Бугарска

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Датум измене: 30. јул 2019. у 20:16; аутор: Soundwaweserb (разговор | доприноси) (Враћене измене 178.149.102.121 (разговор) на последњу измену корисника Свифт)
За друге употребе погледајте страницу Бугарска (вишезначна одредница).
Република Бугарска
Република България  (бугарски)
Крилатица: У слози је снага
(буг. Съединението прави силата)
Химна: Мила домовино
(буг. Мила родино)
Положај Бугарске
Главни град Софија
Службени језикбугарски
Владавина
ПредседникРумен Радев
Председник ВладеБојко Борисов
Облик државеУнитарна парламентарна република
Историја
Независност‍
 — Прво бугарско царство681.
 — Самуилово царство976.
 — Друго бугарско царство1185.
 — Кнежевина Бугарска19. фебруар 1878.
 — Независност (од Османског царства)22. септембар 1908.
Приступ у ЕУ1. јануар 2007.
Географија
Површина‍
 — укупно110.994 km2 (105)
 — вода (%)0,3
Становништво‍
 — 2013.[1]7.245.677 (100)
 — густина65,28 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ≈ 2012
 — укупно$50,806 милијарди (72)
 — по становнику6.974 (76)
ИХР (2011)0.771 (55) — висок
ВалутаБугарски лев
 — стоти део валуте‍100 стотинки‍
 — код валутеBGN
Остале информације
Временска зонаUTC +2; лети +3 (ЕЕТ)
Интернет домен‍.bg
.бг‍
Позивни број+359

Бугарска (буг. България, тр. Bǎlgariya), званично Република Бугарска (буг. Република България, тр. Republika Bǎlgariya), држава је у југоисточној Европи.[2] Граничи се са Румунијом на северу, Србијом и Северном Македонијом на западу, Грчком и Турском на југу и Црним морем на истоку. Са територијом од 110.994 km2 (42.855 sq mi), Бугарска је 16. по реду највећих европских држава.

Организоване преисторијске културе су почеле да се развијају на тренутним бугарским земљиштима током неолита. У антици, овде су живели Трачани, Грци, Персијанци, Келти, Римљани, Готи, Алани и Хуни. Настанак уједињене бугарске државе датира од оснивања Првог бугарског царства 681. године, која је доминирала Балканом и деловала као словенски културни центар током средњег века. Са падом Другог бугарског царства 1396, његове територије су биле под турском влашћу скоро пет векова.

Руско-турски рат је довео до оснивања треће бугарске државе. У наредним годинама она је водила неколико ратова са својим суседима, што је подстакло Бугарску да се удружи са Немачком у оба светска рата. Бугарска је 1946. постала једнопартијска социјалистичка држава као део совјетског Источног блока. У децембру 1989. владајућа Бугарска комунистичка партија је дозволила вишестраначке изборе, чиме је отпочела транзиција бугарске ка парламентарној демократији и тржишној економији.

Популација Бугарске од 7,2 милиона становника претежно је урбанизована и углавном концентрисана у административним центрима својих 28 области. Већина трговачких и културних активности одвија се у главном и највећем граду, Софији. Најразвијенији сектори привреде су тешка индустрија, енергетика и пољопривреда, од којих се сви ослањају на локалним природним ресурсима.

Тренутна политичка структура земље датира усвајањем демократског устава 1991. године. Бугарска је унитарна парламентарна република са високим степеном политичке, административне и економске централизације. Она је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе, једна од оснивача Организације за европску безбедност и сарадњу и три пута је била седиште Савета безбедности Организације уједињених нација.

Етимологија

Назив Бугарска потиче од Прабугара, племена туркијског порекла који су основали земљу. Порекло етнонима Булгар, ко је био оригинални назив за Прабугаре, је и даље нејасно, па зато за њега има више претпоставки. Према једној од претпоставки назив је изведен из пратуркијске речи булга са значењем мешати, трести, мрдати[3] или измешан народ. По другој претпоставци име долази од речи булгак која значи револт, пореметити,[4] односно побуњеници.[5][6][7] На основу неких извора, споменуте речи потичу од реке Волге, где су једно време Прабугари били насељени, док други извори говоре да реч булга означава животињу чијим крзном су Прабугари трговали у својој прадомовини — Централној Азији.

Историја

Главни чланак: Историја Бугарске

Бугарска је на Балкану имала снажне средњовековне државе — Прво бугарско царство са престоницама у Плиски, Преславу и Охриду (VII-XI в.) и Друго бугарско царство са престоницом Велико Трново у XII-XIV веку. У време Другог царства, бугарски владари били су у рођачким везама и са српским двором. Свети Сава је умро и сахрањен у Трнову, престоници бугарске државе, у припрати цркве Четрдесет мученика. Како је бугарска средњевековна држава пала под власт Османлија пре српске, дошло је до пресељења учених духовника у Деспотовину (види Константин Филозоф).

Феудално друштво

Са јачањем феудалних односа број слободних сељака у Бугарској се смањивао. Пред крај средњег века слободно сељаштво готово је ишчезло. Оно је претворено у зависне сељаке парике. Зависни сељаци давали су феудалном господару део производа и радили на имању господара. Поред натуралних и радних обавеза, паринцима су понекад наметане и новчане обавезе. Властела се делила на крупно пленемство-велике бољаре и средње ситно племенство-мале бољаре. Велики бољари сачињавали су бољарски савет који је неретко ограничавао власт цара. Значајну улогу у друштву имало је крупно свештенство: патријах, митрополити и епископи. Црква је распродала пространим поседима на којима су радили зависни сељаци.

18. и 19. век

Период од 18. до 19. века у Бугарској се назива још и "Бугарски препород". Почиње 1762. а завршава се 1877/1878 године - Руско-турским ратом. Током та два века циљ је проглашење независности државе Бугарске. У то време, у бугарском друштву почиње да се формира модерна нација, која се гради у Мизији, Тракији и Македонији. Препород је подељен на три периода: 1. Период раног препорода - обухвата 18. век и прву четвртину 19.; 2. Период од почетка реформи у Османској империји (20-тих година 19. века) до Кримског рата (1853—1856); 3. Период од Кримског рата до краја Руско-турског рата (1877—1878). Почетак свих промена је појава приватне својине. Обрадиве површине остају под влашћу султана али сељаци имају право да располажу њоме. После аграрне реформе (1834), много сељака постају власници своје земље. Долази до промена на пољу економије и технологије - рађају се нове производње и примењују нове технологије. Као резултат свега тога настаје нови друштвени слој - буржоазија. Бугари постају најмногобројнији етнички елемент у Османској империји. Долази до великих пресељења, због чега се појављују бесарабски Бугари, Гагузи и Бугари у Румунији. Оснивају се градови: Београд, Комрат, Александрија. Оснива се духовно-културни живот, значајно се повећава број књига. Издаје се књига Христофора Жефаровића - "Стематографија" (1741) у Бечу, и по први пут се појављује личност Паисија Хилендарског који постаје идеолог бугарске национално ослободилачке акције и творац књиге "История славянобългарска".

Национални препород проистекао је код Срба и Бугара из тежњи за ослобођењем од турског ропства, кроз формирање националне идеје на новим, просветитељским основама. Важну улогу су при томе имале идеје о словенској узајамности, које су из дела попут Историје разних словенских народа, најпаче Бугара, Хорвата и Срба Јована Рајића, Стематографије Христифора Жефаровића, утицале и на бугарске препородитеље. Након просветитеља, националне барјаке су понели романтичари. Када су српски устаници почели да освајају све већу аутономију од Турака, Обреновићи су подржавали на различите начине напоре Бугара за ослобођењем. Велики број бугарских књига и неки часописи су штампани у српским градовима. С друге стране, Бугари су учествовали у акцијама побуне у српским градовима, као нпр. после догађаја на Чукур чесми.

После ослобођења Бугарске и ХХ век

Током ратова Турске против Русије и православних држава на Балкану, ослобођена је Бугарска 1878. године, да би потом била призната, најпре на Сан-Стефанском миру, а после ревизије, у суженим границама на Берлинском конгресу. Обостране територијалне претензије према неослобођеним деловима турске империје довеле су до Српско-бугарског рата 1885. године, који је Србија изгубила на Сливници, те Балканских ратова (1912—1913), које је изгубила Бугарска. Немачка и Аустроугарска користе гнев Бугарске који је вукла из Другог балканског рата, да би стала на њихову страну у Првом светском рату. Бугарска, заједно са својим савезницима бива поражена 1918. То је изазвало дубоке фрустрације у бугарском друштву и навело Бугарску да и у Другом светском рату стане на страну Немачке и хитлеровске коалиције. И тада бива поражена 1944., уласком Црвене армије у Бугарску, свргавањем краљевине и успостављањем комунистичког режима. Бугарска ће до краја Хладног рата бити у комунистичком блоку. Након антикомунистичке револуције, у Бугарској наступа болни процес трансформације привреде и грађанске еманципације. Бугарска постаје чланица Европске уније 2007. године.

Географија

Главна црква Рилског манастира
Главни чланак: Географија Бугарске

Положај

Државе са којима се Бугарска граничи су: Румунија, Турска, Грчка, Северна Македонија и Србија. Површина државе износи 110.993,6 km².

Бугарска се налази на важном прометном правцу који долином реке Марице повезује средњу Европу са Малом Азијом и Блиским истоком.

Прометно значење има и гранична река Дунав којом се извозе пољопривредне сировине, а важна је и за добијање енергије.

Геологија и рељеф

Бугарска је рељефно разнолик простор. Окосницу чини Марица са својом долином (Тракија). Око Марице простире се Горњотракијска низија (називају је и Маричком низијом). Низија је ограничена Родопима и Балканом, а простире на дужини од око 200 кm и ширини 40-70 кm. Ту су плодне обрадиве површине на којима, уз маритимне климатске утицаје са Егејског мора, успевају различите културе (дуван, памук, поврће, пиринач, винова лоза, житарице). Ово је и најгушће насељено подручје Бугарске.

Јужније су стари Родопи, једно од два изразита планинска подручја у Бугарској. Они заузимају југозападни део државе. Родопи су највише и најстарије планине у Бугарској. Настали су у палеозоику, за време херцинске орогенезе, те су то, по морфогенези, старе громадне планине. Одликују се разноликошћу рељефа и пејзажа што их чини врло привлачним и занимљивим. Испресецани су питомим долинама, у које допиру благи утицаји средоземне климе, које се смењују са високим планинским пределима алпског изгледа. Најпознатији планински масиви су Витоша, Рила и Пирин. Најлепши и најзначајнији међу њима је Рила. Врх Мусала на Рили (2 925 m) представља највиши врх Бугарске, Балканског полуострва и југоисточне Европе. На овом планинском масиву има још око 90 врхова и литица изнад 2 000 m и око 30 врхова који прелазе висину 2 500 m изнад нивоа мора. Због њене велике висине током плеистоцена била је захваћена снажном глацијацијом. Отуда на њој постоје мала језера настала радом ледника. Познато је око 150 оваквих језера која су позната под називом „горске очи”[8]. Родопи су богати угљем и обојеним металима. Осим рударства, становништво се овде бави и шумарством и овчарством.

Северно од Марице налази се Стара планина или Балкан која дели северну Бугарску од долине ове реке. Она је, супротно називу, младог, терцијарног постанка, настала у току алпске орогенезе. Протеже се средином Бугарске у дужини од 570 km. У грађи ове планине учествују и старије стене са лежиштима руда. Њен највиши део је средишњи део Ботев (2 371 m). Стара планина има важну улогу преграде која зауставља продор хладних ваздушних маса са севера у јужни део Бугарске. Одликује се бројним прелазима и превојима, што је чини лако проходном планином па није представљала препреку некадашњим сеобама а не представља је ни данашњем саобраћају. Она је шумовита планина, асиметрична у правцу југ-север. Јужна страна прелази у подбалканске котлине, а има већи нагиб од северне стране[8]. У бројним заштићеним котлинама позната је производња ружа и ружиног уља које се користи у козметичкој индустрији.

Од котлина треба истаћи низ везаних: Софијска, Златичка, Карлова, Казанличка, Сливенска и др. које се пружају између Балкана и паралелног низа Витоше, Средне горе (Богдан 1 573 m) и Срнене горе.

Између Балкана и Дунава налази се заравњен простор чију подину чине стари слојеви у облику плоче. Овај простор назива се Бугарска или Дунавска плоча. Она се простире у северном делу Бугарске и има више својства висоравни него низије. Њена висина постепено опада према Дунаву. На лесним наслагама, које леже у повлати плоче, настало је плодно тло (црница) где се уз умерену климу развила разноврсна пољопривредна производња[8].


Воде

Флора и фауна

Клима

Клима, као и природа Бугарске, прилично је разноврсна. Климатске услове сваког региона одређује јединственост његовог пејзажа. Дакле, зими је континентална клима са ниским температурама и тешким снежним падавинама, а лети медитеранска, која обезбеђује топло време током летњих месеци.

Клима Софије (NIMH−BAS), нормали 1981—2010, есктреми 1941—данас
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 19
(66) 		23
(73) 		27,5
(81,5) 		31
(88) 		34
(93) 		38
(100) 		41
(106) 		39,4
(102,9) 		36,1
(97) 		33,9
(93) 		25,5
(77,9) 		23
(73) 		41
(106)
Максимум, °C (°F) 3,4
(38,1) 		5,6
(42,1) 		10,6
(51,1) 		16,2
(61,2) 		21,1
(70) 		24,7
(76,5) 		27,3
(81,1) 		27,5
(81,5) 		22,9
(73,2) 		17,1
(62,8) 		9,7
(49,5) 		4,3
(39,7) 		15,9
(60,6)
Просек, °C (°F) −0,5
(31,1) 		1,1
(34) 		5,4
(41,7) 		10,6
(51,1) 		15,4
(59,7) 		18,9
(66) 		21,2
(70,2) 		21
(70) 		16,5
(61,7) 		11,3
(52,3) 		5,1
(41,2) 		0,7
(33,3) 		10,6
(51,1)
Минимум, °C (°F) −3,9
(25) 		−2,9
(26,8) 		0,8
(33,4) 		5,4
(41,7) 		9,8
(49,6) 		13,2
(55,8) 		15,1
(59,2) 		14,9
(58,8) 		11
(52) 		6,6
(43,9) 		1,4
(34,5) 		−2,4
(27,7) 		5,8
(42,4)
Апсолутни минимум, °C (°F) −28,3
(−18,9) 		−25
(−13) 		−16,1
(3) 		−6
(21) 		−2,2
(28) 		1,4
(34,5) 		2
(36) 		3,5
(38,3) 		−2
(28) 		−6
(21) 		−15,3
(4,5) 		−21,1
(−6) 		−28,3
(−18,9)
Количина падавина, mm (in) 33,2
(1,307) 		31,5
(1,24) 		38,1
(1,5) 		50,7
(1,996) 		67
(2,64) 		75,4
(2,969) 		52,6
(2,071) 		57,6
(2,268) 		45,7
(1,799) 		45
(1,77) 		43,3
(1,705) 		41,7
(1,642) 		581,8
(22,907)
Количина снега, cm (in) 24,3
(9,57) 		19
(7,5) 		14,7
(5,79) 		2,7
(1,06) 		0
(0) 		0
(0) 		0
(0) 		0
(0) 		0
(0) 		1,9
(0,75) 		10,4
(4,09) 		24
(9,4) 		97
(38,16)
Дани са падавинама 9 10 10 12 13 12 10 9 7 11 10 12 125
Дани са снегом 7,2 6,2 5,7 1,4 0 0 0 0 0 0,8 3 7 31,3
Сунчани сати — месечни просек 87,8 114,3 159,6 182,2 229,6 257,7 302,1 288,3 220,1 163,6 105,5 66,1 2.176,9
Извор #1: Stringmeteo.com[9]
Извор #2: slimatedata.eu (дани са преципитацијом)[10] и Stringmeteo.com/Freemeteo.bg/NOAA (екстреми)[11][12][13][14][15][16]

Административна подела

Главни чланак: Административна подела Бугарске

Од 1999. године Бугарска је подељена на 28 провинција или области. Пре тога је била подељена на 9 области, још од 1987. године. Области су добиле име по главном и највећем граду у тој области. Тих 28 области су:

Становништво

Главни чланак: Демографија Бугарске
Златоград

Према попису становништва из 2011. Бугарска је имала 7.364.570 становника. Број становника се смањује због негативног природног прираштаја и исељавања, тако да је Бугарска пре 26 година, 1975. имала већи број житеља (8.729.666 према попису).

Према вероисповести већина су православне вере.

Етнички састав је био следећи: Бугари 84,8 %, Турци 8,8 %, Роми 4,9 % и други (Руса, Јермена и Власа[17]).

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Бугарске су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[18]

Највећи градови

У већим градовима су индустријска постројења у којима ради највећи део бугарског становништва. То су Пловдив на Марици, Русе на Дунаву, Варна и Бургас на црноморској обали. Главни град Софија (1.2 мил. ст.) смештен је на прометном правцу који из средње Европе води на Блиски исток

 

Извор: Попис 2011.
№ Град Област Популација
Софија
Софија
Пловдив
Пловдив 		1. Софија Софија-престоница 1.204.685 Варна
Варна
Бургас
Бургас
2. Пловдив Пловдив 338.153
3. Варна Варна 334.870
4. Бургас Бургас 200.271
5. Русе Русе 149.642
6. Стара Загора Стара Загора 138.272
7. Плевен Плевен 106.954
8. Сливен Сливен 91.620
9. Добрич Добрич 91.030
10. Шумен Шумен 80.855


Привреда

Пољопривреда

У долинама Карлова, Калофера, Сопота и Казанлака налазе се простране ратарске површине засађене ружама. Из цветова тих ружа добија се ружино уље.

Туризам

Главни чланак: Туризам у Бугарској

Природне погодности као и културно-историјско и градитељско наслеђе које Бугарска има доприносе повећању броја туриста у последњих неколико година. Домаћи и инострани туризам заједно учествују са преко 16,7 % у бруто домаћем производу земље и у овој области је запослено 10,7 % радне снаге у 2018. години.[19] Највећи број страних туриста долази из Велике Британије, Немачке, Русије и Скандинавије.[20]

Црква Христа Пантократора
Национална галерија стране уметности у Софији
Приморско
Трачка гробница у Свештарију
Национални парк Централни Балкан

Култура

Главни чланак: Култура Бугарске

Позориште и филм

Зачеци бугарског позоришног живота датирају од средине 19. века у облику аматерских представа у школама и читаоницама. Оснивају се друштва љубитеља позоришне уметности за која пишу комаде Сава И. Доброплодни, Добри Војников и Васил Друмев. Након 1878. године та друштва прерастају у професионалне позоришне групе. У Пловдиву се 1881. оснива Међународно позориште Луксембург (буг. Международен театър Люксембург) у којем се дају представе под управом Стефана Попова,[21] а наступају и грчке и јерменске дружине из Цариграда.[22] У Софији се 1888. године од стране пловдивских уметника подиже Позориште „Основа“ (буг. Театър „Основа“) у којем се дају драмске и музичке представе.[23] Указом кнеза Фердинанда у Софији је 1907. године отворено Бугарско народно позориште (буг. Български народен театър) које данас представља најстарије сачувано здање бугарске позоришне уметности.[24][25] Након Другог светског рата Софија добија још два позоришта: Позориште народа (буг. Театър на народ) и Позориште комедије (буг. Театър комедия) а градска позоришта имају: Пловдив, Русе, Варна, Видин, Плевен и Бургас. Основано је и државно путујуће позориште Театро Рома које изводи представе на ромском језику. Међу позоришним редитељима издвајају се: Вили Цанков, Леон Даниел, Методи Андонов.[22]

Прва јавна филмска пројеција у Бугарској одржана је 11. децембра 1896. године од стране професора Мелинсона у просторијама хотела Македонија у Софији.[26] Страни филмови се редовно приказују од 1897,[27] а 1908. године је отворен први велики биоскоп.[28] Први дугометражни филм Бугарин је галантан снимљен је 1915. године у режији Васила Гендова.[29] Поред Гендова, међу пионирима бугарског филма су и Борис Грежов, Васил Бакарџиев, Петар Стојчев и Александар Вазов.[28]

Од 1948. године, филмска индустрија је национализована зарад ширења нове идеологије.[27] За време совјетске ере, између 1945. и 1990, већина прича из бугарских филмова тицала се друштвених драма које су имале везе са измештањем села у градове, егзистенцијализмом и романтиком. Ово је такође био период развоја анимираног филма.[28] Међу филмовима који су остварили завидан међународни успех налазе се Привезани балон (1967) Бинке Жељазкове, Козји рог (1972) Методи Андонова, Предност (1977) Георгија Ђулгерова, Свачија љубав (1979) Борислава Шаралиева, Кожне ципеле незнаног јунака (1979) Рангела Валчанова, Све за љубав (1986) Николаја Волева и Понедељак ујутро (1988) Ирине Акташеве и Христа Пискова.[29]

Кухиња

Главни чланак: Бугарска кухиња

Бугарску кухињу одређује њено богато и добро очувано културно наслеђе[30] на које су пресудно утицале словенска, грчка и турска култура.[31] Бугарска гастрономија је изванредно разнолика, захваљујући релативно топлој клими и разноврсној географији Бугарске, која омогућава изузетно повољне услове за узгој различитог свежег поврћа, биљака и воћа.

Традиција бугарске кухиње, настала кроз генерације је сачувала неке посебне одлике у начинима кувања, са употребом доста свежих производа и јединствених зачина – већином припремљених или издвојених из биља са значајним лековитим својствима. Чорба од сочива је бугарски традиционални специјалитет, као и баница, односно пита са сиром.[30] Јогурт је основни млечни производ који се служи уз скоро сва јела у Бугарској. Чорба од шкембића (буг. шкембе чорба) се често припрема у Бугарској, те разноврсни аспици посути сиром као и димљена кобасица луканка. Шопска салата, љутеница, сирење и козунак представљају посебне карактеристике бугарске кухиње. Месо, поготово свињско и јагњеће је значајна намирница за припрему бројних бугарских јела. Ћуфте (буг. кюфте) и ћевапи (буг. кебапче) су најпознатији месни производи у Бугарској, који се припремају од млевеног свињског и јунећег меса, уз додатак зачина.[30]

Вино је одувек произвођено и конзумирано у Бугарској. Трачани, најстарији народ на овим просторима су били најпознатији произвођачи вина у античком периоду.[30] Бугарска извози вина широм света и до 1989. године је била други извозник у свету по количини флашираног вина.[32][33] У Бугарској је 2016. године произведено 128 милиона литара вина, од чега је 62 милиона извезено углавном у Пољску, Румунију и Русију.[34] Међу најпознатијим сортама локалних вина су димјат, мавруд, црвени мискет, руен, рубин, мелник 55, широка мелнишка лоза, памид. Поред вина, најпопуларнија алкохолна пића су ракија, мастика и ментовка.[30]

Спорт

Главни чланак: Спорт у Бугарској
Григор Димитров на Међународном првенству у Италији 2015. године

Бугарска је била једна од 14 држава на првим Олимпијским играма модерног доба 1896, на којим је представљао швајцарски гимнастичар Шарл Шампо.[35] Од тада су бугарски спортисти освојили 52 златне, 89 сребрне и 83 бронзане медаље[36] и налазе се на четрдесетом месту по броју освојених медаља на свим Олимпијским играма. Традиционално, Бугарска је веома успешна у дизању тегова, а најзаслужнији за то је дизач и тренер Иван Абаџиев под чијим вођством су се обарали бројни рекорди и освајала различита првенства.[37] Остали значајнији спортови у Бугарској су рвање, бокс, гимнастика, одбојка и тенис.[37] Стефка Костадинова и даље држи светски рекорд у скоку у вис с прескочених 2,09 m које је прескочила на Светском првенству 1987. у Риму.[38] Григор Димитров је први бугарски тенисер који се пробио међу првих десет на АТП листи.[39]

Најпопуларнији спорт је фудбал.[37] Највећи успех фудбалска репрезентација Бугарске је остварила на СП 1994. освојивши четврто место, док је најбољи стрелац првенства био Христо Стоичков који је и најбољи бугарски фудбалер свих времена.[40] Најтрофејнији тимови у земљи су дугогодишњи ривали ЦСКА и Левски.[41] ФК Лудогорец је постигао изузетан успех тако што је за само девет година од најнижег степена такмичења стигао до групне фазе Лиге шампиона 2014/15.[42] У 2018. се налазио на 39. месту и представља најбоље позиционирани бугарски клуб на УЕФА ранг листи.[43]

Галерија

  • Катедрала Александра Невског у Софији
    Катедрала Александра Невског у Софији
  • Зграда Бугарског парламента
    Зграда Бугарског парламента
  • Попово језеро
    Попово језеро
  • Село Врата у Бугарској
    Село Врата у Бугарској
  • Обала Црног Мора
    Обала Црног Мора
  • Планине Рила
    Планине Рила
  • Римски амфитеатар у Пловдиву
    Римски амфитеатар у Пловдиву
  • Пећина Леденика
    Пећина Леденика
  • Планине Пирин
    Планине Пирин

Види још

Референце

  1. ^ Национална агенција за статистику
  2. ^ United Nations Statistics Division — Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Дибо, Ана. „Туркијска етимологија”. StarLing. Приступљено 14. 5. 2019.  (језик: енглески)
  4. ^ Боверсок, Глен В. „Касна антика: Водич кроз посткласични свет”. Harvard University Press. стр. 354. ISBN 978-0674511736. Приступљено 14. 5. 2019.  (језик: енглески)
  5. ^ Чен 2012, стр. 97.
  6. ^ Петерсен, Лејф Ингеборг Ри (2013). Опсадно ратовање и војна организација у државама наследницама (400-800 год.) (Историја ратовања). Brill. стр. 369. ISBN 978-9004254466. 
  7. ^ Голден 1992, стр. 104.
  8. ^ а б в Давидовић, Раде. Регионална географија - књига II. 
  9. ^ Николов, Иван. „Век. месечен архив Бг”. stringmeteo.com. 
  10. ^ Summerweb. „Climate Sofia – Sofia (city)”. climatedata.eu. 
  11. ^ stringmeteo
  12. ^ „Climatebase.ru – Sofia Observ, Bulgaria”. climatebase.ru. 
  13. ^ Station name: Sofia
  14. ^ stringmeteo
  15. ^ „Weather Sofia – Monthly Weather History- freemeteo.bg”. freemeteo.bg. 
  16. ^ „Weather Sofia – Monthly Weather History- freemeteo.bg”. freemeteo.bg. 
  17. ^ Етнички састав становништва Републике Бугарске према попису 2011. године — Бугарски завод за статистику, Приступљено 17. 4. 2013.
  18. ^ Bulgaria — Atlas of Genetic Genealogy
  19. ^ „Истраживање привредног утицаја туризма” (PDF). Приступљено 17. 1. 2019.  (језик: енглески)
  20. ^ „Географија као фактор развоја туризма Бугарске” (PDF). Приступљено 17. 1. 2019.  (језик: српски)
  21. ^ „Пловдивско драмско позориште - Историја”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: бугарски)
  22. ^ а б „Бугарско позориште”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: хрватски)
  23. ^ „Прво професионално позориште у Бугарској”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: бугарски)
  24. ^ „Народно позориште Иван Вазов - Историјат”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: бугарски)
  25. ^ „Водич кроз Софију - Народно позориште Иван Вазов”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: енглески)
  26. ^ „Прва филмска пројекција у Бугарској”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: бугарски)
  27. ^ а б „Бугарски филм”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: хрватски)
  28. ^ а б в „Бугарска кинематографија”. Приступљено 27. 10. 2018.  (језик: српски)
  29. ^ а б „Сребрењак са ликом филма”. Политика. Приступљено 28. 10. 2018.  (језик: српски)
  30. ^ а б в г д „Бугарска кухиња - гастрономија Бугарске”. Приступљено 26. 10. 2018.  (језик: српски)
  31. ^ Албала, Кен (2011). Енциклопедија светских култура хране. ABC-CLIO. стр. 61, 62. ISBN 978-0-313-37626-9.  (језик: енглески)
  32. ^ Брус-Гардин, Том (7. 2. 2012). „Бугарско вино поново у свету”. Новините. Приступљено 26. 10. 2018.  (језик: енглески)
  33. ^ „Бугарска на 22. месту у свету по производњи вина”. Новините. 21. 10. 2016.  (језик: енглески)
  34. ^ Михајлов, Ивајло (14. 2. 2017). „Бугарска производња вина 2016. године”. SEE News.  (језик: енглески)
  35. ^ „Летње олимпијске игре 1896. године у Атини”. Бугарски олимпијски комитет. Архивирано из оригинала 28. 9. 2011. г. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  36. ^ „Бугарска”. Међународни олимпијски комитет. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  37. ^ а б в Бел, Џон Д. „Бугарска - спорт и рекреација”. Енциклопедија Британика. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  38. ^ „Светски рекорд за жене у скоку у вис”. Гинисова књига рекорда. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  39. ^ Бадел, Џејмс (7. 7. 2014). „Димитров званично међу првих десет на АТП листи”. АТП. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  40. ^ „Христо Стоичков - амбасадор бугарске лиге”. Фудбалом против глади. Архивирано из оригинала 6. 11. 2011. г. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  41. ^ „Левски и ЦСКА постигли убедљиве победе пред „вечити дерби””. Новините. 1. 4. 2007. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  42. ^ Ејмс, Ник (16. 9. 2014). „Храбар Лудогорец до групне газе Лиге шампиона”. ESPN. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)
  43. ^ „Коефицијент клубова”. УЕФА. Приступљено 25. 10. 2018.  (језик: енглески)

Литература

Спољашње везе

Шаблон:Црноморска

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бугарска&oldid=22059706”