina buna (jezik: srpski)
• Mr Željko Asentić: Derventska buna (jezik: srpski)
• Obilježeno 170 godina od pop-Jovičine bune (jezik: srpski)