FK Crvena zvezda

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Padlock-silver-light.svg Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija, zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor.
Da biste videli prethodne verzije sadržaja, kliknite na karticu istorija.
Crvena zvezda
Grb Crvene zvezde
Puno ime Fudbalski klub Crvena zvezda Beograd
Nadimak Crveno - beli,
Zvezda
Osnovan 1945.
stadion Stadion Crvena zvezda (Marakana), Beograd
(Kapacitet:55.538)[1]
Predsednik Srbija Dragan Džajić
Trener Portugalija Rikardo Sa Pinto
Liga Superliga Srbije
2011/12. Superliga Srbije, 2.
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
　
Domaći dresovi
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
　
Gostujući dresovi
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
　
Treći dresovi

Fudbalski klub Crvena zvezda[a] je srpski fudbalski klub iz Beograda.

Crvena zvezda je najuspešniji fudbalski klub u Srbiji po broju osvojenih šampionata (25)[2] i kupova (24)[3].[4] Najveći uspeh postignut je 1991. godine kada osvaja Kup evropskih šampiona u Bariju, Italija i Interkontinentalni kup u Tokiju, Japan iste godine.

Prema nedavnoj (februar 2008) anketi Zvezda je najpopularniji klub u Srbiji gde ima podršku 48,2% populacije.[5] U Beogradu takođe najveći broj ljudi navija za Zvezdu ili 41 %.[6]

Od 2011. godine Crvena zvezda ima i svoj ženski klub. [7]

Sadržaj

Istorija

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija FK Crvene zvezde

Nastanak

Stadion Crvene zvezde

Dok je Drugi svetski rat još uvek trajao, u oslobođenim delovima zemlje izvršena je celokupna reorganizacija sportskog života. Veliki broj predratnih klubova je prestao da postoji, te su umesto njih osnivani novi. Jedan od najpoznatijih fudbalskih klubova koji je tada ugašen bila je beogradska Jugoslavija.

Tokom februara 1945. godine omladinci, članovi Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije, počeli su pripreme za osnivačku skupštinu jednog omladinskog fiskulturnog društva, sa ciljem da bude sastavljeno od raznih sportskih sekcija.[8] U duhu tog vremena nosilo je naziv Omladinsko–fiskulturno društvo (OFD) koje je 4. marta preraslo u Crvenu zvezdu.[8][9] Inicijativa za osnivanje sportskog društva potekla je od Zorana Žujovića, Slobodana Ćosića, Ljubiša Sekulića, Slobodana Penezića Krcuna i Dušana Bogdanoviča, a među osnivačima su još bili i Nebojša Popović, Svetozar Gligorić, Mira Petrović i Milovan Ćirić. Novoosnovanom klubu su tada pripali stadion,[10] prateći objekti i veliki broj igrača fudbalskog kluba Jugoslavija, a kasnije je preuzeta i crveno-bela boja dresova. Bez obzira na sve to Crvena zvezda se smatra posebnim klubom, a ne naslednikom Jugoslavije. Tim je dobio ime posle duge rasprave između tadašnjih potpredsednika sportskog društva Slobodana Ćosića i Zorana Žujovića.[8][11] Posle brojnih predloga (Mladost, Udarnik, Torpedo, Dinamo, Lokomotiva itd.), najzad je Ćosić rekao: „Da naše društvo nazovemo Zvezda!“, na šta je Žujović spontano dodao: „Odlično, samo, kad je Zvezda - neka bude crvena.“[12] Sa ovim predlogom svi prisutni su se sa zadovoljstvom složili, mada je bilo predloga da se klub nazove i Plava zvezda. Određene su i boje: crveno-plavo-belo sa belom petokrakom zvezdom na crvenoj podlozi dresa. Prvo rukovodstvo kluba su činili Đorđe Paljić koji je bio predsednik, Zoran Žujović i Slobodan Ćosić koji su obavljali funkcije potpredsednika, Ljubiša Sekulić je bio sekretar, ekonom Predrag Đajić, a vođa fudbalske sekcije je bio Kosta Tomašević.

Prva utakmica je odigrana protiv Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a. Zvezda je dobila taj meč sa 3-2, a strelac prvog gola je bio Kosta Tomašević.[8][9][13] Utakmica je odigrana na stadionu „Avala“ (bivša Jugoslavija) pred oko 3000 gledalaca.[14] Sedam dana kasnije Zvezda je igrala protiv igrača britanske armije i pobedila sa 12:0.

Tokom 1945. godine klub je odigrao oko 36 mečeva. Crvena zvezda je zabeležila pobede u 30 mečeva, igrala nerešeno 5 i izgubila jedan meč od Rumunije u Temišvaru 23. septembra 1945. godine.

Pedesete - prva era dominacije

Nakon prve četiri sezone bez ijednog osvojenog trofeja, Crvena zvezda je osvojila Kup Jugoslavije 1948. pobedom od 3:0 u finalu nad Partizanom. Taj uspeh je ponovljen i u naredne dve godine, pobedama u finalima prvo nad Našim krilima (3:2), a zatim i nad zagrebačkim Dinamom (3:0). Niz velikog uspeha je nastavljen i 1951. kada je klub po prvi put postao prvak Jugoslavije. Iako se na samo tri kola pred kraj prvenstva činilo da je prvenstvo rešeno jer je Dinamo imao pet bodova više u odnosu na Zvezdu, a tada su se za pobedu dobijala dva boda. Prvo je Zvezda iskoristila poraz Zagrepčana od Sarajeva, a zatim ih je i međusobnom duelu savladala. Na taj način im je pred poslednje kolo prišla na samo bod zaostatka. U tom poslednjem kolu BSK je uspeo da Dinamu uzme bod, a Crvena zvezda je uspela da dobije Partizan sa 2:0. O tituli prvaka je odlučila bolja gol-razlika koja je bila na strani Zvezde. Crvena zvezda je narednu titulu osvojila u sezoni 1952/53., ali su se prave promene u klubu dogodile sredinom te decenije. Tada je na mesto predsednika kluba došao Dušan Blagojević, Slobodan Ćosić je postao generalni sekretar, a na mestu tehničkog direktora se našao Aca Obradović, poznatiji pod nadimkom „Doktor O“.

Oni su stvorili generaciju igrača koja je pet godina dominirala domaćim prvenstvom i koja je ostvarila značajne rezultate i na međunarodnoj sceni. U Evropa kupu I, ova generacija je uspela da stigne do polufinala u sezoni 1956/57. Nakon toga je osvojen i Dunavski kup 1958. Tim u kome su igrali fudbaleri kao što su Beara, Durković, Stanković, Popović, Mitić, Kostić, Šekularac, osvojili su četiri titule prvaka i dva Kupa, i pri tome ni u jednoj od tih pet sezone nisu ostali bez trofeja.

Zvezdina igra bila je brza i napadačka, što je klubu veoma brzo donelo veliku popularnost u zemlji i svetu. Paralelno sa uspesima na terenu, Obradović je oformio osnovu stručnog rada na kojoj će se bazirati kasniji veliki uspesi Crvene zvezde.

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Klupski šampion Evrope i sveta

Stvaranje tima

Planovi vezani za evropske uspehe Zvezde i njeno jačanje u Evropi počeli su da se sprovode sredinom 1980-tih godina.[15] Zvezda je do tada igrala solidno protiv inostranih timova. Igrači koji su činili prvi tim su bili iz omladinskog tima ili su dovođeni iz manjih klubova u zemlji. Tadašnji rukovodeći ljudi kluba Dragan Džajić i Vladimir Cvetković doneli su odluku da treba dovoditi najjače igrače na domaćem nivou. Time bi Crvena zvezda mogla da parira najjačim evropskim timovima i da bude kandidat za evropske trofeje.

Prvi jači igrači koji su dovedeni u Zvezdu su bili Borislav Cvetković i Milivoj Bračun iz Dinama, a iz niškog Radničkog došao je Dragan Stojković Piksi (leto 1986. godine).[15] Godine 1987. u Crvenu zvezdu stižu Dragiša Binić i Robert Prosinečki.[15] Dejan Savićević i Darko Pančev dolaze 1988. godine.[15] Belodedić se priključuje klubu iz rumunske Steaue 1989. godine ali pravo nastupa stiče tek u proleće 1990.[15]

U sezoni (1988/1989) Crvena zvezda je igrala protiv italijanskog Milana (koji je te sezone postao evropski prvak), gde su obe utakmice završene nerešenim rezultatom 1-1 a Milan je prošao na penale.[16] U domaćem prvenstvu šampion je postala novosadska Vojvodina. Tako je Crvena zvezda u sezoni 1989/1990 igrala u Kupu UEFA gde je trećem kolu ispala od Kelna ukupnim rezultatom 3-2.[17]

Leta 1990. godine Dragoslava Šekularca dotadašnjeg trenera koji je osvojio titulu državnog prvaka menja Ljupko Petrović.[18] Timu se ponovo priključuje i Vladimir Jugović koji je do tada bio na pozajmici u Radu. Međutim Zvezdu napušta njen dotadašnji kapiten Dragan Stojković koji odlazi u Olimpik iz Marseja,[19] tima sa kojim će Zvezda igrati u finalu KEŠ-a naredne godine.

Sezona 1990/91

Crvena zvezda je u pohod na Kup evropskih šampiona krenula sa velikim ambicijama. U prethodnih četrnaest godina redovno je igrala u Evropi i na proleće.[20] U to vreme bila je jedan od najboljih timova iz istočne Evrope.

U Kupu šampiona te sezone najjači timovi su bili Bajern Minhen, Real Madrid i Milan. U prvom kolu Crvena zvezda je dobila švajcarski tim Grashopers[21], koji je bio predvođen Otmarom Hicfeldom (osvojio Ligu šampiona sa Borusijom Dortmund (1997.) i Bajernom (2001.)). U prvom meču na beogradskoj Marakani bilo je 1:1 (Peter Kecle- Dragiša Binić).[20] U drugom meču u Cirihu Crvena zvezda je ubedljivo pobedila sa 1-4 (Kecle- Prosinečki (2 gola), Pančev, Radinović).[20] U sledećem dvomemeču Crvena zvezda je igrala protiv škotskog tima Glazgov Rendžers.[22] U prvom duelu bilo je 3-0 za Zvezdu (Braun autogol, Robert Prosinečki, Darko Pančev).[20] U drugom meču na stadionu Stadion Ajbroks bilo je 1-1 (Mekkoist- Pančev)[20] tako da je Crvena zvezda prošla dalje i ponovo dočekala proleće u Evropi. Tada je u četvrtfinalu izvučen tim iz istočne Nemake, Dinamo Drezden.[23] Prvi meč se opet igrao u Beogradu i Zvezda ga je dobila sa 3-0 (Prosinečki, Binić, Savićević).[20] U drugom meču došlo je do incidenta koji su izazvali navijači domaćeg tima tako da je UEFA registovala taj meč sa 3-0[20] u Zvezdinu korist i tako se srpski klub plasirao u polufinale. Do prekida Zvezda je vodila sa 1-2 (Gičov- Savićević, Pančev).[20] U polufinalu izvučen je Bajern Minhen a u drugoj utakmici su igrali Olimpik Marsej i Spartak Moskva.[24] U prvom meču koji je igran na Olimpijskom stadionu u Minhenu bilo je 1-2 za Crvenu zvezdu (Volfart- Pančev, Savićević).[20] Druga utakmica na Marakani ostaće upamćena kao jedan od najneizvesnih duela koje je Zvezda odigrala na svom stadionu. Rezultat je na kraju bio 2-2 (Mihajlović, Augentaler (autogol) - Augentaler, Bender).[20]

Bari
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Finale Kupa šampiona 1991.

Najveći uspeh Crvene zvezde je vezan za 1991. kada je 29. maja u italijanskoj luci Bari postala prvi klub iz Jugoslavije (tadašnje SFRJ) koji je osvojio naslov prvaka starog kontinenta.[25] Utakmica je igrana na tada novom Stadionu Sveti Nikola koji je izgrađen za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu koje je održano 1990. godine.

Nakon pobede nad Bajernom iz Minhena, tim se u potpunosti okrenuo utakmici finala koju je Zvezda igrala protiv Francuskog šampiona Olimpika iz Marseja. Ekipa je otputovala u Italiju nedelju dana pre meča. Ovo je omogućilo da se tim spremi u miru i tišini.[26] Od same utakmice se očekivalo da će biti ofanzivna zato što je Zvezda za dotadašnjih 8 utakmica dala 18 golova a Marsej je postigao 20 golova na istom broju mečeva.[26] Međutim treneri oba tima su se odlučili za defanzivnu taktiku.

Regularni deo meča završen je rezultatom 0:0. Zatim su se igrali produžeci gde takođe nije bilo golova. Potom se pristupilo penalima. Za Crvenu zvezdu šutiralo pet igrača i svi su pogodili mrežu (Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović i Darko Pančev[27]). Za francuski tim je šutiralo četiri igrača [28] (Manuel Amoros-promašio penal, Bernar Kazoni, Žan-Pjer Papen, Karlos Mozer). Crvena zvezda je pobedila sa 5:3 posle boljeg izvođenja jedanesteraca.[26] To je značilo da je zajedno sa rumunskom Steauom postala jedini tim iz istočne Evrope koji je do danas osvojio ovo takmičenje.

Tokio
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Interkontinentalni kup 1991.

Crvena zvezda je 8. decembra iste godine na Nacionalnom stadionu u Tokiju pobedila čileanski klub Kolo-Kolo rezultatom 3-0 i postala klupski prvak sveta. Nakon uspeha u Bariju tim je napustio značajan broj igrača (Binić, Marović, Prosinečki, Šabanadžović, Stojanović) kao i trener Ljupko Petrović. Međutim Crvena zvezda je još uvek imala zavidan igrački kadar. Crvena zvezda je drugo poluvreme igrala bez Dejana Savićevića koji je isključen u 43 minutu. Iako oslabljena, Zvezda je zabeležila ubedljivu pobedu od 3-0. Golove su postigli Vladimir Jugović. dva (19 i 59 minut) i Darko Pančev (72 minut).

Crvena zvezda je igrala u sastavu: Milojević, Radinović, Najdoski, Stošić, Vasiljević, Jugović, Belodedić, Ratković, Pančev, Mihajlović, Savićević. Trener je bio Vladica Popović.[29]

SR Jugoslavija i Srbija

Utakmica kvalifikacija za Ligu šampiona 2006/07 protiv irskog Kork sitija

Na samom početku 1992. godine, klub je bio na vrhuncu slave kao šampion Evrope i sveta ali takođe i oslabljen. Cela šampionska generacija iz Barija više nije igrala za crveno bele. Međutim, uprkos tome Zvezdi su davane prilično dobre šanse da odbrani titulu evropskog šampiona. U domaćem prvenstvu, veliki rivali Dinamo i Hajduk više nisu igrali u zajedničkoj ligi, baš kao i ostali klubovi iz Hrvatske i Slovenije. Prvenstvo Jugoslavije igrano je na samoj ivici regularnosti, zbog smanjenja lige i izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Crvena zvezda je odbranila titulu, a istovremeno to joj je bio treći trijumf za redom u domaćem prvenstvu (prvi put nakon Miljanićeve ere). Međutim, finale kupa je osvojio Partizan i to je bila naznaka da teški dani za klub tek dolaze.

U periodu između maja 1992. godine i maja 2000. godine, samo jedna šampionska titula je proslavljena na Marakani. Dvadeseti pehar državnog prvaka stigao je 1995. godine. Donela ju je još jedna velika generacija igrača, koja zbog sankcija, rata i drugih velikih kriza koje su zadesile Srbiju tokom devedesetih nije mogla da pokaže svoj pun kvalitet. Tada su za Zvezdu igrali Milojević, Stojkovski, Đorović, Stefanović, Sakić, Živković, Krupniković, Kovačević, Petković i mnogi drugi. Te godine zabeležena je i pobeda u 100-tom večitom derbiju od 2:1. Na klupi je ponovo sedeo Ljupko Petrović.

Ipak, to je bio mali uspeh u inače veoma neuspešnoj deceniji. Prva liga SR Jugoslavije nije više imala onaj kvalitet kao prethodno takmičenje a i broj gledalaca je zbog već pomenutih razloga značajno opao. Kako su se devedesete približavale kraju, tako su i neregularnosti u ligi dostizale svoj vrhunac. Šampion u sezoni 1997/98 je bio Obilić, tim koji je te iste sezone debitovao u ligi. Sledeće prvenstvo nije završeno zbog rata na Kosovu i Metohiji a Crvena zvezda je završila na trećoj poziciji, što je bio najlošiji plasman kluba u prethodnih dvadeset godina.

Tokom sedam sezona, klub je osvojio samo jednu titulu. Međutim, za to vreme ipak je osvojeno pet držanih kupova.

Leto 1999. godine označava novi početak za klub. Nakon završetka rata na Kosmetu, Crvena zvezda osvaja svoj sedamnaesti kup u istoriji pobedom protiv Partizana 4:2. Međutim, posle lošeg starta u sledećoj sezoni, Miloljub Ostojić biva smenjen, a tim preuzima Slavoljub Muslin. Kao član dobre generacije igrača sa početka osamdesetih za koju su nastupali Vladimir Petrović Pižon i Dule Savić, on je doneo novu filozofiju u ekipi Crvene zvezde. Tokom dve sezone provedene u Zvezdi, postavljen je rekord, gde je broj primljenih golova prepolovljen. Crvena zvezda je primila samo 19 golova na 40 utakmica u prvenstvu (sezona 1999-2000). Titula prvaka praktično je osvojena na Đurđevdan, kada je Obilić poražen na „Marakani“, a Partizan je u tom kolu uspeo da osvoji samo jedan bod protiv Radničkog iz Kragujevca. U martu, aprilu i maju Crvena zvezda je pobedila na svih 20 utakmica u ligi i kupu.

Sledeće sezone, Muslin je još uvek predvodio klub. Šampionska titula je odbranjena ali trofej u kupu nije. Muslin napušta klupu u septembru 2001. godine, posle čega Crvena zvezda neće uspevati da osvoji tiutlu naredne dve sezone. Ipak Slavoljub Muslin se vraća na klupu u leto 2004. godine. Tokom ove sezone, klub je postavio novi rekord sa samo 13 primljenih golova na 30 utakmica i osvojio je svoju dvadesetčetvrtu titulu.

Tokom leta te godine, klub je ponovo predvodio Ljupko Petrović, treći put u svojoj trenerskoj karijeri. Posle dobrih pripremnih utakmica, klub je ušao sa velikom nadom u novu sezonu ali na evropskoj sceni došli su teški porazi od PSV Ajdnhovena i Zenita iz Sankt Peterburga. Titula je izgubljena te sezone, kao i kup. U finalu kupa, Zvezda je igrala protiv Železnika i primila je gol u poslednjem minutu utakmice.

Tokom leta 2005. godine, Dragan Džajić napušta fotelju predsednika posle više od 20 godina na čelu kluba. Zvezdina treća zvezda je zamenjena petom zvezdom Crvene zvezde, Draganom Stojkovićem. Klub preuzima Valter Zenga i to je bilo prvi put u istoriji da strani trener predvodi Zvezdu. Dve godine za redom, tim je osvajao duplu krunu u domaćem prvenstvu. Nakon toga Partizan preuzima dominaciju u domaćem prvenstvu, osvojivši 4 uzastopne titule. Zvezda je poslednji put učestvovala u Ligi Evrope 2007. godine.

Početkom juna 2010. je pokrenuto učlanjivanje u klub, a od 22. oktobra 2010. novim Statutom kluba svakom članu sa plaćenom članarinom je omogućeno učešće u izboru novog predsednika.[30] 9. decembra 2010. godine, trener Crvene zvezde je postao Robert Prosinečki,[31] član generacije koja je osvojila titulu prvaka Evrope i sveta. Pre nego što je preuzeo crveno-bele, Prosinečki je radio kao asistent selektoru Hrvatske Slavenu Biliću.[32] U početku je bilo pitanje da li će uopšte moći da se bavi trenerskim poslom u Zvezdi pošto nije imao trenersku licencu.[33][34]Te zime između ostalih, crveno-bele su pojačali: Evandro, Borha, Kaluđerović, Adi itd.[35] Zvezda je u tom trenutku bila druga na tabeli i zaostajala za Partizanom pet bodova.[36]Ipak na kraju ove sezone (2010/11) Zvezda nije uspela da uzme titulu i završila je kao druga na tabeli. U poslednjem kolu je pobedila Vojvodinu sa 0:2, na dvadesetogodišnjicu trijumfa u Bariju.[37] Crvena zvezda je ovom pozicijom na tabeli obezbedila da igra u trećem kolu kvalifikacija za Ligu Evrope. Kao protivnika dobila je letonsku ekipu Ventspils. Prvu utakmicu, Zvezda je dobila u gostima sa 2:1, a u drugoj je trijumfovala rezultatom 7:0.[38] Postoji jedna zanimljivost u vezi sa putovanjem na prvu utakmicu. Naime, igrači i stručni štab crveno-belih leteli su istim avionom kojim su igrači generacije 1991 leteli za Bari na finalnu utakmicu Kupa evropskih šampiona.[39] Sledeći protivnik koga je Zvezda trebala da pobedi da bi se našla u Ligi Evrope bio je Ren. Međutim, tim iz istoimenog francuskog grada je pobedio u obe utakmice. U prvom meču na Marakani bilo je 1:2, a u drugom 4:0 za Ren.[40] U sezoni 2011/12. Crvena zvezda je ponovo završila na drugom mestu u Superligi, ali je uspela da osvoji 3 trofej Kupa Srbije, ukupno 24, pobedivši u finalu čačanski Borac sa 2:0.

14. novembra 2012. predsednik kluba Vladan Lukić je nakon tri i po godine na čelu kluba podneo ostavku, a istog dana je formirana radna grupa na čelu sa Draganom Džajićem koja je upravljala FK Crvena zvezda do novih izbora[41] a Džajić je 22. decembra izabran i za punopravnog predsednika kluba.[42]

Trofeji

Nacionalni:

  • Dupla kruna (10):
    1959, 1964, 1968, 1970, 1990, 1995, 2000, 2004, 2006, 2007

Međunarodni :

Ostali međunarodni uspesi:

Sastav u sezoni 2012/13

Od 23. februara 2013.[43]

Br. Pozicija Igrač
1 Crna Gora G Boban Bajković
2 Srbija O Aleksandar Pantić
3 Srbija O Nikola Petković
4 Srbija C Srđan Mijailović
5 Srbija O Uroš Spajić
6 Srbija O Jovan Krneta
7 Srbija C Miloš Dimitrijević
8 Srbija C Darko Lazović
9 Nigerija H Abiola Dauda
10 Srbija C Nenad Milijaš (kapiten)
11 Brazil C Kadu
13 Srbija O Nikola Maksimović
14 Srbija O Nikola Mikić
15 Crna Gora O Milan Jovanović
16 Srbija H Luka Milunović
17 Srbija H Filip Kasalica
Br. Pozicija Igrač
18 Srbija H Ognjen Ožegović
19 Srbija C Luka Milivojević
20 Honduras C Luis Garido (na pozajmici iz Olimpije Tegusigalpa)
22 Srbija G Miloš Vesić
23 Crna Gora O Stevan Reljić
24 Srbija C Nikola Karaklajić
25 Srbija O Filip Mladenović
26 Srbija C Stefan Čikić
27 Srbija H Stefan Mihajlović
28 Srbija C Vukan Savićević
29 Crna Gora C Marko Vešović
32 Srbija G Aleksandar Kirovski
55 Srbija C Veljko Simić
77 Gana H Natanijel Asamoa
91 Srbija H Ognjen Mudrinski

Igrači sa više od jednog državljanstva

Na pozajmici

Br. Pozicija Igrač
-- Srbija O Dragoljub Srnić (Čukarički Stankom do kraja sezone 2012/13)
-- Srbija O Filip Stojković (Banat do kraja sezone 2012/13)
-- Srbija C Slavoljub Srnić (Čukarički Stankom do kraja sezone 2012/13)
-- Srbija C Petar Đuričković (Radnički 1923 do kraja sezone 2012/13)
-- Srbija C Stevan Luković (Kolubara do kraja sezone 2012/13)
-- Srbija C Marko Mirić (Radnički 1923 do kraja sezone 2012/13)

Rivalstvo sa Partizanom

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Večiti derbi (Srbija)

Zvezdin gradski rival je Partizan i utakmice između ova dva kluba se nazivaju „večiti derbiji“. Ove utakmice su uvek bile željno iščekivane i vrlo spektakularne, ali zbog slabijeg kvaliteta fudbala u poslednjim godinama, kao i velike količine nasilja i huliganizma, drastično je smanjena posećenost na ovim utakmicama. Derbi igran 11. maja 2005. u polufinalu kupa Srbije i Crne Gore je posetilo 8.000 gledalaca, što je najmanje u istoriji. Najveća posećenost je bilo oko 108.000 gledalaca.

Statistika fudbalskog derbija

Takm. IGP CZB N PAR GolCZ GolPAR
Prvenstvo 143 59 43 41 211 176
Kup 35 20 4 11 47 46
Ostalo 54 25 9 20 103 88
Ukupno 232 104 56 72 361 310
IGP: odigrano utakmica
CZB: pobeda Crvene zvezde
PAR: pobeda Partizana
N: nerešeno
GolCZB: postignutih golova Crvene zvezde
GolPAR: postignutih golova Partizana

FK Crvena zvezda u Superligi Srbije

Stanje na dan 16. septembar 2012.

Sezona Odig. Pob. Ner. Por. GD GP GR Bod. Plasman
2006/07. 32 23 5 4 55 27 +28 74 1
2007/08. 33 21 12 0 65 22 +43 75 2
2008/09. 33 17 8 8 59 32 +27 59 3
2009/10. 30 23 2 5 53 17 +36 71 2
2010/11. 30 22 4 4 52 18 +34 70 2
2011/12. 30 21 5 4 57 18 +39 68 2
2012/13. 4 3 1 0 10 5 +5 10 4
Ukupno 192 130 37 25 351 139 +212 427 2

FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima

Zaključno sa 27. julom 2012. Crvena zvezda je u evropskim kupovima igrala:

Takmičenje IG. P N IZ. GD GP
UEFA Liga šampiona 109 56 19 34 216 136
Kup pobednika kupova 34 12 10 12 64 43
UEFA kup / Liga Evrope 112 50 24 38 190 154
Evropski superkup 1 0 0 1 0 1
Intertoto kup 0 0 0 0 0 0
Interkontinentalni kup (EUSA) 1 1 0 0 3 0
I. Ukupno UEFA takmičenja 257 119 53 85 470 334
Mitropa kup 39 17 7 15 71 58
Kup sajamskih gradova 21 9 2 10 32 29
II. Ukupno ostala takmičenja 60 26 9 25 103 87
Ukupno I. + II. 317 145 62 110 573 421

Navijači

Delije na severnoj strani stadiona Crvene zvezde na večitom derbiju
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Delije sever

Crvena zvezda je srpski klub sa najvećim brojem navijača prema većini istraživanja koja su sprovedena u Srbiji. Navijači Crvene zvezde se nazivaju Delije. Ova navijačka grupa nastala je ujedinjenjem dotadašnjih manjih navijačkih grupa 7. januara 1989. Delije su uvek imale svoje grupe i podgrupe, trenutno neke od najznačajnijih su: Belgrade boys, Brigate, Ultra Boys i Heroes. Od navijača najvećeg rivala Partizana su dobili nadimak „cigani“.

Navijači Crvene zvezde i Olimpijakosa razvili su duboko prijateljstvo. Navijači oba tima su sebe nazvali „Pravoslavna braća“ („Orthodox Brothers“). Mnogo puta navijači Crvene zvezde iz različitih navijačkih klubova su bili na utakmicama Olimpijakosa, posebno protiv njihovog najvećeg rivala Panatinaikosa. Od nedavno „Orthodox Brothers“ su počeli da uključuju navijače Spartaka Moskve.

Slavni igrači

Zvezdine zvezde

Crvena zvezda već 50 godina unazad ima tradiciju da dodeljuje zvanje „Zvezdina zvezda“ igračima koji su imali veliki uticaj na klupsku istoriju i koji su je proslavili širom sveta. Za sada je samo pet igrača i jedna generacija bilo izabrano:

Svaki od petorice izabranih igrača je svojevremeno bio i kapiten kluba.[44] Takođe svi igrači osim Dragana Stojkovića su igrali najmanje jednu deceniju za klub. Konačno, 29. maja 2010. na proslavi 65 godina kluba Generacija 1991. koja je osvojila Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup proglašena za šestu Zvezdinu zvezdu.[45]

Sastav šampiona Evrope

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Generacija 1991.

Sastav osvajača titule prvaka evrope 1991.

   

Trener: Ljupko Petrović

Nekadašnji poznati igrači

1950e

  

1960e

  

1970e

  

1980e

  

1990e

  

2000e

Treneri

Predsednici

Dresovi (proizvođači i sponzori)

Period Proizvođač opreme Glavni sponzor na dresu
1979–1991 Puma Prvi maj Pirot

- Li Kuper - Kristal Zaječar - Drina - Kasuči - mister bejbi - DEKSIM
1991–1994 Humel Classic
1994–1996 Diadora Beobanka
1996–1998 Kapa
1998–2001 Pils lajt
2001–2002 Adidas
2002–2005 Viner Štetiše

Šarp
2005–2006 Tojota
2006–2008 Najki
2008–2009
2010 2344 – Za moju Zvezdu
2010–2012 Gazprom
2012– Leđea[46]

Napomene

  1. ^ Ime „Crvena zvezda“ se uglavnom prevodi na ostale svetske jezike i to na engleskom kao Red Star, nemačkom kao Roter Stern, francuskom kao Etoile Rouge, italijanskom kao Stella Rossa, španskom kao Estrella Roja, holandskom kao Rode Ster, norveškom kao Røde Stjerne, rumunskom kao Steaua Roşie.

Reference

  1. ^ Stadion, www.crvenazvezdafk.com, Pristupljeno 27. 4. 2013.
  2. ^ „Шампион државе“. yufprvaliga.co.yu Приступљено 28. 1. 2008. 
  3. ^ „Освајачи купа Србије“. lavkup.com Приступљено 28. 1. 2008. 
  4. ^ „Трофеји у домаћим такмичењима“. sd-crvenazvezda.net Приступљено 28. 1. 2008. 
  5. ^ B92-Svaki drugi Srbin navija za Zvezdu, Pristupljeno 27. 2. 2008.
  6. ^ 24 sata-Istraživanje: Beograd navija za Zvezdu, Pristupljeno 22. 3. 2012.
  7. ^ Promocija ŽFK Crvena zvezda, Pristupljeno 27. 4. 2013.
  8. ^ a b v g „Настанак клуба“. sport.novosti.co.yu Приступљено 28. 1. 2008. 
  9. ^ a b Glas javnosti- Nastanak kluba, Pristupljeno 28. 1. 2008.
  10. ^ „Звездин стадион - од „Авале“ ка „Звезданом граду“ („Политика“, 1. мај 2012), Приступљено 27. 4. 2013.
  11. ^ Незавине новине- Настанак“. politika.rs Приступљено 28. 1. 2008. 
  12. ^ Studentski časopis „Monopolist“- Nastanak, Pristupljeno 28. 1. 2008.
  13. ^ „Прва утакмица“. srpstvo.com Приступљено 28. 1. 2008. 
  14. ^ „Прва утакмица“. znanje.org Приступљено 28. 1. 2008. 
  15. ^ a b v g d „Окупљање тима“. crvenazvezdafk.com Приступљено 28. 1. 2008. 
  16. ^ „Куп шампиона 1988/1989“. uefa.com Приступљено 28. 1. 2008. 
  17. ^ „Куп УЕФА 1989/1900“. uefa.com Приступљено 28. 1. 2008. 
  18. ^ „Тренерска каријера Љупка Петровића“. ljupkopetrovic.com Приступљено 28. 1. 2008. 
  19. ^ „Драган Стојковић Пикси-Играчка статистика“. national-football-teams.com Приступљено 28. 1. 2008. 
  20. ^ a b v g d đ e ž z i „Сезона 1990/1991“. crvenazvezdafk.com Приступљено 5. 2. 2008. 
  21. ^ „Прва рунда у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008. 
  22. ^ „Друга рунда у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008. 
  23. ^ „Четвртфинале у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008. 
  24. ^ „Полуфинале у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008. 
  25. ^ „Бари '91“. srbija-info.yu Приступљено 27. 1. 2008. 
  26. ^ a b v „Бари 1991“. crvenazvezdafk.com Приступљено 29. 1. 2008. 
  27. ^ „Дарко Панчев постиже гол“. youtube.com Приступљено 29. 1. 2008. 
  28. ^ Igrači Crvene zvezde su prvi šutirali penale. Za Marsej je prvi penal šutirao Manuel Amoros i promašio, tako da peti igrač za Olimpik nije ni mogao da šutira posle pogodka Darka Pančeva i rezultata 5:3 (pravilo u fudbalu)
  29. ^ „Токио 1991“. b92.net Приступљено 30. 1. 2008. 
  30. ^ „Звезда постала власништво чланова“. sportal.rs. 22. 10. 2010. 
  31. ^ „Роберт Просинечки поново у Звезди“. crvenazvezdafk.comsportal.rs Приступљено 16. 3. 2012. 
  32. ^ „Robert Prosinecki faces tough task to orchestrate Red Star revolution“. guardian.co.uk Приступљено 18. 3. 2012. 
  33. ^ „Robi ne može da vodi Zvezdu!“. sport.blic.rs Приступљено 18. 3. 2012. 
  34. ^ „FSS: Prosinečki, ni kao fizioterapeut na klupi!“. smedia.rs Приступљено 19. 3. 2012. 
  35. ^ „Трансфери у сезони 2010/11“. transfermarkt.de Приступљено 18. 3. 2012. 
  36. ^ „Počinju pripreme Crvene zvezde“. novosti.rs Приступљено 19. 3. 2012. 
  37. ^ „Partizan proslavio titulu, Zvezda druga“. vesti-online.com Приступљено 19. 3. 2012. 
  38. ^ „Zvezda-Ventspils“. uefa.com Приступљено 22. 3. 2012. 
  39. ^ „Zvezda letela u istom avionu kao i za Bari 1991.“. sportal.rs Приступљено 22. 3. 2012. 
  40. ^ „Plej-of za LE: Ren - Zvezda 4:0 (kraj)“. sportal.rs Приступљено 22. 3. 2012. 
  41. ^ Džajić i radna grupa vode Zvezdu („Večernje novosti“, 14. novembar 2012), Pristupljeno 27. 4. 2013.
  42. ^ Džajić danas započinje drugi mandat kao predsednik Crvene zvezde („Blic Sport“, 22. decembar 2012), Pristupljeno 27. 4. 2013.
  43. ^ Prvi tim, www.crvenazvezdafk.com
  44. ^ Politika- Zvezdine zvezde, Pristupljeno 4. 2. 2008.
  45. ^ Generacija 1991. šesta Zvezdina zvezda, www.crvenazvezdafk.com, Pristupljeno 27. 4. 2013.
  46. ^ Sednica Upravnog odbora FK Crvena zvezda at http://www.crvenazvezdafk.com, 15-03-2012 ((sr))

Vidi još


Spoljašnje veze

Sa drugih Vikimedijinih projekata :

 
FK Crvena zvezda - Sastav u sezoni 2012/13.

1 Bajković  · 2 Pantić  · 3 Petković  · 4 Mijailović  · 5 Spajić  · 6 Krneta  · 7 Dimitrijević  · 8 Lazović  · 9 Dauda  · 10 Milijaš (k)  · 11 Kadu  · 13 Maksimović  · 14 Mikić  · 15 Jovanović  · 16 Milunović  · 17 Kasalica  · 18 Ožegović  · 19 Milivojević  · 20 Garido  · 22 Vesić  · 23 Reljić  · 24 Karaklajić  · 25 Mladenović  · 26 Čikić  · 27 Mihajlović  · 28 Savićević  · 29 Vešović  · 32 Kirovski  · 55 Simić  · 77 Asamoa  · 91 Mudrinski  · Trener: Sa Pinto
p • r • u
Zvezdine zvezde
Фудбалски клуб Црвена звезда
FK Crvena zvezda
Opšti pojmovi
Stadion Crvena zvezda | Igrači | Kapiteni | Treneri | Superliga Srbije | Tekuća sezona | Večiti derbi | Delije sever (navijači)
Istorija
Evropski uspesi | SD Crvena zvezda | Finale Kupa šampiona 1991.
Spoljašnje veze
Zvanični sajt
Superliga Srbije u fudbalu

Sezona 2012/13.
Jagodina • BSK Borča • OFK Beograd • Radnički Niš • Vojvodina • Javor Ivanjica • Donji Srem • Novi Pazar • Sloboda Užice • Partizan • Rad • Smederevo • Spartak • Hajduk Kula • Crvena zvezda • Radnički 1923

Preuzeto iz „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ФК_Црвена_звезда&oldid=7217412“