FK Crvena zvezda

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Crvena zvezda
Grb Crvene zvezde
Puno ime Fudbalski klub Crvena zvezda Beograd
Nadimak Crveno - beli,
Zvezda
Osnovan 1945.
stadion Stadion Crvena zvezda (Marakana), Beograd
(Kapacitet:55.538)[1]
Predsednik Srbija Dragan Džajić
Trener Srbija Nenad Lalatović
Liga Superliga Srbije
2013/14. Superliga Srbije, 1.
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
 
Domaći dresovi
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
 
Gostujući dresovi
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
 
Treći dresovi

FK Crvena zvezda[a] je srpski fudbalski klub iz Beograda.

Crvena zvezda je najuspešniji fudbalski klub u Srbiji po broju osvojenih šampionata (26)[2] i kupova (24).[3][4] Najveći uspeh postignut je 1991. godine kada osvaja Kup evropskih šampiona u Bariju, Italija i Interkontinentalni kup u Tokiju, Japan iste godine.

Prema nedavnoj (februar 2008) anketi Zvezda je najpopularniji klub u Srbiji gde ima podršku 48,2% populacije.[5] U Beogradu takođe najveći broj ljudi navija za Zvezdu ili 41 %.[6]

Od 2011. godine Crvena zvezda ima i svoj ženski klub.[traži se izvor od 03. 2014.]

Istorija

Nastanak i prva titula (1945—1951)

Dok je Drugi svetski rat još uvek trajao, u oslobođenim delovima zemlje izvršena je celokupna reorganizacija sportskog života. Veliki broj predratnih klubova je prestao da postoji, te su umesto njih osnivani novi. Jedan od najpoznatijih fudbalskih klubova koji je tada ugašen bila je beogradska Jugoslavija.

Rajko Mitić, prva „Zvezdina zvezda“

Tokom februara 1945. godine omladinci, članovi Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije, počeli su pripreme za osnivačku skupštinu jednog omladinskog fiskulturnog društva, sa ciljem da bude sastavljeno od raznih sportskih sekcija.[7] U duhu tog vremena nosilo je naziv Omladinsko–fiskulturno društvo (OFD) koje je 4. marta preraslo u Crvenu zvezdu.[7][8] Inicijativa za osnivanje sportskog društva potekla je od Zorana Žujovića, Slobodana Ćosića, Ljubiša Sekulića, Slobodana Penezića Krcuna i Dušana Bogdanoviča, a među osnivačima su još bili i Nebojša Popović, Svetozar Gligorić, Mira Petrović i Milovan Ćirić. Novoosnovanom klubu su tada pripali stadion,[9] prateći objekti i veliki broj igrača fudbalskog kluba Jugoslavija, a kasnije je preuzeta i crveno-bela boja dresova. Bez obzira na sve to Crvena zvezda se smatra posebnim klubom, a ne naslednikom Jugoslavije. Tim je dobio ime posle duge rasprave između tadašnjih potpredsednika sportskog društva Slobodana Ćosića i Zorana Žujovića.[7][10] Posle brojnih predloga (Mladost, Udarnik, Torpedo, Dinamo, Lokomotiva itd.), najzad je Ćosić rekao: „Da naše društvo nazovemo Zvezda!“, na šta je Žujović spontano dodao: „Odlično, samo, kad je Zvezda - neka bude crvena.“[11] Sa ovim predlogom svi prisutni su se sa zadovoljstvom složili, mada je bilo predloga da se klub nazove i Plava zvezda. Određene su i boje: crveno-plavo-belo sa belom petokrakom zvezdom na crvenoj podlozi dresa. Prvo rukovodstvo kluba su činili Đorđe Paljić koji je bio predsednik, Zoran Žujović i Slobodan Ćosić koji su obavljali funkcije potpredsednika, Ljubiša Sekulić je bio sekretar, ekonom Predrag Đajić, a vođa fudbalske sekcije je bio Kosta Tomašević.

Prva utakmica je odigrana protiv Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a. Zvezda je dobila taj meč sa 3-2, a strelac prvog gola je bio Kosta Tomašević.[7][8][12] Utakmica je odigrana na stadionu „Avala“ (bivša Jugoslavija) pred oko 3000 gledalaca.[13] Sedam dana kasnije Zvezda je igrala protiv igrača britanske armije i pobedila sa 12:0.

Tokom 1945. godine klub je odigrao oko 36 mečeva. Crvena zvezda je zabeležila pobede u 30 mečeva, igrala nerešeno 5 i izgubila jedan meč od Rumunije u Temišvaru 23. septembra 1945. godine.

Nakon prve četiri sezone bez ijednog osvojenog trofeja, Crvena zvezda je osvojila Kup Jugoslavije 1948. pobedom od 3:0 u finalu nad Partizanom. Taj uspeh je ponovljen i u naredne dve godine, pobedama u finalima prvo nad Našim krilima (3:2), a zatim i nad zagrebačkim Dinamom (3:0). Niz velikog uspeha je nastavljen i 1951. kada je klub po prvi put postao prvak Jugoslavije. Iako se na samo tri kola pred kraj prvenstva činilo da je prvenstvo rešeno jer je Dinamo imao pet bodova više u odnosu na Zvezdu, a tada su se za pobedu dobijala dva boda. Prvo je Zvezda iskoristila poraz Zagrepčana od Sarajeva, a zatim ih je i međusobnom duelu savladala. Na taj način im je pred poslednje kolo prišla na samo bod zaostatka. U tom poslednjem kolu BSK je uspeo da Dinamu uzme bod, a Crvena zvezda je uspela da dobije Partizan sa 2:0. O tituli prvaka je odlučila bolja gol-razlika koja je bila na strani Zvezde.

Pedesete - prva era dominacije (1952—1958)

Bora Kostić, jedan od najboljih strelaca u istoriji kluba.

Crvena zvezda je narednu titulu osvojila u sezoni 1952/53., ali su se prave promene u klubu dogodile sredinom te decenije. Tada je na mesto predsednika kluba došao Dušan Blagojević, Slobodan Ćosić je postao generalni sekretar, a na mestu tehničkog direktora se našao Aca Obradović, poznatiji pod nadimkom „Doktor O“.

Oni su stvorili generaciju igrača koja je pet godina dominirala domaćim prvenstvom i koja je ostvarila značajne rezultate i na međunarodnoj sceni. U Evropa kupu I, ova generacija je uspela da stigne do polufinala u sezoni 1956/57. Nakon toga je osvojen i Dunavski kup 1958. Tim u kome su igrali fudbaleri kao što su Beara, Durković, Stanković, Popović, Mitić, Kostić, Šekularac, osvojili su četiri titule prvaka i dva Kupa, i pri tome ni u jednoj od tih pet sezone nisu ostali bez trofeja.

Zvezdina igra bila je brza i napadačka, što je klubu veoma brzo donelo veliku popularnost u zemlji i svetu. Paralelno sa uspesima na terenu, Obradović je oformio osnovu stručnog rada na kojoj će se bazirati kasniji veliki uspesi Crvene zvezde.

Kriza i novi stadion Crvene zvezde (1958—1966)

Kraj pedesetih bio je prvi period dominacije jednog kluba na jugoslovenskoj fudbalskoj sceni, ali do početka naredne decenije fokus događaja prešao je na drugu stranu Topčiderskog brda, gde se nalazio Partizan. U narednih sedam sezona, Crvena zvezda je uspela da osvoji samo jednu titulu i jedan kup, što nije bilo dovoljno za klub sa renomeom i ambicijama kakav je Crvena zvezda. Plasman tokom ovih sezona je bio najgori u istoriji kluba (uključujući i sedmo mesto 1963). Crvena zvezda je čak četiri puta završavala ispod trećeg mesta na tabeli (pre i posle toga, Crvena zvezda nikada nije padala ispod trećeg mesta u SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji). Čak i tada, bilo je jasno da je Crvena zvezda daleko najpopularniji klub u zemlji, a njeni porazi su teško padali navijačima. Tako da se dešavalo da su u nekim prilikama navijači Zvezde uletali na teren i rušili golove. U sezoni 1962/63, klub je uspeo da postigne samo 21 gol, što je, na primer, polovina iznosa koji je Vojvodina postigla, iako je ona završila pet mesta niže na tabeli.

Stadion Crvene zvezde

Sa druge strane, Crvena zvezda je ostvarila dobre rezultate na međunarodnoj sceni. U Kupu sajamskih gradova 1961/62, Crvena zvezda je u četvrtfinalu izbacila Espanjol, dok je u polufinalu za protivnika dobila Barselonu. U obe utakmice Barselona se pokazala kao bolji tim i Crvena zvezda je eliminisana. Međutim, posle samo osam meseci, katalonski klub je poražen od Crvene zvezde u istom takmičenju, samo ovaj put u drugom kolu. Na kraju čak ni pobeda od 2:0 kod kuće protiv Rome u četvrtfinalu nije bila dovoljna za prolaz dalje, jer je prvi meč Roma dobila sa ubedljivih 3:0.

Pored međunarodnih uspeha, Crvena zvezda je krajem 1959. počela sa izgradnjom novog stadiona na mestu starog.[14] U naredne četiri godine, Crvena zvezda je svoje domaće utakmice igrala na stadionu JNA i Omladinskom stadionu (ovo se može uzeti kao jedan od razloga za loše rezultate u ovom periodu). Novi stadion je otvoren 1. septembra 1963. utakmicom Crvene zvezde i Rijeke (2:1), a vremenom je stadion, zbog svog velikog kapaciteta i atmosfere koju su navijači stvarali, dobio nadimak Marakana, po čuvenom stadionu Marakana u Brazilu.[14] Tokom prve sezone postojanja stadiona, Crvena zvezda je pod vođstvo trenera Milorada Pavića osvojila duplu krunu. Ključni momenat desio se 1966, kada je novi trener postao Miljan Miljanić. U narednih osam godina, Miljanić je transformisao Crvenu zvezdu u visokocenjeni evropski klub. Do tada jugoslovenski fudbal je prošao kroz uvodnu fazu testiranja i dominacija Crvene zvezde i Partizana se nastavila. U narednih 25 godina Zvezda će biti konstantan favorit za trofeje, dok će se samo njihovi protivnici menjati. Godine 1968, Crvena zvezda je osvojila svoj drugi trofej Mitropa kupa, a nakon osvajanja se povukla iz Mitropa kupa da bi se više posvetila drugim evropskim takmičenjima.

Miljanićeva era (1966–1975)

Dragan Džajić, treća „Zvezdina zvezda“.

Miljan Miljanić je bio fudbaler Crvene zvezde tokom pedesetih, ali je slavu postigao tek za vreme njegovog mandata kao glavnog trenera Crvene zvezde, gde je postavljen u leto 1966. godine. U prvoj sezoni, on je potpuno promenio postavu igrača i klub je završio peti na tabeli, isto kao i prethodne godine. Nakon toga, generacija koju je predvodio Dragan Džajić, jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena i jedan od najboljih levih krila sveta, počela je da ostavlja dubok trag u jugoslovenskom fudbalu. To je bilo prvi put da je Crvena zvezda osvojila tri prvenstvene titule zaredom, a svaki navijač Zvezde je znao imena Dujkovića, Đorića, Dojčinovskog, Karasija, Aćimovića, Lazarevića, Krivokuće i Ostojića. U to vreme Crvena zvezda je takođe postala zvučno ime na evropskom nivou, postavljajući standarde koje je mali broj klubova sa istoka mogao da prati. Fokus na Kup Jugoslavije 1971. doveo je do toga da u sezoni 1970/71. klub zabeleži svoj drugi najgori plasman ikad, šesto mesto, međutim taj utisak je poboljšan osvajanjem Kupa. Pored osvajanja Kupa, Crvena zvezda je takođe stigla i do polufinala u Kupu evropskih šampiona 1970/71, gde ju je ipak izbacio grčki Panatinaikos. U prvom meču, Crvena zvezda je pred 100.000 svojih navijača u Beogradu pobedila Grke sa ubedljivih 4:1 i izgledalo je da se nalazi odličnoj poziciji, međutim, u revanšu u Atini poražena je sa 3:0 i tako je zbog gola u gostima propustila još jednu priliku da zaigra u finalu. Pojavili su se neki novi igrači, kao što su Vladimir i Ognjen Petrović, Bogićević, Filipović i Janković.

Osim što je donosila mnogo radosti svojim navijačima, u toj eri, Crvena zvezda je bila klub koji se gledao sa zadovoljstvom. Tokom osam godina pod vođstvom Miljanića, ona je sedam puta bila klub sa najviše postignutih golova (Velež je 1972. postigao jedan gol više). U Kupu evropskih šampiona 1973/74. Crvena zvezda je u osmini finala izbacila Liverpul, a pobedivši Liverpul ona je postala tek drugi strani klub koji je uspeo da pobedi Liverpul na Enfildu (posle Ferencvaroša u Kupu sajamskih gradova 1967/68) i jedini klub koji je pobedio Liverpul na domaćem terenu u Kupu šampiona u 20. veku.[15] Međutim, Crvena zvezda je već u četvrtfinalnom dvomeču izgubila od Atletiko Madrida ukupnim rezultatom 2:0. Sledeće sezone, 1975, Crvena zvezda se sastala sa Real Madridom. Štampa je meč proglasila kao susret Džajića i Kamača, pošto je Džajić tada bio jedan od najboljih levih krila a Kamačo jedan od najboljih odbrambenih igrača. U prvom meču, Crvenu zvezdu je na Santijago Bernabeu dočekao Miljan Miljanić, koji je sada vodio Real, kao i 125 hiljada navijača, i poražena je rezultatom 2:0. U Beogradu pred 100 hiljada gledalaca, Crvena zvezda je uspela da poravna ukupan rezultat golovima Džajića i golmana Petrovića. Crvena zvezda je konačno pobedila sa 6:5 u penalima i tako se po prvi put plasirala u polufinale Kupa pobednika kupova. U polufinalu je za protivnika dobila Ferencvaroš iz Budimpešte. Crvena zvezda je prvi meč u gostima izgubila sa 2:1, a revanš meč će uvek biti zapamćen kao meč sa najvećom posetom na stadionu Crvene zvezde. Iako je zvanično prodato 96.070 ulaznica, procenjuje da je na stadionu bilo oko 110.000 gledalaca. Svi su otišli kući razočarani, jer su gosti golom iz penala u 83. minutu postavili konačan rezultat na 2:2 i tako je Ferencvaroš otišao u finale.[16]

Održavanje dominacije - prvo evropsko finale (1976–1986)

Kako to obično biva, kada veliki trener ode, to podrazumeva pad u rezultatima, a dve sezone nakon odlaska Miljanića su prošle manje uspešno za Zvezdu. Tek po dolasku Gojka Zeca na poziciju trenera klub se stabilizovao i Crvena zvezda je 1977. ponovo slavila osvajanje titule nacionalnog prvaka. Bio je to uvod u eru Branka Stankovića, čija je vladavina kao glavnog trenera trajala četiri godine, a u kojoj je Crvena zvezda osvojila tri trofeja i igrala prvo veliko evropsko finale. Nakon što je Dragan Džajić prešao u Bastiju, tim su predvodili četvrta „Zvezdina zvezda“ Vladimir Petrović Pižon, Dušan Savić i Miloš Šestić.

Prva sezona sa Gojkom Zecom na čelu je bila bukvalno prava demonstrancija sile, titula je osvojena sa prednošću od 9 bodova u odnosu na rivale, što je, do tada, bila najveća razlika u istoriji lige. Zvezdini napadači, predvođeni Zoranom Filipovićem, postigli su 67 golova protiv njihovih rivala u ligi (sledeći na listi iza njih je bio banjalučki Borac sa 53 postignutih golova). U narednoj sezoni, Crvena zvezda je osvojila drugo mesto u prvenstvu, čime je otvoren put za veliki nastup u sezoni 1978/79. Kupa UEFA. Nakon što je izbacila timove kao što su Arsenal, Vest Bromvič albion i Herta Berlin, Crvena zvezda je po prvi put zaigrala u finalu nekog evropskog takmičenja. A tamo, Crvena zvezda se sastala sa Borusijom Menhengladbah, koja je odigrala pet evropskih finala od 1973—1980. Nemce je u prvom meču u Beogradu dočekalo oko 90 hiljada navijača, i Crvena zvezda je dobro krenula golom Šestića u 21. minutu, ali je Jurišić autogolom u 60. minutu dao Borusiji psihološku prednost pred revanš. Ova utakmica je odigrana na Rajn stadionu u Diseldorfu, gde je italijanski sudija Mikeloti dosudio sporni penal za Nemce u 15. minutu, a danski fudbaler Alan Simonsen je zapečatio sudbinu Crvene zvezde. Borusija je tako u finalnom dvomeču pobedila ukupnim rezultatom 2:1.[17]

Stanković je prvu titulu prvaka kao trener (kao igrač je četiri puta bio prvak) osvojio 1980, dok je Zvezda u finalu Kupa poražena od zagrebačkog Dinama pa joj je izmakla dupla kruna, a naredne sezone titula u prvenstvu je odbranjena. Period od jedanaest godina bez trofeja u Kupu, ubedljivo najduži u klupskoj istoriji, završio se u proleće 1982, kada je Crvena zvezda u finalu pobedila Dinamo Zagreb ukupnim rezultatom 6:4 (2:2 u Zagrebu i 4:2 u Beogradu). Do tada, dogodila se prva promena trenera tokom sezone još od pedesetih, Stevan Ostojić je zamenio Stankovića. U ovom periodu, Crvena zvezda je dva puta stizala do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona. Godine 1981. tu ju je zaustavio milanski Inter, a 1982. Anderleht.

Gojko Zec se 1983. vratio u klub, zatekavši samo jednog igrača iz šampionske generacije koju je trenirao 1977 – Miloš Šestić. Zec je slično ponovi uspeh iz njegovog prethodnog mandata, osvojivši titulu u prvoj sezoni. Narednu sezonu 1984/85. Crvena zvezda je završila na četvrtom mestu na tabeli, dok je nakon tri godine ponovo osvojila Kup, pobedivši u finalu Dinamo Zagreb. Posebno nakon što su Petrović i Savić otišli tokom sezone 1982/83, Šestić je postao lider nove generacije, čiji su igrači bili Ivković, Elsner, Boško i Milko Đurovski, Musemić, Milovanović, Janjanin i Mrkela. Kraj ere Gojka Zeca poklopio se sa najvećim skandalom u istoriji jugoslovenskog fudbala, Šajberovim slučajem, zbog kojeg je država imala dva prvaka u jednoj sezoni. Crvena zvezda je prvo izgubila pa ponovo osvojila titulu 1986, pre nego što joj je oduzeta za zelenim stolom. Crvena zvezda je iste sezone stigla i do četvrtfina Kupa pobednika kupova, gde je poražena od Atletiko Madrida.

Klupski šampion Evrope i sveta (1986–1991)

Stvaranje tima

Planovi vezani za evropske uspehe Zvezde i njeno jačanje u Evropi počeli su da se sprovode sredinom 1980-tih godina.[18] Zvezda je do tada igrala solidno protiv inostranih timova. Igrači koji su činili prvi tim su bili iz omladinskog tima ili su dovođeni iz manjih klubova u zemlji. Tadašnji rukovodeći ljudi kluba Dragan Džajić i Vladimir Cvetković doneli su odluku da treba dovoditi najjače igrače na domaćem nivou. Time bi Crvena zvezda mogla da parira najjačim evropskim timovima i da bude kandidat za evropske trofeje.

Prvi jači igrači koji su dovedeni u Zvezdu su bili Borislav Cvetković i Milivoj Bračun iz Dinama, a iz niškog Radničkog došao je Dragan Stojković Piksi (leto 1986. godine).[18] Godine 1987. u Crvenu zvezdu stižu Dragiša Binić i Robert Prosinečki.[18] Dejan Savićević i Darko Pančev dolaze 1988. godine.[18] Belodedić se priključuje klubu iz rumunske Steaue 1989. godine ali pravo nastupa stiče tek u proleće 1990.[18]

U sezoni (1988/1989) Crvena zvezda je igrala protiv italijanskog Milana (koji je te sezone postao evropski prvak), gde su obe utakmice završene nerešenim rezultatom 1-1 a Milan je prošao na penale.[19] U domaćem prvenstvu šampion je postala novosadska Vojvodina. Tako je Crvena zvezda u sezoni 1989/1990 igrala u Kupu UEFA gde je trećem kolu ispala od Kelna ukupnim rezultatom 3-2.[20]

Leta 1990. godine Dragoslava Šekularca dotadašnjeg trenera koji je osvojio titulu državnog prvaka menja Ljupko Petrović.[21] Timu se ponovo priključuje i Vladimir Jugović koji je do tada bio na pozajmici u Radu. Međutim Zvezdu napušta njen dotadašnji kapiten Dragan Stojković koji odlazi u Olimpik iz Marselja,[22] tima sa kojim će Zvezda igrati u finalu KEŠ-a naredne godine.

Sezona 1990/91

Crvena zvezda je u pohod na Kup evropskih šampiona krenula sa velikim ambicijama. U prethodnih četrnaest godina redovno je igrala u Evropi i na proleće.[23] U to vreme bila je jedan od najboljih timova iz istočne Evrope.

U Kupu šampiona te sezone najjači timovi su bili Bajern Minhen, Real Madrid i Milan. U prvom kolu Crvena zvezda je dobila švajcarski tim Grashopers,[24] koji je bio predvođen Otmarom Hicfeldom (osvojio Ligu šampiona sa Borusijom Dortmund (1997) i Bajernom (2001)). U prvom meču na beogradskoj Marakani bilo je 1:1 (Peter Kecle - Dragiša Binić).[23] U drugom meču u Cirihu Crvena zvezda je ubedljivo pobedila sa 1:4 (Kecle- Prosinečki (2 gola), Pančev, Radinović).[23] U sledećem dvomemeču Crvena zvezda je igrala protiv škotskog tima Glazgov Rendžers.[25] U prvom duelu bilo je 3:0 za Zvezdu (Braun autogol, Robert Prosinečki, Darko Pančev).[23] U drugom meču na stadionu Stadion Ajbroks bilo je 1:1 (Mekkoist - Pančev)[23] tako da je Crvena zvezda prošla dalje i ponovo dočekala proleće u Evropi. Tada je u četvrtfinalu izvučen tim iz Istočne Nemačke, Dinamo Drezden.[26] Prvi meč se opet igrao u Beogradu i Zvezda ga je dobila sa 3-0 (Prosinečki, Binić, Savićević).[23] U drugom meču došlo je do incidenta koji su izazvali navijači domaćeg tima tako da je UEFA registovala taj meč sa 3-0[23] u Zvezdinu korist i tako se srpski klub plasirao u polufinale. Do prekida Zvezda je vodila sa 1-2 (Gičov- Savićević, Pančev).[23] U polufinalu izvučen je Bajern Minhen a u drugoj utakmici su igrali Olimpik Marselj i Spartak Moskva.[27] U prvom meču koji je igran na Olimpijskom stadionu u Minhenu bilo je 1-2 za Crvenu zvezdu (Volfart- Pančev, Savićević).[23] Druga utakmica na Marakani ostaće upamćena kao jedan od najneizvesnih duela koje je Zvezda odigrala na svom stadionu. Rezultat je na kraju bio 2-2 (Mihajlović, Augentaler (autogol) - Augentaler, Bender).[23]

Bari
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Finale Kupa šampiona 1991.

Najveći uspeh Crvene zvezde je vezan za 1991. kada je 29. maja u italijanskoj luci Bari postala prvi klub iz Jugoslavije (tadašnje SFRJ) koji je osvojio naslov prvaka starog kontinenta.[28] Utakmica je igrana na tada novom Stadionu Sveti Nikola koji je izgrađen za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu koje je održano 1990. godine.

Nakon pobede nad Bajernom iz Minhena, tim se u potpunosti okrenuo utakmici finala koju je Zvezda igrala protiv Francuskog šampiona Olimpika iz Marselja. Ekipa je otputovala u Italiju nedelju dana pre meča. Ovo je omogućilo da se tim spremi u miru i tišini.[29] Od same utakmice se očekivalo da će biti ofanzivna zato što je Zvezda za dotadašnjih 8 utakmica dala 18 golova a Marselj je postigao 20 golova na istom broju mečeva.[29] Međutim treneri oba tima su se odlučili za defanzivnu taktiku.

Regularni deo meča završen je rezultatom 0:0. Zatim su se igrali produžeci gde takođe nije bilo golova. Potom se pristupilo penalima. Za Crvenu zvezdu šutiralo pet igrača i svi su pogodili mrežu (Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović i Darko Pančev[30]). Za francuski tim je šutiralo četiri igrača [31] (Manuel Amoros-promašio penal, Bernar Kazoni, Žan-Pjer Papen, Karlos Mozer). Crvena zvezda je pobedila sa 5:3 posle boljeg izvođenja jedanesteraca.[29] To je značilo da je zajedno sa rumunskom Steauom postala jedini tim iz istočne Evrope koji je do danas osvojio ovo takmičenje.

Tokio
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Interkontinentalni kup 1991.

Crvena zvezda je 8. decembra iste godine na Nacionalnom stadionu u Tokiju pobedila čileanski klub Kolo-Kolo rezultatom 3:0 i postala klupski prvak sveta. Nakon uspeha u Bariju tim je napustio značajan broj igrača (Binić, Marović, Prosinečki, Šabanadžović, Stojanović) kao i trener Ljupko Petrović. Međutim Crvena zvezda je još uvek imala zavidan igrački kadar. Crvena zvezda je drugo poluvreme igrala bez Dejana Savićevića koji je isključen u 43. minutu. Iako oslabljena, Zvezda je zabeležila ubedljivu pobedu od 3:0. Golove su postigli Vladimir Jugović. dva (19. i 59. minut) i Darko Pančev (72. minut).

Crvena zvezda je igrala u sastavu: Milojević, Radinović, Najdoski, Stošić, Vasiljević, Jugović, Belodedić, Ratković, Pančev, Mihajlović, Savićević. Trener je bio Vladica Popović.[32]

SR Jugoslavija i Srbija (1992–danas)

Na samom početku 1992. godine, klub je bio na vrhuncu slave kao šampion Evrope i sveta ali takođe i oslabljen. Cela šampionska generacija iz Barija više nije igrala za crveno bele. Međutim, uprkos tome Zvezdi su davane prilično dobre šanse da odbrani titulu evropskog šampiona. U domaćem prvenstvu, veliki rivali Dinamo i Hajduk više nisu igrali u zajedničkoj ligi, baš kao i ostali klubovi iz Hrvatske i Slovenije. Prvenstvo Jugoslavije igrano je na samoj ivici regularnosti, zbog smanjenja lige i izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Crvena zvezda je odbranila titulu, a istovremeno to joj je bio treći trijumf za redom u domaćem prvenstvu (prvi put nakon Miljanićeve ere). Međutim, finale kupa je osvojio Partizan i to je bila naznaka da teški dani za klub tek dolaze.

U periodu između maja 1992. godine i maja 2000. godine, samo jedna šampionska titula je proslavljena na Marakani. Dvadeseti pehar državnog prvaka stigao je 1995. godine. Donela ju je još jedna velika generacija igrača, koja zbog sankcija, rata i drugih velikih kriza koje su zadesile Srbiju tokom devedesetih nije mogla da pokaže svoj pun kvalitet. Tada su za Zvezdu igrali Milojević, Stojkovski, Đorović, Stefanović, Sakić, Živković, Krupniković, Kovačević, Petković i mnogi drugi. Te godine zabeležena je i pobeda u 100-tom večitom derbiju od 2:1. Na klupi je ponovo sedeo Ljupko Petrović.

Ipak, to je bio mali uspeh u inače veoma neuspešnoj deceniji. Prva liga SR Jugoslavije nije više imala onaj kvalitet kao prethodno takmičenje a i broj gledalaca je zbog već pomenutih razloga značajno opao. Kako su se devedesete približavale kraju, tako su i neregularnosti u ligi dostizale svoj vrhunac. Šampion u sezoni 1997/98 je bio Obilić, tim koji je te iste sezone debitovao u ligi. Sledeće prvenstvo nije završeno zbog rata na Kosovu i Metohiji a Crvena zvezda je završila na trećoj poziciji, što je bio najlošiji plasman kluba u prethodnih dvadeset godina.

Tokom sedam sezona, klub je osvojio samo jednu titulu. Međutim, za to vreme ipak je osvojeno pet držanih kupova.

Leto 1999. godine označava novi početak za klub. Nakon završetka rata na Kosmetu, Crvena zvezda osvaja svoj sedamnaesti kup u istoriji pobedom protiv Partizana 4:2. Međutim, posle lošeg starta u sledećoj sezoni, Miloljub Ostojić biva smenjen, a tim preuzima Slavoljub Muslin. Kao član dobre generacije igrača sa početka osamdesetih za koju su nastupali Vladimir Petrović Pižon i Dule Savić, on je doneo novu filozofiju u ekipi Crvene zvezde. Tokom dve sezone provedene u Zvezdi, postavljen je rekord, gde je broj primljenih golova prepolovljen. Crvena zvezda je primila samo 19 golova na 40 utakmica u prvenstvu (sezona 1999-2000). Titula prvaka praktično je osvojena na Đurđevdan, kada je Obilić poražen na „Marakani“, a Partizan je u tom kolu uspeo da osvoji samo jedan bod protiv Radničkog iz Kragujevca. U martu, aprilu i maju Crvena zvezda je pobedila na svih 20 utakmica u ligi i kupu.

Sledeće sezone, Muslin je još uvek predvodio klub. Šampionska titula je odbranjena ali trofej u kupu nije. Muslin napušta klupu u septembru 2001. godine, posle čega Crvena zvezda neće uspevati da osvoji tiutlu naredne dve sezone. Ipak Slavoljub Muslin se vraća na klupu u leto 2004. godine. Tokom ove sezone, klub je postavio novi rekord sa samo 13 primljenih golova na 30 utakmica i osvojio je svoju dvadesetčetvrtu titulu.

Utakmica kvalifikacija za Ligu šampiona 2006/07 protiv irskog Kork sitija

Tokom leta te godine, klub je ponovo predvodio Ljupko Petrović, treći put u svojoj trenerskoj karijeri. Posle dobrih pripremnih utakmica, klub je ušao sa velikom nadom u novu sezonu ali na evropskoj sceni došli su teški porazi od PSV Ajdnhovena i Zenita iz Sankt Peterburga. Titula je izgubljena te sezone, kao i kup. U finalu kupa, Zvezda je igrala protiv Železnika i primila je gol u poslednjem minutu utakmice.

Tokom leta 2005. godine, Dragan Džajić napušta fotelju predsednika posle više od 20 godina na čelu kluba. Zvezdina treća zvezda je zamenjena petom zvezdom Crvene zvezde, Draganom Stojkovićem. Klub preuzima Valter Zenga i to je bilo prvi put u istoriji da strani trener predvodi Zvezdu. Dve godine za redom, tim je osvajao duplu krunu u domaćem prvenstvu. Nakon toga Partizan preuzima dominaciju u domaćem prvenstvu, osvojivši 4 uzastopne titule. Zvezda je poslednji put učestvovala u Ligi Evrope 2007. godine.

Početkom juna 2010. je pokrenuto učlanjivanje u klub, a od 22. oktobra 2010. novim Statutom kluba svakom članu sa plaćenom članarinom je omogućeno učešće u izboru novog predsednika.[33] 9. decembra 2010. godine, trener Crvene zvezde je postao Robert Prosinečki, član generacije koja je osvojila titulu prvaka Evrope i sveta. Pre nego što je preuzeo crveno-bele, Prosinečki je radio kao asistent selektoru Hrvatske Slavenu Biliću.[34] U početku je bilo pitanje da li će uopšte moći da se bavi trenerskim poslom u Zvezdi pošto nije imao trenersku licencu.[35][36]Te zime između ostalih, crveno-bele su pojačali: Evandro, Borha, Kaluđerović, Adi itd.[37] Zvezda je u tom trenutku bila druga na tabeli i zaostajala za Partizanom pet bodova.[38]Ipak na kraju ove sezone (2010/11) Zvezda nije uspela da uzme titulu i završila je kao druga na tabeli. U poslednjem kolu je pobedila Vojvodinu sa 0:2, na dvadesetogodišnjicu trijumfa u Bariju.[39] Crvena zvezda je ovom pozicijom na tabeli obezbedila da igra u trećem kolu kvalifikacija za Ligu Evrope. Kao protivnika dobila je letonsku ekipu Ventspils. Prvu utakmicu, Zvezda je dobila u gostima sa 2:1, a u drugoj je trijumfovala rezultatom 7:0.[40] Postoji jedna zanimljivost u vezi sa putovanjem na prvu utakmicu. Naime, igrači i stručni štab crveno-belih leteli su istim avionom kojim su igrači generacije 1991 leteli za Bari na finalnu utakmicu Kupa evropskih šampiona.[41] Sledeći protivnik koga je Zvezda trebala da pobedi da bi se našla u Ligi Evrope bio je Ren. Međutim, tim iz istoimenog francuskog grada je pobedio u obe utakmice. U prvom meču na Marakani bilo je 1:2, a u drugom 4:0 za Ren.[42] U sezoni 2011/12. Crvena zvezda je ponovo završila na drugom mestu u Superligi, ali je uspela da osvoji 3 trofej Kupa Srbije, ukupno 24, pobedivši u finalu čačanski Borac sa 2:0.

14. novembra 2012. predsednik kluba Vladan Lukić je nakon tri i po godine na čelu kluba podneo ostavku, a istog dana je formirana radna grupa na čelu sa Draganom Džajićem koja je upravljala FK Crvena zvezda do novih izbora[43] a Džajić je 22. decembra izabran i za punopravnog predsednika kluba.[44]

  • Dupla kruna (10):
    1959, 1964, 1968, 1970, 1990, 1995, 2000, 2004, 2006, 2007.

Grb kroz istoriju

Navijači

Delije na severnoj strani stadiona Crvene zvezde na večitom derbiju
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Delije sever

Crvena zvezda je srpski klub sa najvećim brojem navijača prema većini istraživanja koja su sprovedena u Srbiji. Navijači Crvene zvezde se nazivaju Delije. Ova navijačka grupa nastala je ujedinjenjem dotadašnjih manjih navijačkih grupa 7. januara 1989. Delije su uvek imale svoje grupe i podgrupe, trenutno neke od najznačajnijih su: Belgrade boys, Brigate, Ultra Boys i Heroes. Od navijača najvećeg rivala Partizana su dobili nadimak „cigani“.

Navijači Crvene zvezde i Olimpijakosa razvili su duboko prijateljstvo. Navijači oba tima su sebe nazvali „Pravoslavna braća“ („Orthodox Brothers“). Mnogo puta navijači Crvene zvezde iz različitih navijačkih klubova su bili na utakmicama Olimpijakosa, posebno protiv njihovog najvećeg rivala Panatinaikosa. Od nedavno „Orthodox Brothers“ su počeli da uključuju navijače Spartaka Moskve.

Uspesi

Takmičenje Broj Godina
Nacionalno prvenstvo - 26 (rekord) Zvezdica za 10 osvojenih titula Zvezdica za 10 osvojenih titula
Prvenstvo SFR Jugoslavije Prvak 19 1951, 1952/53, 1955/56, 1956/57, 1958/59, 1959/60, 1963/64, 1967/68 1968/69, 1969/70, 1972/73, 1976/77, 1979/80, 1980/81, 1983/84 1987/88, 1989/90, 1990/91, 1991/92.
Drugi 9 1948/49, 1950, 1952, 1960/61, 1971/72, 1977/78, 1981/82, 1985/86, 1988/89.
Treći 7 1946/47, 1953/54, 1964/65, 1973/74, 1974/75, 1978/79, 1987.
Prvenstvo SR Jugoslavije Prvak 3 1994/95, 1999/00, 2000/01.
Drugi 7 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1997/98, 2001/02, 2002/03.
Treći 1 1998/99.
Prvenstvo Srbije i Crne Gore Prvak 2 2003/04, 2005/06.
Drugi 1 2004/05.
Treći 1 2004/2005.
Prvenstvo Srbije Prvak 2 2006/07, 2013/14.
Drugi 5 2007/08, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13.
Treći 1 2008/09.
Nacionalni kup - 24 (rekord) Zvezdica za 10 osvojenih kupova Zvezdica za 10 osvojenih kupova
Kup SFR Jugoslavije Pobednik 12 1948, 1949, 1950, 1957/58, 1958/59, 1963/64, 1967/68, 1969/70, 1970/71, 1981/82, 1984/85, 1989/90.
Finalista 7 1952, 1954, 1972/73, 1979/80, 1983/84, 1987/88, 1990/91,
Kup SR Jugoslavije Pobednik 7 1992/93, 1994/95, 1995/96, 1996/97, 1998/99, 1999/00, 2001/02.
Finalista 3 1991/92, 2000/01, 2002/03.
Kup Srbije i Crne Gore Pobednik 2 2003/04, 2005/06.
Finalista 1 2004/05.
Kup Srbije Pobednik 3 2006/07, 2009/10, 2011/12.
Finalista 0 /
Kontinentalna takmičenja - 3
Coppacampioni (closer).png Liga šampiona (Evropski kup) Pobednik 1 1990/91.
Finalista 0 /
Polufinale 3 1956/57, 1970/71, 1991/92.
Četvrtfinale 5 1957/58, 1973/74, 1980/81, 1981/82, 1986/87.
Liga Evrope (Kup UEFA) Pobednik 0 /
Finalista 1 1978/79.
Polufinale 0 /
Superkup Evrope Pobednik 0 /
Finalista 1 1991.
Kup pobednika kupova Pobednik 0 /
Finalista 0 /
Polufinale 1 1974/75.
Kup sajamskih gradova Pobednik 0 /
Finalista 0 /
Polufinale 1 1961/62.
Mitropa cup.jpg Mitropa kup Pobednik 2 1958, 1968.
Finalista 0 /
Polufinale 1 1957.
Svetska takmičenja
ToyotaCupTrophy.svg Interkontinentalni kup Pobednik 1 1991.
Finalista 0 /

Trenutni sastav tima

Od 29. jula 2014.[45]

Br. Pozicija Igrač
1 Srbija G Damir Kahriman
2 Srbija O Marko Petković
4 Srbija O Darko Lazić
5 Srbija O Nikola Mijailović
6 Srbija O Bogdan Planić
7 Srbija H Đorđe Rakić
8 Srbija C Darko Lazović
9 Srbija H Đorđe Despotović
10 Srbija C Nenad Milijaš (kapiten)
11 Slovenija C Nejc Pečnik
12 Srbija C Nikola Karaklajić
13 Srbija O Predrag Đorđević
14 Crna Gora O Savo Pavićević
16 Zastava Republike Makedonije C Daniel Avramovski
17 Srbija O Stefan Đorđević
Br. Pozicija Igrač
19 Srbija O Novak Martinović
20 Srbija C Miloš Bosančić
22 Srbija G Filip Manojlović
24 Srbija C Mihajlo Ristić
26 Srbija C Goran Gogić
28 Srbija C Vukan Savićević
30 Srbija O Vukašin Jovanović
34 Srbija O Miloš Stojanović
35 Srbija C Marko Grujić
35 Srbija C Dušan Živković
40 Srbija H Luka Jović
44 Srbija C Nenad Gavrić
45 Srbija C Milan Jokić
55 Srbija C Aleksandar Kovačević
95 Srbija G Predrag Rajković
99 Nigerija H Ifeani Onjilo

Na pozajmici

Br. Pozicija Igrač
Srbija G Marko Trkulja (Spartak Subotica)
Srbija O Marko Marinković (Smederevo)
Srbija C Petar Đuričković (Radnički Niš)
Srbija C Nemanja Ahčin (Grbalj)
Br. Pozicija Igrač
Srbija C Stefan Čikić (BSK Borča)
Srbija H Nikola Đorđević ( Sloga Petrovac na Mlavi)
Crna Gora H Miloš Vukić (Železnik)

Igrači sa više od jednog državljanstva

Rivalstvo sa Partizanom

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Večiti derbi (Srbija)

Zvezdin gradski rival je Partizan i utakmice između ova dva kluba se nazivaju „večiti derbiji“. Ove utakmice su uvek bile željno iščekivane i vrlo spektakularne, ali zbog slabijeg kvaliteta fudbala u poslednjim godinama, kao i velike količine nasilja i huliganizma, drastično je smanjena posećenost na ovim utakmicama. Derbi igran 11. maja 2005. u polufinalu kupa Srbije i Crne Gore je posetilo 8.000 gledalaca, što je najmanje u istoriji. Najveća posećenost je bilo oko 108.000 gledalaca.

Statistika fudbalskog derbija

Takm. IGP CZB N PAR GolCZ GolPAR
Prvenstvo 146 60 43 43 213 179
Kup 35 20 4 11 57 46
Ostalo 54 25 9 20 103 88
Ukupno 235 105 56 74 373 313
IGP: odigrano utakmica
CZB: pobeda Crvene zvezde
PAR: pobeda Partizana
N: nerešeno
GolCZB: postignutih golova Crvene zvezde
GolPAR: postignutih golova Partizana

FK Crvena zvezda u Superligi Srbije

Stanje na dan 28. jun 2013.

Sezona Odig. Pob. Ner. Por. GD GP GR Bod. Plasman
2006/07. 32 23 5 4 55 27 +28 74 1.
2007/08. 33 21 12 0 65 22 +43 75 2.
2008/09. 33 17 8 8 59 32 +27 59 3.
2009/10. 30 23 2 5 53 17 +36 71 2.
2010/11. 30 22 4 4 52 18 +34 70 2.
2011/12. 30 21 5 4 57 18 +39 68 2.
2012/13. 30 20 2 8 55 35 +20 62 2.
Ukupno 218 147 38 33 396 169 +227 479 2.

FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima

Zaključno sa 27. julom 2012. Crvena zvezda je u evropskim kupovima igrala:

Takmičenje Mečeva P N I GD GP
UEFA Liga šampiona 109 56 19 34 216 136
Kup pobednika kupova 34 12 10 12 64 43
UEFA kup / Liga Evrope 112 50 24 38 190 154
Evropski superkup 1 0 0 1 0 1
Intertoto kup 0 0 0 0 0 0
Interkontinentalni kup (EUSA) 1 1 0 0 3 0
I. Ukupno UEFA takmičenja 257 119 53 85 470 334
Mitropa kup 39 17 7 15 71 58
Kup sajamskih gradova 21 9 2 10 32 29
II. Ukupno ostala takmičenja 60 26 9 25 103 87
Ukupno I. + II. 317 145 62 110 573 421

Slavni igrači

Zvezdine zvezde

Crvena zvezda već 50 godina unazad ima tradiciju da dodeljuje zvanje „Zvezdina zvezda“ igračima koji su imali veliki uticaj na klupsku istoriju i koji su je proslavili širom sveta. Za sada je samo pet igrača i jedna generacija bilo izabrano:

Svaki od petorice izabranih igrača je svojevremeno bio i kapiten kluba.[46] Takođe svi igrači osim Dragana Stojkovića su igrali najmanje jednu deceniju za klub. Konačno, 29. maja 2010. na proslavi 65 godina kluba Generacija 1991. koja je osvojila Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup proglašena za šestu Zvezdinu zvezdu.[traži se izvor od 03. 2014.]

Sastav šampiona Evrope

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Generacija 1991.

Sastav osvajača titule prvaka evrope 1991.

   

Trener: Ljupko Petrović

Coppacampioni.png
Crvena zvezda - Šampion Evrope 1991.
Coppacampioni.png

1 Stojanović | 2 Jugović | 3 Marović | 4 Šabanadžović | 5 Belodedić | 6 Najdoski | 7 Prosinečki | 8 Mihajlović | 9 Pančev | 10 Savićević | 11 Binić | 12 Jovanović | 13 Momčilović | 14 Tošić | 15 Stošić | 16 Lukić | 17 Radinović | trener Petrović


Nekadašnji poznati igrači

1950e

 

1960e

 

1970e

 

1980e

 

1990e

 

2000e

Treneri

Predsednici

Dresovi (proizvođači i sponzori)

Period Proizvođač opreme Glavni sponzor na dresu
1979–1991 Puma Prvi maj Pirot

- Li Kuper - Kristal Zaječar - Drina - Kasuči - mister bejbi - DEKSIM

1991–1994 Humel Classic
1994–1996 Diadora Beobanka
1996–1998 Kapa
1998–2001 Pils lajt
2001–2002 Adidas
2002–2005 Viner Štetiše

Šarp

2005–2006 Tojota
2006–2008 Najki
2008–2009
2010 2344 – Za moju Zvezdu
2010–2012 Gazprom
2012–2013 Leđea[47]
2013– Puma

Napomene

  1. ^ Ime „Crvena zvezda“ se uglavnom prevodi na ostale svetske jezike i to na engleskom kao Red Star, nemačkom kao Roter Stern, francuskom kao Etoile Rouge, italijanskom kao Stella Rossa, španskom kao Estrella Roja, holandskom kao Rode Ster, norveškom kao Røde Stjerne, rumunskom kao Steaua Roşie.

Vidi još

Reference

  1. ^ StejdijumDatabejz-Stadion Crvena zvezda, Pristupljeno 13. 5. 2014.
  2. ^ „Шампион државе“. yufprvaliga.co.yu Приступљено 28. 1. 2008.. 
  3. ^ „Освајачи купа Србије“. lavkup.com Приступљено 28. 1. 2008.. 
  4. ^ „Трофеји у домаћим такмичењима“. sd-crvenazvezda.net Приступљено 28. 1. 2008.. 
  5. ^ B92-Svaki drugi Srbin navija za Zvezdu, Pristupljeno 27. 2. 2008.
  6. ^ 24 sata-Istraživanje: Beograd navija za Zvezdu, Pristupljeno 22. 3. 2012.
  7. ^ a b v g „Настанак клуба“. sport.novosti.co.yu Приступљено 28. 1. 2008.. 
  8. ^ a b Glas javnosti- Nastanak kluba, Pristupljeno 28. 1. 2008.
  9. ^ „Звездин стадион - од „Авале“ ка „Звезданом граду“ („Политика“, 1. мај 2012), Приступљено 27. 4. 2013.
  10. ^ Незавине новине- Настанак“. politika.rs Приступљено 28. 1. 2008.. 
  11. ^ Studentski časopis „Monopolist“- Nastanak, Pristupljeno 28. 1. 2008.
  12. ^ „Прва утакмица“. srpstvo.com Приступљено 28. 1. 2008.. 
  13. ^ „Прва утакмица“. znanje.org Приступљено 28. 1. 2008.. 
  14. ^ a b Stadion, www.crvenazvezdafk.com, Pristupljeno 27. 6. 2013.
  15. ^ Na današnji dan: Liverpul - Crvena zvezda 1:2, www.mojacrvenazvezda.net, Pristupljeno 28. 6. 2013.
  16. ^ Crvena zvezda - Ferencvaroš 2:2, www.zurnal.rs, Pristupljeno 28. 6. 2013.
  17. ^ Na današnji dan: Poraz u finalu Kupa UEFA, www.mojacrvenazvezda.net, 28. 6. 2013.
  18. ^ a b v g d „Бари 1990/91.“. crvenazvezdafk.com Приступљено 18. 7. 2013.. 
  19. ^ „Куп шампиона 1988/1989“. uefa.com Приступљено 28. 1. 2008.. 
  20. ^ „Куп УЕФА 1989/1900“. uefa.com Приступљено 28. 1. 2008.. 
  21. ^ „Тренерска каријера Љупка Петровића“. ljupkopetrovic.com Приступљено 28. 1. 2008.. 
  22. ^ „Драган Стојковић Пикси-Играчка статистика“. national-football-teams.com Приступљено 28. 1. 2008.. 
  23. ^ a b v g d đ e ž z i „Сезона 1990/1991“. crvenazvezdafk.com Приступљено 5. 2. 2008.. [mrtva veza od 06. 2013.]
  24. ^ „Прва рунда у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008.. 
  25. ^ „Друга рунда у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008.. 
  26. ^ „Четвртфинале у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008.. 
  27. ^ „Полуфинале у сезони 1990/91“. uefa.com Приступљено 5. 2. 2008.. 
  28. ^ „Бари '91“. srbija-info.yu Приступљено 27. 1. 2008.. 
  29. ^ a b v „Бари 1991“. crvenazvezdafk.com Приступљено 29. 1. 2008.. [mrtva veza od 06. 2013.]
  30. ^ „Дарко Панчев постиже гол“. youtube.com Приступљено 29. 1. 2008.. 
  31. ^ Igrači Crvene zvezde su prvi šutirali penale. Za Marselj je prvi penal šutirao Manuel Amoros i promašio, tako da peti igrač za Olimpik nije ni mogao da šutira posle pogodka Darka Pančeva i rezultata 5:3 (pravilo u fudbalu)
  32. ^ „Токио 1991“. b92.net Приступљено 30. 1. 2008.. 
  33. ^ „Звезда постала власништво чланова“. sportal.rs. 22. 10. 2010.. 
  34. ^ „Robert Prosinecki faces tough task to orchestrate Red Star revolution“. guardian.co.uk Приступљено 18. 3. 2012.. 
  35. ^ „Robi ne može da vodi Zvezdu!“. sport.blic.rs Приступљено 18. 3. 2012.. 
  36. ^ „FSS: Prosinečki, ni kao fizioterapeut na klupi!“. smedia.rs Приступљено 19. 3. 2012.. 
  37. ^ „Трансфери у сезони 2010/11“. transfermarkt.de Приступљено 18. 3. 2012.. 
  38. ^ „Počinju pripreme Crvene zvezde“. novosti.rs Приступљено 19. 3. 2012.. 
  39. ^ „Partizan proslavio titulu, Zvezda druga“. vesti-online.com Приступљено 19. 3. 2012.. 
  40. ^ „Zvezda-Ventspils“. uefa.com Приступљено 22. 3. 2012.. 
  41. ^ „Zvezda letela u istom avionu kao i za Bari 1991.“. sportal.rs Приступљено 22. 3. 2012.. 
  42. ^ „Plej-of za LE: Ren - Zvezda 4:0 (kraj)“. sportal.rs Приступљено 22. 3. 2012.. 
  43. ^ Џајић и радна група воде Звезду („Вечерње новости“, 14. новембар 2012), Приступљено 27. 4. 2013.
  44. ^ Džajić danas započinje drugi mandat kao predsednik Crvene zvezde („Blic Sport“, 22. децембар 2012), Приступљено 27. 4. 2013.
  45. ^ Први тим, crvenazvezdafk.com, Приступљено 29. 7. 2014.
  46. ^ Политика- Звездине звезде, Приступљено 4. 2. 2008.
  47. ^ Sednica Upravnog odbora FK Crvena zvezda[мртва веза од 06. 2013.] at http://www.crvenazvezdafk.com, 15-03-2012 ((sr))

Spoljašnje veze

Crvena zvezda

Sa drugih Vikimedijinih projekata :

Фудбалски клуб Црвена звезда