Јункерс Ju 87

Јункерс Ju 87 Јункерс Ju 87 Опште Намена обрушавајући бомбардер Посада 2 члана Земља порекла Нацистичка Немачка Произвођач Јункерс Први лет 17. септембар 1935. Почетак производње 1936. Димензије Дужина 11,10 m Размах крила 13,60 m Висина 4,01 m Површина крила 31,90 m² Маса Празан 2 750 kg Нормална полетна 4 090 kg Погон Клипно-елисни мотор 1 x Јункерс Јумо 211Da Снага 883 kW Перформансе Брзина крстарења 336 km/h Макс. брзина на Hopt 380 km/h Макс. брзина на H=0 338 km/h Тактички радијус кретања 790 km Плафон лета 8 000 m Брзина пењања 333 m/min Портал:Ваздухопловство

Јункерс Ju 87 „Штука“ (нем. Sturzkampfflugzeug) је немачки борбени авион двосед (бомбардер), из периода Другог светског рата. Приоритетна му је била намена дејство на циљеве на тлу са тактичким поступком директног „обрушавања“ на циљ. Развијен је и произвођен за потребе Луфтвафеа, за доктрину ратовања блицкриг. У току рата Ju 87 се користио за блиску подршку, на копну и мору, првенствено са својим специфичним начином бомбардовања. Поред карактеристичног начина бомбардовања, био је специфичан и по изгледу крила двоструког, ломљеног угла диедра. При нападу у обрушавању правио је велику буку са ваздушном сиреном. У току обрушаввања, отварале су му се аеродинамичке кочнице повећавајући авиону отпор, у функцији ограничења брзине. За лакше и безбедније вађење из обрушавања, аутоматски би му се извлачила закрилца, генеришући момент пропињања, при постизању убрзања од 6g. При завршетку вађења из обрушавања закрилца су се увлачила. На овај начин, био је обезбеђен случај када пилот изгуби свест при великим убрзањима, при маневру вађења из обрушавања. Од 1936. до 1944. године произведено је око 6 500 примерака Ју-87. Због релативно мале брзине лета, слабог наоружања ваздух-ваздух, релативно слабих маневарских особина и без обезбеђене превласти у ваздушном простору, „Штука“ је била лак плен непријатељских ловаца.

Ратни пут „Штуке“ започео је у Шпанији током Шпанског грађанског рата, а затим је она коришћена на свим фронтовима европског бојишта и остала је у неким армијама и после рата, дуги низ година. „Штука“ је запамћена као један од најпознатијих авиона Другог светског рата, била је препознатљивим симбол Луфтвафеа где је дуго сматрана као престижан авион, на коме су летели само пилоти пореклом из племићких и аристократских породица. Имала је осим разорног и ефекат психолошког застрашивања са ваздушном сиреном, са надимком „Трубе Јерихона“.

Са авионима Ju 87, на почетку рата, постизани су велики борбени успеси, у условима немачке потпуне превласти у ваздушном простору Европе, али је већ током битке за Британију 1940. године, уочена њихова рањивост и недостаци. Већина успешних бомбардовања и митраљирања, на почетку рата, изведена су са „Штукама“. Ови авиони су правили велику пустош при бомбардовању Варшаве, Лондона, Београда и других градова широм Европе.

Развој

Прототип Јункерс K47 је претеча стандарду Ju 87.

Прва идеја о концепту Ju 87

Ернст Удет, највећи заговорник бомбардера Ju 87.

Конструктор авиона, Херман Пулман (енгл. Hermann Pohlmann) је 1928. године, пројектовао прототип Јункерс K47, са једноставном и робусном конструкцијом, што је послужило као основа за развој бомбардера за бомбардовање у маневру „обрушавања“. Како Немачка у то време није смела да производи борбене авионе, због ограничења, наметнутих Версајским мировним уговором, развој прототипа и његово испитивање реализовано је у Шведској.

По доласку нациста на власт, овом пројекту је у Немачкој дат приоритет. Луфтвафеу је требао авион за ефикасно бомбардовање, у суштини лаки бомбардер који би био ефикасан у уништавању циљева на земљи и мору. Радови су убрзани на даљем развоју K47 у Ju 87, 1932. године, уграђена су закрилца са трансформацијом и у аеродинамичке кочнице (за контролу брзине и момента пропињања у обрушавању), јачи BMW „Хорнет“ мотор и препознатљива крила са двоструким углом диедра. Стајни органи фиксни, не увлачећи. Главне ноге су учвршћене за ојачана ребра крила, која повезују подсклопове делова са негативним и са позитивним углом диједра. У почетку замишљен као авион за подршку трупама на земљи, Ju 87“ је касније претворен у бомбардера са обрушавањем, на инсистирање Ернста Удета. Он је, приликом званичне посете САД био импресиониран америчким бомбардером са обрушавањем SB2C хелдајвером, што је имало пресудан утицај на његову каснију идеју..

На његово инсистирање демонстрирано је бомбардовање у обрушавању са авионом Куртис Ховк II (енгл. Curtiss Hawk II), у мају 1934. године. Први утисци о тактичком поступку бомбардовања у обрушавању изазвали су сумњу у тај прилаз, због погрешно усвојених почетних параметара експеримента. Авион је уведен у обрушавање са висине лета од 1 000 m, одбацио је бомбу од 1 kg на висини од свега 100 m. Та мала резерва висине за вађење из обрушавања била је критична и за тако лак и спор авион, па је утисак био неповољан, са оценом да је ризичан за пилоте и да психолошки неповољно делује на њих. Поред тога био је и присутан оправдан страх од оштећења авиона са експлозијом сопствене бомбе. Ернст Удет је ипак успео преко утицајних пријатеља да излобира пристанак и одлуку команде Луфтвафеа да се усвоји тактички поступак бомбардовања са обрушавањем авиона директно на циљ. Тако је, у духу тога усвојеног опредељења настављен убрзан развој Јункерса. Убрзо су тактички поступак бомбардовања при обрушавању и сам авион Ju 87 заузели централно место у доктрини трећег рајха, познатој под називом Блицкриг.

Напредак концепта Ju 87

„Штука“ је карактеристична по двоструком (ломљеном) углу диедра крила и по два клизна поклопца кабине.

Почетком 1933. године покренут је програм за развој и производњу јуришне бомбардерске авијације у Немачкој. Тада је неколико конструктора авиона добило задатак да понуде пројекат за јуришни бомбардер, за такмичење за коначан избор. Главни супарници за избор су били авиони Ju 87, Хајнкел He 50 и Хајнкел He 118. Први и главни ривал авиону Ju 87, био је управо He 118. Оба авиона, били су веома слични, по спољњем изгледу и по примењеним технологијама пројектовања и оствареним перформансама лета.

Први прототип Ju 87 произведен је у Шведској и тајно је транспортован у Немачку, крајем 1934. године, а први пробни лет направио је 17. септембра 1935. Током испитивања, авион Ju 87 је имао проблем са хлађењем мотора, због малог и недовољно ефикасног хладњака и зато се прегревао. Десило се и више удеса. У једном, погинуо је пилот Вили Нојхофен 24. јануара 1936. године, због отказа система аеродимачких кочница. Ипак је коначно изабран Ju 87 за серијску производњу и увођење у наоружање Луфтвафеа. Хајнкел He 118 је изгубио трку због тога што је био направљен са компонентама мање робусности, што му је био велики минус, имајући увиду намену и начин употребе. Елиса му је била мале чврстоће и носивости за конкретна аеродинамичка оптерећења, структура репа није подносила наметнути спектар оптерећења у току испитивања у лету и појављивали су се проблеми са командама лета. Хајнкелов авион је доживео, у самом периоду пред одлуку, два тешка удеса. Први се десио 27. јула 1936. године и то прототип под ознаком D-UKYM, при чему је пилот преживео. Други удес се десио истога дана. Пао је још један прототип, када је пилот погинуо. „Штука“ је проглашена победником такмичења, са новим јачим мотором Јумо 210А, и ако је Хајнкелов авион показао боље перфомансе лета.

Дорада концепта

Без обзира што је Ju 87 изабран и што је добио предност, у односу на ривала, исти још није био спреман за серијску производњу. Поседовао је још доста недостатака, који нису били прихватљиви за ваздухопловство. Добијени резултати испитивања прототипа V4 1937. године, показали су да му је потребна стаза полетања већа од 250 m, да постиже висину лета од 1 937 m за осам минута, са теретом од 250 kg бомби, а брзина му је била 250 km/h. Међутим, Хенкел је имао далеко боље те перформансе, а самим тим био би и мање угрожен од непријатељске противавионске одбране са земље. Због тих разлога ваздухопловство је инсистирало на повећању вишка снаге за Ju 87, што би резултовало са максималном брзином изнад 350 km/h. Пилоти су се такође жалили на навигацију и на не прегледност инструменталне табле Ju 87. Били су задовољни са управљањем авионом и са његовом робусношћу.

Развој мотора, за Ju 87 каснио је, те је донета одлука да се угради Јумо 210. Испитивање у лету почело је 14. августа 1936. године. Са новим мотором је постигнута већа брзина лета авиона. При земљи, 280 km/h, а на виини од 1 250 m, 290 km/h.

Прототипски развој

Прототипови

Развојни прототипови.

Ознака	Ев. бр.	Мотор	Снага [kW]	1o полетање
Прототипови за развој варијанте „А“
Ју-87 V1	№ 4921	Кестрел	391	17. септембар 1935.
Ју-87 V2	№ 4922	Јумо 210Aa	455	4. јуни 1937.
Ју-87 V3	№ 4923	Јумо 210Aa	455	27. март 1936.
Ју-87 V4	№ 4924	Јумо 210Ca	475	20. јуни 1936.
Ју-87 V5	№ 4925	Јумо 210Ca	475	14. август 1936.
Прототипови за развој варијанте „B“
Ју-87 V6	№ 0870027	Јумо 211А	746	14. јуни 1937
Ју-87 V7	№ 0870028	Јумо 211А	746	23. август 1937.
Ју-87 V8	№ 4927	-	-	11. новембар 1937.
Ју-87 V9	№ 4926	-	-	16. фебруар 1938.
Ју-87 V15	№ 0870321	-	-	1942.
Ју-87 V16	№ 0870279	-	-	-
Ју-87 V17 и Ју-87 V18 није познато да су икада завршени.
Прототипови за развој варијанте „C“
Ју-87 V10	№ 4928	Јумо 211А	746	17. март 1938.
Ју-87 V11	№ 4929	Јумо 211А	746	12. мај 1938.
Прототипови за развој варијанте „D“
Ју-87 V21	№ 0870536	Јумо 211J-1	1 045	1. март 1941.
Ју-87 V22	№ 0870540	-	-	1. март 1941.
Ју-87 V23	№ 0870542	-	-	1. март 1941.
Ју-87 V24	№ 0870544	-	-	1. март 1941.
Ју-87 V25	№ 0870530	-	-	1. март 1941.
Ју-87 V30	№ 2296	-	-	1. март 1941.
Ју-87 V 26-28 и Ју-87 V 42-47, није познато за које су варијанте.

Први прототип, Ју-87 V1, полетео је у пролеће 1934. године. Пројектовао га је тим инжењера Хермана Похлмана. Професор Хуго Јункерс, оснивач фирме, није имао никакав утицај на развој авиона, пошто је уклоњен из фабрике у мају 1933. године, због свога анти-нацистичког става. Влада је преузела контролу над фирмом, а професор Јункерс је послат у пензију. Умро је у Баварској 3. фебруара 1935. године.

Авион Ју-87 V1 није био лепог изгледа:

• „Нос“ му је био неугледан, а мотор му је био линиски, хлађен са течношћу.
• Високо постављен поклопац кабине пилота, а други члан посаде (навигатор / радиотелеграфиста / стрелац) окренут је супротно од смера лета.
• Хоризонтални реп је са упорницама.
• Двоструке површине вертикалног репа.
• Крило са двоструким диједром, ломљеним на месту ослонца главних ногу стајних органа.
• Фиксни стајни органи типа трицикл, са великим аеродинамичким облогама („капотажима“) на главним ногама.

Немачка моторска индустрија, у то време, није могла испоручити потребну погонску групу, те је за Ju 87 V1 изабран 12-цилиндрични, британски мотор Ролс Ројсе Кестрел, са компресором и са течним хлађењем, са снагом од 391 kW, као и за први прототип чувеног авиона Месершмит Bf 109. Хлађење мотора показало се проблематично, због чега је повећан хладњак, који је упадљиво штрчао изван контуре авиона, што му је још више кварило изглед.

Други прототип, Ju 87 V2, је био са мотором Јункерс Јумо 210Aa. То је 12-цилиндрични мотор, хлађен са течношћу, са снагом од 455 kW, који је покретао трокраку елису, променљивог корака. За разлику од V1, био је са једноструком површином вертикалног репа, на нешто дужем краку (дужи труп). На излазној ивици унутрашњег дела крила, интегрисана су закрилца, са заједничком структуром са аеродинамичким кочницама. Одсуство аеродинамичких кочница, био је узрок губитка V1 у „обрушавању“, у марту 1936. године.

Убрзо се затим развио и прототип Ju-87 V3. На V3, направљене су велике промене у односу на претходни V2, повећана је прегледност пилота, преко носног дела авиона, са прерадом моторске гондоле и повећано је крмило хоризонталног репа. Програм летних испитивања „Штуке“, настављен је средином 1936. године, а добијени су веома задовољавајући резултати. Без обзира на противнике програма, због више удеса, донета је одлука да се Ju 87 ипак серијски производи.

Силуете прототипова авиона Јункерс Ju 87

██  — Ju 87 V1a мотор Ролс Ројсе Кестрел двоструки вертикални реп

██  — Ju 87 V1b мотор Ролс Ројсе Кестрел двоструки вертикални реп повећани хладњак мотора

██  — Ju 87 V2 мотор Јункерс Јумо 210Aa један вертикални реп аеродинамичке кочнице

██  — Ju 87 V3 мотор Јункерс Јумо 211Da један вертикални реп аеродинамичке кочнице повећано крмило правца напред нагнута „горњака“ моторске гондоле

Прототип Ju-87 V4, завршен је у касну јесен 1936. године. Карактеришу га побољшања као што су већи реп и крмило, ревидиране аеродинамичке облоге на ногама стајних органа, модификован је поклопац задње кабине и повећан је оперативни комплет. То је довело директно до предсеријске производње Ju-87 A-0, од десет примерака, пре краја 1936. године. Стандард предсеријског авиона Ju-87 A-0, мало се разликовао од прототипа Ju-87 V4. Опремљен је са мотором Јумо 210Ca, са снагом од 475 kW, а и поједностављена је технологија производње крила.

Стандард Ju-87 A-0 је довео до новог Ju-87 A-1, са пуном серијском производњом и са почетним увођењем у оперативну употребу, у ратно ваздухопловство фашистичке Немачке, почетком 1937. године. Оба стандарда, генерално, идентичне су спољашности, једина разлика међу њина је да Ју-87А-1 садржи промене у технологији производње, због поједностављења исте. Ови стандарди, препознатљиви су као прототип V5, а опремљен, почетком 1938. године, са мотором Јумо 211, настао је и V6. Решење V6 је довело да даљих усавршавања у прототип V7, који је претходник предсерије Ju-87 B-0, а затим и серије Ju-87 B.

Процес обрушавања при бомбардовању

Упоредни приказ тактичких принципа бомбардовања из хоризонталног лета и „обрушавања“, у Другом светском рату.

██  Хоризонтални лет: висина лета на 800 до 2500 m, брзина лета приближно око 400 km/h, пасивни нишан, а вероватноћа погађања циља, била је 35%. Макета (реплика) авиона Ju 87D, са приказом механизма носача бомбе и начин подвешавања.

██  „Обрушавање“: висина лета у прилазу 4 500 m, изнад зоне циља авион се ротира (ваља), око „x“ осе за 1800, у леђном лету прелази у „обрушавање“, под углом од 600 до 900, у току „обрушавања“ извуку се аеродинамичке кочнице, због потребне контроле прираста брзине лета, у тренутку поклапања путање „обрушавања“ и циља (са потребним претицањем), одбацује се бомба, „вађење“ авиона из „обрушавања“, у почетном делу „вађења“ увлаче се аеродинамичке кочнице, вероватноћа погађања циља, била је 95%.

Приказ специјалног шарнирног носача бомбе, који удаљава исту од авиона Ju 87, у тренутку њеног одкачињања, због заштите кракова елисе.

Са авионом Ju 87, у тесној је повезаности развој и примена тактичког поступка бомбардовања из „обрушавања“. Велика прецизност бомбардовања, постигнута је са овим тактичким поступком, а то је представљало значајан напредак за ефикасну употребу авијације, у периоду тадашњег нивоа технолошког развоја, непосредно пред и у току првог дела Првог светског рата. Дотадашњи класични, тактички поступак бомбардовања изводио се из хоризонталног лета, изнад поља циља. Користио се статички нишан и слободна процена тренутка одкачињања бомбе, при смањеној брзини авиона. При бомбардовању на овај начин, била је мала вероватноћа погађања циља. Овај тактички поступак бомбардовања, захтевао је далеко већи број авиона и бомби, за уништење одређеног циља. За разлику од предходног тактичког поступка, код бомбардовања са „обрушавањем“, путања бомбе све је ближа правој линији, што је угао „обрушавања“ већи. При „обрушавању“ под углом од 90⁰, путање авиона и бомбе праве су линије и међусобно се поклапају. Путања бомбе наставља да буде права линија, све до циља, а авиона прелази у лучну, пошто исти прави маневар вађења из „обрушавања“. У тим условима, ако се авион „обрушава“ директно на циљ и бомба ће, у случају да се циљ поклапа са том путањом у тренутку њеног одкачињања. При бомбардовању са „обрушавањем“ авиона под 90⁰, није потребно никакво претицање, почетне слободне путање бомбе и положаја статичког циља, они остају на истој правој линији до њиховог међусобног контакта.

Тактички поступак бомбардовања, са сложеним вертикалним маневром оптерећеног авиона са подвешеном бомбом испод трупа, изискује посебан прилаз у техници летења. Да би се ризик реализације, тога поступка са Ju 87, свео на минимум одређена је безбедносна висина за увођење у маневар од 4 500 метара и брзина лета до 600 km/h. На патосу пилотске кабине уграђено је провидно „прозорче“ од стакла (визир), кроз које је пилот на време уочавао циљ и онда је доносио одлуку и почињао наведени вертикални маневар са „обрушавањем“ авиона. Први део маневра је ваљање за 180°, а из леђног лета, прелазио је директно у „обрушавање“ на циљ. При почетку „обрушавања“ отварале су се аеродиначке кочнице, које су повећавале отпор и смањивана је брзина авиона за око 20%. После одкачињања бомбе аутоматски су се склапале плоче аеродинамичких кочница и заједно су се отклањале у функцији закрилаца. На овај начин се и индуковао прираст узгона и момента пропињања, за ефикасан и самосталан излазак авиона из „обрушавања“, у случају губитка свести пилота услед великих инерцијалних оптерећења. Угао „обрушавања“ је био од 60° до 90°. Минимална висина за одкачињање бомбе, била је око 450 m. У периоду „обрушавања“ авиона, укључивана је сирена, за психолошки ефекат стварања панике и страха. После одкачињања бомбе, пилот је са повлачењем палице на себе прелазио на лучно вађење из „обрушавања“ на путању пењања, под углом од 30° до 50°. Пројекција силуте авиона Ju 87 била је у „обрушавању“ смањена на минимум, за противавионску одбрану циља. Зато су постизани добри резултати уништавања циљева уз мале губитке авиона.

Ju 87 је носио једну бомбу, испод трупа, подвешену на кинематски шарнирни носач. При одбацивању бомбе носач се закрене око шарнира, бомба се удаљи од доњаке трупа авиона и изађе из поља ротора елисе. На овај начин, при њеном балистичком кретању, није угрожавала кракове елисе. Авион је при вађењу из „обрушавања“ био без икаквих спољних терета и могао је остварити центрифугално убрзање и до 6g.

Бомбардовања из „обрушавања“, са важним детаљима завршне фазе:██ 1- Заузимање путање „обрушавања“, на висини лета око1 300 m. ██ 2- Отварање аеродинамичких кочница, на почетном делу путање „обрушавања“. ██ 3- Шема кинематског механизма аеродинамичке кочнице.██ 4- Одбрављивање бомбе, почетак маневра „вађења“ из „обрушавања“, увлачење аеродинамичких кочница и извлачење закрилаца, на висини лета око 460 m. ██ 5- Благо пењање авиона и напуштање бојишта.██ 6- Путања самосталног кретања бомбе.██ 7- Бомба.██ 8- Циљ.

Испитивање оптерећења пилота, при вађењу авиона из обрушавања

За више информација видети Фактор аеродинамичког оптерећења и Убрзање (ваздухопловна физиологија)

Јункерс је детаљно, у својој фабрици у Десау испитивао издржљивост и радну способност пилота у условима лета при извршавању тактичког поступка бомбардовања са обрушавањем до три секунде. На мањим убрзањима од 4g није било никаквих проблема са искусним пилотима, ни у губљењу свести и вида. Изнад 6g, 50% пилота је имало проблема са видом, али су остали свесни и могли су телесно реаговати. На 7,5g, после три секунде било је онесвешћено половина испитиваних. После пада убрзања, испод 3g, процес повраћаја свести, трајао је око три секунде. Предузете су мере истраживања примене нових решења и технологија у циљу повећања издржљивости пилота. Један од кључних фактора је био кабина под притиском и обезбеђење кисеоника за дисање пилота. Резултати испитивања су показивали да на већој висини лета може и убрзање од 2g изазвати смрт пилота, ако нема одговарајаћу одећу и довод кисеоника за дисање. То је усмерило Јункерсове стручњаке да истражују и развијају примену нове технологије заштитног одела пилота и кисеоничке маске. Закључили су да пилот може издржати убрзање и близу 9g, са одговарајућом одећом и кисеоничком маском. Америчка војска, била је импресионирана затекнутим стањем и резултатима, при заузимању фабрике у Десау, 21. априла 1945. године. Уверили су се у високе резултате медицинских и технолошких истраживања аспеката издржљивости пилота, у условима високих оптерећења његовог организма, услед великих убрзања у маневру авиона.

На основу ових резултата експерименталних истраживања, за Ju 87 усвојена је, горе описана, процедура бомбардовања, за услове непостојања кабине под притиском, анти-G пилотског одела и маске са кисеоником

Варијанте

Ju 87 је с временом, а посебно током рата, претрпео велике измене. Појачавани су му мотори, олакшана структура и побољшана њена конструкција, команде лета, аеродинамика и наоружање итд. Свака нова варијанта је имала по неколико подваријанти са спроведеним модификацијама, у зависности од потребе, услова ратишта и могућности производње.

Силуете варијанти авиона Јункерс Ju 87

██  — Ju 87А-1 мотор Јункерс Јумо 210Aa митраљез из задње кабине 1 х MG-15 митраљез с преда, у крилу 1 х MG-17 аеродинамичке кочнице

██  — Ju 87B-1 мотор Јункерс Јумо 211 митраљез из задње кабине 1 х MG-15 митраљез с преда, у крилу 2 х MG-17 сирена аеродинамичке кочнице смањене аеродинамичке облоге ногу антена дуж леђа трупа

██  — Ju 87D-1 мотор Јункерс Јумо 211J-1 митраљез из задње кабине 2 х MG-15 митраљез с преда, у крилу 2 х MG-17 сирена аеродинамичке кочнице смањене аеродинамичке облоге ногу антена дуж леђа трупа

Ju 87A

Прве „Штуке“: ескадрила Ju 87A 1938. године

Подваријанте су:

• Ju 87 A-0 : Произведено је десет примерака за испитивање, са моторима Јумо 210C 631КС,
• Ju 87 A-1 : Главна серијска подваријанта и
• Ju 87 A-2 : подаријанта са појачаним моторима Јумо 210E.

Прва варијанта која је ушла у серијску производњу, била је Ju 87A-1. Она је настала повећавањем капацитета резервоара за гориво (смештени у крилима, без оклопне заштите), са малим повећањем снаге мотора и повећавањем бојевог комплета задњег митраљеза. Планирано је да се уграде јачи митраљези у крилима, али се од тога одустало, због додатног смањења перформанси авиона. Повећан је и пречник елисе на 3,3 метра. Авион у овој варијанти је могао носити бомбу масе од 500 kg, при лету само са једним чланом посаде (без стрелца). У нападу бомбардовања у „обрушавању“, предходно би затворио „клапне“ за проток течности за хлађење мотора, подесио корак кракова елисе, прешао у маневар за „обрушавање“, из леђног лета, под углом око 85 степени и отворио аеродинамичке кочнице. Тренутак одбрављивања бомбе, пилот је процењивао према тренутној висини изнад циља и искуству.

Следећа варијанта авиона Ju 87 под ознаком А-2 се у суштини разликовала само по јачем мотору: први пут је примењена посебна елиса, са побољшаним перформансама у обрушавању са изменом корака, нападном углу њених кракова, а мотору је повећана снага са додатним убризгавањем горива, као борбени „форсаж“ (у кратком временском интервалу пилот је могао да повећа брзину за 30 до 40 km/h у потреби да би се извукао од против-авионске ватре са земље или избегао противничке ловце). Укупно је направљено 262 авиона варијанте А-2, до лета 1938. године.

Ju 87 B

Ju 87B „Штука“, једна од најмасовнијих верзија

Варијанта Ju 87 B отпочела је са подваријантом Ju 87 B-0, чија претходница су били прототипови Ju 87 V6 и Ju 87 V7, настали од Ju 87 A-1. На Ju 87 A-1, почетком 1938. године, уграђен је мотор Јумо 211 од 895 kW. Тај стандард авиона је регистрован као прототип Ju 87 V6, а са допунском модификацијом је настао Ju 87 V7. Подваријанта Ju 87 B-0 је произведена у малој серији, свега 6 примерака. На основу добијених резултата његових испитивања у лету, одређени број Ju 87 B-1 је преправљен у морнаричке авионе, а и смањена је производња старије варијанте А-2, за преко 60%. Развојем стандарда подваријанте B-1, по први пут је „Штука“ ушла у већу серијску производњу, која је на свом врхунцу износила и до 60 авиона месечно.

Ju 87B „Штука“, тропска модификација у музеју Чикага

Источни фронт је диктирао обезбеђење ефикасности у зимским условима. То је, поред осталог, значило полетање и слетање на стазе под снегом. За те услове је опремљен Ju 87 B са скијама, под ознаком Ju 87B-2/U4. Снимљено је 22. децембра 1941. године.

Стандард ове варијанте се заснива на јачем мотору Јункерс Јумо 211D, са снагом од 883 kW, репројектованом трупу, измењеним стајним органима и уградњи сирене. Сирена је уграђена на леву главну ногу, а погон јој је био са аеродинамичким ефектом, преко елисе пречника 0,7 m. Ово решење је повећавало отпор авиона и додатно му је смањивало брзину за око 15 km/h. Због овога се касније одустало од оваквог техничког решења, за добијање психолошких ефеката застрашивања. Прешло се на звучне ефекте самих бомби при њиховом слободном паду, при бомбардовању са уградњом директно на њих ваздушних пиштаљки. Произведено је око 300 примерака Ju 87 A-1, до почетка Другог светског рата, а укупно 697. Борбене карактеристике овог авиона су проверене у стварним условима у Шпанском грађанском рату.

Уследили су одређена побољшања са подваријантом Ju 87B-2 која је имала више варијација. У односу на Ju 87B-1 побољшања су:

• Незнатно мотор Јумо 211D.
• Елиса, са ширим крацима.
• Усмерено избацивање гасова мотора, са малим ефектом потиска.
• Уведен је хидраулички погон за померање шкрга хладњака мотора.

Ju 87B-2 је могао носити бомбу од 1 000 kg, за случај да је пилот сам у авиону. Имао је неколико специфично наменски модификованих варијација:

• Ju 87B-2/U2 Побољшан је радио.
• Ju 87B-2/U3 Појачан је заштитни оклоп за намену блиске подршке.
• Ju 87B-2/U4 На стајне органе уграђене су скије за зимску употребу.
• Ju 87 B-2/троп За посебне пустињске услове ратовања у северној Африци, била је тропска опција, са специјалним филтерима за заштиту од песка и са додатном опремом.

Производња авиона Ju 87 B је почела 1937. године и то 89 примерака у Јункерсовој фабрици авиона у Десау, 40 у Бремену. Друга поруџбина је била 352 примерка у Десау, до марта 1940. године итд. Коначна реализација производње је приказана у табели, доле десно.

Олупина авиона Ju 87 B, на којој се уочавају елементи структуре (ребра и рамењаче). Уочава се (доле лево) један од завртњева који повезује подсклопове делова крила, на месту везе делова са негативним и позитивним диједром.

За веће долете је развијена и произвођена подваријанта R. Била је намењена за дејства на удаљене циљеве. Унутрашње гориво је додато у спремнике у крилима, за 240 литара и два стандардна подвесна резервоара од 300 литара. Добијен је радијус од 350 km. Због повећаног долета и аутономије лета, повећан је и резервоар за уље, у трупу авиона. Подваријанте B-2 и R-2 су ојачане за веће брзине у обрушавању и до 600 km/h. То је све повећало масу за око 700 kg, што је смањило максималну брзину авиона за 30 km/h, у односу на Ju 87 A-1 (упоредне карактеристике су дате у доњој великој табели).

Било је више експерименталних подваријанти, из фамилије R. Тако је била и R-3, намењена за вучу десантних једрилица. Код њих је са ужетом за вучу био интегрисан и кабл за интерфонску и радио комуникацију, са посадом једрилице. Оваква подваријанта је произведена у ограниченом броју примерака.

Подваријанта R-4 је исто што и R-2, али је са мотором Јумо 211J. У Бремену су углавном произвођене подваријанте из породице R, у количинама приказаним у табели, доле десно.

У току Другог светског рата „Штука“ је прошла свој борбени пут и кроз авијацијске ескадриле других земаља, у каснијем периоду рата. Италија, Мађарска, Бугарска и Румунија су купили одређен број ових авиона и користили су их до краја рата, у савезништву са Немачком.

Ju 87 C

Мотор Јункерс Јумо 211D.

Макета морнаричког авиона Ju 87 C, која илуструје склапање крила, репну куку и катапулт опрему.

Афирмација успешног уништавања циљева на копну, са бомбардовањем из обрушавања, охрабрило је војне стратеге да тај поступак користе и на мору. Одлучено је 18. августа 1937. године, да се развије варијанта и за дејство против пловних објеката на мору. Самим тим је и наметнута нужност ношења и торпеда. Донета је одлука 18. августа 1937. године, о развоју одговарајуће варијанте под ознаком Ju 87 C. Развијен је прототип, а испитивање је одпочело у јануару 1938. године, а трајало је два месеца. Развијена су два прототипа, Ju 87 V10 са целовитим крилом и Ju 87 V11 са склапањем крила на месту ломљења диједра, због лакшег паковања на брод-носач. Прототипови су развијени из подваријанте Ju 87 B-0, са уградњом мотора Јумо 211А. Ju 87 V10 је полетео 17. марта 1938. године, а тај стандард је одредио Ju 87 C-1.

Прототип Ju 87 V11 је полетео 12. маја 1938. године, показало се да је катапулт за полетања авиона са брода био слаб и зато је модифициран. Испитивање је показало дужину кочења авиона од 25 до 30 метара. Стандард прототипа Ju 87 V11 је одређен за подваријанту Ju 87 C-0, 8. октобра 1938. године. Тај морнарички авион је био боље опремљен и са склапајућим крилима на бродовима. Измене су биле у односу на копнене варијанте у:

• катапулт за полетање са палубе брода,
• кука на репном точку за качење еластичног ужета на палуби за кочење после слетања,
• склапање спољних делова површине крила уз труп,
• уграђени пловци (кесе са ваздухом) у унутрашњости авиона,
• гумени чамац за спасавање,
• грејање кабине и
• одбациве главних ногу стајних органа.

При принудном слетању на воду фиксне главне ноге би при удару изазивале претурање авиона на „нос“. Да би се то спречило пронађено је решење да се оне одвоје од авиона пре додира са водом.

Специјална опрема се састојала још од сигналног пиштоља за обележавање локације и пиштоља за личну заштиту. Еластични унутрашњи „пловци“ у крилима (мешине), запремине су од 750 литара и две „мешине“ у трупу од 500 литара, које су се брзо надувавале са ваздухом, при принудном слетању на воду. Са њима је обезбеђивано плутање авиона, на тихом мору, и до три дана.

Било је планирано да се произведе 120 примерака Ju 87 C-1, у периоду од јула 1940. године до августа 1941. године. Ток рата је пореметио ту производњу, тако да је реализовано мањи, непознат тачан број примерака.

Ипак је завршено испитивање овог стандарда и реализовано је увођење у оперативну употребу, али им није забележен значајнији оперативни учинак. Са катапултом се постизала брзина полетања од 133 km/h. Носио је торпедо или бомбу од 500 kg, или 4 х 50 kg малих бомби.

Ju 87 D

Ju 87 D у акцији.

У почетном делу Другог светског рата, авион Јункерс Ju 87 показао велики борбени успех, али су убрзо противници пронашли ефикасне начине да искористе „Штукине“ слабости и да јој се успешно супроставе. Немци су били спремни на то и већ су озбиљно радили на усавршавању варијанте под ознаком Ju 87 D. Ту нову варијанту су назвали „Дора“. За разлику од осталих ранијих варијанти „Дора“ је представљала сасвим стандардизовану и умирену концепцијску конфигурацију. Даља модернизација „Доре“ се заснивала на доградњи само наоружања и опреме, без измене „змаја“ авиона.

Током Битке за Британију ескадриле „Штука“ су претрпеле катастрофалне губитке од стране британских ловаца. На почетку операција „Штуке“ су уништавале велики број ратних и других пловних објеката. Међутим, веома брзо је са савезничке стране уочено да је Ju 87 веома рањив, нарочито од напада са доње и са бочних страна, изван зоне одбране њених митраљеза. Задњи митраљезац није могао да се ефикасно супротстави нападима из ових праваца због чега је „Штука“, са својим слабим оклопом била жртва британских покретних Спитфајера и Хокер харикена. Без јаке ловачке заштите „Штука“ је била лак плен противничких авиона, поготово при лету изнад екстремно малих висина.

Увидевши њену рањивост у Луфтвафе су размишљали о две алтернативе: или да се уведе у оперативну употребу неки други авион, или да се побољша и настави производња постојећег. Пошто ниједан авион није био у фази развоја, а поготово не и спреман за серијску производњу, а захтеви рата нису дозвољавали одлагање, настављен је развој и производња Ju 87 у варијанти „D“.

Варијанта Ju 87 D је у много чему била боља од претходних. Ојачан је оклоп, промењена је конструкција и облик, померен је хладњак у дубину авиона (са чиме је смањена рањивост авиона), подешен је облик поклопца пилотске кабине, а сама кабина је знатно проширена (побољшана је прегледност), задњи митраљез је замењен са двоцевним MG 81-З и уграђен је јачи мотор Јумо 211 J-11 од 1 045 kW.

Претходницу тога развоја је чинила подваријанта Ju 87 D-1. Авиони, у стандарду Ju 87 D-1, масовно су коришћени на Источном фронту и у северној Африци. Овај авион је поседовао већу носивост наоружања, са преоптерећењем и до 1 800 kg бомби (мада је то представљао изузетак, драстично му је нарушавало перформансе лета), најчешће је носио између 500 и 1 200 kg. У оквиру тога, могао је носити и контејнер са касетним бомбама. Произведено је 476 примерака Ju 87 D-1 у 1941. години, а 917 у наредној (види доњу табелу производње).

Подваријанта Ju 87 D-2 нема значајнијих побољшања и коришћена је за вучу десантних једрилица. Развијена је од старијих B и D-1 варијанти, често и без митраљесца у задњој кабини. На D-3 је додатно појачан оклоп, посебно су заштићени резервоари са горивом у крилима, да би се побољшала отпорност и „борбена жилавост“, при нападу на циљеве на земљи. Следећа, D-4 подваријанта, развијена је као носач торпеда. Планирана је за лов на савезничке и совјетске бродове, а коришћена је на Балтику, Црном мору као и у каналу Ламанш. Једна од најбољих подваријанти је био авион Ju 87 D-5, са значајним скоком побољшања. Уклоњене су аеродинамичке кочнице, замењени су митраљези калибра 7,92 mm са много јачим топовима MG 151 калибра 20 mm, побољшане су команде лета. Средином 1943. године, ова подваријанта се појавила на свима фронтовима.

Наредне подваријанте D-6, D-7 и D-8, развијене су и произвођене у ограниченом броју и представљале су конверзију старијих D подваријанти. Разлог томе је био недостатак репроматеријала, који се озбиљно осећао већ крајем 1943. године, у немачкој индустрији.

Почевши од 1943. године, одређени број примерака Ju 87 D, преправљен је у тренажне авиона, са двоструким командама лета, под називом Ju 87 H-1. Од Ju 87 D-1, настао је Ju 87 H-1, а од Ju 87 D-3 настао је Ju 87 H-3 и тако даље. Све наоружање је са њих скинуто и инструктору је омогућена прегледност из задње кабине, у напред.

Ju 87 G

Ju 87 G2 у ваздухопловном музеју у Лондону.

Ju 87G, Источни фронт 1942. године

Интезивна борбена употреба совјетског авиона Иљушин Ил-2, на Источном фронту, смањила је ефекат и значај Ju 87. Луфтвафе је убрзано налазио нови одговор, са новим авионом за обрушавање, са ефикаснијим наоружањем. Схваћена је неопходност наоружавања авиона са јачим топовима, који би могли уништавати средње и тешке тенкове. Због критичног недостатка времена и репроматеријала, а у циљу што брже производње и припрема за Курску битку, развијена је једна од најпознатијих варијанти „Штуке“, Ju 87 G. Са предходне варијанте авиона, скинуте су заштитне плоче са кабине, резервоара за гориво и мотора. Немачки инжењери су реализовали нова решења, копирајући ефикаснију совјетску заштиту, са авиона ИЛ-2. Поред репројекта оклопа кабине и других виталних делова, интегрисан је и мотор Јумо J-211Ј и два топа калибра од 37 mm. За ове топове су развијене и гранате за пробијање оклопа тенкова.

Прва „Штука“ варијанте Ju 87 G била је подваријанта G-1 крајем 1942. године, која је добијена са модификацијом варијанте D-3, са смањеним крилима и без аеродинамичких кочница. Следећа подваријанта, G-2, развијена је од D-5, уз веће модификације „змаја“ и целе структуре. Модифицирано је и крило. Произведено је око 200 примерака авиона Ju 87 G-2 и око 20 Ju 87 G-1.

Ju 87 G варијанта развијана за Курску битку, али је мали број тих авиона у њој учествовао. Ову варијанту „Штуке“ је прославио немачки пилот Ханс Улрих Рудел, који је са њом уништио велики број совјетских тенкова. Сматра се да је са Ju 87 G-1 уништио и онеспособио 519 совјетских оклопних возила. Ескадриле, ових авиона, пратили су и штитили, током акције, ловци. До краја рата, њихова успешност у борбеним дејствима, на Источном и Западном фронту, била је променљива. Топови су имали велики учинак, али је и плаћена велика цена у деградацији, иначе скромних, перформанси лета „Штуке“. Топовске гондоле су стварале допунски отпор, а заједно са топовима су значајно повећале и масу авиона.

Упоређење бочне силуете Јункерса Ju 87G-2 са Ju-187.

Варијанта за ноћно узнемиравање

Совјети су се сналазили са застарелом ваздухопловном техником и примењивали су разне импровизоване тактичке поступке узнемиравања немачких снага. Тако су оформили посебну јединицу са женама пилотима („Ноћне вештице“ ) и са ноћним летовима, без икакве сигнализације, узнемиравали су Немце на положајима, са авионима Поликарпов По-2. Директно су им у ровове бацали распрскавајуће бомбе. Копирајући их, Луфтвафе је оформилила посебну ескадрилу Ju 87, за ноћно узнемиравање. Дана 23. јула 1942. године, понуђено је решење са опремањем Ju 87 за извршавање таквих ноћних задатака. Тако модифициране авионе је било теже открити са земље по мраку. То решење је званично усвојено 10. новембра 1943. године. Пилоти су посебно обучавани за ноћно „инструментално“ летење, при чему се навигација и одређивање авиона у простору базирало на авионским инструментима.

Произведено примерака Ju 87 до 30. новембра 1944.

Верзија	Бр. авиона	Временски период
A	262	јул 1937. – септембар 1938.
B-1	697	септембар 1938. – мај 1940.
B-2	225	фебруар 1940. – октобар 1940.
R-1	105	јануар 1940. –мај 1940.
R-2	472	јун 1940. – јул 1941
R-4	144	мај 1941. – октобар 1941.
D-1	592	август 1941. – јул 1942.
D-3	1 559	мај 1942. – новембар 1943.
D-5	1 488	мај 1943. – септембар. 1944.
G-2	208	децембар 1943. – јул 1944.
$\sum$	5 752	јул 1937. – септембар. 1944.

Јункерс Ju 87 се показао као идеалан авион за ову намену, при лету на малој висини и са
малом брзином.

Производња

Ju 87 се производио у фабрикама авиона у Десау и у Бремену. Производња и оперативна употреба је била првенствено намењена за Луфтвафе. Према расположивим информацијама, пре рата је само 1937. године извезен један примерак Јапанској царевини. По уласку у рат Италија, је 1940. / 1941. године, добила 97 примерака Ju 87, а Мађарској су, 1940. године, испоручена четири примерка на упознавање.

Покренута је масовна серијска производња Ju 87, у свима расположивим капацитетима, чак је успостављена и у Словачкој. Лимитирајући фактор је био, радна снага посебно стручна, репроматеријал и компоненте. Почетком већих губитака немачке војске, мобилизација није мимоилазила ни раднике фабрика ваздухопловне индустрије, мањак радне снаге је решаван и са заробљеницима. Са гвозденом дисциплином и уз велике напоре, ипак је производња одржана, чак и у већем временском периоду и са тенденцијом раста. У оквиру савезничког бомбардовања Немачке, погони њихове ваздухопловне индустрије, били су приоритетни циљеви. То је имало велики ефекат на убрзање завршетка рата. У оквиру те кампање страдала је и производња авиона Ju 87.

У табели десно је приказана динамика производње, са укупним бројем од 5 752
реализованих авиона Ju 87.

Производна хала, 1942. године.	Завршна монтажа Ju 87D

Оперативна и борбена употреба

Грађански рат у Шпанији

Током Шпанског грађанског рата уочено је да су тешки и средњи бомбардери имали релативно мали ефекат у неутралисању појединачних циљева (као што су нпр. тенкови, оклопна возила или бункери). Главни разлог је била велика висина лета и велико растурање бомбе при слободном паду, при гађању без нишанских система на основу слободне процене пилота. У исто време ловачки авиони, који су носили мање бомбе и избацивали их из обрушавајућег лета, постизали су веће успехе. Немачка Легија Кондор је била опремљена са првим варијантама Ју 87-А који су се обрушавали под великим углом. Уочено је да „Штука“ не може да се сама брани од ловаца тога времена (као што је био нпр. совјетски И-15) и без своје ловачке заштите је била лак плен. У случају сопствене премоћи у ваздушном простору, са „Штуком“ су постизани одлични резултати у бомбардовању.

Ноћу, 1. августа [1936]. године, брод „Усарамо“ је испловио из луке Хамбург и пет дана касније пристао у Кадизу у Шпанији. На броду су били авиони које је Немачка послала фашистичкој Шпанији као помоћ (шест ловаца Хајнкел He 51) и други ратни материјал. После искрцавања, немачки пилоти, техничари и авиони су послати у Севиљу, где је допремљено још 10 транспортних авиона Јункерс Ју 52. То је био почетак Легије Кондор.

У новембру исте године стигла је и прва „Штука“, варијанте Ju 87A-0, која је придружена посебној јединици за пробе нових авиона, у којој су већ били Месершмит Bf 109, Хајнкел Хе-112 и Хеншел Хс-123. Мало се зна о борбеном путу ове прве „Штуке“. Следећа испорука три „Штуке“, била је у јануару 1938. године, варијанте Ју 87А-1. У фебруару су „Штуке“ почеле са борбеним дејствима са аеродрома јужно од Сарагосе, током битке код Теруела. Откривено је да се, метални покривачи ногу стајног органа („капотажи)“, лако забијају у мекану површину (блато) аеродрома, па су исти уклоњени. Уз то, 500 kg бомби је могло да се носи само ако је задњи стрелац уклоњен, па је носивост ограничена на само једну бомбу од 250 kg.

У другој половини марта „Штуке“ су дејствовале по више циљева, укључујући и мостове, са све бољим резултатима. Искусни пилоти се враћају у Немачку, а на њихова места долазили су нови. На тај начин је већи број пилота обучаван у стварним борбеним условима и стекао је ратно искуство. „Штуке“ су снажно из ваздуха подржавале напад на Валенцију и каснији продор фашиста са Медитерана. Затим су дале значајан допринос у одбијању републиканске офанзиве на реци Ебро, у јулу 1938. године. На дан 27. јула, 3 „Штуке“ су извеле 4 посебна напада на концентрације трупа јужно од места Мекуиненза. После још неких напада на бродове Ju 87A су враћени у Немачку октобра 1938. године.

Прве „Штуке“ су замењене са пет авиона Ju 87B-1, способних да носе пун борбени комплет бомби од 500 kg. Током краја офанзиве у Каталонији често су пратиле Хајнкел 111 бомбардере у нападима на непријатељске положаје. У марту 1939. учествују на мадридском фронту, али су пред сам крај рата стављене у бродске контејнере и тајно транспотоване из Шпаније.

Искуство из Шпаније је било незамењиво. Пилоти и остало особље су усавршили своја знања и стекли реално ратно искуство, а резултат тога су и квалитетни захтеви за модификације и даље усавршавање авиона, и велика предност при уласку у Други светски рат. У Другом светском рату „Штука“ је имала велику предност, у односу на противничке авионе. „Штуке“ су у Шпанији имале јаку ловачку заштиту, а противавионска одбрана републиканаца је била слаба. С тиме је поверење у бомбардер за обрушавање нарасло, али је остало нејасно како ће се „Штуке“ показати у условима непотпуне превласти у ваздушном простору.

Други светски рат

Ескадрила „Штука“ током Инвазије на Пољску, 1939. године

У припреми за инвазију на Пољску, Немци су распоредили, на међусобну границу, велики број ваздухопловних јединица, наоружаних са авионима Јункерс Ju 87. У јутро 15. августа 1939. године, током ваздухопловне вежбе гађања на полигону Луфтвафе, код Сагана, 13 авиона Ju 87, са 26 чланова посаде, су страдали, када су сви ударили у земљу готово истовремено. Авиони су обрушавали кроз облак, у намери да гађају мете са бомбама, са планом да се ваде из обрушавања испод облака. При томе нису имали праве податке о висини доње базе облака, која је била нижа од сматране и нису имали довољну висину, од површине земље, за „вађење“ из „обрушавања“.

Авиони Ju 87, коришћени су током целог рата на свим европским и другим фронтовима. Током првих ратних година показали су се као одлични авиони и коришћени су масовно, док је од средине па до краја рата умањена њихова борбена ефикасност. Почетна концепција је трајно лимитирала карактеристике и перформансе Ju 87, што је довело до тога, да су само силом прилика задржани у наоружању до краја рата.

Пољска

„Штуке“ су одабране да изведу први борбени задатак немачке војске у Другом светском рату, 20 минута пре почетка других акција, као кључни сегмент доктрине блицкриг. Циљ је био уништење система каблова за детонацију експлозива који је био постављен на статегијском мосту преко реке Вистуле у пољском коридору (територија између Немачке и немачке источне Прусије). Пољаци су овај мост минирали, спремни да га дигну у ваздух ако Немци нападну. Каблови су водили до утврђених зграда, које су Немци одлучили да униште бомбардовањем из обрушавања. Тачно у 4:26 ујуту формација „Штука“, вођена са капетаном Бруном Дилијем, полетела је из базе у источној Прусији у рејон моста. Летећи ниско а затим повећавајући висину за напад, Штуке су успеле да баце бомбе тачно на утврђене зграде, са уређајима за изазивање детонације експлозива. Међутим, пошто су немачке копнене трупе касниле, Пољаци су успели да униште мост са обновљеним уређајима.

Касније, истог дана, „Штуке“ су обориле и први савезнички авион у Првом светском рату и то застарели пољски ловац PZL P.11, са пилотом Миечиславом Медведцким (пољ. Mieczysław Medwecki). Док су се враћале са напада на аеродром у Кракову, прелетале су преко помоћног пољског аеродрома са којег је управо полетао пар ловаца. Пољски пилот се, још у пењању, усмерио на групу „Штука“, не примећујући да му се иза леђа долази још једна група. Франк Неуберт, командант друге групе, се приближио и отворио ватру са митраљезима, на крилима. Погодио је кабину ловца, који је потом експлодирао, а његови делови су се свуда разлетели. Уз нападе на пољске копнене снаге, Луфтвафе је настојала и да уништи и бродове мале пољске морнарице. Напади су извођени и на регион Вестерплате и полуострво Хел. Хел је био добро утврђен и брањен јаком противавионском ватром, па су 2 „Штуке“ оборене, већ у првом нападу. Дана 3. септембра, „Штуке“ су нападале главну поморску базу у Гдињи и уништеле су разарач „Вичер“ и тешко су оштетиле минополагач „Гриф“ и друге поморске циљеве.

После уништења пољског ваздухопловства и стварања своје превласти у вздушном простору изнад Пољске, „Штуке“ су све више имале своју основну намену „летеће артиљерије“, у подршци копнених трупа.

Током једног окружења пољских снага, 6 дивизија се предало после четвородневних борби. У бомбардовању пољских снага су учествовале „Штуке“, бацајући распарчавајуће бомбе од 50 kg. „Штуке“ су исто учествовале у бици на реци Бзури, која је означена сломом јачег пољског отпора 1939. године, где су „Штуке“ бациле 388 тона бомби.

У првим ратним годинама Ju 87 постиже велике успехе. Током Инвазије на Пољску „Штуке“ су извршавале борбене задатке без потешкоћа. Авиони пољског ваздухопловства, типа PZL P.11 нису представљали већу опасност пилотима „Штука“ због њиховог слабог наоружања и сопствене јаке ловачке заштите.

Око 360 авиона Ju 87 је коришћено у нападу, при чему су уништини значајни циљеви. „Штуке“ су учествовале и у бомбардовању града Варшаве, при чему је исто направљена велика штета. Најчешћи задаци авиона Ju 87 су били прецизна бомбардовања пољске артиљерије, ватрено дејство по колонама живе силе и технике, а понекад и извиђање. Укупно је изгубљено само 31 „Штука“, током целе операције заузимања Пољске.

Норвешка

Ерхард Милх се обраћа посадама Штука на норвешком аеродрому.

Операција Везерубунг (нем. Weserübung) је почела 9. априла 1940. године, са нападом на Данску и Норвешку. Данска је капитулрала у току једног дана док је Норвешка наставила пружати отпор уз британску и француску помоћ.

Операција није била класичан блицкриг брзих оклопних јединица са подршком из ваздушног простора, пошто је била планинска конфигурација бојишта. Уместо тога су Немци користили комбинацију падобранског десанта, из ваздуха са транспортним авионима Јункерс Ју 52, и планинских скијашких јединица. „Штуке“ су биле од изузетног значаја у дејству на мору, нападајући бродове и појединачне циљеве на копну.

Дана 9. априла, полетеле су прве „Штуке“ у 10:59, са окупираних аеродрома, да униште тврђаву Оскарборг после губитка немачке тешке крстарице „Блихер“ (нем. Blücher), што је омело план искрцавања Немаца у Осло. Штуке су неутралисале одбрану, а предаја Норвежана је уследила по немачком заузимању Осла.

Погођен је норвешки разарач „Агер“ (нор. Æger) код Ставангера. „Агер“ је потопљен од сопствене посаде, да не би био заробљен.

У оперативној употреби се појавила и нова подваријанта „Штуке“ Ju 87R, са већим долетом и борбеним радијусом.

Француска и Холандија

Луфтвафе je извукло поуку из стеченог искуства у операцијама у Пољској и Норвешкој, па је посебна пажња посвећена увежбавању гађања малих појединачних циљева током „лажног рата“ на западном фронту, у периоду до маја 1940. године.

Кад је почела инвазија западних земаља, 10. маја 1940. године, „Штуке“ су брзо неутралисале тврђаву Ебен Емаел заједно са десантним падобранским јединицама. Мостови преко Албертовог канала у Белгији (четири) нису уништени од стране савезника зато јер су „Штуке“ уништиле зграду, са 4 поготка бомби, у којој је био командант за операције уништења. Савезници су касније уништили само један мост.

Јединице са „Штукама“, имале су важну улогу у остваривању кључног немачког пробоја одбране код Седана, са 300 мисија, по циљевима на француским положајима. Током Битке за Француску, Ju 87 се први пут сусреће са јаким противницима: Хокер харикеном, Моран-Солније МС.406 и у каснијим фазама са Спитфајером. Захваљујући јакој ловачкој заштити, губици „Штука“ нису били велики. Луфтвафе је био успоставио и добру комуникацију земља-авион током дејства. Истурени официри за везу, са радио-станицама су били у комуникацији са Штукама и наводили су их, позивали су их на значајне противничке положаје. У неким случајевима „Штуке“ би се појављивале веома брзо, за свега 10 до 20 минута.

Током евакуације код Денкерка многи савезнички бродови су изгубљени због напада Штука. Француски разарач „Л Адроит“ (фр. L' Adroit) је потопљен 21. маја, пароброд „Крестед Игл“ (енгл. Crested Eagle) 28. маја 1940. године, а британски разарач „Гринејд“ (енгл. Grenade) 29. маја. Истог 29. маја су савезници изгубили 31 брод а 11 је оштећено. Укупно је потопљено 89 путничких и теретних бродова (са 126,518 бруто регистарских тона), а британска морнарица је изгубила 29 од својих 40 разарача (8 потопљено, 23 оштећено).

Савезнички отпор у ваздушном простору, био је слабо организован и као резултат тога били су губици „Штука“ релативно мали и то углавном од противавионске ватре. Укупно је оштећено и уништено 120 „Штука“.

Битка за Британију

Вваздухолвне снаге, које су извршиле Напад на Британију, биле су веома јаке. Укључивале су и „Штуке“. Циљ кампање је био сламање Британског краљевског ратног ваздухопловства, да би се омогућило искрцавање инвазионих немачких снага на тло Британије. За овакав подухват неопходно је било уништити ловачку авијацију, инфраструктуру, аеродроме и комуникацијска места британске авијације. За овај подухват је одређен цео ваздухопловни корпус. У почетном периоду рата, „Штуке“ су биле веома ефикасне у уништавању бродова. Дана 4. јула 1940. године, потопљена су 4 теретна брода у каналу Ла Маншу, енгл. Britsum, енгл. Dallas City, енгл. Deucalion и енгл. Kolga, док је још 6 оштећено. Тог поподнева „Штуке“ су потопиле и брод „Фојлбенк“ (Foylebank) у луци Портланд.

13. августа 1940. године, 86 „Штука“ су напале аеродром РАФ-а Детлинг, без британске ловачке одбране, коју су са тактичком варком, одвукли су је немачки ловци Месершмит Bf-109. У нападу је уништено 20 авиона на земљи и тешко је оштећен аеродром.

Битка за Британију је јасно показала да су у условима непотпуне премоћи у ваздушном простору „Штуке“ врло осетљиве на дејство противничких ловаца, због мале брзине лета, слабих мнневарских карактеристика и слабог одбрандбеног наоружања. Пошто је у августу дошло до великих губитака, авиони Ju 87 су повучени из борби.

Само дана 18. августа 16 „Штука“ је уништено у ваздушним борбама. По немачким подацима 20% од укупног броја „Штука“ је уништено у периоду 8-18. августа. За узврат „Штуке“ су уништиле 6 ратних бродова, 14 трговачких бродова, тешко оштетиле 7 аеродрома и 3 радарске станице и уништиле 49 британских авиона махом на земљи.

19. августа, немачке јединице 8. Ваздухопловног корпуса (VIII. нем. Fliegerkorps) су кренуле из својих база из Шербура и околног подручја (нем. Cherbourg-Octeville) и концентрисале се у региону Па де Калеа (фр. Pas de Calais), ближе подручју одређеном за инвазију. 13. септембра Луфтвафе је поново напало аеродроме са учешћем мањег броја Ju 87.

Операције против бродова су настављене, са одређеним бројем јединица са Ju 87, од 1. новембра 1940. године, као део нове тактике блокаде Британије. У идућих 10 дана седам трговачких бродова је уништено углавном у ушћу Темзе, уз губитак 4 Ju 87. 14. новембра 19 „Штука“ са заштитом пукова ловаца Bf-109 из JG 26 и JG 51 је напало бродски конвој, а затим и Довер. Лоше време након тога је утицало на смањење операција против бродова, а после тога су групе „Штука“ почеле са пребазирањем на исток, у склопу припрема за операцију Барбароса. На пролеће 1941. само је 30 „Штука“ остало распоређено против Велике Британије. Операције током зиме су укључивале нападе на бродове на мору, ушћу Темзе, у пристаништу Чатхам (енгл. Chatham), Довер и ноћне нападе над каналом Ла Манш.

северна Африка и Медитеран

Као одговор на италијанске поразе у Грчкој и северној Африци главна команда Вермахта (нем. Oberkommando der Wehrmacht) је одлучила да пребазира неке своје снаге у та подручја. У току децембра 1940. године, два пука „Штука“ (око 80 авиона) је пребазирано на Сицилију, под командом 10. ваздухопловног корпуса (X. нем. Fliegerkorps). Први задатак корпуса је био напад на британски поморски промет између Сицилије и Африке. Први напад је уследио на британски носач авиона „Иластријос“ (енгл. Illustrious). Посаде авиона су биле сигурне у успех, јер је површина носача износила око 6 500 m².

Дана 10. јануара 1941. посаде „Штука“ су добиле уверавања, да ће 4 директна поготка бомби од 500 kg бити довољна да потопе носач. „Штуке“ су погодиле носач 6 пута, уз 3 блиска промашаја, али брод није потонуо и успео је да дође до Малте где је поправљен.

Многи авиони Ju 87 Луфтвафе су предати Италијанима (итал. Regia Aeronautica) и преименовани у итал. Picchiatello. Неки од ових авиона су употребљени у почетним нападима на Грчку у октобру 1940. године, али број је био недовољан да спречи италијански пораз. Грци су почетком 1941. већ потисли Италијане у Албанију.

27. марта 1941. про-немачка југословенска Влада Цветковић-Мачек је срушена. Бесни Хитлер је одмах наредио да у предстојећи напад на Грчку (операција Марита) укључи и напад на Југославију. Операција напада на Југославију и Грчку почиње 6. априла. Луфтвафе одређује ваздухопловне снаге са „Штукама“ за напад. „Штуке“ су вршиле врло успешне нападе на југословенске јединице, а због слабог дејства ловаца, имале су мале губитке и то углавном од противавионске ватре. Ефикасност „Штука“ је била један од многобројних фактора који су допринели брзом напретку Немаца и слому Краљевине Југославије.

„Штуке“ су имале улогу у операцији Казна, са бомбардовањем Београда, са наменом напада на положаје противавионских топова, док класични бомбардери бомбардују град. Београд је био знатно оштећен, са 2 271 погинулих и 12 000 рањених људи.

У Грчкој, и поред британске помоћи, било је слабо дејство ловаца против „Штука“. Савезници су почели повлачење на Крит, после пропасти одбране на грчком копну. „Штуке“ су опет биле успешне у нападима на савезничке бродове. 22. априла грчки разарачи „Псара“ и „Идра“, од 1 389 тона, су потопљени. Томом идућа два дана, 23 брода су потопљена у луци Пиреј. Током битке за Крит, авиони Ju 87 играју важну улогу.

У наставку борби на Медитерану 1940. године, ноћу 21/22. маја 1940. Немци покушавају да бродовима шаљу појачања на Крит, али губе 10 бродова због дејства британске флоте. „Штуке“ су позване у помоћ. 21. маја разарач „Џуно“ је потопљен, сутрадан „Грејхаунд“ и крстарица „Глоучестер“, а бојни брод „Ворспајт“ је оштећен, као и разарач „Фиџи“ (доцније уништен од Bf-109). 23. маја изгубљени су бродови „Кашмир“ и „Кели“. 26. маја „Хереворд“ је изгубљен, а „Орион“ и „Дајдо“ оштећени.

Ју 87 у северној Африци, 1941.-42.

Јуришни борбени пукови (нем. Sturzkampfgeschwader) су подржавали сваки напад немачког афричког корпуса (нем. Deutsches Afrikakorps) у двогодишњој борби у северној Африци, остварујући знатне успехе. Међутим са порастом савезничке ваздухопловне моћи, посебно од краја 1942. године, авиони Ju 87 су постали веома рањиви и трпели су тешке губитке од ловаца. Улаз САД на северноафричко ратиште, са операцијом „Торч“ (енгл. Torch), још више је погоршава инфериорност „Штука“, у међусобном сукобу противничких ловаца-бомбардера. Ловци-бомбардери могу да одбаце бомбе по појави противника и боре се с њим мање-више равноправно, али тто не могу „Штуке“ које су концепиране искључиво за улогу обрушавајућег бомбардера. „Штука“ није имала никакве шансе за преживљавање у борби, на пример са P-47 Тандерболтом, па и од слабијих. Тако је дана 11. новембра 1942. године, петнаест „Штука“ Ju 87D оборено од америчких ловаца Кертис P-40 у року од неколико минута.

Почетком 1943. године, премоћ у ваздуху над северном Африком прелази потпуно на страну савезника. Ju 87 се појављују само у мањим групама и често одбацују бомбе на прву појаву непријатељских ловаца. Уз то немачки ловци немају довољно горива за праћење „Штука“ током читавог лета.

„Штуке“ настављају са подршком Вермахта у јужној Европи после капитулације сила осовине у северној Африци. У септембру 1943. године, учествују у нападима на грчко острво Додеканез, ослобођено од британаца. 75 Ju 87 из база у „Мегари“ и Родосу учествује у нападима који омогућују Немцима да поново заузму острво.

Источни фронт

Јункерс Ju 87 на поштанској маркици СССРа 1942. и Трећег рајха 1943. године. Са једне стране симболизују одбрандбени, а са друге стране, освајачки рат.

Припремајући се за напад на СССР, авион Ju 87је модифициран у варијанту G. Додатно је оклопљен и по потреби наоружаван са по два топа, од 37 mm, у гондолама под крилима. Летели су на малим висинама, тако да им совјетски ловци нису могли да приђу ододздо и дејствовали су врло успешно. Најуспешнији пилот на авиону „Штука“, био је легендарни Ханс Улрих Рудел. Направио је укупно 2 530 борбених летова, махом на Ju 87 (око 400 летова је направио на Fw 190 током којих је оборио и 11 противничких авиона) и то највише на Источном фронту. Уништио је око 150 различитих врста артиљеријских оруђа, 519 тенкова, око 1 000 различитих возила, 70 авиона на земљи, руски бојни брод „Марат“, две крстарице и разарач. Нанео је толику штету Црвеној армији да га је лично Стаљин уценио на 100 000 златних рубаља. Био је познат по изузетној неустрашивости решености, и био је изузетан пилот. Обаран је 26 пута, 18 пута рањаван, изгубио је и ногу током рата, али се борио до самог краја и преживео рат..

Операција Барбароса

Команда оружаних снага Нацистичке Немачке, Вермахт (нем. Wehrmacht) је испланирао напад Совјетског Савеза под кодним називом операција Барбароса (нем. Unternehmen Barbarossa). Напад је покренут, по томе плану 22. јуна 1941. године. На авионе Јункерс Ju 87, постављене су скије на стајне органе 22. децембара 1941. године, ради могућности коришћења снежних полетно слетних стаза.

Луфтвафе је припремио више ваздухопловних формација, за овај напад. Са VIII. Ваздухопловним корпусом је командовао генерал Волфрам Фон Рихтхофен, а њему је предпочињено неколико и других ваздухопловних јединица. Та формација је представљала прву групу. Другом групом је командовао генерал Лоерзера Бруно. Њу је сачињавао такође ваздухопловни корпус и више придодатих јединица. Са трећом групацијом је командовао генерал Ханс Јирген Стумфа. Ова групација исто је била мешовитог састава.

У добро припремљеном, изненадном и јаком првом немачком „удару“, совјетска авијација је готово потпуно уништена. Према званичним подацима уништено је 1 489 совјетских авиона. Сам Геринг није могао да верује првим подацима, па је тражио проверу и пребројавање олупина. Немци су утврдили и известили за преко 2 000 авиона, а совјети су након два дана објавили 1 922. Нажалост, најважније је да су Немци стекли потпуну превласт у ваздушном простору, изнад Совјетског Савеза и дуго су је задржали.

При нападу су авиони Ju 87 изазвали велике губитке у копненим и поморским снагама Совјетског Савеза. Разбили су систем артиљериске одбране, уништили су сва утврђена упоришта, оштетили и прекинули комуникације и снабдевање Совјетске војске. Пример је, уништених 18 железничких композиција (возова) и 500 возила, на дан 5. јули 1941. године. При повлачењу совјетске армије преко Дњепра, према Кијеву, „Штуке“ су срушиле мост и нанеле су велике губитке Другој оклопној армији 13. септембра. При томе је изгубљен само један авион Ju 87. Десет дана касније, 23. септембра, је пилот Ханс Улрих Рудел, приликом напада на луку Кронштат, тешко оштетио бојни брод „Марат“.

Јункерси су подржавали централну групу немачке војске, на правцу према Москви. Од 13 до 22 децембра уништили су 420 возила и 23 тенка и то од ваздухопловне групације под командом генерала Ханса Јиргена Стумфа, што је повољно утицало на побољшање, озбиљно уздрманог морала немачке војске. Та ваздухоловна групација је укупно у своме дејству, у оквиру операције Барбароса, уништила 2 401 возило, 234 тенка, 92 артиљеријске батерије и 21 железничку композицију, уз свој губитак од 25 авиона Ju 87.

У току целе операције Барбароса, прва ваздухопловна групација, изгубила је укупно 60 „Штука“ (једну на земљи, остале у борби у ваздуху). Друга ваздухопловна групација, изгубила је 39 „Штука“ (две на земљи, остале у борби у ваздуху).

Стаљинград

Почетком 1942. годне, Ju 87 су пружали Немачкој армији, још вреднију подршку. Дана 29. децембра 1941. године, пошто је совјетска 44 армија, копнене војске била стационирана на полуострву Керч. У условима потпуне превласти у ваздушном простору „Штуке“ су им нанеле велике губитке. За првих 10 дана дејстава, пола састава је било уништено, а морске линије снабдевања потпуно су прекинуте, а војска је остала потпуно одсечена. Нанети су велики губици пловним објектима на мору. Јункерс Ju 87 је још увек демонстрирао велику ефикасност против совјетских оклопних средстава. Тенкови Т-44 су били са танким оклопом (за разлику од касније варијанте Т-34) и били су лак плен за дејство немачких „Штука“, због чега су скоро потпуно уништени.

Током битке за Севастопољ, „Штуке“ су немилосрдно бомбардовале совјетске снаге, у окружењу. Неки пилоти Ju 87 летели су и до 300 летова против совјетских браниоца. Немачка ваздухопловна групације направила је укупно 7 708 борбених летова, при чему је бачено 3 537 тона бомби на град. Са успешним обезбеђењем немогућности пружања било какве помоћи опкољеним снагама, изазвали су капитулацију совјетских снага 4. јула.

У летњој офанзиви, Немци су ангажовали 1 800 авиона, што је највеће и најмоћније ангажовање ваздухопловних снага до тада у свету. У оквиру тих снага, била је ангажована 151 „Штука“.

Током битке за Стаљинград „Штуке“ су направиле на хиљаде летова против циљева на совјетским положајима у граду. Пошто је немачка Шеста армија потиснула Совјетску војску у простор дубине од 1 000 метара, на западној обали реке Волге, „Штуке“ су са 1 208 летова изазвале стравичне губитке у совјетским јединицама, али их нису успели да их униште. Луфтвафе су имали максималне напоре током ове фазе рата. Они су правили у просеку 500 летова дневно и проузроковали велике губитке међу совјетским снагама, изгубивши у просеку само једну „Штуку“ дневно.

Стаљинградска битка је обележила врхунац учинка у току целе оперативне употребе авиона Јункерс Ju 87. Како су ваздухопловне снаге совјетске Црвене армије расле, постепено је расла и моћ у ваздушном простору, па су цела Луфтвафе, а и „Штука“ потискивани. Од тога периода, почела је рапидно да долази на видело рањивост „Штука“.

Курск

Ju 87G2 на Источном фронту, зима 1943.-1944. година.

У Курској бици су такође учествовале „Штуке“. Варијанта Ju 87G је имала разарајуће дејство против совјетских тенкова, код Орела и Белгорода. Авиони Ju 87 су учествовали у подршци немачке контраофанзиве, од 16-32. јула, у циљу ослобађања из окружења две немачке армије. Са подршком из ваздушног простора, заустављена је совјетска офанзива. При томе је авијација Луфтвафе имала велике губитке, само за четири дана је изгубљено 28 „Штука“ (8. јула осам, 9. јула шест, 10. јула шест и 11. јула осам). Совјети су са око 3 000 ловачких авиона имали премоћ у ваздушном простору, а губици авиона Ju 87 су стално расли, били су вишецифрени. Без обзира на ове губитке, авиони Ju 87 су одиграли значајну улогу у успешном пробоју обруча и у извлачењу немачких снага, код Азовског мора.

У бици за Кијев учествовале су „Штуке“, али са слабим ефектом. Тада су већ масовно уништаване и на земљи и у ваздуху, од совјетске авијације. Многи су немачки пилоти асови, који су се прославили на „Штукама“, погинули на овај начин. После битке код Курска, број „Штука“ је пао на свега 184 примерка. Овај број је био далеко испод потребног. У датој ситуацији расположиви авиони Ju 87 су, 18. октобра 1943. године, преименовани у јуришне. Престало је да постоје јединице бомбардера са Ju 87 у Луфтвафе. Пошто више ти авиони и нису ни могли извршавати задатке из те намене.

Одбрана Берлина

Пред крај рата, савезници су имали потпуну премоћ у ваздушном простору. Почетком 1944. године, бомбардерска намена „Штука“ замењена је са авионом Fw 190. Јединице, наоружане са авионима Ju 87, су се драстично проредиле, као и што је опао њихов укупан број оперативних примерака. Преостали мали број „Штука“ супроставио се совјетској офанзиви заузимања Берлина. По наредби Луфтвафе, оне су ушле у одлучујућу битку 26. јуна 1944. године, са задатком да пруже подршку снагама одбране, у заустављању напредовања Совјета. „Штуке“ су наносиле Совјетима губитке, али је то имало мали утицај на општу ситуацију на бојишту и на беизлазан положај Немаца.

До 31. јануара 1945. године, у оперативним јединицама Луфтвафе, остало је само 104 авиона Ju 87. Други велики проблем је био несташица горива, па је и њихов број летова драстично смањен до краја рата, у мају 1945. године.

Карактеристике

Карактеристике варијанти авиона Јункерс Ju 87

Параметри	Ju 87 A-1	Ju 87 B-1	Ju 87 B-2	Ju 87 C-1	Ju 87 D-1	Ju 87 D-5	Ju 87 D-8	Ju 87 G-2	Ju 87 H-1	Ju 87 R-2
Дужина [m]	13,60	13,80	13,60	13,20	13,60	15,00	15,00	15,00	15,00	13,60
Размах [m]	10,78	11,10	11,10	11,00	11,50	11,50	11,50	11,50	11,50	11,10
Висина [m]	3,89	4,01	4,01	3,77	3,88	3,88	3,88	3,88	3,88	4,01
Површина [m²]	31,90	31,90	31,90	31,30	31,90	33,68	33,68	33,68	33,68	31,90
Спец. опт. [kg/m²]	106,6	136	136	141	206,9	196	197	195	156,1	177,2
Маса празног [kg]	2 300	2 710	2 750	2 900	3 900	3 940	3 938	3 930		2 750
Маса у лету [kg]	3 400 ǂ	4 250	4 250	4 510	6 600	6 580	6 607	5 960	5 000	4 350
Мотор „Јумо“	210 D	211 A-1	211 Da	211 Da	211 J-1	211 J-1	211 P	211 J-1	211 J-1	211 Da
Снага [kW]	500	736	883	883	1044	1044	1104	1044	1044	883
Vmax [km/h] Висина [m]	320 4 000	383 4 090	380 4 090	320 4 000	410 4 100	400 4 100	400 4 400	396 4 000	410 4 000	340 0
Vkrstar [km/h] Висина [m]	275 2 700	336 3 700	336 3 700	306 5 000	310 5 100	318 5 000	310 5 000	326 5 000	370 5 000	280 4 600
Vmin [km/h]	100	108	108	100	110	110	110	120	110	130
Vobru [km/h]	450	650	650	650	650	650				650
Висина [m] Време [min]	3 000 23	4 000 12	4 000 12	3 000 13,36	5 000 19	5 000 20	5 000 20		3 000 13,36
Плафон [m]	7 000	8 000	8 000	8 000	7 285	7 500	7 500	7 360	8 100	7 000
Норм. долет [km]		600	600					600
Макс. долет [km]	1 000	790	790	1 160	1 535	1 530	1 535	1 530	1 000	1 450
Митраљ. напред 1Митраљ. назад	1 MG 17 7,9 mm 1 MG 15 7,9 mm	2 MG 17 7,9 mm 1 MG 15 7,9 mm	2 MG 17 7,9 mm 1 MG 15 7,9 mm	2 MG 17 7,9 mm 1 MG 15 7,9 mm	2 MG 17 7,9 mm 1 MG 81Z 7,9 mm	2 MG 151/20 20 mm 1 MG 81Z 7,9 mm	2 MG 151/20 20 mm 1 MG 81Z 7,9 mm	2 BK 37 37 mm 1 MG 15 7,9 mm	2 MG 17 7,9 mm	2 MG 17 7,9 mm 1 MG 15 7,9 mm
Бомбе [kg]	250(500) ǂ	500	700	700	1 000	1 000	1 000	-	-	500

ǂ - са једним чланом посаде и бомбом од 500 [kg]

Корисници

Осим Нацистичке Немачке, која је била главни произвођач и корисник авиона Ју 87, авионе су куповале и друге чланице Тројног пакта. Такође, авион је под лиценцом произвођен у италијјансој фабрици авиона енгл. Reagia Aeronautica, а коришћене су у Италијанском Краљевском ратном ваздухопловству. Авион је касније, у послератном периоду, коришћен у ваздухопловнотехничким опитним центрима Велике Британије и Чехословачке. Југословенски Партизани су запленили више летелица, остављених од стране Луфтвафе током повлачења 1944. и 1945. године и од стране ратног ваздухопловства Независне Државе Хрватске.

Јункерс Ju 87 на источном фронту.

 Немачка

• Луфтвафе

 Италија

• Италијанско ратно ваздухопловство

 Бугарска

• Бугарско ратно ваздухопловство је користило Р-2 и Д-5 верзије

 Мађарска

• Мађарско Краљевско ратно ваздухопловство

 Румунија

• Румунско Краљевско ратно ваздухопловство

 Словачка

• Словачко ратно ваздухопловство

 Чехословачка

• Чехословачко ратно ваздухопловство, користило је Ју 87 после рата

 Јапан

• Јапанско царско ратно ваздухопловство

 Хрватска

• Ваздухопловство Независне Државе Хрватске

 Велика Британија

• Британско Краљевско ратно ваздухопловство је тестирало заплењене авионе у опитним центрима

 СФРЈ

• Југословенско ратно вадзухопловство је користило више комада заплењених авиона

Занимљивости

Маскирне шеме

Маскирне шеме „Штуке“ за лето и зиму

Током Другог светског рата Луфтвафе је користила више маскирних стандарда, које су се сводиле на основне боје: зелена, маслинаста, сива, бела и светло плава. Док су маскирни стандарди еволуирали за друге авионе за „Штуке“ су остали исти током целог рата. Њих су сачињавале зелена и маслинаста боја док се доња страна авиона бојила светло плаво, због смањења уочљивости са земље. Током операције Цитадела неколико авиона је офарбано у посебне боје лета, да би се боље уклопиле у пејзаж стајанке аеродрома. Зимско маскирање је рађена од 1941. године, тако што би се преко основне боје премазивала бела и сива боја. Коришћени су и приручни материјали као картон, конопци и блато током маскирног бојења, да би се добили специфични облици. Међутим то је крајем 1942. године престало и авиони су се најчешће бојили у чисту белу боју.

„Трубе Јерихона“

„Штука“ је постала најпознатија по свом завијајућем звуку приликом обрушавања. Прве варијанте авиона добили су сирену за ваздушну опасност, уграђену на леву ногу стајног трапа, са погонском елисом пречника од 0.7 m. Сирена, коју је пилот укључивао неколико секунди после извлачења аеродинамичких кочница, тј. при кретању у обрушавање, требало је да психолошки делује на противника, да га уплаши и деморалише. Ово се показало делотворно током инвазије на Пољску али и операција на Балкану. Међутим сирена је избачена из употребе после напада на Совјетски Савез, пре свега зато што је противник навикао на звук и то окретао у своју корист (лакше проналажење и дејство по "Штукама") а и зато што је сама сирена повећавала отпор авиона и смањивала његову брзину за 20-25 km/h. Уместо сирене на авиону су вршене модификације на бомбама, на које су постављање пиштаљке које су стварале звук током кретања бомбе до циља.

Утицај на друге пројекте

„Штука“ је у великој мери утицала и на развој других пројеката авиона. Са њом је створен и нов концепт бомбардовања који је утицао на то да се и већи бомбардери типа Јункерс Ју 88 опреме за бомбардовање обрушавањем. Утицај је остао и после Другог светског рата и одразио се на неке послератне авионе сличне намене.

Види још

• Јункерс Ју 187
• Иљушин Ил-2
• Петљаков Пе-2
• Бреда Ба-65
• Даглас SBD донтлис
• Аичи Д3А Вал
• Блекберн Скуа
• Хеинкел Хе 118
• Јокосука Д4Ј
• Хеншел Хс 123
• Хеншел Хс 129, као ловац тенкова, са другојачијим тактичким поступком

Кориштена литература

• Ciglić, Boris; Savić, Dragan (2007). Dornier Do 17 the Yugoslav Story: operational record 1937-1947 на сајту Гугл књиге (на ((en))). Jeroplan Books. ISBN 8-69097-270-6.
• Griehl, Manfred (2001). Junkers Ju 87 Stuka на сајту Гугл књиге (на ((en))). London: Airlife. ISBN 1-84037-198-6.
• Hooton, E.R. (2007) Luftwaffe at War; Blitzkrieg in the West: Vol. 2, London: Chervron/Ian Allen. ISBN 978-1-85780-272-6.
• Ward, John (2004). Hitler's Stuka Squadrons: The Ju 87 at war, 1936 - 1945 на сајту Гугл књиге (на ((en))). London: Zenith Imprint. ISBN 1-86227-246-8.
• Weal, John (1997). Junkers Ju 87: Stukageschwader 1937-41 на сајту Гугл књиге (на ((en))). Oxford: Osprey Publishing. ISBN 1-85532-636-1.
• Chant, Christopher (1977). “Junkers 87”, Drugi svjetski rat - Avioni (на ((sr))). Zagreb: Alfa, str.24-25.
• Nowarra, Heinz J. (1993). “Junkers Ju 87”, Die deutsche Luftruestung 1933-1945 Band 3 (на ((de))). Koblenc: Bernard&Greafe Verlag, str.73-83. ISBN 3-7637-5464-4.
• Weal, John (1998). Junkers Ju 87 Stukageschwader of North Africa and the Mediterranean. Oxford: Osprey. ISBN 1-85532-722-8
• Weal, John (2008). Junkers Ju 87 Stukageschwader of the Russian Front. Oxford; Osprey. ISBN 978-1-84603-308-7
• Andrew Simpson. Induvidual history - Junkers Ju-87 G2 (((en))) ((PDF)). Royal Air Force Museum 2010. Приступљено на дан 12. октобар 2010.

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Јункерс Ju 87

• Јункерс Ju 87 „штука“ (((sr))). Сајт Светски рат (www.svetskirat.net). Приступљено на дан 12. октобар 2010.
• WWII Movies in Color (((en))). Штука видео снимак у боји. Приступљено на дан 12. октобар 2010.
• Greg Goebel. The Junkers Ju-87 Stuka (((en))). Векторсајт (www.vectorsite.net). Приступљено на дан 12. октобар 2010.
• Ju.87A Stuka (((ru))). Уголок неба. 2004. Приступљено на дан 2. октобар 2010
• Ju.87B Stuka (((ru))). Уголок неба. 2004. Приступљено на дан 2. октобар 2010
• Ju.87D Stuka (((ru))). Уголок неба. 2004. Приступљено на дан 2. октобар 2010
• Ju.87G Stuka (((ru))). Уголок неба. 2004. Приступљено на дан 2. октобар 2010
• Junkers Ju87 / Ju187 / Ju287 (((en))). The Hugo Junkers Homepage (1st May 2003). Приступљено на дан 21. септембар 2010
• Ju 87 Stuka, Junkers (((en))). сајт www.fighter-planes.com. Приступљено на дан 12. октобар 2010. “Кратак чланак о верзијама и основним подацима штуке”