Japanska popularna kultura

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ovaj članak je deo serije o istoriji Japana
Kultura Japana
Zastava Japana
Opšte
Tradicionalna kultura
Popularna kultura
Portal Japan

Japanska popularna kultura obuhvata japansku kinematografiju, internet kulturu, televizijske programe, mange, anime, video igre, muziku, modu i kuhinju. Savremene forme japanske popularne kulture iako u osnovi jednake svojim uzorima iz sveta, zbog svoje zasnovanosti na starijim umetničkim i literarnim predlošcima Japana, kao i odabirom tema i stila prezentacije izdvajaju savremenu kulturu Japana od ostatka sveta.

Završetkom američke okupacije 1952. godine japanska popularna kultura je ostala pod jakim uticajem američkih medija, ali ti uticaji su lokalizovani, prisvojeni i asimilirani u lokalne medijske industrije. Japanska popularna kultura danas stoji kao jedna od vodećih i najistaknutijih popularnih kultura na svetu.[1][2]

Japanska pop kultura je nadvisila potrebu za odobrenjem Amerike. Poprimila je karakteristike globalizacije koja je do skora bila rezervisani fenomen samo za Ameriku i američku popularnu kulturu. Popularna kultura je poticala iz Amerike, preplavila je strana tržišta a lokalne svoje potrošače držala je u jednom određenom zatvorenom krugu proizvoda. Japan je svoje prve velike korake načinio u Evropi a ne u Americi. Filmovi poznatog japanskog režisera Takeši Kitana (Takeshi Kitano) prvo su prikazani u Evropi. 2002. na Berlinskom filmskom festivalu animirani film „Začarani grad“ (originalan naziv na engleskom: „Spirited Away") je bio prva animacija koja je dobila najviše nagrade festivala. Najveće zvezde džej-popa beleže enormne uspehe u azijskim zemljama a da nikada nisu otišle na turneju u Sjedinjene Američke Države, kao i na hiljade modnih komada koji nikada neće doći u butike Njujorka.[3]

Uvod[uredi | uredi izvor]

„Istorija nam je Japan predstavila kao kompaktan narod, žestok u ratovanju, pitom u umetnosti mira, prožet tradicijom solarnog porekla i indijske mitologije, sa ljubavlju prema poeziji i velikim poštovanjem prema ženskom rodu.“ - Kakuzo Okakura 1904.[4]

Marko Polo
Kai Ichiran Zu mapa Japana iz 1806. godine

Marko Polo je kroz svoje tekstove i avanture predstavio Japan Zapadu pričom o „Zemlji izlazećeg sunca“ koja se zove Jipen-kuo, koja leži istočno od obale Kine. Danas državu zovemo Japan (ili le Japon, il Giappone, el Japon), dok Japanci koriste izraze Nippon ili Nihon, zavisno od izbora individue ili nacionalnog raspoloženja: Nippon je pre muškog roda naglašava stav pouzdanja, prkosa i zaraćenosti dok je Nihon više mekan, ženstveniji i susretljiviji. Ovakav nesporazum je nastupio jer je Zapad prvi put o Japanu čuo od Kine, a kinezi dva znaka imena Japan – Nippon, čitaju kao Jih-pen.[5]

Car Meiđi, 122. car Japana

Polove priče su navele veliki broj evropejaca da fantaziraju o bogatstvu zemlje u kojoj car ima palatu prekrivenu zlatom. Tu se uključila i Rimska katolička crkva koja je gajila jednako snažne nade o preobraćanju naroda za koji se govorilo da je „beo, civilizovan i dobro stojeći“ a nije upoznat sa učenjima hrišćanstva. Marko Polo nikada nije posetio Japan i bilo je potrebno još skoro tri veka nakon njega da zapadnjačka noga stupi na tlo Japana. Ironično je to što ni pohlepa ni vera nisu bile odgovorne za prvi kontakt nego tajfun, koji je 1542. nasukao na obale Japana južno od Kjušua jedan kineski piratski brod, koji je među svojom posadom imao i par putnika iz Portugala.[6] Uskoro za njima usledile su i druge kolonijalne sile Holanđani i Englezi. Usledio je turbulentan period za japansku istoriju koji je i tema istorijskog bestselera Džejmsa Klavela (James Clavell) „Shogun“, sa Vil Adamsom (Will Adams) kao glavnim likom, prvim englezom u Japanu. Knjiga je nastala daleko nakon ovog perioda, 1975. ali imaće ključnu ulogu u upoznavanju sveta sa ovim segmentom Japanske istorije.[5] U prvim decenijama 17. veka, u Japanu poznatog kao Edo period, Japan je privukao posebnu pažnju autora opšte istorije sveta: kada su sve države Evrope i Amerike širom otvorenih ruku prihvatale industrijsku revoluciju i međunarodnu trgovinu, Tokugava šogunat je bukvalno odsekao Japan iz ostatka sveta svojom politikom nacionalnog zatvaranja. Svi stranci su prognani, jedini izuzeci su bili kineski i holandski trgovci u luci Nagasaki. Videvši šta se događa sa ostalim azijskim zemljama, kako sve jedna po jedna postaju kolonije zapadnog sveta, ovakav potez su smatrali neophodnim da bi zaštitili svoj nacionalni identitet. Posvetili su se jačanju feudalnog sistema i kulturnog ujedinjenja i tako uspeli više od 250 godina da očuvaju mir u zemlji.[4]

Japan je dugo ostao pod velom misterije i „otvara“ se tek 1854. dolaskom Admirala Perija, komodora Američke mornarice (Commodore Matthew C. Perry) i stupanjem na vlast sedamnaestogodišnjeg cara Meiđi. Carska prevlast je ponovo uspostavljena sa odbornicima koji su isticali potrebu za modernizacijom Japana, a grad Edo je preimenovan u Tokio, „istočna prestonica“. Prve godine Meiđi perioda odlikuju se revnosnom imitacijom zapadnjačke kulture, što mnogi smatraju nelogičnim, ali možemo zaključiti po njihovim delima da je uzrok tome činjenica da su pojedine strane sile Japan smatrale primitivnim društvom, nedostojnog poštovanja. Zbog toga je Japan smatrao da je u obavezi da se dokaže Zapadu, da ukaže da je njegova kultura jednaka kao i njihova. Mnogo godina su mnogi Japanci na sebe lično preuzeli ovu obavezu i videli rešenje u tome da svoju kulturu načine istom kao zapadnu, ironično je što je sve ovo bilo pokrenuto nacionalnim ponosom.[6][7]

Dokument kapitulacije Japana u Drugom svetskom ratu, potpisan 2. septembar 1945. godine.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Japan je nakon potpisivanja kapitulacije u Drugom svetskom ratu, 14. avgusta 1945. godine, već 28. avgusta 1945. okupiran od strane Sjedinjenih Američkih Država, sa izuzetkom od par severnih ostrva koje je okupirao Sovjetski Savez i par južnih ostrva koje je okupirala Kina. Američka okupacija ostavila je dubok uticaj na japansku popularnu kulturu, toliko da i danas japanske ulice su popunjene radnjama američkih i evropskih brendova, čiji se proizvodi veoma često prodaju po mnogo većim cenama nego bilo gde u svetu.[8]

Japanski TV setovi nastali tokom Japanskog ekonomskog čuda.

Početkom 19. veka kada je Japan izrazio želju da postane imperijalna i kolonijalna sila nalik Evropskim i Američkim zemljama, još 1920. godine osnovana je strategija poboljšanja razumevanja japanskih težnji putem jezika medija i popularne kulture. Japanska kinematografija snimala je filmove koji su podržavali ratne pripreme i podsticali japanske državljane da se bore za svoju zemlju. Filmska industrija proizvela je veliki broj patriotskih filmova koji su prikazivali japanske ratne heroje, pobednike i narod koji se žrtvuje za viši cilj. Ovo sve je prekinuto porazom Japana u Drugom svetskom ratu.[9]

Poster japanskog propagandnog filma iz 1942. godine (ハワイ・マレー沖海戦 "Hawai Mare oki kaisen"), bukvano prevedeno: „Rat na moru od Havaja do Malaja“.

Nakon rata i okupacije ekonomija je bila skrhana i morala je biti ponovo izgrađena od temelja. Zbog manjka sirovih materijala japanska ekonomija se posvetila izvozu tehničkih proizvoda u velikim količinama da bi mogla da održi finansiranje uvoza sirovina, čak i osnovnih životnih namirnica. Oni su se strateški posvetili malom broju proizvodnih sektora u kojima su bili u mogućnosti da brzo dostignu tehničku prednost. Tu se ubrajaju proizvodi precizne sitne mehanike, optika, elektronika i elektrotehnika, prevozna sredstva, mikroelektronika i kancelarijski komunikacioni sistemi. Kako je jedan zaposleni Sony Germany kompanije prokomentarisao pojam „Japanski kulturni imperijalizam“, rekao je da Japan ima moć da popuni veliki rascep koji se nalazi između istraživanja i industrije koji se pojavljuje u Evropi i Americi. Dobar primer toga je tranzistor za koji su tri amerikanca 1956. dobili Nobelovu nagradu, Vilijam Bredford Šokli (William Bradford Shockley), Džon Bardin (John Bardeen) i Volter Hauzer Braten (Walter Houser Brattain), ali nisu se snašli šta će dalje sa njim, dok su Japanci sa svojom prevlasti u određenim sektorima, posebno u elektronici, znali kako da uzmu izum i pretvore ga u nešto isplativo i upotrebljivo.[10]

Nissan Sunny zbog svoje niske cene ubrzo je postao simbol japanske srednje klase 1960-ih.
Snimanje filma: maketa Perl Harbora i američkih ratnih brodova. Film je pušten 1942. u sedmici prve godišnjice napada na Perl Harbor.

U svom ekonomskom usponu ili kako su neki još nazvali „Japansko ekonomsko čudo“ Japan je video, prvi put nakon Drugog svetskog rata, priliku da opet upotrebi kulturu i medije kao oblik komunikacije, kako na domaćem tlu tako i u svetu. Japan se fokusirao da ponovo izumi samog sebe i prikaže se svetu u novom ruhu, jer što se tiče ostatka sveta mnogi su ga još smatrali za neprijatelja iz Drugog svetskog rata, a druge azijske zemlje su ga smatrale „kulturno bezličnim“. Dokaz ovakvog stanja vidimo u činjenici da je velika verovatnoća da neki zapadnjak, koji nikada nije bio u Japanu, i nikada nije pokazao nikakvo interesovanje za njega, će štaviše znati najmanje dve japanske reči: kamikaze i geisha.[5] Posvetio se projektovanju odabrane nacionalne slike izvozeći primamljive sadržaje popularne kulture: filmove, animacije (anime), stripove (manga), televizijske programe, popularnu muziku i modu. Nova diplomatija je želela da druge države razumeju novi stav Japana prema svetu delujući direktno preko njihovih stanovnika.[9]

Popularizacijom televizije u azijskim zemljama, posebno kod neposrednih komšija Japana, Japan je proizveo televizijsku seriju „Oshin". Serija se sastojala od 297 epizoda od po 15 min i pratila je život jedne tradicionalne japanske porodice u Meiđi periodu sa centralnom pričom oko devojke Ošin. Emitovana je u više od 68 država između 1983. i 1984., čak je titlovana i na engleski i arapski. Sa ovom serijom osećaj prisnosti se izgradio između Japana i azijskih nacija. Ova serija bila je svedočanstvo kapaciteta medijske kulture i razumevanja loših političkih odluka koje su stvorile jaz negativnih sećanja o japanskom kolonijalizmu.[11]

U ovaj poduhvat spadaju i prvi bioskopski blokbasteri, a među njima najpoznatiji tada, a jednakom snagom i danas, je „Godzila“. Za Japan ovaj film predstavljao je povratak zabavi za narodne mase, nalik matsuri festivalima, kao i težnja ka što većem tehnološkom napretku. „Godzila” je prikazao destrukciju Tokia, i atomsku bombu koja je uništila Japan tokom rata, sve u cilju da pojača otpor prema ratu. Suprotno predratnim militarizovanim filmovima, posleratni filmovi predstavljaju nove vrednosti i nove idole da bi i sami stanovnici Japana sebe videli u novom svetlu. Filmovi su demonstrirali zašto narod treba da bude protiv rata i destrukcije koje samo mogu doneti žrtve. Vremenom će filmovi sa odraslih kao ciljane publike preći na decu, tinejdžere i mlađe odrasle.[12]

Karakteristike japanske popularne kulture[uredi | uredi izvor]

„Kada je Kitty-chan rođena, u tim danima bilo je veoma retko za Japance da putuju u inostranstvo. Tako da su ljudi žudeli za proizvodima sa engleskim asocijacijama. Izrodila se ideja da kada bi Kitty-chan govorila engleski bila bi veoma moderna.“ - Juko Jamaguči, glavni dizajner Hello Kitty brenda, 2001.[3]

Japan je jedna od retkih zemalja nezapadnog sveta koja nije nikada kolonizovana, što se tiče ranih težnji Zapada prema Japanu, međutim mogu se opisati kao kvazi-kolonizovani. Oku stranca Japan može delovati nedefinisano „Američki“, „Zapadnjački“ i „Internacionalan“ potpuno lišen estetskih zakona i karakteristika koje bi okarakterisali kao japanske, sa izuzetkom od par pažljivo očuvanih spomenika i predmeta u muzejima. Razlog tome je dihotomija kulture, u kojoj se Japan nalazi još od svog Meiđi perioda (1867-1912), između tradicije i progresa, Japana i Zapada. Ovakve suprotnosti možemo pronaći i na Zapadu, međutim izbor se tu nalazi između očuvanja i odbacivanja tradicije zasnovanoj na kontinualnom jedinstvenom istorijskom procesu. Takva kontinualnost ne postoji u istoriji Japana, i opozicija modernizma i tradicije se izjednačava sa dva prilično drugačija istorijska iskustva, jedno je iskustvo Zapada a drugo Japana. Rezultat je poseban japanski dualizam koji se zavukao u svaki aspekt svakodnevnog života u Japanu od odeće, hrane do umetnosti i kulture uopšte. Razlike se prave između japanskih soba i zapadnjačkih soba, japanske odeće i zapadnjačke odeće, japanske hrane i zapadnjačke hrane.[5]

Centralni Tokio (pogled sa Gradske većnice).

Kao dobar primer ovakvog dualizma možemo primetiti da jedan običan stanovnik predgrađa u Japanu na posao u kancelariji nosi prikladno zapadnjačko odelo po danu, dok se odmara u japanskoj yukat-i uveče. Poznato je da su u predratnom periodu, porodice srednje klase živele u jednom domaćinstvu, koje je uvek kao simbol statusa moralo imati i jednu sobu u čisto zapadnjačkom stilu sa pianom i sofom. Posleratni kompleksi zgrada su generalno zapadnog stila, ali arhitekte uvek imaju na umu sklonost ljudi da sobe budu prekrivene sa tatami slamnatim prostirkama. Isti slučaj je i sa svečanim događajima, devojke koje inače nose zapadnjačku odeću za venčanje, ceremonije sazrevanja i druge formalne prilike oblače očaravajući kimono, dok muškarci malo ređe, uz pratnju tradicionalnih narodnih muzika iz prošlosti.[5]

Mlade devojke na proslavi ceremonije sazrevanja (成人の日, Seijin no Hi) u Haradžukuu, Tokio.
Okina hōnō tradicionalna posveta No drami „Časni starac" na prvi dan nove godine.

Ovo je možda i slika Japana koja i najviše privlači strance, kojoj se svi nadaju da će je zateći kada otputuju u tu daleku zemlju. Materijal za koji se oni najviše interesuju je u stvari čista stara tradicija. Grafički otisci drvoreza, shoji – providni klizajući papirni paravani, noren – dekorativne zavese, monsho – heraldički grbovi, tatami – slamnate prostirke, bonsai drvca, kimono, kabuki predstave, sumo rvači – sve proizvodi iz Edo perioda (1615-1868), koje je sadašnji Japan nasledio u perfektnom neizmenjenom stanju i ostaje mu samo da ih ponavlja bez ikakvih modifikacija. Još od viktorijanskog doba (1837-1901) imamo ljubitelje Japana koje bi mogli klasifikovati kao „konzervativne“, koji su smatrali da Japan treba da očuva ono za šta se smatra da je suština japanskog stila, i ne treba biti žrtvovano radi vulgarnog zapadnog materijalnog progresa. Jedan od njih bio je Kipling (Kipling) koji je posetio Japan 1889. i još tada ukazao na loš uticaj Evrope i Amerike, napisao je: „Trebali bismo čitavo carstvo da stavimo pod stakleno zvono i označimo ga sa „Hors Concours (van konkurencije) Exhibit A.“ Ta navodna metamorfoza iz orijentalnog u zapadno navela je pojedine zapadne posmatrače Japana, među njima se ističu holandski novelista Luis Kuperus (Louis Couperus) i Džejms Kirkup (James Kirkup)  u svojoj knjizi „Raj, pakao i harakiri“, da optuže Japan da je izgubio svoj duh. Prema tome ovakav temeljiti zapadni pogled na Japan ima dvojaku osobinu: objašnjava reakciju na činjenicu da je jedna azijska zemlja pobedila Zapad u njegovoj sopstvenoj igri a u isto vreme povlači kampanju protiv navodne primitivnosti japanske kulture i optužuju je da je tu svoju istu kulturu prodala za činiju bruto nacionalnog proizvoda (GNP).[6]

Japan je industrializovano društvo a industrijalizacija nas čini sve jednakim, što se tiče spoljašnjeg utiska. Narod je zadržao svoj duh, ličnost i individualnost, ali oni su neizbežno morali da evoluiraju pod uticajem spoljašnjih okolnosti.[5] Tolika želja za uklapanjem u ostatak sveta dovela je do „nezasite gladi“ za stranom kulturom i njenim proizvodima. Ponekad izgleda kao neka vrsta namernog potčinjavanja globalizaciji, tako da je teško raspravljati koliko malo je Japana ostalo u modernom Japanu. Profesor sociologije na Čubu univerzitetu, Tošija Ueno (Toshiya Ueno), priznaje da ne može uvek razlikovati elemente tradicionalne japanske kulture od japanske kulture napravljene za turiste.[3]

Pojam Cool Japan[uredi | uredi izvor]

„Japan pronalazi superpower – ponovo. Umesto da doživi kolaps zbog svojih naširoko izveštavanih političkih i ekonomskih nedaća. Globalni kulturni uticaj Japana je blago porastao. Od pop muzike do potrošačke elektronike, od arhitekture do mode i od animacije do kuhinje, Japan danas izgleda kao veća kulturna super moć nego što je bio 1980-ih, kada je bio ekonomska. Ali može li Japan izgraditi na svom majstorstvu od medija i projektovati jednako moćnu nacionalnu poruku?“ - Douglas McGray 2002.[3]

Japan je za kratko vreme u roku od posleratnog perioda do kraja Hladnog rata postao druga najveća svetska ekonomija, odmah iza Sjedinjenih Američkih Država. Svoj vrhunac je dostigao 1989., održao se još 1990. godine, ali 1991. doživljava strmoglavi pad. Demografskim stagniranjem radna moć države se više nije širila kako je to bio slučaj sa prošlim decenijama. Iako je svima dobro poznata prenaseljenost Japana sa populacijom od 126,8 miliona stanovnika, ali u proseku je samo jedno dete po porodici. Bruto nacionalni proizvod je opao, jen je pao, od potpune zaposlenosti stanovnika, koja bi se mogla nazvati i prirodnim pravom u Japanu, spalo se na, za Japan, rekordne stope nezaposlenosti, neki su čak spekulisali da kreditna vrednost države nije ništa veća od kreditne vrednosti Bocvane. Ovaj period često nazivaju „Izgubljena decenija“, a sve češće se u njega uključuje i period od 2001. do 2010. tako da bi se mogao nazvati pre period „Izgubljenih 20 godina“. Ali umesto da se sruši pod političkim i ekonomskim nedaćama, japanski globalni kulturni uticaj je samo rastao. Japan danas ima daleko veći kulturni uticaj nego što je imao 1980-ih, kada je predstavljao ekonosku super silu.[10][3]

Avion Boeing 747-400 japanskog vazduhoplovnog prevoznika All Nippon Airways (ANA), prozvan je "Pokémon Jet".
Širenje popularnosti japanske Lolita mode u 2019. godini.

Kao što je Daglas MekGrej izjavio u svom članku „Japanski bruto nacionalni Cool“ 2002. godine: „Japan pronalazi super moć – ponovo“, napisan nakon što je proveo proleće 2001. u Japanu i istražio razne medije i aspekte japanskog društva i ekonomije. „New York Times" je napisao retrospektivu „Godina ideja: Pokemon vladavina“ („Year in Ideas: Pokemon Hegemon”) u kojoj su se veliki broj zvaničnika o Japanu izjašnjavali MekGrejovim izrazom, „japanski bruto nacionalni cool“ i usvojili pojam „Cool Japan“.[13] Inicijativama pojedinih akademika u redovna istraživanja Masačusets instituta za tehnologiju uključen je i pojam Cool Japan, dok neki zapadni univerziteti izveštavaju o povećanom broju prijavljenih na studije koje se tiču Japana.[14] Pod uticajem efekta Cool Japan pojavio se novi talas takozvanih „ženskih studija“, kao rezultat fascinacije japanskom mladalačkom kulturom i devojkama u školskim uniformama. Takve studije posvećuju se istraživanjima doživljaja devojaka i njihovim najiskrenijim osećanjima, što je pre bio predmet istraživanja samo adolescentne psihologije ili feminizma a sada ova tematika prelazi u interdisciplinarnu analizu ženske kulture.[15]

Vremenski određeno širenje popularnosti japanske Lolita mode prema podacima sa sajta Livejournal.

Pojam Cool Japan je definisao poseban oblik takozvane meke moći (soft power) koja se odnosi na sposobnost jedne države da oblikuje preference drugih država kroz primamljivost i atrakciju. Ključna osobina meke moći je da deluje bez prisile kroz kulturu, političke vrednosti i stranu politiku. Kako je još 1990. godine Jozef Naj (Joseph Nye) u svojoj knjizi „Predodređeni da vode: Promenljiva priroda američke moći“ napisao „kada jedna država navede druge države da žele ono šta ona želi – može se nazvati meka moć u kontrastu sa čvrstom komandnom moći naređivanja drugima“. Izraz se u skorije vreme koristi i za pojam uticaja i promene mišljenja sveukupnog društva kroz relativno manje transparentne kanale, moćne političke i ne-političke organizacije. Kako Naj 2012. na Harvard univerzitetu izjavljuje: „najbolja propaganda je ne propaganda“.[16]

Japanska vlada identifikovala je kulturnu industriju kao jednu on pet najpotencijalnijih područja za rast države, i kao rezultat toga 2010. Ministarstvo ekonomije, trgovine i industrije osniva Kancelariju za kreativnu industriju promocije koja će delovati kao strateški sektor pod sloganom „jednog dugotrajnog koncepta Cool Japan“ i koordinisati vladine institucije kao i saradnju sa privatnim sektorom. Pop kultura je tu centralna pažnja a posebno idoli, anime i jela B klase (hrana koja oličava duh naroda i države iz koje dolazi, po pristupačnoj ceni).[17] Vremenom pojavilo se dosta kritika na rad Kancelarije za kreativnu industriju promocije. Vlada je kritikovana da nije dovoljno učinila da unapredi interese državnog poslovanja u ovoj sferi, što je omogućilo Južnoj Koreji da izroni kao konkurencija. Poznati japanski pevač Gackt je 2015. kritikovao vladu da ima ogroman budžet a da ne zna kako da uloži taj novac, koji sve više postaje protraćeni porezni novac, a zbog manjka podrške u kulturnom izvozu Japan počinje da kaska za svojim azijskim komšijama.[18]

Efekat Cool Japan je, štaviše, doprineo opadanju rigorozne japanske socijalne hijerarhije i osnažio mlade preduzetnike, doprineo je i opadanju navale na takozvane struke velike karijere i napravio prostora za eksperimentisanje sa umetnosti, muzikom i ostalim slično rizičnim zanimanjima. Kako evropski i američki dizajneri i arhitekte stacionirani u Japanu izveštavaju „Postoji nova kreativnost ovde jer ima manje novca“, „ Dobra umetnost se pojavljuje, mlada snažna umetnost. Mlada moda se pojavljuje.“ Popularna kultura se potpuno posvećuje mladima i njihovim hirovima, nezasitom potražnjom za novim i pomodnosti zadnjeg vriska tehnologije.[19]

U isto vreme Japan se ukopao duboko u američku kulturu, što često biva otpisano i nepriznato. Najprodavanije video igre crpe inspiraciju iz animea i mangi, kao i neki od najuspešnijih holivudskih filmova, nalik filmu „Matriks“ („The Matrix“) iz 1999. godine, i televizijske serije „Crni anđeo“ („Dark Angel”) u režiji oskarovca Džejmsa Kamerona (James Cameron). Japanske anime serije i filmovi trenutno popunjavaju većinu termina rezervisanih za crtane filmove i serije. Multimilionska franšiza video igara i anime serija „Pokemon“ („Pokemon“) emituje se u više od 65 država i prevedena je na više od 30 jezika, čak je došla i na naslovnicu magazina „Time”.[3]

Pojam Kawaii[uredi | uredi izvor]

Reklama za prodaju kawaii proizvoda u japanskoj prodavnici.

Dominantna karakteristika japanske pop kulture, koja je najviše i doprinela njenoj globalizaciji je osobenost kawaii. Izraz je moguće bukvalno prevesti kao „rumeno lice“, ali danas se prevodi kao „slatko". Koncept kawaii prerastao je u globalni fenomen, zbog same estetike slatkog koja je veoma dopadljiva narodu globalno. Široku rasprostranjenost japanskog kawaii često opravdavaju sa činjenicom da je „kulturno bezlična“. Eliminisani su svi elementi egzotičnosti i nacionalnih karakteristika što je učinilo da proizvodi ovog tipa deluju poznato i domaće u svim zemljama sveta. Zbog njihove univerzalnosti moguće ih je poistovetiti i transformisati u proizvod bilo koje kulture, klase i za bilo koju polnu grupu. Primer toga je potez Sanrio kompanije kada je 1990. prilagodila Hello Kitty svojim najvećim tržištima, Tajvanu i Hon Kongu, tako što joj je obukla lokalnu domaću odeću i stavila je u domaće okruženje ovih država.[20]

Štand firme Sanrio u Hello Kitty stilu u Madridu.

Prvobitna definicija izraza kawaii dolazi od romana „Priča o Gendžiju“, autorke Murasaki Šikibu, dvorske dame iz Heian perioda. Roman je napisan u vremenu između 1000. i 1008. godine i smatra se za jedan od prvih japanskih i svetskih književnih dela proze, kao i za prvi psihološki roman svetske književnosti. Ima mnoga obeležja modernog romana, dobru karakterizaciju glavnih likova i veliki broj sporednih, nalik današnjim sapunicama. Priča prati izmišljenog princa Gendžija i njegov ljubavni život, oslikavajući japansko plemstvo toga doba. To je period osnaživanja učenja neo-konfučijanizma koji je animalistički pojam percepcije žene pretvorio u pojam pitomog, jadnog, saosećajnog i nemoćnog bića – značenje reči kawaii za to vreme. Može se reći da i danas reč zadržava prizvuk ovih osobina, ali sa mnogo većim naglaskom na slatko i očaravajuće.[21]

Kazuma Jamane (Kazuma Yamane) je od 1984. do 1986. godine sproveo istraživanje kawaii pokreta. Prva poplava slatkih motiva pojavila se 1970-ih kao novi stil rukopisa među devojčicama. Koristeći tehničke olovke, znakove japanskog jezika su bukvalno zaokruživale i ukrašavale razno-raznim slatkim motivima, srculencima, zvezdicama, emotikonima i slovima latinskog alfabeta. Čitanje takvog rukopisa je bilo veoma teško i dovelo je do toga da bude zabranjen u školama. Ali tokom 1980-ih „slatki rukopis“ su usvojili časopisi, mange i korišten je u marketinške svrhe. Dugo je smatrano da su mladi ovaj rukopis pokupili iz pop kulture ali prema Jamaninim istraživanjima tehničke mogućnosti kucanja ovakvih znakova u mangama su se pojavila tek nakon rukopisa, što znači da su ga mladi sami izmislili kao underground trend.[22]

Zbog naglog širenja ovog trenda, kompanije kao što su Sanrio na tržište su izašle sa produktima kao Hello Kitty, koja je doprinela neposrednom uspehu i opsesiji potrošača sa proizvodima slatkoće. U poslednje vreme Sanrio je izbacio likove dublje izgrađenih ličnosti koji ciljaju na stariju publiku: Gudetama i Aggretsuko.[23] 1980-e bile su uspon i idola, kao što je Seiko Matsuda (Seiko Matsuda) koji su veoma doprineli popularizovanju kawaii trenda. Slatki modni stil Matsude i način ponašanja, pištavi glas i smejanje, što bi se inače na Zapadu smatralo usiljenim i neprirodnim, pojačali su efekat ženske nevinosti i bespomoćnosti u kawaii kulturi, jer ovim tržištem upravljaju želje i zahtevi japanskih devojaka između 15 i 18 godina.[24]

Moe je vodeći Kawaii u Japanu.

Recept kawaii-a nije ostao ograničen samo na proizvode za mlade, proširio se i na obične svakodnevne proizvode, gde se kompanije takmiče čiji produkt će biti slađi. Prema rečima Sebastijana Masude (Sebastian Masuda) „kawaii spašava svet“.[25] Osobina slatkoće u Japanu je jednako prihvatljiva i kod muškaraca i kod žena, gde oba teže što duže u životu da održe izgled mladog, slatkog i nevinog. Nekada idu do tolikih ekstrema da muškarci briju noge a žene nose jaku šminku, lažne trepavice i sočiva kojima povećavaju svoje oči da bi izgledale mlađe. Nisu retki ni primeri estetske hirurgije gde je velika potražnja za istočno azijskom blefaroplastikom, često poznatom pod imenom „hirurgija duplih kapaka“.[26]

Kurita Nobujoši (Kurita Nobuyoshi) profesor sociologije na Musaši Univerzitetu u Tokiu kaže da je slatko magični izraz koji objedinjuje sve što je prihvatljivo i traženo u Japanu. Kao što je i Juko Jamaguči (Yuko Yamaguchi) izjavila da čitav svet voli Hello Kitty jer je iz Japana, a Japan voli Hello Kitty jer ima utisak da je sa zapada, kao jedan veliki bumerang. Iako dizajn same Hello Kitty nema ni jedan element koji bi nas asocirao na velika japanska umetnička dela za kojima žale konzervativci, svi u njoj vide oličenje ove zemlje.[3] Takav slučaj imamo i u 20. veku, kada se japanski grafički dizajner Jusaku Kamekura (Yusaku Kamekura) sastao sa Valterom Gropijusom (Walter Gropius). Kamekura je bio pod snažnim uticajem Bauhaus pokreta i poznat je po funkcionalizmu u svojim radovima, ali kada je Gropijus došao u posetu Japanu video je logo koji je dizajnirao Kamekura i pitao ga da li je ta forma izvučena iz oblika nekog tradicionalnog oruđa japanskog naroda. Poruka priče je da koliko god Kamakurini dizajni ne izgledali japansko, Gropijusu će samo zbog Kamakurinog porekla uvek izgledati japansko.[5]

Elementi japanske popularne kulture[uredi | uredi izvor]

Danas je Japan izrastao u globalnu silu, odmah pored Amerike. Uspeo je ne samo da izbalansira fleksibilnu, za publiku stvorenu kulturu koja poklanja i deli sreću i pozitivne emocije nego se pretvorila u moćnu globalnu komercijalnu silu. Jedino pitanje koje do danas ostaje otvoreno koju poruku šalje Japan svetu kroz svoju pop kulturu?

Kako nam je svima poznato američka globalna pop kultura čak i u svojim najosnovnijim formama, reflektuje određene vrednosti, najistaknutiji su američki kapitalizam i individualizam. Dok japanska pop kultura van Japana često deluje plitka u poređenu sa drugima. Ili je u velikom riziku da predstavlja vrednosti suprotne od stvarnih tokova nacije. Kao što bi neko mogao pogrešno da protumači izjavu savremenog slikara Takešija Murakamija (Takashi Murakami), člana umetničkog pokreta Super Flat: „... lišeni perspektive i lišeni hijerarhije svih postojećih jednakosti i istovremenosti. Mi nemamo religiju. Nama je samo potrebna velika moć razonode i zabave.“

Iako je Japan bio u stanju recesije 20 godina, naizgled to nije štetilo njegovom Cool Japan putu, zahvaljujući velikim rezervama i aktivnim povećavanjem materijala meke moći. Teško je zamisliti da je težnja Japana puko globalno širenje sa tako mnogo medija a istovremeno sa tako malo poruke.[3]

Poster filma „Godzila" iz 1954.

Kinematografija[uredi | uredi izvor]

Najpopularniji japanski filmovi su oni o divovskim čudovištima, žanr više poznat pod imenom „Kaiju Eiga”. Tu pripadaju filmovi kao što su „Godzila“ („Godzila“), „Gamera“ („Gamera“) i televizijska serija „Ultramen“ („Ultraman“). Ovi kaiju filmovi su bili veoma popularni 1960-ih i 1970-ih, taj period je nazvan „Japanska kaiju eksplozija“ („The Kaiju Boom of Japan”).

Japanska kinematografija je dobila međunarodno priznanje 1950. godine kada je prikazan film „Rašomon“ („Rashomon“), koji je i danas jedan od najpoznatijih japanskih filmova. Režiser ovog filma Akira Kurosava (Akira Kurosawa) je jedan od svetski najpriznatijih i najuticajnijih režisera. Nekoliko njegovih kasnijih filmova „Sedam samuraja“ („Seven Samurai”) i „Ran”(„Ran”) se ubrajaju u najveće filmove ikada napravljene. Drugi režiseri današnje ere kinematografije Japana vredni pomena su Jasudžiro Ozu (Yasujirō Ozu), Masaki Kobajaši (Masaki Kobayashi), Kendži Mizoguči (Kenji Mizoguchi), Kon Ičikava (Kon Ichikawa), Keisuke Kinošita (Keisuke Kinoshita) i Iširo Honda (Ishirō Honda).

Japanski filmski žanrovi koji su imali značajan uticaj na globalnu popularnu kulturu:

Internet[uredi | uredi izvor]

Internet u Japanu nije zaživeo pre 1993. godine kada je nacionalna vlada uvela  prvi servis komercijalnog interneta. Japan je tako postao 14. država u svetu koja je uvela internet. Mnogo problema je navedeno kao razlog za sporo uvođenje interneta u državu kao što su loš tajming, valada koja se zalagala da internet bude korišten samo u akademske svrhe, strah od promene i rizika, početna zaostalost u konkurisanju na polju telekomunikacija, poteškoće u korišćenju računarske tastature sa jezikom koji ima više od 2000 znakova, kao i veoma visoki računi nakon samo nekoliko sati košićenja interneta. Do sredine 1990-ih, japanskom društvu je bilo teško da se poveže na internet, a čak i kada bi uspeli nije bilo mnogo materijala za njih. Tako da u vremenu kada je internet postao pristupačniji mobilni telefoni su već bili poželjniji od računara. Društvo se već adaptiralo na manje ekrane mobilnih telefona i razvilo opušteni neobavezan stav. Čitava japanska internet kultura se izgradila na osnovu upotrebe mobilnih telefona.[27]

Atmosfera u vozu za Osaku.

Romani na mobilnom telefonu[uredi | uredi izvor]

Internet kafe „Manboo" u Japanu.

Keitai shousetsu – Cell phone novel – Roman na mobilnom telefonu je originalan fenomen jednistven za Japan ali koji se brzo proširio na druge države, kao što su Kina, Indija, Italija, Švajcarska, Finska, Južna Afrika, Amerika i Brazil. Zbog popularnosti mobilnog telefona u Japanu, romani sa mobilnih telefona su bili jeftin način za pisce amatere da svetu predstave svoja dela ili putem tekstualne poruke ili e-maila, što bi se kasnije razvilo u pretplatu na njihovu internet stranicu.[28] Roman „Deep Love” („Duboka ljubav“) je bio prvi roman ove vrste, napisao Joši (Yoshi) 2002. godine, koji je kasnije adaptiran u seriju mangi, televizijsku seriju i film. Delo je napisano u kratkim epizodama zbog znakovnog ograničenja mobilnih poruka, što je bilo idealno za radnike putnike za čitanje dok čekaju na stanicama. Često bi ovakva dela na kraju bila objavljena kao knjige, npr. 2007. godine u Japanu 10 najprodavanijih knjiga je poteklo od romana sa mobilnih telefona. Uzimajući u obzir da njih najčešće pišu tinejdžeri i mlađi odrasli, tematski se većinom bave međuljudskim odnosima, konzumiranjem droge, trudnoćom, silovanjem i prostitucijom. Poznato je da je starijim odraslima teže da se uključe u ovaj trend zbog naizgled nasilnih tema, upotrebe emodžija radi izražavanja emocija i uštede broja znakova, kao i zbog odsutnosti raznolikog i podužeg vokabulara.[29]

Internet kafei[uredi | uredi izvor]

Popularnost internet kafea u Japanu je u sve većem porastu, ne samo kao mesto za provod vremena nego kao i mesto za stanovanje. Ovi kafei imaju u ponudi male privatne sobe veličine kabine sa pristupom internetu, a neki od njih imaju u ponudi i druge usluge kao što je neograničeno piće, dok neki imaju i dvostruki servis kao što su manga kafei, dodatak tuš kabina, kao i dozvola za adresu za one koji odluče tu da stanuju.[30] Internet kafei su postali nešto kao utočište za sve uzraste koji bi u suprotnom bili beskućnici. Mnogi ne mogu sebi da priušte da iznajme stanove zbog depozita, računa, kupovine neophodne opreme i komunalija.[31] 2018. japanska vlada je sprovela istraživanje nad 502 internet i manga kafea u Tokiu i procenjuje se da oko 15 000 ljudi boravi u ovim kafeima u toku sedmice od čega su oko 4 000 beskućnici ili gosti koji koriste kafe umesto hotela. Trećina gostiju tvdi da ima neredovan posao. U odnosu na godine, većina gostiju je u svojim 30-im a manji broj, ali još uvek značajan, je u svojim 50-im.[32] 2008. godine Ministarstvo zdravlja, rada i socijalne pomoći je predložilo budžet za program pomoći izbeglicama iz internet kafea da dobiju stalna zaposlenja tako što su ponudili zajamski program za životne troškove dok god pohađaju časove za posao iz profesije.[33]

Slika Kumamon-a na zgradi, maskote Kumamoto prefekture.
Japanski voz ukrašen slikama Kumamona.

Maskote[uredi | uredi izvor]

Koncept kawaii je rastući trend u Japanu za mnoga tržišta, od malih školskih pa sve do velikih preduzeća. Upotreba detinjastih likova kao maskota koji predstavljaju jednu određenu grupu imaju za cilj da stvori utisak pristupačnosti i humanosti, u suprotnosti sa hladnom i zastrašujućom predstavom velikih kompanija. Za primer možemo uzeti Gradsku policijsku upravu Tokia koja za maskotu ima Pipo-kun, narandžasto stvorenje nalik slonu sa zečijim ušima, koje su tu da bi bolje slušao narod, sa antenom da bude uvek u toku sa svime što se dešava. Upotreba kawaii koncepta u javnim institucijama je bila veoma važan faktor a nastaviće da bude i na dalje u cilju da se izgradi što pozitivnija slika o nekome i nečemu.[34]

Jedan tip maskota koji je posebno poznat po svom kawaii efektu su likovi poznati pod imenom yurukiyara, tj. maskote koje predstavljaju svoje rodne prefekture. Svake godine Japan slavi novog pobednika, ali jedan od najpoznatijih je Kumamon - The Mon Bear iz Kumamoto prefekture. Koji je postigao zaradu preko 2,5 milijardi jena od prodaje proizvoda u radnjama širom zemlje.[34]

Nastup idol grupe Momoiro Clover Z (Ayaka Sasaki, Momoka Ariyasu, Kanako Momota (vodeći glas), Shiori Tamai, Reni Takagi) na konvenciji Japan Expo 2012. godine.

Idoli[uredi | uredi izvor]

Japanska popularna kultura je pod velikim uticajem idealizovanih slavnih osoba koje se pojavljuju u svim oblicima masovnih medija Japana. Oni su više poznati pod imenom „Idoli“. Idoli su u najvećem broju devojčice između 13 i 20 godina istaknute zbog svoje „slatkoće“ i „nevinosti“, koje oličavaju identitet japanske pop kulture. Primarno se smatraju pevačima, ali su obučeni u skoro svim oblicima medijske zabave. One moraju održavati perfektnu javnu sliku sebe i uvek se truditi da budu primeran uzor mladim generacijama.[35]

Idoli streme da igraju širok spektar uloga kao medijske ličnosti (tarento) tu spadaju: pop i džej-pop pevač, voditelj raznih programa, sporedne uloge, modeli za magazine i reklame. Pojavio se i novi alternativni tip idola, u koje spadaju sve popularniji net idoli (net idol), čiji glavni medij je internet. Mnoge grupe net idola prvo kreiraju stabilnu onlajn publiku pre nego što svoju karijeru okrenu ka profesionalnoj muzičkoj industriji.[36][37][38][39][40]

Interakcija između idola i njihovih mnogobrojnih fanova se proteže od uživo video prenosa, koncerata i takozvanih „događaja rukovanja“. Zbog njihove promocije kao idola, ove slavne osobe privlače fanove iz različitih demografskih grupa Japana.[38] Grupa idola Momoiro Clover Z je proglašena za najuspešniju žensku idol grupu u periodu od 2013. do 2017. Tokom 2016. godine oko 636 hiljada ljudi je prisustvovalo njihovim koncertima, što je bio najveći rekord u Japanu za sve ženske muzičare do tada.

Emocionalnu privlačnost slatkoće, uključujući i slatkoću idola, je moguće videti u čitavom svetu. Kawaii kultura je otvoreno vidljiva u čitavom japanskom društvu, kako u čisto spoljašnjem smislu, u mangama i modi, tako i u unutrašnjem smislu, u odnosu idola i njihovih fanova.[41]

Manga[uredi | uredi izvor]

Manga - japanska reč koja označava stripove i karikature, izvan Japana uglavnom definiše samo stripove iz Japana, koje karakteriše prepoznatljiv stil i čitanje s desna na levo. Bukvalno prevedena reč manga znači „ćudljivi crteži“. Mange po zapadnjačkoj definiciji su samo stripovi, ali one predstavljaju i delove japanske kulture i istorije. Manga ima dugu istoriju, njene početke možemo pronaći čak i u 10. veku, svici iz tog perioda prikazuju životinje kao članove više klase, kako se ponašaju nalik ljudima u sličnim situacijama. Ti svici su posle postali poznati kao „Chōjū giga“(„Svici sa životinjama“). Svici koji su pronađeni kasnije u 12. veku prikazuju religijske scene kao što su „Gaki Zoshi” („Svici gladnih duhova“) i „Jigoku zoshi” („Svici pakla“). Iako su se obadva bavila različitim aspektima religije bili su poučnog stila, za razliku od „Svitaka sa životinjama“ koji su više imali komični stil.[41]

Mange su kulturno značajnije od zapadnjačkih stripova, i ako na prvi pogled ispunjavaju istu ulogu. Prvobitno mange su štampane u novinama pa je za vreme Drugog svetskog rata zbog racioniranja novina došlo do velikog pada u popularnosti mangi. U posleratnim 1950-im godinama, mange su doživele preporod u formi „predstava od slikovnih kartica“, koje su predstavljale stil pripovedanja dopunjenog ilustracijama. Preporodu su doprinele i takozvane „mange za iznajmljivanje“, koje su čitaoci mogli da iznajme na određeno vreme.[42]

Vikipe-tan — maskota mangi i animea na Vikipediji

Anime[uredi | uredi izvor]

Anime - japanska reč za sve vrste filmova i televizijskih serija koje koriste animaciju za jezik izražavanja, a karakteriše ih prepoznatljiv stil nalik onom u mangama. Izvan Japana uglavnom se koristi da definiše samo animaciju iz Japana. Za razliku od zapadnjačkih crtanih serija, anime je karakterističan po detaljima u dizajnu likova, velikom broju izraza lica, opširnom razvoju karaktera likova, širom ciljanom publikom i retkom upotrebom životinja koje pričaju. Ovakav plan kakteristika se koristi da se stvori dublja veza između gledalaca i likova. U najvećem broju slučaja anime je baziran na već postojećoj mangi.[43]

Svet animiranih filmova u japanskoj popularnoj kulturi je rastući trend još od 1920-ih. Pod uticajem Volt Diznija (Walt Disney) i njegovih animiranih likova, Osamu Tezuka (Osamu Tezuka) (1925-1989) poznat i kao „manga no kamisama” („Bog stripova“) je započeo svoju četrdesetogodišnju evoluciju animacije ili bolje rečeno animea, koji će isto promeniti i sadržaje japanskih mangi. Kreiranjem svog prvog animiranog lika Astro Boy, koji nije ličio ni jedanog do tada poznatog animiranog lika, dečak robot sa raketama za noge, velikih očiju, Tezuka je brzo osvojio srca japanske publike.[44]

Uspeh „Pokemon“ franšize se pripisuje Nisimu Otmazginu (Nissim Otmazgin) i sociologistkinji Ane Alison (Anne Alison), koji su veoma doprineli popularizovanju animea u Americi. Smatra se da su u tržištu animea ključnu ulogu imali i sami fanovi koji su delovali kao agenti kulture. Brza popularizacija animea duguje i efektima globalizacije, velikim modifikacijama koje su urađene da bi anime odgovarao lokalnoj publici, kao i činjenica da je anime ključan faktor šireg skupa japanske popularne kulture i njegovog efekta meke moći. Otmazgin navodi kao razlog uspeha animea u Americi sofisticirani grafički kvalitet same animacije, širok spektar različitih tema i sklonost ka odbacivanju ustaljenog Diznijevog happy end-a, čak i onda kada je produkcija animea potpuno urađena u Americi. On dalje navodi da je anime postao oruđe kojim je Japan proširio popularnost svoje pop kulture i dao američkim medijima primesu nečeg novog, jedinstvenog i interesantnog.[45]

Kako je anime sve više rastao u broju različitih žanrova, tema i u broju različitih uzrasta u publici, industrija je postala preovladavajuća u društvu. Mnogi producenti su u nekom trenutku kreirali anime koji je inspirisan japanskim životnim stilom i koji će reflektovati japansku kulturu. U modernom Japanu anime je toliko popularan da mnogi imaju proizvode i u drugim medijima kao što su figurine i video igre.

Video igre[uredi | uredi izvor]

Industrija video igara u Japanu je jedna od najznačajnijih u svetu. Razvoj video igara u Japanu je definisan kao „zlatno doba za video igre“ sa kompanijama kao što su Nintendo (Nintendo) po upravom Šigerua Mijamotoa (Shigeru Miyamoto) i Hirošijem Jamaučijem (Hiroshi Yamauchi), Sega (Sega), Soni (Sony), Taito, Namco, Capcom, Square Enix, Konami (Konami), NEC, SNK i još mnoge druge.

Karaoke klub Karaoke-kan (カラオケ館), Šinđuku, Tokio.

Muzika[uredi | uredi izvor]

Muzika Japana obuhvata širok spektar različitih stilova, kako tradicionalne tako i moderne. Reč koja u japanskom jeziku označava muziku je ongaku (音楽), nastala kombinacijom kandžija za on (音) – zvuk i kandžija gaku (楽) – uživanje.[46] Japan je jedan od fizički najvećih tržišta muzike, koje je u 2014. godini vredelo 2 milijarde američkih dolara u prodaji fizičkog formata. U isto vreme je drugo po redu celokupno tržište muzike sa totalnom maloprodajnom vrednosti od 2,6 milijardi dolara, isto po istraživanju iz 2014. Dominiraju domaći japanski autori, sa njih 37 u 50 najprodavanijih albuma i 49 u 50 najprodavanijih singlova.[47] Lokalna muzika se najčešće pojavljuje u karaoke klubovima, koji otupljuju pesme od zvaničnih nosioca autorskih prava.

Tradicionalna japanska muzika[uredi | uredi izvor]

Tradicionalna japanska muzika se primetno razlikuje od zapadnjačke, i najviše se bazira na intervalima pevačevog načina disanja umesto na matematičkom tajmingu. Imaju dva oblika japanske tradicionalne muzike koja su zvanično priznata za najstarije. To su shōmyō još poznato i kao budističko pevanje i gagaku ili orkestralna dvorska muzika, obadve vrste datiraju još od Nara i Heian perioda. Postojala su još i honkyoku – originalna dela, koja datiraju iz 13. veka.[48]

Narodna japanska muzika[uredi | uredi izvor]

Japanske narodne pesme ili min'yō mogu biti grupisane ili klasifikovane na mnogo načina ali najzgodnije je podeliti ih u četiri glavne kategorije: radne pesme, religiozne pesme (kao što su kagura - tip šintoističke muzike), pesme koje se čuju na okupljanjima kao što su venčanja, sahrane i festivali (matsuri i obon festivali) i dečije pesme (warabe uta).[49]

Popularna muzika[uredi | uredi izvor]

AKB48 najbrojnija ženska muzička grupa kao deo projekta Hello!Project formirana 2005. godine vratila je popularnost džej-popu.

Japanska popularna muzika nastaje pod uticajem zapadnjačke muzike. Zapadnjačka muzika se prvi put u Japanu ustaljuje tokom Meiđi perioda. Tokom kasnog 19. veka dok je Japan još bio na putu da postane demokratska republika, političke vođe su angaržovale pevače da ih promovišu i prenose njihove poruke narodu, jer je njima bilo zabranjeno da govore javno. U tom periodu bili su veoma popularni vojni marševi, a kasnije zapadna klasična muzika i džez.

Danas imamo ogroman broj tipova japanske popularne muzike, neki inspiraciju direkno vuku iz zapadnih žanrova a neki su jedinstveni za japansku muzičku scenu. To su: džej-pop (J-pop), idol muzika, rok, pank rok, alternativni rok, hevi metal, ekstremni metal, hip hop, izvorna muzika (muzika inspirisana tradicionalnom muzikom), elektro pop, klubska muzika, latino, reggae, ska, noise muzika, tematska muzika (muzika za anime, filmove i serije), muzika za video igre.

Džej-pop[uredi | uredi izvor]

Izraz „džej-pop" je skraćenica od „japanska pop muzika“. To je labavo definisan muzički žanr koji je ušao u muzički mejnstrim Japana tokom 1990-ih. Moderni džej-pop potiče iz popa 60-ih godina i rok muzike. Tada su po uzoru na bendove kao što su Bitlsi (The Beatles) nastali japanski bendovi kao što su Happy End, koji spajaju rok muziku sa japanskom muzikom. Džej-pop je kasnije na novo definisan pojavom novog talasa bendova kao što su Yellow Magic Orchestra i Southern All Stars krajem 1970-ih. Naposletku izraz džej-pop je zamenio izraz  kayōkyoku - „lirska pevačka muzika“, koji se koristio za japansku pop muziku od 1920-ih do 1980-ih. Ovaj izraz je bio uveden u japanske medije da bi razlikovao japansku muziku od strane muzike.[50]

Moda[uredi | uredi izvor]

Japan je počeo da imitira zapadnjačku modu sredinom 19. veka. Početkom 21. veka ta imitacija je formirala uličnu modu Japana. To je modni stil u kojem nosoci prilagođavaju odeću dodavajući mešavine trenutnih i tradicionalnih trendova. Takva odeća se najčešće izrađuje privatno kod kuće od kupljenih materijala. Iako su se stilovi menjali tokom godine, ulična moda je još uvek aktuelna u Japanu. I mlade i odrasle još uvek možemo zateći kako nose odeću različitih supkultura u velikim modnim distriktima kao što su Haradžuku, Ginza, Odaiba, Šindžuku i Šibuja.[51]

„Kawaii monster cafe" u Haradžuku.

Pored zvanične modne industrije i brendova ima veoma mnogo uličnih stilova odevanja. Neki od njih su ekstremni i avangardni nalik visokoj modi (haute couture) koju možemo videti na evropskim modnim pistama:

  • Lolita (Lolita)
  • Vižual kej (Visual kei)
  • Giaru (Gyaru)
  • Ganguro (Ganguro)
  • Kogal (Kogal)
  • Bosozoku (Bōsōzoku)
  • Dekora (Decora)
  • Kuroi niji (Kuroi niji)
  • Kimono stil (Kimono syle)
Klasična lolita

Lolita[uredi | uredi izvor]

Lolita moda je postala jedna od najvećih i najprepoznatljivijih uličnih modnih stilova  u Japanu. Kao nosioc kawaii pokreta, osvojila je pratioce širom sveta. Nastala je pod jakim uticajem viktorijanske i edvardijanske mode za decu i stilova iz rokoko perioda.[52]

Karakterišu je suknje i haljine oblika zvona ili slova „A“ dužine do kolena sa mnogo volumena, koji je moguće postići ili velikim brojem podsuknja ili krinolinom. Uz suknju idu bluze viktorijanskog stila, dokolenice ili hulahopke, cipele visokih potpetica ali mogu i potpuno ravne uvek ukrašene mašnama. Ovaj stil kao i dosta drugih vodećih stilova u Japanu nije nastao od inspiracije iz tradicionalne umetnosti Japana nego po Alisi iz knjige „Alisa u zemlji čuda“, autora Luisa Kerola (Lewis Carroll). Knjiga je u Japanu prvi put prevedena 1910. godine kao “Ai-chan No Yume Monogatari” („Fantastične priče o Ai“) a kasnije je njena popularnost toliko porasla da je osnovan i poseban časopis po njoj, „Alice Deco“, u kojem i sam lolita stil debituje. Alisa je bila idealna slika i prilika šođo (Shojo/shoujo) ideala, večna nevinost i mlada lepota.[53]

U svoje granice uključuje različite teme, tako dobijamo i različite podstilove:

  • Klasična lolita (Classic Lolita)
  • Gotik lolita (Gothic Lolita)
  • Slatka lolita (Sweet Lolita)
  • Punk lolita (Punk Lolita)
  • Kodona (Kodona) ili dečački stil
Kostimi grupe Versailles (Teru, Kamijo i Hizaki) na nastupu 2010. godine u Santijagu (Čile), nalik francuskom rokoko stilu, jedni od predstavnika vižual kej stila.

Vižual kej[uredi | uredi izvor]

Vižual kej poznat i pod imenom „vižual stil“ („visual style“) je istaknuti modni pokret među japanskim muzičarima. U njega spadaju bendovi androgenog izgleda koji sviraju širok repertoar muzičkih žanrova od hevi metala do elektronike. Nalik kospleju umetnici vižual kej stila često rade krosdresing i imaju veoma dekorativne kostime, jaku šminku i neobične frizure. Nema mnogo bendova sa ženskim članovima, iako su većina njihove publike mlade devojke. Stil je nastao sredinom 1980-ih i njegovi najveći predstavnici su članovi bendova X Japan, Luna Sea, Versailles, The Gazette, Mejibray, Royz, L’Arc en Ciel, An Café, Malice Mizer i Diaura.[54]

Nalik lolita stilu i vižual kej stil ima mnogo podstilova, zavisno od tematske inspiracije, tako imamo:

  • Oshare key
  • Angura key
  • Cult party key
  • Fairy kei
  • Mori kei


Modni komadi kuće Comme des Garçons izloženi u Metropolitenskom muzeju umetnosti.

Modna industrija i popularni brendovi[uredi | uredi izvor]

Unutrašnjost radnje ASICS firme u Bostonu.

Iako je japanska ulična moda kombinacija svih poznatih stilova ne možemo reći da postoji jedan određeni brend zvanične modne industrije koji bi trajno privukao pažnju svih ovih modnih grupa. Tako se modni kreatori stalno nalaze pred izazovom da zadovolje visoka očekivanja modno osvešćene populacije. Za kamen temeljac japanske mode se smatraju tri modne kuće Isej Mijake (Issey Miyake), Jodži Jamamoto (Yohji Yamamoto) i Comme des Garçons. Tokom ranih 1980-ih su ove tri kuće bile naročito priznate i prepoznate po intezivnoj upotrebi monohromatskih boja i najaktuelnijih dizajna.[55]

1950-ih bilo je samo par brendova koji su se posvetili i snadbevanjem ulične mode, kao što je  Onitsuka Tajger (Onitsuka Tiger), danas više poznat pod imenom ASICS, tako da je tek početkom 1990-ih industrija brendova ulične mode procvetala. Među najpopularnijim japanskim brendovima su: A Bathing Ape, Comme des Garçons, Kenzo, Evisu, Head Porter, OriginalFake, Uniqlo, Neighborhood Technical Apparel, Visvim, WTAPs, Undercover, mastermind Japan, SOPHNET., uniform experiment, Number (N)ine i Hysteric Glamour. Brendovi ulične mode redovno ugovaraju saradnje sa poznatim umetnicima i dizajnerima i koriste strategiju „limited edition“. Tu su takođe i brendovi koji ciljaju samo specifičnu modnu grupu, npr. Angelic Pretty je za lolita stil a Sex Pot Revenge za pank stil.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hoskin, Peter (31. 1. 2015). „How Japan became a pop culture superpower”. The Spectator. 
  2. ^ Tamaki, Taku (26. 4. 2017). „Japan has turned its culture into a powerful political tool”. The Conversation. 
  3. ^ a b v g d đ e ž McGray, Douglas (1. 5. 2002). „Japan's Gross National Cool”. Foreign Policy. Pristupljeno 2. 5. 2020. 
  4. ^ a b Okakura, Kakuzo (2008). Ideali istoka sa posebnim osvrtom na umetnost Japana. Beograd: KOKORO. 
  5. ^ a b v g d đ e Essays by Yoshida. M., Earle. J.V., Katzumie. M., Lehmann. J.P. (1982). Japan Style. Japan: KODANSHA INTERNATIONAL. 
  6. ^ a b v Noma, Seiroku (2003). The Arts of Japan Vol. 2 Medieval to Modern. Tokyo - New York – London: KODANSHA INTERNATIONAL. 
  7. ^ Harada, Minoru (1974). Arts of Japan 6 Meiji Western painting. New York – Tokyo: WEATHERHILL/SHIBUNDO. 
  8. ^ Iwabuchi, Kōichi (2002). Recentering globalization : popular culture and Japanese transnationalism. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-8408-3. OCLC 606239412. 
  9. ^ a b Iwabuchi, Koichi (23. 6. 2015). „Pop-culture diplomacy in Japan: soft power, nation branding and the question of 'international cultural exchange'”. International Journal of Cultural Policy. 21 (4): 419—432. ISSN 1028-6632. S2CID 143257452. doi:10.1080/10286632.2015.1042469. 
  10. ^ a b Bürdek, Bernhard E. (2005). DESIGN History, Theory and Practice of Product Design. Basel – Boston – Berlin: PUBLISHERS FOR ARCHITECTURE. 
  11. ^ Iwabuchi, Koichi (23. 6. 2015). „Pop-culture diplomacy in Japan: soft power, nation branding and the question of 'international cultural exchange'”. International Journal of Cultural Policy. 21 (4): 420—432. ISSN 1028-6632. S2CID 143257452. doi:10.1080/10286632.2015.1042469. 
  12. ^ Allison, Anne (2006). Millennial Monsters Japanese Toys and the Global Imagination. University of California Press. 
  13. ^ Talbot, Margaret (15. 12. 2002). „The Year in Ideas; Pokémon Hegemon”. The New York Times Magazine: 112. 
  14. ^ „Cool Japan Research Project”. Massachusetts Institute of Technology. 18. 3. 2011. 
  15. ^ Miller, Laura (2011). Taking girls seriously in 'Cool Japan' ideology. Japan Studies Review. str. 31:1: 18—29. 
  16. ^ Yano, Christine R. (avgust 2009). „Wink on Pink: Interpreting Japanese Cute as It Grabs the Global Headlines”. The Journal of Asian Studies. 68 (3): 682—688 — preko Published online by Cambridge University Press. 
  17. ^ Amano, Tomomichi (14. 6. 2010). „"How to Promote "Cool Japan"”. The Wall Street Journal. 
  18. ^ Snow, Nancy (7. 11. 2013). „Uncool Japan: Japan's Gross National Propaganda.”. Metropolis. Issue 1024. 
  19. ^ Allison, Anne (5. 10. 2007). „"J-brand: What image of youth is getting sold in Japan's "gross national cool"”. S2CID 6322984. 
  20. ^ Yano, Christine Reiko (29. 4. 2013). Pink globalization : Hello Kitty's trek across the Pacific. Durham. ISBN 978-0-8223-5351-5. OCLC 813540813. 
  21. ^ Themes and issues in Asian cartooning : cute, cheap, mad, and sexy. Lent, John A. Bowling Green, OH: Bowling Green State University Popular Press. 1999. ISBN 0-87972-779-9. OCLC 39533751. 
  22. ^ Kinsella, Sharon (1995). Cuties in Japan (PDF). str. 220—254. Arhivirano iz originala 14. 05. 2011. g. Pristupljeno 03. 05. 2020. 
  23. ^ „"The New Breed of Kawaii – Characters Who Get Us"”. UmamiBrain. Arhivirano iz originala 30. 09. 2017. g. 
  24. ^ „Young Japan: She's a material girl”. Time Asia. Arhivirano iz originala 28. 1. 2001. g. 
  25. ^ „(Kataoka, 2010)”. 
  26. ^ „Some Japanese customs that may confuse foreigners”. Japan Today. 25. 2, 2012. Arhivirano iz originala 19. 7. 2013. g.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  27. ^ Underwood, William (jun 2002). „Embracing cyberspace – The Evolution of Japan's Internet Culture”. World and I. 17: 265. 
  28. ^ Dhananjoy, Roy (mart 2012). „Cell phone novel a new genre of literature”. Language in India. 12: 81. 
  29. ^ W Galbraith, Patrick (26,1.2009). „Cell phone novels come of age”. Japan Today.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  30. ^ „"Internet Cafe Refugees » Japan's Disposable Workers"”. Disposable Workers. 
  31. ^ Otake, Tomoko (20. 7. 2008). „Temporary arrangements: Internet cafes turn into shelters as Japan's 'working poor' struggles to survive”. Japan Times. 
  32. ^ Murakam, Sakura (30. 1. 2018). „Tokyo's internet cafe 'refugees' number 3,000, survey says”. Japan Times. 
  33. ^ „Net cafe 'refugees' expected to get job-training loans”. Yomiuri Shinbun. 
  34. ^ a b Matt Alt and Hiroko Yoda. Hello, Please! Very Helpful Kawaii Characters from Japan. Chronicle Books. 2007. 
  35. ^ Galbraith, Patrick (2014). Idols and Celebrity in Japanese Media Culture. Palgrave Mackmillian. 
  36. ^ Kelly, William W. (2004). Fanning the flames : fans and consumer culture in contemporary Japan. Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 1-4237-3960-4. OCLC 62348652. 
  37. ^ Aoyagi, Hiroshi (2005). Islands of eight million smiles : idol performance and symbolic production in contemporary Japan. Cambridge, Mass.: Harvard University Asia Center. ISBN 0-674-01773-0. OCLC 57392613. 
  38. ^ a b Idols and celebrity in Japanese media culture. Galbraith, Patrick W., Karlin, Jason G. Houndmills, Basingstoke, Hampshire. 30. 8. 2012. ISBN 978-1-137-28378-8. OCLC 812506798. 
  39. ^ Japan at the millennium : joining past and future. Edgington, David W., 1950-. Vancouver: UBC Press. 2003. ISBN 0-7748-0898-5. OCLC 51495520. 
  40. ^ Hoover, William D. (2011). Historical dictionary of postwar Japan. Lanham, Md.: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-5460-4. OCLC 678923955. 
  41. ^ a b Visions of precarity in Japanese popular culture and literature. Iwata-Weickgenannt, Kristina, Rosenbaum, Roman. Abingdon, Oxon. 27. 11. 2014. ISBN 978-1-317-61910-9. OCLC 897376746. 
  42. ^ Kinsella, Sharon (22. 12. 2015). Adult Manga. ISBN 9781135798093. doi:10.4324/9780203347140. 
  43. ^ Minamida, Katsuya, 1967-, Tsuji, Izumi, 1976-, 南田, 勝也(1967-), 辻, 泉(1976-) (2012). Pop culture and the everyday in Japan : sociological perspectives. Melbourne: Trans Pacific Press. ISBN 978-1-920901-45-5. OCLC 794271907. 
  44. ^ Barber, John F. (avgust 2007). „Anime Explosion: The What? Why? & Wow! of Japanese Animation by Patrick Drazen. Stone Bridge Press, Berkeley, CA, U.S.A., 2003. 382 pp., illus. Paper.”. Leonardo. 40 (4): 402—403. ISBN 978-1-880656-72-3. ISSN 0024-094X. doi:10.1162/leon.2007.40.4.402. 
  45. ^ Otmazgin, Nissim (1. 3. 2014). „Anime in the US: The Entrepreneurial Dimensions of Globalized Culture”. Pacific Affairs (na jeziku: engleski). 87 (1): 53—69. ISSN 0030-851X. doi:10.5509/201487153. 
  46. ^ Kenkyusha's new Japanese-English dictionary = [Shin Wa-Ei daijiten]. Masuda, Kō, 1890-1970., 増田綱, 1890- (17th ed., rev. and enl izd.). Tōkyō: Kenkyūsha. (1988 printing). ISBN 4-7674-2015-6. OCLC 54251237.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  47. ^ „The International Federation of the Phonographic Industry Releases Its 2014 Data on the World Music Market”. Arama Japan. 25. 4. 2015. 
  48. ^ Pian, Rulan Chao; Malm, William P. (decembar 1959). „Japanese Music and Musical Instruments.”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 22: 297. ISSN 0073-0548. JSTOR 2718554. doi:10.2307/2718554. 
  49. ^ Hughes, David W. (David Weirick), 1945- (2008). Traditional folk song in modern Japan : sources, sentiment and society. Folkestone: Global Oriental. ISBN 978-90-04-21787-4. OCLC 754793905. 
  50. ^ „"New Music" (in Japanese)”. Wayback Machine. Arhivirano iz originala 03. 06. 2009. g. 
  51. ^ Japanese popular culture (na jeziku: engleski), 19. 3. 2020, Pristupljeno 5. 5. 2020 
  52. ^ Kawamura, Yuniya. Fashioning Japanese Subcultures. Berg Fashion Library. 
  53. ^ „Placing Tokyo on the Fashion Map: From Catwalk to Street Style”, Fashioning Japanese Subcultures, Berg Publishers, 2012, str. 21—32, ISBN 978-1-4742-3532-7, doi:10.2752/9781474235327/kawamura0004, Pristupljeno 3. 5. 2020 
  54. ^ McLeod, Ken (12. 11. 2013). „Visual Kei: Hybridity and Gender in Japanese Popular Culture”. Young. 21 (4): 309—325. S2CID 145516505. doi:10.1177/1103308813506145. 
  55. ^ „Trade Policy Review: Japan 2009”. Trade Policy Reviews. 1. 5. 2009. ISBN 9789287048967. ISSN 2518-9301. doi:10.30875/cce0bbcf-en. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bürdek, Bernhard E. (2005). DESIGN History, Theory and Practice od Product Design (na jeziku: engleski). Basel – Boston – Berlin: PUBLISHERS FOR ARCHITECTURE. 
  • Essays by Yoshida. M., Earle. J.V., Katzumie. M., Lehmann. J.P. (1982). Japan Style (na jeziku: engleski). Japan: KODANSHA INTERNATIONAL. 
  • Harada, Minoru (1974). Arts of Japan 6 Meiji Western painting (na jeziku: engleski). New York – Tokyo: WEATHERHILL/SHIBUNDO. 
  • Jelisejev, V. i sar. (1972). Historija čovječanstva kulturni i naučni razvoj (na jeziku: Hrvatski). Zagreb: NAPRIJED. 
  • Noma, Seiroku (2003). The Arts of Japan Vol. 2 Medieval to Modern (na jeziku: engleski). Tokyo - New York – London: KODANSHA INTERNATIONAL. 
  • Okakura, Kakuzo (2008). Ideali istoka sa posebnim osvrtom na umetnost Japana. Beograd: KOKORO. 
  • Piksel, Đina (1970). Opšta istorija umetnosti 1. Beograd: VUK KARADžIĆ. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Zvanični sajtovi Japana

Japanska popularna kultura u Srbiji

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јапанска_пoпуларна_култура&oldid=27728013”