Мркоњић Град
Из Википедија
|
|
|
 |
|
| Грб | Положај општине |
|---|---|
 |
|
| Основне информације | |
| Површина: | 68.455 хектара |
| Надморска висина: | 591 метар |
| Број становника: | 21.160 |
| Густина насељености: | 31 становник/km²
Координате: 44°25′ СГШ 17°05′ ИГД |
| Поштански број: | 70260 |
| Позивни број: | +387 (0) 50 |
| Временска зона: | UTC+1 (CET) (Љетно вријеме: UTC+2 (CEST) |
| Дан општине: | 4. фебруар |
| Званична страница: | www.mrkonjic-grad.rs.ba |
| Политика | |
| Градоначелник: | Зоран Тегелтија (СНСД) |
Мркоњић Град је општина у западном дијелу Босне и Херцеговине, односно у југозападном дијелу Републике Српске, и дио је области Босанска Крајина. Граничи се са општинама Бања Лука, Кнежево, Језеро, Шипово, Гламоч и Рибник. Подручје општине обухвата 68.455 хектара површине и лежи на просјечно 591 метар надморске висине. У данашње вријеме овдје живи око 21.000 становника, међу којима Срби чине потпуну већину.[1]
Основна одлика конфигурације терена општине је наглашена рељефност, јер највећи дио припада брдско-планинском простору. Наиме, Мркоњић Град је са свих страна окружен планинама: Лисина, Димитор, Чемерница, Мањача и Овчара.[2] Заступљена је умјерено континентална клима, а просјечна годишња температура износи 9°C. Саобраћајну мрежу чине магистралне и регионалне саобраћајнице, које допуњује мрежа локалних путева.[1]
Оно што се веже за ову општину је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а 25. новембра 1943. када је Босна и Херцеговина проглашена републиком Срба, Хрвата и Муслимана. Тај датум се у Федералном дијелу БиХ обиљежава као Дан Државности. Град је познат и по косама „варцаркама“ и чувеним мркоњичким косцима.
Привредно, ово је крај рудних налазишта гвожђа и бакра, развијеног занатства, богатих шумских површина итд. Данас је Мркоњић Град просјечно развијена општина.
Садржај |
[уреди] Демографија
Према најстаријим сачуваним записима ово подручје су првобитно насељавали становници Варцарева и Мајдана, (католичке и муслиманске вјере). Међутим у 17. и 18. вијеку, времену великих сеоба на западном Балкану, структура становништва се знатно мијења. Досељава се католички живаљ из западне Босне, Далматинске Загоре, и православно становништво из Лике, источне Херцеговине, Црне Горе и из сусједних подручја – гламочког и граховског.[3] [4]
Према службеном попису становништва из 1991. године, општина Мркоњић Град je имала 27.395 становника, распоређених у 38 насеља. Сам град је имао 11.225 становника или 40,97 % од укупног броја.[5] Један дио општине (из овог пописа) је касније, по Дејтонском споразуму, припојен општини Јајце.
| БРОЈ СТАНОВНИКА[6] [5] [7] [8] | ||||
| ПРЕМА ПОПИСИМА | ПО МЈЕСНИМ ЗАЈЕДНИЦАМА (1991) | |||
 1910. |
24.620 | Баљвине | 1.140 | |
 1931. |
27.014 | Бараћи | 1.029 | |
 1948. |
29.178 | Бјелајце | 3.608 | |
| 1953. |
31.301 | Герзово | 868 | |
| 1961. |
30.950 | Горња Пецка | 690 | |
| 1971. |
30.159 | Мајдан | 1.774 | |
| 1981. |
29.684 | Медна | 934 | |
| 1991. |
27.395 | Мркоњић Град | 11.225 | |
 1993. |
22.987* | Пецка | 284 | |
| 1999. |
19.155* | Подбрдо | 2.870 | |
| 2007. |
21.160* | Подрашница | 1.123 | |
| *Напомена: процјена | Шеховци | 1.850 | ||
|
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
[уреди] Насељена мјеста
У оквиру општине постоји 37 насељених мјеста, организованих у десет мјесних заједница.[1] Након потписивања Дејтонског споразума, највећи дио општине ушао је у састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушао је дио насељеног мјеста Власиње, који је раније припадао мркоњичкој општини.
Мрежа насеља је развијена, али и неравномјерно распоређена. Најгушћа је око града док је на сјеверном, западном и југозападном дијелу општине рјеђа. Сеоска насеља су најчешће развијеног типа и имају мали број становника (50−150).[9]
|
ОПШТИНА МРКОЊИЋ ГРАД |
|---|---|
| Насељена мјеста |
Баљвине • Бјелајце • Брдо • Герзово • Горња Пецка • Горња Подгорја • Горњи Бараћи • Горњи Граци • Густовара • Дабрац • Доња Пецка • Доња Подгорја • Доњи Бараћи • Доњи Граци • Дубица • Јасенови Потоци • Копљевићи • Котор • Лисковица • Магаљдол • Мајдан • Медна • Млиниште • Мркоњић Град • Оканџије • Ораховљани • Оћуне • Подбрдо • Подоругла • Подрашница • Ступари • Сурјан • Тријебово • Трново • Убавића Брдо • Шеховци • Шибови |
| Мјесне заједнице |
Баљвине • Бараћи • Бјелајце • Граци • Мајдан • Медна • Оћуне • Подбрдо • Подрашница • Шеховци |
[уреди] Природне одлике
[уреди] Геологија и рељеф
Највећи дио простора мркоњичке општине припада брдско-планинском подручју које је особно по планинама: Лисина (1.467 m), Димитор (1.483 m), Чемерница (1.338 m), Мањача (1.239 m) и Овчара (1.576 m). Између планина се налазе висоравни Подрашко поље и Подови, док су долинска подручја релативно мала и налазе се уз водотоке ријека Врбас, Црна Ријека, Корона и др.
Геолошку грађу терена сачињавају стијене различите по постанку, старости, физичко-механичким, геомеханичким, хидрогеолошким и другим особинама. Шире подручје општине изграђено је од пермотријаских, доњокредних и неогених седимената. Осим тога, овдје су присутна и налазишта минерала: боксита, грађевинског камена кречњака и доломита, кварцита и глине. [10]
У тектонском погледу, подручје општине припада унутрашњим Динаридима и зони палеозојских шкриљаца и мезозојских кречњака. Тектонски покрети се на овом подручју јављају већ у млађем палеозоику. Почетком тријаса наступило је спуштање и ова област бива преплављена тријаским морем. Процес наизмјеничног издизања и спуштања копна настављен је кроз дуге геолошке периоде (креду, олигомиоцен), да би током алпске орогенезе дошло до коначног настанка копна и спуштања котлине у којој се данас налази Мркоњић Град.
Основни облици рељефа овог подручја су крашки и флувијални, а основна структурна особиа терена је пружање наслага у правцу сјеверозапад-југоисток. [11]
[уреди] Клима
Подручје општине Мркоњић Град карактерише умјерено-континентална клима са микроклиматским карактеристикама планинског подручја. Клима овог подручја одликује се хладним зимама, умјерено топлим љетима, јасно израженим прелазним годишњим добима и редовном појавом снијега у зимским мјесецима. [12] У граду је 6. децембра 2007. отворена једна од најсавременијих метеоролошких станица у БиХ. [13]
| КЛИМАТСКИ ПАРАМЕТРИ (1970-1985)[9] | |||||||||||||
| ПЕРИОД | Јан | Феб | Мар | Апр | Мај | Јун | Јул | Авг | Сеп | Окт | Нов | Дец | Просјек |
| ТЕМПЕРАТУРА (°С) | -3,1 | 1,2 | 3,9 | 8,7 | 12,8 | 15,9 | 17,9 | 17,4 | 14,3 | 10,2 | 6,2 | -1,0 | 8,7 |
| РЕЛ. ВЛАЖ. ВАЗДУХА (%) | 85 | 80 | 79 | 77 | 76 | 75 | 75 | 73 | 79 | 80 | 81 | 83 | 79 |
| ОБЛАЧНОСТ | 6,6 | 6,4 | 6,1 | 5,8 | 5,6 | 5,3 | 5,0 | 4,9 | 5,4 | 5,5 | 5,9 | 6,1 | 5,7 |
| ПАДАВИНЕ (mm) | 83 | 65 | 74 | 93 | 101 | 110 | 74 | 64 | 80 | 81 | 128 | 105 | 1.058 |
[уреди] Хидрологија
Овај крај је испресјецан бројним, мањим и већим воденим токовима. Уопштено, разликују се двије хидрографске цјелине: прва, чије воде припадају водотоку ријеке Врбас (око 85 %) и друга, чије воде припадају водотоку ријеке Сана (око 15 %).[9] Мањи водотоци, нарочито бројни на падинама Димитора и Лисине представљају значајне водене ресурсе у локалним оквирима.[11]
Општини Мркоњић Град припада дио тока Врбаса од Дабрачког завоја до улаза у кањон Тијесно, дужине 15 km. На овом потезу се налаз хидроелектрана „Бочац“ и истоимено акумулационо језеро.
Црна Ријека је отока језера Балкана и лијева притока Врбаса. Дужина њеног тока је 17 km, а тече у правцу југ-сјевер. Некада је била позната по бројним рибљим врстама и развијеном спортском риболову.[9]
Рјечица Понор представља јединствену хидролошко-геоморфолошку појаву. Она извире код села Бјелајце, а понире испод југозападне падине планине Мањаче, да би се опет појавила у мјесту Крупа на Врбасу и под именом Крупа се улијева у Врбас. Одликује се високим степеном еколошке очуваности и богатством живог свијета.[9]
Планински поток Зеленковац извире на западном обронку Лисине, а протиче кроз истоимено планинско излетиште.
[уреди] Биљни и животињски свијет
Мркоњић Град карактерише велико богатство и разноврсност биљног и животињског свијета.[9]
У биљном покривачу овог подручја заступљена су три вегетациона типа: шумски, травни и агрокултурни.
Од шумског дрвећа највише има букве, граба, храста, јеле, смрче, бора, јавора, клена, јасена и других мање заступљених врста. На овом подручју јављају се и грмолике биљке: лијеска, дријен, глог, зова, купина, шипак, боровница и сл. Травнати покривач чине: папрат, мљечика, репух, бујад, кукуријек, јагорчевина, јагода, мртва коприва, чичак, коприва и хајдучка трава.[9]
Међу дивљим животињама најбројније су следеће врсте: срна, дивља свиња, лисица, зец, јазавац, јастреб, орао, јаребица и друге. Од рибљих врста има пастрмке, липљена, младице, клена, амура и шарана.[9] [14]
[уреди] Историја
 |
За више информација погледајте Историја Мркоњић Града. |
Доста је трагова који свједоче да се човјек овдје настанио још прије 2.500 година - првенствено због ископавања руде бакра и гвожђа. У доба Илира овдје је живјело племе Мезеја, у чијем су сусједству били Делмати и Десидијати. О њиховом присуству свједоче остаци илирске керамике (пронађени испод Курбасан камена код извора Суљиновац) и бројне градине настале крајем бронзаног доба.[2]
За вријеме Римског царства овуда је пролазио важан пут који је повезивао Далмацију са Панонијом. Почињао је код Млиништа и ишао до Бочца, а затим ријеком Врбас према сјеверу. Постојало је још неколико важних путева - ка Котору, Шипову, Језеру итд. С обзиром на саобраћајну и рударску важност краја још из предримских времена, овдје се у антици ствара динамичан сплет насеља и прикључних путева. Према резултатима археолошких истраживања стјециште и раскршће тих путева је било насеље Леусаба (средњовјековно Варцарево), смјештено испод Грабежа око извора Врћенац. Трагови и дијелови насеља су откривени у Старом Селу (римски жртвеник), Бјелајцу (надгробни споменик са текстом), Мајдану (античка базилика), Пецкој (римска тврђава), Тријебову (бронзана глава Медузе) и сл.[15] [16]
У средњем вијеку, ово је био дио жупе Доњи Краји, која је припадала феудалцима Стипанићима-Хрватинићима. О том периоду свједочи 29 некропола и 500-600 пронађених стећака (надгробних споменика), који су разасути свуда по општини. Нарочито лијепо су обрађени (архитектонски и ликовно) они у Баљвинама, Шеховцима, Густовари и Лисковици.[17] На три мјеста у мркоњичкој општини постоје и данас остаци три средњовјековна града-тврђаве:
- Град Сокол над кањоном ријеке Сокочнице, који је Твртко I Котроманић поклонио 1366. године Вукцу Хрватинићу за изузетну војничку побједу над Угарима три године раније;
- Призренац (или Призрен), који је смјештен високо на десној страни кањона ријеке Сане, са огромним видиком према Кључу и Млиништима. То је била тврђава-осматрачница, што говори и његово име. Народна традиција га веже за легенду о тзв. „Црној краљици“;
- Бочац, над кањоном ријеке Врбас, као једно од најважнијих утврђења врбачког одбрамбеног система (први пут се спомиње 1446. године).[17] [16]
Насеље Мркоњић Град је на садашњем мјесту настало 1593. године, када је ту подигао свој вакуф (задужбину) кизлар-ага Ђукановић (у народу познат као Крзлар-ага) поријеклом из оближњих Котлина. Он је узет као „данак у крви“, а када је одвођен у Цариград овдје су војници убили његовог оца. Крзлар-ага је саградио џамију, 24 дућана, мусафирхану са 20 димњака, хамам, пекару, мектеб и водовод, за који је вода доведена са планине Лисине. Посебном вакуфнамом (који се чувао у Земаљском музеју у Сарајеву) оставио је 690.000 акчи за унапређење трговине и занатства и за издржавање мусафирхане у којој је сваки путник (и његов коњ) бесплатно могао бити гост 24 часа.[2]
Мјесто је првобитно названо Јениџе касаба - Нови град. Касније добија име Варцарев Вакуф, затим Варцар-вакуф, а 1925. године име је промјењено у Мркоњић Град, у знак сјећања на српског владара Петра I Карађорђевића који је као Петар Мркоњић учествовао у босанско-херцеговачком устанку 1875. године.[2]
| “ | Градски вијећници, нарочито Срби, захтијевали су да се граду промијени име. Томе су се јако противили сви католички и муслимански градски одборници; осим Цере, власника кахве и хана на чаршији. Тако се град од данас зове Мркоњић Град, а не Варцар Вакуф као до сада.[18] | ” |
Град спомиње у својим записима и познати турски путописац Евлија Челебија 1660. године, наводећи да су га спалили ускоци Стојана Јанковића.[3] [16]
Од 1849. до 1851. године у Варцару је служио фра Иван Франо Јукић (1818-1857). Он је овдје основао и водио прву световну школу и покренуо први босански књижевни часопис „Босански пријатељ“.[19]
Вријеме народних устанака 1875. и 1878. године, као и Први и Други свјетски рат, оставили су трага и на овдашњем становништву. У устанцима је учествовао знатан број житеља овог краја, посебно из медљанског округа. О томе свједочи и књижевник Еуген Кумичић у својој дневничкој прози „Под пушком“.
Са подручја општине, учешће у НОБ-у је узео велики број становника у склопу VII Крајишке Бригаде. Међу њима су неки проглашени и народним херојима (Миља Ђукановић, Павле Џевер, Акиф Бешлић и др). Партизани ослобађају Мркоњић Град први пут 28. августа 1941., али га држе под контролом само неколико дана. Партизанске јединице су град ослобађале 39 пута у току Другог свјетског рата, што је јединствено у читавој бившој Југославији. Град је, 25. новембра 1943. године, био домаћин Првог засједања Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ).[20] [16] И данас постоји кућа-музеј у којој је одржано засједање.
Подручје мркоњичке општине није поштедео ни рат, који је пратио распад СФРЈ 90-тих година двадесетог вијека. У граду се нису одвијали ратни сукоби све до операције Јужни потез, када су 10. октобра 1995. године Хрватска војска и Хрватско вијеће одбране заузели Мркоњић Град.[21] Скоро цијело становништво је тада кренуло према Бања Луци. Они који су остали (претежно старији и немоћни људи) су махом побијени и сахрањени у масовној гробници на градском гробљу (181 жртва).[22] Осим тога пронађено је још 400 жртава у мањим гробницама, а сматра се да их са подручја мркоњичке општине има око 260. [23] Тада је уништен и велики дио индустрије и привреде уопште.
По Дејтонском мировном споразуму Мркоњић Град је враћен Републици Српској 4. фебруарa 1996. Од тада се овај датум прославља као Дан општине.
[уреди] Привреда
У привредно-административној подјели Републике Српске, општина Мркоњић Град припада бањалучкој регији. У поређењу са осталим привредним регијама, бањалучка је просторно и популационо највећа и економски наразвијенија, а има обиљежје високог степена урбанизације и индустријализације.
Прву радну организацију у својој историји Мркоњић Град је добио 1947. године, када су занатлије (ковачи, мутафџије и столари) основали заједничку радионицу. Из те мале комбиноване радионице, изникла је до 1973. године фабрика вијака, једна од најмодернијих те врсте у земљи. Запошљавала је око 400 радника и пословала је у саставу Рударско-металуршког комбината Зеница. [24]
Поред тога, постојао је и низ других друштвених предузећа: „Лисина“, „Мањача“, „Ударник“, „Младост“, „Задружна трговина“, „Крајина“, „Парк“, „Мркоњић путеви“, ХЕ „Бочац“ и др. Већина њих послује и данас у мањем обиму, али је капитал претежно приватног карактера.
Фабрика воде „Вода Круна“ је отворена 19. марта 2008. године. Вода потиче са извора „Орлов камен“, који се налази на планини Лисина на надморској висини од 870 метара. Укупна инвестиција вриједи 10 милиона конвертибилних марака и спада у највеће инвестиције мркоњичке општине у послијератном периоду.[25]
Више од половине становника се бави ратарством, сточарством, воћарством и живинарством. Јака миграциона кретања способне радне снаге у друге крајеве земље и у иностранство нарочито су изражена последњих година и највише се осјећају у сеоским подручјима.
На подручју општине има око 24.000 хектара обрадиве земље, која је већином распрострањена до 700 метара надморске висине. Пољопривредна земљишта заузимају 54 % од укупне површине, а 80 % обрадивог земљишта је у посједу индивидуалних пољопривредних произвођача. На њему успијевају готово све врсте житарица, а највише се гаји пшеница, кукуруз и јечам. У крајевима изнад 700 метара надморске висине становништво се претежно бави сточарством и гајењем оних пољопривредних култура које подносе ту висину.[7]
Веома значајан природни ресурс представљају шуме у државном и приватном власништву. Оне прекривају 44 % укупне површине општине (30.139 хектара). Подручје Мркоњић Града је особено по многим рудним и минералним богатствима, али са врло ниским степеном искориштености. Од рудног богатства експлоатишу се боксит, кварц, бентонит и мермер.[7]
[уреди] Стари занати
Ковачки занат је на овим просторима дуга и стара традиција, која вуче коријене још из средњег вијека. Многе породице су вјештину ковања метала преносиле са генерације на генерацију.
Производили су се различити предмети за потребе домаћинства, али су најчувеније косе „варцарке“. И данас у Мркоњић Граду ради неколико ковачница.
Према подацима сачуваним из доба Аустро-Угарске, годишње се у Мркоњић Граду правило 8.000 коса, 15.000 ножева, 12.000 мутафа (покривач од костријети), 20.000 земљаних лонаца и знатан број других предмета.[2]
[уреди] Образовање
Прва школа у мркоњичкој општини (и једна од најстаријих у Босни и Херцеговини) основана је 1857. године у селу Герзово. Дозволу за отварање школе дао је турски султан Абдул Меџид, о чему постоји писани документ - ферман, који се чува у герзовачкој цркви. [26] Овај културно-историјски споменик је у великој мјери оштећен у последњем грађанском рату, у јесен 1995. године.
Према аустроугарском попису становништва из 1885, у општини Мркоњић Град радила су само два учитеља, од којих један у Герзову а други у тадашњем Варцар Вакуфу.[26]
Године 1947. основан је „Народни универзитет“ чија је активност била везана за унапређење културног живота на подручју општине. Исти је дјеловао све до 1990. године, када његову улогу преузима Културни информационо-образовни центар „Петар Кочић“.
На подручју општине данас постоје четири централне основне школе и четрнаест подручних, у којима наставу похађа близу 2.000 ученика. У саставу ОШ „Петар Кочић“ раде подручне школе: Оћуне, Мајдан и Копљевићи, у ОШ „Иван Горан Ковачић“ раде подручне школе Шеховци и Сурјан, у ОШ „Вук Караџић“ Бараћи раде деветоразредна школа Подрашница, петоразредне школе у Подбрду, Грацима, Ораховљанима, Медној и Герзову и у ОШ „Бранко Ћопић“ у Бјелајцу раде подручне школе у Баљвинама, Магаљдолу и Густовари.
У Мркоњић Граду постоје и двије средње школе: Гимназија (основана 1961.) и Машинска школа, а смјештене су у заједничком средњошколском центру.
У области образовања и васпитања дјеце ради предшколска установа „Миља Ђукановић“, која има подручно одјељење у Подрашници. [27]
[уреди] Култура
Некада богат и разноврстан културни живот овог краја, данас је услед лоше економске ситуације потиснут у други план. Дана 27. фебруара 2008. године отворен је реконтруисани Дом културе (некадашњи Дом ЗАВНОБиХ-а), који важи за средиште културних дешавања општине.[28]
Прво културно-умјетничко друштво на подручју општине основано је под именом „Јединство“. Под његовим покровитељством су радиле четири секције (хорска, драмска, музичка и фолклорна). Од 1992. године КУД носи назив „Петар Мркоњић“ и у његовом саставу раде исте секције.
Културни центар „Петар Кочић“ се бави организацијом позоришних и кино представа, концерата, јавних предавања, семинара, курсева, изложби различитог садржаја, књижевних вечери, промоција књига и сл.
У организацији културних дешавања такође учествују: ЈУ Народна библиотека, Удружење грађана „Клуб умјетничких душа“, Удружење грађана КУД „Петар I Карађорђевић Мркоњић“, Одбор за културу Општине, Светосавска омладинска заједница, Омладинска организација „Центар“, Удружење гљивара и љубитеља природе, Основна школа „Иван Горан Ковачић“, Основна школа „Петар Кочић“, Средњошколски центар и др. [29]
[уреди] Фолклор
Српска народна ношња са простора општине припада групи тзв. динарских ношњи. То је по структури изразито планинска ношња, са основним дијеловима од грубог конопљаног и ланеног платна (кошуље и чакшире) и горњим дијеловима од дебелог вуненог сукна (зубуни, зимске хаљине, гуњеви, мушке шалваре). Главна карактеристика ове ношње је богатствуо орнаментике на свим дијеловима ношње изражене везом, ткањем и плетењем. Мушка кошуља кројена је из једног дијела и по свом облику одговара туници Далматинаца.
У градским ношњама, које су биле раширене све до почетка 20. вијека, односно до Првог свјетског рата, без обзира на националну припадност опажа се јак оријентални утицај. Ту се издваја одјећа муслиманских жена, која им је служила за излазак ван куће. Чине је фереџа, а од краја 19. вијека и „зар“. У овим хаљинама жене су биле сасвим покривене и сакривеног лица, што је заправо и био прави циљ ове врсте одјеће (источњачки утицај).[9]
[уреди] Културна дешавања
Сваког љета се у Туристичком центру Балкана, недалеко од Мркоњића, традиционално одржава манифестација „Дани косидбе - Меморијал Лазар Лакета“. Централни дио манифестације чини такмичење домаћих и иностраних косаца (у брзини кошења, количини покошеног сијена и сл), а поред тога одржавају се смотре фолклора, такмичење у пливању и друга спортска и културна дешавања. Догађај је посвећен очувању традиције овог краја, односно сјећању на мркоњичке косце и косе „варцарке“, обичаје итд.
Од осталих редовних дешавања издвајају се:
- „Светосавска академија“,
- „Вече хумора и сатире“,
- „Џез фестивал“,
- „Фестивал ракије“,
- „Изложба гљива“ итд.
[уреди] Религија
Један од најпознатијих објеката средњовјековне архитектуре овог краја је била Крзлар-агина џамија. Она је саграђена 1593. године, а дозидана 1873. по угледу на Али-пашину џамију у Сарајеву. У њу је из Цариграда донесен велики ћилим, тежак 200-300 kg. Током пљачке 1878. године, аустроугарски војници су га расјекли на четири дијела, од којих се један и данас чува у бечком Умјетничком музеју. У џамији је Крзлар-ага основао библиотеку у којој је до рушења (1992) чувано 50-ак старих књига и рукописа.
Најстарија православна црква на подручју општине потиче из 18. вијека и налази се у Герзову. У граду је 1892. подигнут Парохијски храм „Рођење Пресвете Богородице“, а на мјесту некадашње дрвене цркве изгорјеле у пожару 18