Kuba

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Republika Kuba
República de Cuba  (španski)
Krilatica: Отаџбина или смрт
(šp. Patria o Muerte)
Himna: Песма Бајама
(šp. La Bayamesa)[1]
Položaj Kube
Glavni gradHavana
23°8′N 82°23′W / 23.133° SGŠ; 82.383° ZGD / 23.133; -82.383Koordinate: 23°8′N 82°23′W / 23.133° SGŠ; 82.383° ZGD / 23.133; -82.383
Službeni jezikšpanski
Vladavina
Oblik državesocijalistička jednopartijska država
 — Prvi sekretar Komunističke partijeRaul Kastro
 — PredsednikMiguel Diaz-Kanel
 — Prvi potpredsednikSalvador Valdes Meza
 — Drugi sekretar Komunističke partijeHoze Mačado Ventura
 — Predsednik Narodne skupštineEsteban Laso Fernandez
Istorija
Nezavisnostod Španije
 — Proglašena10. oktobar 1868.
 — Proglašena republika20. maj 1902.
 — Kastrov ulazak u Havanu1. januar 1959.
Geografija
Površina
 — ukupno110.861 km2(105)
Stanovništvo
 — 2012.[2]11.167.325(76)
 — gustina100,73 st./km2(97.)
Ekonomija
BDP / PKM≈ 2013.
 — ukupno$234 milijardi(58)
 — po stanovniku$20.611(57)
ValutaPezos
 — kod valuteCUP
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC od -5 do -4
Internet domen.cu
Pozivni broj++53

Kuba, zvanično Republika Kuba (šp. República de Cuba), država je i arhipelag u severnim Karibima[3] koji se nalazi između Karipskog mora, Meksičkog zaliva i Atlantskog okeana. Kuba je najveće ostrvo na Karibima, a sa više od 11 miliona stanovnika je druga posle Hispaniole, mada sa manjom gustinom stanovništva od većine država u regionu. Državu čine glavno ostrvo Kuba, ostrvo Isla de Huventud i nekoliko arhipelaga. Glavni i najveći grad je Havana, a ostali veći gradovi su Santijago de Kuba, Kamagej, Olgin, Santa Klara i Gvantanamo. Severno od Kube se nalaze SAD i Bahami, na zapadu Meksiko, na jugu Kajmanska ostrva i Jamajka, a na jugoistoku Haiti.

Ostvo Kubu su naseljavala razna mezoamerička plemena pre iskrcavanja istraživača Kristofera Kolumba 1492. koji ju je prisvojio u ime Kraljevine Španije. Kuba je ostala španska kolonija sve do Špansko-američkog rata 1898, kada su njome kratko upravljale SAD sve do sticanja nominalne nezavisnosti 1902. Krhka republika je prošla kroz period društvene nestabilnosti, i uprkos pokušajima da se ojača njen demokratski sistem, Kuba je 1952. potpala pod diktaturu bivšeg predsednika Fulgensija Batiste.[4][5]. Sve veći nemiri i nestabilnost doveli su do Batistinog zbacivanja januara 1959. od strane Pokreta 26. jul, koji je posle toga uspostavio socijalističku vladu pod vođstvom Fidela Kastra. Od 1965. Kuba je jednopartijska država kojom uprava Komunistička partija Kube.

Kuba je višenacionalna država, a njen narod, kultura i običaji su raznolikog porekla, od domorodačkih naroda Taino i Siboni, dugog perioda španskog kolonijalizma, dovođenja afričkih robova, bliskosti sa Sovjetskim Savezom tokom Hladnog rata i blizine SAD. Kuba se rangira visoko po stepenu zdravstvene zaštite i obrazovanja, sa veoma visokom pokazateljem humanog razvoja.

Istorija[uredi]

Španska kolonizacija[uredi]

Kubu i njeno indijansko stanovništvo (Taino, Siboni i Ganajatabi) okupirali su Španci u prvoj polovini šesnaestog veka. U narednih par decenija domorodačko stanovništvo je praktično istrebljeno ropskim radom i bolestima iz Evrope. Da bi se održala radno intenzivna privreda na plantažama šećerne trske, na Kubu su dovedene desetine hiljada afričkih robova (17. i 18. vek). Tokom 18. i 19. veka bilo je više ustanaka protiv Španske vlasti i borbe za ravnopravnost crnaca. Ropstvo je ukinuto 1886. a nakon novog ustanka 1895. i američke intervencije te španskog poraza u ratu sa SAD (1898) Španije se odrekla Kube

Borba za nezavisnost[uredi]

Borba za nezavisnost kolonije je počela 1868. Borbe od 1868. do 1878. poznate su kao Veliki rat (Guerra Larga), a od 1878. do 1879 kao Mali rat (Guerra Chiquita). Godine 1895. kubanski nacionalni heroji Hose Marti, Maksimo Gomez i Antonio Maceo su predvodili 200.000 Kubanaca u borbi protiv španskih kolonijalnih vlasti. Međutim, Špance je sa Kube konačno proterala tek intervencija SAD u špansko-američkom ratu 1898. godine.

SAD su okupirale ostrvo i držale ga do formalnog proglašenja nezavisnosti 1902. godine, nakon čega su i dalje dominirale na ostrvu. Takozvanim Platovim amandmanom, koji je važio do 1932, SAD su zadržale pravo da intervenišu na ostrvu u cilju zaštite svojih nacionalnih interesa. Ostatak ovih posebnih vojnih prava SAD na Kubi je vojna baza u Zalivu Gvantanamo, koja od 2000. služi kao zatvor za zarobljenike iz rata u Avganistanu i Iraku.

Revolucija iz 1959.[uredi]

Fidel Kastro je organizovao pobunjeničku armiju, kojom se pokušao suprotstaviti tadašnjem diktatoru Kube Batisti. Njegovi najbliži saradnici bili su Raul Kastro, Kamilo Sjenfuegos i Argentinac Ernesto Če Gevara. Kastrov 'Pokret 26. jul' je preuzeo vlast na Kubi 1959. godine, nakon pobede nad Batistinim oružanim snagama. U vreme trijumfa Revolucije, 75% kubanske zemlje je bilo u vlasništvu stranaca (najviše državljana SAD). Kuba je proglašena Socijalističkom diktaturom 1961.

Nova revolucionarna vlada je izvršila zemljišne reforme i nacionalizovala većinu vlasništva stranih kompanija, kao i domaćih bogataša. Rezultat toga je bio pogoršanje odnosa sa SAD. Kastro se isprva nije deklarisao kao komunist, ali su ga snažne veze sa Sovjetskim Savezom kasnije privolele da na taj način organizuje vlast, po ugledu na Sovjetski Savez. Nova vlada je započela reforme kakve je Kastro i obećao. Zdravstvo i školstvo su postali besplatni za sve građane Kube.

Nekoliko narednih decenija Kuba je dobijala značajnu pomoć Sovjetskog Saveza, najviše preko razmene šećera za naftu koju je Kuba dalje plasirala na svetsko tržište. U to vreme Kuba je podržavala komunističke pokrete u Latinskoj Americi: (Nikaragva, Salvador, Gvatemala i Čile) i Africi: (Angola, Mozambik i Etiopija, Kongo). Samo u Angoli Kuba je imala 50.000 raspoređenih vojnika.

Prelazni period[uredi]

Raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine Kuba je doživela težak ekonomski udarac i proglašen je „specijalni period“ oporavka. Iako su MMF i Svetska banka odbile da pruže pomoć Kubi, kubanska privreda se nije urušila i, iako su ekonomski pokazatelji i dalje niži nego 1989. godine, oseća se spor, ali stabilan ekonomski napredak.

Amerikanci su proglasili trgovinski embargo protiv Kube, koji se odnosi na izvoz sve robe (osim lekova i hrane) na Kubu. Najveći broj putovanja Amerikanaca na Kubu je zabranjen (turistička putovanja su zabranjena zakonom). Amerikanci koji putuju na Kubu to čine krišom, putujući preko Meksika, Kanade ili Bahama.

Politika[uredi]

Kuba je komunistička (socijalistička) država, ili parlamentarna republika predvođena Komunističkom partijom Kube. Fidel Kastro je bio na čelu države i vlade od 1959. godine. On je vršio funkciju šefa države, šefa vlade, prvog sekretara Kubanske komunističke partije, kao i vrhovnog zapovednika Kubanskih oružanih snaga. Februara 2008. Fidel Kastro se povukao sa funkcije predsednika. Za novog predsednika Kube je izabran njegov brat Raul Kastro, 24. februara 2008. Fidel je zadržao funkciju prvog sekretara Kubanske komunističke partije. Zapadni mediji prenošenje vlasti sa starijeg na mlađeg brata nazivaju „komunistička dinastija Kastro“.

Kubanski jednopartijski parlament, Nacionalna skupština narodne sile (šp. Asamblea Nacional del Poder Popular), ima 609 članova. Oni se biraju svakih 5 godina. Komunistička stranka je jedina legalna politička stranka na Kubi. Ona drži vodeće funkcije u upravi zemlje, uključujući i sudstvo. Ključna politička pitanja političkog života na Kubi uključuju ilegalnu emigraciju kubanaca u SAD, ekonomski embargo koji je SAD nametnuo Kubi i hapšenje političkih disidenata.

Na Kubi pored jedine parlamentarne Komunističke partije Kube, postoje i druge zakonski formalno registrovane političke stranke kojima nije pravno omogućeno da uđu u parlament Kube. Nijednoj političkoj stranci nije dozvoljeno da vodi kampanju niti da promoviše kandidate za parlamentarne izbore, uključujući i političke stranke sa komunističkim prefiksom u svom nazivu, osim Komunističke partije Kube. Prema važećim pravnim aktima, kandidati za parlament biraju se na individualnom referendumu, koji ima zakonsku osnovu formalnog uključivanja političkih stranaka u politički život. Na osnovu toga, opozicione političke stranke prisutne su u minornoj meri u vlasti lokalnih samouprava na Kubi. U praksi se biraja većina kandidati za lokalne samouprave iz redova Komunističke partije Kube. Kao rezultat toga, politički mitinzi opozicionih stranaka javljaju se sporadično na ostrvu. Kubanski zakon takođe predviđa da je kažnjivo primanje novčanih sredstva od stranih vlada drugih država u svrhu političke organizacije.

Dana 19. aprila 2018, kubanski parlament je predlogom Raula Kastra izabrao Mišela Dijaza-Kanela za novog predsednika Kube, čime je ta ostrvska država posle 60 godina dobila predsednika koji se ne preziva „Kastro".

Privreda[uredi]

Privreda Kube je pod centralnim nadzorom političke vlasti. U poslednjih nekoliko godina sprovedene su manje reforme da bi se smanjila nelikvidnost, povećala efikasnost preduzeća i otklonila stalna nestašica hrane i još nekih osnovnih sredstava.

U razdoblju od 1989. do 1993. godine BDP je pao za 35%, kao rezultat raspada Sovjetskog Saveza, najvećeg Kubanskog trgovačkog partnera. Nakon laganog oporavka u sledećih nekoliko godina, 1999. godine BDP je povećan 6,3%, kao rezultat velikog uspona turizma.

Kubanska privreda se danas zasniva na tri najvažnije privredne grane: poljoprivreda (duvan, šećer, limun), rudarstvo (nikl) i turizam.

Glavni kubanski trgovinski izvozni partneri su Holandija, Kanada i Kina, a najviše se uvozi iz Venecuele, Španije i SAD.

Turizam[uredi]

Trinidad na Kubi — kolonijalni grad pod zaštitom UNESKO-a

Privreda Kube se naglo razvija zbog turizma koji se svake godine sve više povećava. Sredinom 1990-ih, turizam je postao primarna grana privrede u Kubi.

Mnogi zvaničnici iz Kube govore kako je turizam „srce kubanske privrede“, a turizam je jedan od glavih preokupacija kubanske organizacije za razvoj.

Oko 1,9 miliona turista posetilo je Kubu 2003. godine, što je privredu obogatilo za 2,1 milijardu dolara. Većina turista dolazi iz Kanade i zemalja Evropske unije. U popularne turističke destinacije spadaju Varadero, Kajo Koko i Havana.

Pokrajine[uredi]

Kuba je podeljena na 15 pokrajina i 169 opština, uz jednu specijalnu opštinu, Isla de Huventud.

Administrativna podela[uredi]

CubaSubdivisions.png
  1. Isla de Huventud
  2. Pinar del Rio
  3. Pokrajina Havana
  4. Siudad de la Havana (grad Havana)
  5. Matanzas
  6. Sjenfuegos
  7. Vilja Klara
  8. Sankti Spiritus
  1. Sijego de Avilja
  2. Kamagej
  3. Las Tunas
  4. Granma
  5. Olgin
  6. Santijago de Kuba
  7. Gvantanamo

Geografija[uredi]

Pogled na Kubu iz svemira
Mapa Kube

Ostrvo Kuba je najveće ostrvo na Karibima. Država Kuba se sastoji od celog ostrva Kuba i manjih obližnjih ostrva, izuzimajući zaliv Gvantanamo, vojnu luku koja je iznajmljena Sjedinjenim Državama od 1903. godine. Ostrvo Kuba je šesnaesto ostrvo po veličini na svetu.

Ostrvo je najvećim delom u ravnici, sa brdima i planinama u jugoistočnom delu i najvišim vrhom Piko Real de Turkino na 2.005 m. Ostrvska klima je tropska. Sušna sezona je od novembra do aprila, a kišna od maja do oktobra.

Havana je glavni i najveći grad na Kubi. Drugi veći gradovi su Santijago de Kuba, Olgin i Kamagej. Neki od poznatijih manjih gradova su Barakoa, koji je prvo špansko naselje na Kubi, Trinidad, Sjenfuegos i Bajamo.

Položaj[uredi]

Države sa kojima se Kuba graniči su: Sjedinjene Američke Države. Površina države iznosi 109.884 km².

Geologija i reljef[uredi]

Vode[uredi]

Flora i fauna[uredi]

Zemljište[uredi]

Tlo Kube uglavnom čine nizije koje se prema unutrašnjosti zemlje blago izdižu sve do najviše tačke Piko Turkino, koja iznosi 2.005m. Obale su izobličene brojnim manjim i većim zalivima. Dužina obale iznosi 3.740km. Najduža reka je Rio Koto na severoistoku (240km) i plovna je samo polovinom svoje dužine.

Klima[uredi]

Klima Kube je tropska i pogodna za uzgoj šećerne trske. Srednja godišnja temperatura je 25 °C, sa ekstremnim letnjim vrućinama i visokom vlažnošću vazduha, praćena vetrovima koji duvaju iz suptropskih zona ka ekvatoru. Veći deo godišnjih padavina (u proseku 1.320mm) izluči se tokom vlažne sezone koja traje od maja do oktobra. U avgustu, septembru i oktobru povremeno se javljaju uragani.

Stanovništvo[uredi]

Demografska karta Kube

Starosedioci Kube su Sajboneji, Gvanahatabeji i Araraci. Na teritoriji Kube živi oko 11.177.743 stanovnika, prema popisu iz 2002. godine[6]. Velik broj Kubanaca živi u inostranstvu, uglavnom na Floridi (SAD) oko 1.000.000.

U poslednih pedeset godina stopa rasta broja stanovnika iznosi 4,3 promila. Prosečna gustina naseljenosti je 96 stanovnika/km². U urbanim područjima živi 77%, a u ruralnim 23% stanovništva.

Kuba je multirasno društvo. Najveća organizovana religija je katolicizam. Santerija je religija koja je mešavina starih afričkih religija i katolicizma, i široko je rasprostranjena na Kubi. Po proceni iz 2000. godine, prirodni priraštaj u Kubi je 0,39 %. Zvanično, Kuba je ateistička država.

Prema popisu iz 2002. godine[6], Kuba ima 11 177 743 stanovnika. Većinsko je belo stanovništvo (65,5 %), sa tendencijom porasta stanovništva afričkog porekla i mulata. Podaci ovog popisa su sledeći:

  • Belci: 65,05 %
  • Crnci: 10,08 %
  • Mulati: 24,86 %

Na Kubi takođe postoji i mala kineska zajednica, kao i mala haićanska zajednica raštrkana po celom ostrvu, uglavnom u istočnim i centralnim delovima koja održava svoje običaje i tradicije uz podršku lokalnih vlasti.

Prosečan životni vek Kubanaca je 75,6 godina (78,1-žene; 73,3-muškarci), a prosečna starost je 35.1 godina. Procenat stanovnika starijih od 60 godina i više: 14,7 %, a odnos muškaraca i žena je prilično ujednačen: muškarci: 49,97 %; žene: 50,03 %. Procenat stanovništva koje živi u gradovima je 75,9 %

Stopa pismenosti je 95,7% (95,3%-žene; 96,2%-muškarci).

Najveći gradovi[uredi]

 
Grad Pokrajina Populacija
Havana
Havana
Santijago de Kuba
Santijago de Kuba
1. Havana Havana 2.201.610 Kamagej
Kamagej
Olgin
Olgin
2. Santijago de Kuba Santijago de Kuba 423.392
3. Kamagej Kamagej 301.574
4. Olgin Olgin 269.618
5. Santa Klara Vilja Klara 210.220
6. Gvantanamo Gvantanamo 208.145
7. Bajamo Granma 144.664
8. Viktorija de Las Tunas Las Tunas 143.582
9. Sjenfuegos Sjenfuegos 140.734
10. Manzaniljo Granma 132.789

Religija[uredi]

Kuba je za razliku od zemalja Centralne i Južne Amerike manje religiozna. U 1980. godini gotovo polovinu populacije činili su ateisti, a 40% rimokatolici. Ostatak su činili protestanti, a zastupljena je su i tradicionalna afrička verovanja (Santerija).

Jezici[uredi]

Španski jezik je zvanični jezik i govore ga svi Kubanci, iako postoje neznatne razlike u dijalektima tri kubanske regije. Kubanski španski jezik je uglavnom jednak južnoameričkoj verziji španskog, međutim postoje reči i izrazi u govoru Kubanaca koji su svojstveni samo njima. Npr. rembambaramba (=slobodno za sve); amarillo (=saobraćajac, jer saobraćajci na Kubi nose žute uniforme) i sl. Engleski jezik je popularan, njegovo učenje u srednjim školama je obavezno. Kubanci koji su pohađali školu za vreme bivšeg Sovjetskog Saveza govore i ruski jezik.

Kultura[uredi]

Poznati kubanski koktel Mohito

Kuba je poznata po:

  • Cigarama, posebno markama Havana, Monte Kristo, Kohiba i Partagas.
  • Rumu, od kojih je najpoznatija vrsta Klub Havana (Havana Club). Ako je star bar 7 godina, rum dobija atribut stari (añejo). Rum se proizvodi fermentacijom od sirupa šećerne trske.
  • Kubanskoj muzici i ritmovima, koji su proizvod mešanja mnogih muzičkih žanrova, afričkih, španskih i latinoameričkih, recimo mambo, konga, rumba, ča-ča-ča, son, nueva trova, habanera, danson i mnogi drugi.
  • Pesmama Guantanamera, Zauvek (Hasta Siempre), Možda, možda, možda (Quizás, quizás, quizás), Čan čan (Chan Chan) koje su stekle svetsku slavu. Posebnu ulogu u popularizaciji kubanske muzike igrao je muzički album i istoimeni film Klub Buena vista (Buena Vista Social Club).
  • Starim američkim automobilima (naročito tipa Ševrolet). Po zakonu na Kubi, zabranjen je izvoz ovih automobila.
  • Kuba je poznata po argentinskom revolucionaru Ernestu Gevari, bolje znanom po nadimku Če, koji se sa Fidelom Kastrom borio u Kubanskoj revoluciji.
  • Nacionalnom sportu: Bejzbolu. Kubanci se takođe ističu odličnim bokserima i atletičarima.

Praznici i značajni datumi na Kubi[uredi]

Datum Naziv
1. januar (državni praznik) Dan oslobođenja
24. februar Početak drugog Kubanskog rata za nezavisnost 1895.
1. mart Godišnjica napada na Predsedničku palatu 1957.
8. mart Dan žena
19. april Godišnjica odbrane u Zalivu svinja
1. maj (državni praznik) Praznik rada
26. jul (državni praznik) Dan nacionalne pobune
8. oktobar Godišnjica smrti Ernesta Če Gevare 1967.
10. oktobar (državni praznik) Počeo Prvi Kubanski rat za nezavisnost 1868.
28. oktobar Godišnjica smrti Kamila Sjenfuegosa
27. novembar Godišnjica egzekucije osam studenata medicine od strane Španske kolonijalne vlade 1871.
7. decembar Godišnjica smrti Antonija Masea 1896.
25. decembar (državni praznik) Božić

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

Albornoz, Sara Carrillo de (2006). „On a mission: how Cuba uses its doctors abroad”. BMJ. 333: 464. JSTOR 40700096. doi:10.1136/bmj.333.7566.464. 
Alvarez, José (2001). „Rationed Products and Something Else: Food Availability and Distribution in 2000” (PDF). Cuba in Transition, Volume 11. Silver Spring, MD: ASCE. str. 305—322. ISBN 978-0-9649082-0-8. Pristupljeno 25. 3. 2013. 
Alvarez, José (2004). Cuban Agriculture Before 1959: The Social Situation (PDF). Gainesville, FL: Department of Food and Resource Economics, University of Florida. Pristupljeno 25. 3. 2013. 
Baklanoff, Eric N. (1998). „Cuba on the Eve of the Socialist Transition: A Reassessment of the Backwardness-Stagnation Thesis” (PDF). Cuba in Transition, Volume 8. Silver Spring, MD: ASCE. str. 260—272. ISBN 978-0-9649082-7-7. Pristupljeno 25. 3. 2013. 
Chomsky, Aviva; Carr, Barry; Smorkaloff, Pamela Maria, ur. (2004). The Cuba Reader: History, Culture, Politics. Durham, NC: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-3197-1. 
Corbett, Ben (2002). This Is Cuba: An Outlaw Culture Survives. Westview Press. ISBN 978-0-8133-3826-2. 
Crespo, Nicolás; Negrón Díaz, Santos (1997). „Cuban Tourism in 2007: Economic Impact” (PDF). Cuba in Transition, Volume 7. Silver Spring, MD: ASCE. str. 150—161. ISBN 978-0-9649082-6-0. Pristupljeno 25. 3. 2013. 
Domínguez, Jorge I. (1978). Cuba: Order and Revolution. Cambridge, MA: Belknap Press. ISBN 978-0-674-17925-7. 
Domínguez, Jorge I. (1989). To Make a World Safe for Revolution: Cuba's Foreign Policy. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-89325-2. 
Domínguez, Jorge I. (2003). A Constitution for Cuba's Political Transition: The Utility of Retaining (and Amending) the 1992 Constitution (PDF). Coral Gables, FL: Institute for Cuban and Cuban-American Studies, University of Miami. ISBN 978-1-932385-04-5. Pristupljeno 19. 8. 2012. 
Espino, María Dolores (2000). „Cuban Tourism During the Special Period” (PDF). Cuba in Transition, Volume 10. Silver Spring, MD: ASCE. ISBN 978-0-9649082-8-4. Pristupljeno 25. 8. 2013. 
Falk, Pamela S. (1988). „Washing and Havana”. The Wilson Quarterly. 12 (5): 64—74. JSTOR 40257732. 
Feinsilver, Julie M. (1989). „Cuba as a 'World Medical Power': The Politics of Symbolism”. Latin American Research Review. 24 (2): 1—34. JSTOR 2503679. 
Gebru Tareke (2009). The Ethiopian Revolution: War in the Horn of Africa. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-14163-4. 
Gershman, Carl; Gutierrez, Orlando (2009). „Can Cuba Change? Ferment in Civil Society”. Journal of Democracy January. 20 (1): 36—54. doi:10.1353/jod.0.0051. 
Gleijeses, Piero (1994). „'Flee! The White Giants are Coming!': The United States, the Mercenaries, and the Congo, 1964–1965” (PDF). Diplomatic History. 18 (2): 207—237. doi:10.1111/j.1467-7709.1994.tb00611.x. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 17. 1. 2013.  Nepoznati parametar |god= ignorisan (pomoć)
Gleijeses, Piero (1996). „Cuba's First Venture in Africa: Algeria, 1961–1965”. Journal of Latin American Studies. 28 (1): 159—195. JSTOR 157991. doi:10.1017/s0022216x00012670. 
Gleijeses, Piero (1997). „The First Ambassadors: Cuba's Contribution to Guinea-Bissau's War of Independence”. Journal of Latin American Studies. 29 (1): 45—88. JSTOR 158071. doi:10.1017/s0022216x96004646. 
Gleijeses, Piero (2002). Conflicting Missions: Havana, Washington, and Africa, 1959–1976. Chapel Hill, NC: University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-2647-8. 
Gleijeses, Piero (2010). „Cuba and the Cold War, 1959–1980”. In Melvyn P. Leffler & Odd Arne Westad, eds., The Cambridge History of the Cold War, Volume II: Crises and Détente. Cambridge: Cambridge University Press. str. 327—348. ISBN 978-0-521-83720-0. 
Gleijeses, Piero (2013). Visions of Freedom: Havana, Washington, Pretoria, and the Struggle for Southern Africa, 1976–1991. Chapel Hill, NC: University of North Carolina Press. ISBN 978-1-4696-0968-3. 
Gott, Richard (2004). Cuba: A New History. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10411-0. 
Horowitz, Irving Louis (1988). Cuban Communism. New Brunswick, NJ: Transaction Books. ISBN 978-0-88738-672-5. 
Luxenberg, Alan H. (1988). „Did Eisenhower Push Castro into the Arms of the Soviets?”. Journal of Interamerican Studies and World Affairs. 30 (1): 37—71. JSTOR 165789. 
Kolko, Gabriel (1994). Century of War: Politics, Conflicts, and Society since 1914. New York, NY: The New Press. ISBN 978-1-56584-191-8. 
McAlister, Lyle N. (1984). Spain and Portugal in the New World, 1492–1700. Minneapolis, MN: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-1216-1. 
Pedraza, Silvia (2007). Political Disaffection in Cuba's Revolution and Exodus. New York, NY: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86787-0. 
Pérez-López, Jorge F. (1996). „Cuban Military Expenditures: Concepts, Data and Burden Measures” (PDF). Cuba in Transition, Volume 6. Washington, DC: ASCE. str. 124—144. ISBN 978-0-9649082-5-3. Pristupljeno 25. 1. 2013. 
Ramazani, Rouhollah K. (1975). The Persian Gulf and the Strait of Hormuz. Alphen aan den Rijn: Sijthoff & Noordhoff. ISBN 978-90-286-0069-0. 
Roberg, Jeffrey L.; Kuttruff, Alyson (2007). „Cuba: Ideological Success or Ideological Failure?”. Human Rights Quarterly. 29 (3): 779—795. JSTOR 20072822. doi:10.1353/hrq.2007.0033. 
Roy, Joaquín (2000). Cuba, the United States, and the Helms-Burton Doctrine: International Reactions. Gainesville, FL: University of Florida Press. ISBN 978-0-8130-1760-0. 
Scheina, Robert L. (2003). Latin America's Wars, Volume I: The Age of the Caudillo, 1791–1899. Dulles, VA: Brassey's. ISBN 978-1-57488-449-4. 
Scott, Rebecca J. (2000) [1985]. Slave Emancipation in Cuba: The Transition to Free Labor, 1860–1899. Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press. ISBN 978-0-8229-5735-5. 
Smith, Wayne S. (1996). „Cuba's Long Reform”. Foreign Affairs. 75 (2): 99—112. JSTOR 20047491. 
Smith, Kirby; Llorens, Hugo (1998). „Renaisssance and Decay: A Comparison of Socioeconomic Indicators in Pre-Castro and Current-Day Cuba” (PDF). Cuba in Transition, Volume 8. Silver Spring, MD: ASCE. str. 247—259. ISBN 978-0-9649082-7-7. Pristupljeno 25. 3. 2013. 
Sweig, Julia E. (2004) [2002]. Inside the Cuban Revolution: Fidel Castro and the Urban Underground (New izd.). Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01612-5. 
Thomas, Hugh (1997). The Slave Trade: The Story of the Atlantic Slave Trade, 1440–1870. New York, NY: Simon & Schuster. ISBN 978-0-684-81063-8. 
Thomas, Hugh (1998). Cuba; or, The Pursuit of Freedom (updated izd.). Cambridge, MA: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80827-2. 
Westad, Odd Arne (2012). Restless Empire: China and the World Since 1750. London: The Bodley Head. ISBN 978-1-84792-197-0. 
Whiteford, Linda M.; Branch, Laurence G. (2008). Primary Health Care in Cuba: The Other Revolution. Lanham, MD: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-5994-3. 
Wright, Irene Aloha (1916). The Early History of Cuba, 1492–1586. New York, NY: The Macmillan Company. 

Spoljašnje veze[uredi]