Мркоњић Град

Из Википедије, слободне енциклопедије

Мркоњић Град
Поглед на Мркоњић Град
Држава	Босна и Херцеговина
Ентитет	Република Српска
Општина	Мркоњић Град
Положај	44° 28′ СГШ 17° 08′ ИГД
Временска зона	централноевропска: UTC+1
Надморска висина	591 m
Популација (1991)  - број становника  - густина	8.422  ст./km²
Поштански број	70260
Позивни број	050
Регистарска ознака
Мркоњић Град Мркоњић Град на мапи Босне и Херцеговине

Мркоњић Град је градско насеље и сједиште истоимене општине у западном дијелу Босне и Херцеговине, односно у југозападном дијелу Републике Српске, и дио је области Босанска Крајина. Општина Мркоњић Град се граничи са општинама Бања Лука, Кнежево, Језеро, Шипово, Гламоч и Рибник. Подручје општине обухвата 68.455 хектара површине и лежи на просјечно 591 метар надморске висине. У данашње вријеме овдје живи око 21.000 становника, међу којима Срби чине потпуну већину.^[1]

Основна одлика конфигурације терена општине је наглашена рељефност, јер највећи дио припада брдско-планинском простору. Наиме, Мркоњић Град је са свих страна окружен планинама: Лисина, Димитор, Чемерница, Мањача и Овчара.^[2] Заступљена је умјерено континентална клима, а просјечна годишња температура износи 9°C. Саобраћајну мрежу чине магистралне и регионалне саобраћајнице, које допуњује мрежа локалних путева.^[1]

Оно што се веже за ову општину је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а 25. новембра 1943. када је Босна и Херцеговина проглашена републиком Срба, Хрвата и Муслимана. Тај датум се у Федералном дијелу БиХ обиљежава као Дан Државности. Град је познат и по косама „варцаркама“ и мркоњичким косцима.

Привредно, ово је крај рудних налазишта гвожђа и бакра, развијеног занатства, богатих шумских површина итд. Данас је Мркоњић Град просјечно развијена општина.

Садржај 1 Демографија 1.1 Демографија општине 1.2 Демографија града 2 Насељена мјеста 3 Природне одлике 3.1 Геологија и рељеф 3.2 Клима 3.3 Хидрологија 3.4 Биљни и животињски свијет 4 Историја 4.1 Други свјетски рат 4.2 Рат у БиХ 5 Привреда 5.1 Стари занати 6 Образовање 7 Култура 7.1 Фолклор 7.2 Културна дешавања 8 Религија 9 Здравство 10 Спорт 11 Туризам 11.1 Излетишта 11.2 Лов и риболов 12 Саобраћај 12.1 Удаљености 13 Галерија слика 14 Спољашње везе 15 Напомене 16 Референце

[уреди] Демографија

[уреди] Демографија општине

За више информација погледајте Демографија Мркоњић Града

Према најстаријим сачуваним записима ово подручје су првобитно насељавали становници Варцарева и Мајдана, (католичке и муслиманске вјере). Међутим у 17. и 18. вијеку, времену великих сеоба на западном Балкану, структура становништва се знатно мијења. Досељава се католички живаљ из западне Босне, Далматинске Загоре, и православно становништво из Лике, источне Херцеговине, Црне Горе и гламочког и граховског подручја.^{[3] [4]}

Према службеном попису становништва из 1991. године, општина Мркоњић Град је имала 27.395 становника, распоређених у 38 насеља. Сам град је имао 11.225 становника или 40,97% од укупног броја.^[5] Један дио општине (из овог пописа) је касније, по Дејтонском споразуму, припојен општини Јајце.

БРОЈ СТАНОВНИКА[6] [5] [7] [8]
ПРЕМА ПОПИСИМА		ПО МЈЕСНИМ ЗАЈЕДНИЦАМА (1991)
1910.	20.620	Баљвине	1.140
1931.	27.014	Бараћи	1.029
1948.	29.175	Бјелајце	3.608
1953.	31.301	Герзово	868
1961.	30.949	Горња Пецка	690
1971.	30.159	Мајдан	1.774
1981.	29.684	Медна	934
1991.	27.395	Мркоњић Град	11.225
1993.	22.987*	Пецка	284
1999.	19.155*	Подбрдо	2.870
2007.	21.160*	Подрашница	1.123
*Напомена: процјена		Шеховци	1.850

Национални састав 1910. Срби    15,599 75,65% Муслимани    2,564 12,43% Хрвати    2,449 11,88% Југословени    0 0,00% остали    8 0,01%

Национални састав 1991. Срби    21,057 76,86% Муслимани    3,272 11,94% Хрвати    2,139 7,80% Југословени    593 2,16% остали    334 1,21%

[уреди] Демографија града

Мркоњић Град
година пописа	1991.	1981.	1971.
Срби	5,945 (70,58%)	4,077 (61,75%)	2,156 (52,72%)
Муслимани	1,450 (17,21%)	1,414 (21,41%)	1,419 (34,70%)
Хрвати	354 (4,20%)	427 (6,46%)	406 (9,92%)
Југословени	470 (5,58%)	618 (9,36%)	62 (1,51%)
остали и непознато	203 (2,41%)	66 (0,99%)	46 (1,12%)
укупно	8,422	6,602	4,089

[уреди] Насељена мјеста

У оквиру општине постоји 37 насељених мјеста, организованих у десет мјесних заједница.^[1] Након потписивања Дејтонског споразума, највећи дио општине ушао је у састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушао је дио насељеног мјеста Власиње, који је раније припадао мркоњичкој општини.

Мрежа насеља је развијена, али и неравномјерно распоређена. Најгушћа је око града док је на сјеверном, западном и југозападном дијелу општине рјеђа. Сеоска насеља су најчешће развијеног типа и имају мали број становника (50−150).^[9]

	ОПШТИНА МРКОЊИЋ ГРАД
Насељена мјеста	Баљвине • Бјелајце • Брдо • Герзово • Горња Пецка • Горња Подгорја • Горњи Бараћи • Горњи Граци • Густовара • Дабрац • Доња Пецка • Доња Подгорја • Доњи Бараћи • Доњи Граци • Дубица • Јасенови Потоци • Копљевићи • Котор • Лисковица • Магаљдол • Мајдан • Медна • Млиниште • Мркоњић Град • Оканџије • Ораховљани • Оћуне • Подбрдо • Подоругла • Подрашница • Ступари • Сурјан • Тријебово • Трново • Убавића Брдо • Шеховци • Шибови
Мјесне заједнице	Баљвине • Бараћи • Бјелајце • Граци • Мајдан • Медна • Оћуне • Подбрдо • Подрашница • Шеховци

[уреди] Природне одлике

[уреди] Геологија и рељеф

Највећи дио Мркоњић Града припада брдско-планинском подручју јер је окружен планинама: Лисина (1.467 m), Димитор (1.483 m), Чемерница (1.338 m), Мањача (1.239 m) и Овчара (1.576 m). Између планина се налазе висоравни Подрашко поље и Подови, док су долинска подручја релативно мала и налазе се уз водотоке ријека Врбас, Црна Ријека, Корана и др.

Геолошку грађу терена сачињавају стијене различите по постанку, старости, физичко-механичким, геомеханичким, хидрогеолошким и другим особинама. Шире подручје општине изграђено је од пермотријаских, доњокредних и неогених седимената. Осим тога, овдје су присутна и налазишта минерала: боксита, грађевинског камена кречњака и доломита, кварцита и глине. ^[10]

У тектонском погледу, подручје општине припада унутрашњим Динаридима и зони палеозојских шкриљаца и мезозојских кречњака. Тектонски покрети се на овом подручју јављају већ у млађем палеозоику. Почетком тријаса наступило је спуштање и ова област је преплављена тријаским морем. Процес наизмјеничног издизања и спуштања копна настављен је кроз дуге геолошке периоде (креду, олигомиоцен), да би током алпске орогенезе дошло до коначног настанка копна и спуштања котлине у којој се данас налази Мркоњић Град.

Основни облици рељефа овог подручја су крашки и флувијални, а основна структурна особина терена је пружање наслага у правцу сјеверозапад-југоисток. ^[11]

[уреди] Клима

Подручје општине карактерише умјерено-континентална клима са микроклиматским карактеристикама планинског подручја. Карактеристичне су хладне зиме, умјерено топла љета, јасно изражена прелазна годишња доба и редовна појава снијега у зимским мјесецима. ^[12] У граду је 6. децембра 2007. отворена једна од најсавременијих метеоролошких станица у БиХ. ^[13]

КЛИМАТСКИ ПАРАМЕТРИ (1970-1985)[9]
ПЕРИОД	Јан	Феб	Мар	Апр	Мај	Јун	Јул	Авг	Сеп	Окт	Нов	Дец	Просјек
ТЕМПЕРАТУРА (°С)	-3,1	1,2	3,9	8,7	12,8	15,9	17,9	17,4	14,3	10,2	6,2	-1,0	8,7
РЕЛ. ВЛАЖ. ВАЗДУХА (%)	85	80	79	77	76	75	75	73	79	80	81	83	79
ОБЛАЧНОСТ	6,6	6,4	6,1	5,8	5,6	5,3	5,0	4,9	5,4	5,5	5,9	6,1	5,7
ПАДАВИНЕ (mm)	83	65	74	93	101	110	74	64	80	81	128	105	1.058

[уреди] Хидрологија

Овај крај је испресјецан бројним, мањим и већим воденим токовима. Уопштено, разликују се двије хидрографске цјелине: прва, чије воде припадају водотоку ријеке Врбас (око 85 %) и друга, чије воде припадају водотоку ријеке Сана (око 15 %).^[9] Мањи водотоци, нарочито бројни на падинама Димитора и Лисине представљају значајне водене ресурсе у локалним оквирима.^[11]

Општини Мркоњић Град припада дио тока Врбаса од Дабрачког завоја до улаза у кањон Тијесно, дужине 15 km. На овом потезу се налази хидроелектрана Бочац и истоимено акумулационо језеро.

Црна Ријека је отока језера Балкана и лијева притока Врбаса. Дужина њеног тока је 17 km, а тече у правцу југ-сјевер. Некада је била позната по бројним рибљим врстама и развијеном спортском риболову.^[9]

Рјечица Понор представља јединствену хидролошко-геоморфолошку појаву. Она извире код села Бјелајце, а понире испод југозападне падине планине Мањаче, да би се опет појавила у мјесту Крупа на Врбасу и под именом Крупа се улијева у Врбас. Одликује се високим степеном еколошке очуваности и богатством живог свијета.^[9]

Планински поток Зеленковац извире на западном обронку Лисине, а протиче кроз истоимено планинско излетиште.

[уреди] Биљни и животињски свијет

Мркоњић Град карактерише велико богатство и разноврсност биљног и животињског свијета.^[9]

У биљном покривачу овог подручја заступљена су три вегетациона типа: шумски, травни и агрокултурни.

Од шумског дрвећа највише има букве, граба, храста, јеле, смрче, бора, јавора, клена, јасена и других мање заступљених врста. На овом подручју јављају се и грмолике биљке: лијеска, дријен, глог, зова, купина, шипак, боровница и сл. Травнати покривач чине: папрат, мљечика, репух, бујад, кукуријек, јагорчевина, јагода, мртва коприва, чичак, коприва и хајдучка трава.^[9] На подручју општине је пронађено више од 1.500 врста гљива, од којих се педесетак препоручује за људску исхрану.^[14]

Међу дивљим животињама најбројније су: срна, дивља свиња, лисица, зец, јазавац, јастреб, орао, јаребица и друге. Од рибљих врста има пастрмке, липљена, младице, клена, амура и шарана.^{[9] [15]}

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Мркоњић Града

Доста је трагова који свједоче да се човјек овдје настанио још прије 2.500 година - првенствено због ископавања руде бакра и гвожђа. У доба Илира овдје је живјело племе Мезеја, у чијем су сусједству били Далмати и Десидијати. О њиховом присуству свједоче остаци илирске керамике (пронађени испод Курбасан камена код извора Суљиновац) и бројне градине настале крајем бронзаног доба.^[2]

За вријеме Римског царства овуда је пролазио важан пут који је повезивао Далмацију са Панонијом. Почињао је код Млиништа и ишао до Бочца, а затим ријеком Врбас према сјеверу. Постојало је још неколико важних путева - ка Котору, Шипову, Језеру итд. С обзиром на саобраћајну и рударску важност краја још из предримских времена, овдје се у антици ствара сплет насеља и прикључних путева. Према резултатима археолошких истраживања стјециште и раскршће тих путева је било насеље Леусаба (средњовјековно Варцарево), смјештено испод Грабежа око извора Врћенац. Трагови и дијелови насеља су откривени у Старом Селу (римски жртвеник), Бјелајцу (надгробни споменик са текстом), Мајдану (античка базилика), Пецкој (римска тврђава), Тријебову (бронзана глава Медузе) и сл.^[3]

У средњем вијеку, ово је био дио жупе Доњи Краји, која је припадала феудалцима Стипанићима-Хрватинићима. О том периоду свједочи 29 некропола и 500-600 пронађених стећака (надгробних споменика), који су разасути свуда по општини. Нарочито лијепо су обрађени (архитектонски и ликовно) они у Баљвинама, Шеховцима, Густовари и Лисковици.^[3] На три мјеста у мркоњичкој општини постоје и данас остаци три средњовјековна града-тврђаве:

• Град Сокол над кањоном ријеке Сокочнице, који је Твртко I Котроманић поклонио 1366. године Вукцу Хрватинићу за побједу над Угарима три године раније;
• Призренац (или Призрен), који је смјештен високо на десној страни кањона ријеке Сане, са видиком према Кључу и Млиништима. То је била тврђава-осматрачница, што говори и његово име. Народна традиција га веже за легенду о тзв. „Црној краљици“;
• Бочац, над кањоном ријеке Врбас, као једно од најважнијих утврђења врбачког одбрамбеног система (први пут се спомиње 1446. године).^[3]

Насеље Мркоњић Град је на садашњем мјесту настало 1593. године, када је ту подигао свој вакуф (задужбину) кизлар-ага Ђукановић (у народу познат као Крзлар-ага) поријеклом из оближњих Котлина. Он је узет као „данак у крви“, а када је одвођен у Цариград овдје су војници убили његовог оца. Крзлар-ага је саградио џамију, 24 дућана, мусафирхану са 20 димњака, хамам, пекару, мектеб и водовод, за који је вода доведена са планине Лисине. Посебном вакуфнамом (који се чувао у Земаљском музеју у Сарајеву) оставио је 690.000 акчи за унапређење трговине и занатства и за издржавање мусафирхане у којој је сваки путник (и његов коњ) бесплатно могао бити гост 24 часа.^[2]

Град спомиње у својим записима и познати турски путописац Евлија Челебија 1660. године, наводећи да су га спалили ускоци Стојана Јанковића.^[3]

Мјесто је касније названо Јениџе Јајце (Ново Јајце). Затим добија име Варцарев Вакуф, па Варцар Вакуф, а 1924. или 1925. године^{[напомена]} име је промјењено у Мркоњић Град, у знак сјећања на српског владара Петра I Карађорђевића који је као Петар Мркоњић учествовао у босанско-херцеговачком устанку 1875. године.^[2]

“

Градски вијећници, нарочито Срби, захтијевали су да се граду промијени име. Томе су се јако противили сви католички и муслимански градски одборници; осим Цере, власника кахве и хана на чаршији. Тако се град од данас зове Мркоњић Град, а не Варцар Вакуф као до сада.[16]

”

Од 1849. до 1851. године у Варцару је служио фра Иван Фрањо Јукић (1818-1857). Он је овдје основао и водио прву световну школу и покренуо први босански књижевни часопис „Босански пријатељ“.^[3] Из нешто каснијег периода је остао забиљежен велики пожар који се одиграо 3. септембра 1883. када је изгорило 98 кућа, 120 дућана, православна црква и католичка капела. Још један пожар у насељу Рика се десио 1925. године.^[17]

Вријеме народних устанака 1875. и 1878. године, као и Први и Други свјетски рат, оставили су трага и на овдашњем становништву. У устанцима је учествовао знатан број житеља овог краја, посебно из медљанског округа. О томе свједочи и књижевник Еуген Кумичић у својој дневничкој прози „Под пушком“.

[уреди] Други свјетски рат

Са подручја општине, учешће у НОБ-у је узео велики број становника у саставу VII Крајишке бригаде, а неки су проглашени и народним херојима. Истакнуте личности НОП-а су били: Миља Ђукановић, Павле Џевер, Акиф Бешлић и др. Партизани ослобађају Мркоњић Град први пут 28. августа 1941, али га држе под контролом само неколико дана. Партизанске јединице су град ослобађале 39 пута у току Другог свјетског рата, што је јединствено у читавој бившој Југославији. Град је, 25. новембра 1943. године, био домаћин Првог засједања Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ).^[3] И данас постоји кућа-музеј у којој је одржано засједање.

[уреди] Рат у БиХ

Мркоњић Град је у два наврата био гранатиран и том приликом је погинула неколицина цивилног становништва. У селу Оборци код Доњег Вакуфа су 13. септембра 1995. стрељана 24 Муслимана и 4 Хрвата са подручја мркоњичке општине, који су били тамо на радној обавези.^[18] У самом граду се нису одвијале борбе све до операције Јужни потез, када су 10. октобра 1995. године Хрватска војска и Хрватско вијеће одбране заузели Мркоњић Град.^[19] Скоро цијело становништво је тада кренуло према Бања Луци. Они који су остали су махом побијени и сахрањени у масовној гробници на православном гробљу. Из ове гробнице је ексхумирано 181 тијело, од чега 42 цивила, 136 припадника Војске Републике Српске и 3 полицајца српске националности.^[20] На подручју читаве општине је евидентирано укупно 399 жртава.^[21] Тада је уништен и велики дио индустрије и привреде уопште. Према подацима Општинске комисије за процјену ратне штете, уништено је и 3.644 куће и 700 станова, а оштећено је још 6.017 стамбених објеката.^[22]

По Дејтонском мировном споразуму Мркоњић Град је враћен Републици Српској 4. фебруарa 1996. Од тада се овај датум прославља као Дан општине.

[уреди] Привреда

У привредно-административној подјели Републике Српске, општина Мркоњић Град припада бањалучкој регији. У поређењу са осталим привредним регијама, бањалучка је просторно и популационо највећа и економски наразвијенија, а има обиљежје високог степена урбанизације и индустријализације.

Прву радну организацију у својој историји Мркоњић Град је добио 1947. године, када су занатлије (ковачи, мутафџије и столари) основали заједничку радионицу. Из те мале комбиноване радионице, изникла је до 1973. године фабрика вијака, једна од најмодернијих те врсте у земљи. Запошљавала је око 400 радника и пословала је у саставу Рударско-металуршког комбината Зеница. ^[3]

Поред тога, постојао је и низ других друштвених предузећа: „Лисина“, „Мањача“, „Ударник“, „Младост“, „Задружна трговина“, „Крајина“, „Парк“, „Мркоњић путеви“, ХЕ „Бочац“ и др. Већина њих послује и данас у мањем обиму, али је капитал претежно приватног карактера.

Фабрика воде „Вода Круна“ је отворена 19. марта 2008. године. Вода потиче са извора „Орлов камен“, који се налази на планини Лисина на надморској висини од 870 метара. Укупна инвестиција је вриједна 10 милиона конвертибилних марака и спада у највеће инвестиције мркоњичке општине у послијератном периоду.^[23]

Више од половине становника се бави ратарством, сточарством, воћарством и живинарством. Јака миграциона кретања способне радне снаге у друге крајеве земље и у иностранство нарочито су изражена последњих година и највише се осјећају у сеоским подручјима.

На подручју општине има око 24.000 хектара обрадиве земље, која је већином распрострањена до 700 метара надморске висине. Пољопривредна земљишта заузимају 54 % од укупне површине, а 80 % обрадивог земљишта је у посједу индивидуалних пољопривредних произвођача. На њему успијевају готово све врсте житарица, а највише се гаји пшеница, кукуруз и јечам. У крајевима изнад 700 метара надморске висине становништво се претежно бави сточарством и гајењем оних пољопривредних култура које успијевају на тој висини.^[7]

Веома значајан природни ресурс представљају шуме у државном и приватном власништву. Оне прекривају 44 % укупне површине општине (30.139 хектара). Подручје Мркоњић Града је особено по многим рудним и минералним богатствима, али са врло ниским степеном искоришћености. Од рудног богатства експлоатишу се боксит, кварц, бентонит и мермер.^[7]

[уреди] Стари занати

Ковачки занат је на овим просторима дуга и стара традиција, која вуче коријене још из средњег вијека. Многе породице су вјештину ковања метала преносиле са генерације на генерацију.

Производили су се различити предмети за потребе домаћинства, али су најчувеније косе „варцарке“. И данас у Мркоњић Граду ради неколико ковачница.

Према подацима сачуваним из доба Аустро-Угарске, годишње се у Мркоњић Граду правило 8.000 коса, 15.000 ножева, 12.000 мутафа (покривач од костријети), 20.000 земљаних лонаца и знатан број других предмета.^[2]

[уреди] Образовање

Прва школа у мркоњичкој општини (и једна од најстаријих у Босни и Херцеговини) основана је 1857. године у селу Герзово. Дозволу за отварање школе дао је турски султан Абдул Меџид, о чему постоји писани документ - ферман, који се чува у герзовачкој цркви. ^[24] Овај културно-историјски споменик је у великој мјери оштећен у рату 1995. године.

Према аустроугарском попису становништва из 1885, у општини Мркоњић Град радила су само два учитеља, од којих један у Герзову а други у тадашњем Варцар Вакуфу.^[24]

Године 1947. основан је „Народни универзитет“ чија је активност била везана за унапређење културног живота на подручју општине. Исти је дјеловао све до 1990. године, када његову улогу преузима Културно-информационо-образовни центар „Петар Кочић“.

На подручју општине данас постоје четири централне основне школе и четрнаест подручних, у којима наставу похађа близу 2.000 ученика. У саставу ОШ „Петар Кочић“ раде подручне школе: Оћуне, Мајдан и Копљевићи, у ОШ „Иван Горан Ковачић“ раде подручне школе Шеховци и Сурјан, у ОШ „Вук Караџић“ Бараћи раде деветоразредна школа Подрашница, петоразредне школе у Подбрду, Грацима, Ораховљанима, Медној и Герзову и у ОШ „Бранко Ћопић“ у Бјелајцу раде подручне школе у Баљвинама, Магаљдолу и Густовари.

У Мркоњић Граду постоје и двије средње школе: Гимназија (основана 1961.) и Машинска школа, а смјештене су у заједничком средњошколском центру.

Библиотека је настала у оквиру пјевачког друштва „Николајевић“ 1900. године. Прва самостална пољопривредна библиотека и читаоница под именом „Срески воћни расадник“ је формирана 1940, да би касније ушла у састав Народног универзитета „Ђуро Пуцар Стари“. Пресељена је у садашње просторије 1973. године, послије изградње Дома ЗАВНОБиХ-а. У јесен 1995. је запаљена и уништена, али је постепено обновљена у каснијем периоду. ^[25]

[уреди] Култура

Српско-православно црквено-пјевачко друштво „Николајевић“ је основано 9. фебруара 1900. године и његов први предсједник је био прото Јован Пећанац. Друштво је његовало православне црквене пјесме, бавило се подучавањем пјевања пјесама световног карактера, организовало бесједе и забаве хуманитарног карактера.^[26]

Прво културно-умјетничко друштво на подручју општине настало је под именом „Јединство“. Под његовим покровитељством су радиле четири секције (хорска, драмска, музичка и фолклорна). Од 1992. године КУД носи назив „Петар Мркоњић“ и у његовом саставу раде исте секције.

Културни центар „Петар Кочић“ се бави организацијом позоришних и кино представа, концерата, јавних предавања, семинара, курсева, изложби различитог садржаја, књижевних вечери, промоција књига и сл.

У организацији културних дешавања такође учествују: ЈУ Народна библиотека, Удружење грађана „Клуб умјетничких душа“, Удружење грађана КУД „Петар I Карађорђевић Мркоњић“, Одбор за културу Општине, Светосавска омладинска заједница, Омладинска организација „Центар“, Удружење гљивара и љубитеља природе, Основна школа „Иван Горан Ковачић“, Основна школа „Петар Кочић“ и Средњошколски центар. ^[27]

Реконтруисани Дом културе (некадашњи Дом ЗАВНОБиХ-а), који важи за средиште културних дешавања општине, отворен је 27. фебруара 2008. године.^[28]

[уреди] Фолклор

Српска народна ношња са простора општине припада групи тзв. динарских ношњи. То је по структури изразито планинска ношња, са основним дијеловима од грубог конопљаног и ланеног платна (кошуље и чакшире) и горњим дијеловима од дебелог вуненог сукна (зубуни, зимске хаљине, гуњеви, мушке шалваре). Главна карактеристика ове ношње је богатство орнаментике на свим дијеловима ношње изражене везом, ткањем и плетењем. Мушка кошуља кројена је из једног дијела и по свом облику одговара туници Далматинаца.

У градским ношњама, које су биле раширене све до почетка 20. вијека (односно до Првог свјетског рата), без обзира на националну припадност уочава се јак оријентални утицај. Ту се издваја одјећа муслиманских жена, која им је служила за излазак ван куће. Чине је фереџа, а од краја 19. вијека и „зар“. У овим хаљинама жене су биле сасвим покривене, што је и био прави циљ ове врсте одјеће (источњачки утицај).^[9]

[уреди] Културна дешавања

Сваког љета се у Туристичком центру Балкана традиционално одржава манифестација „Дани косидбе - Меморијал Лазар Лакета“. Централни дио манифестације чини такмичење домаћих и иностраних косаца (у брзини кошења, количини покошеног сијена и сл), а поред тога одржавају се смотре фолклора, такмичење у пливању и друга спортска и културна дешавања. Догађај је посвећен очувању традиције овог краја, односно сјећању на мркоњичке косце и косе „варцарке“, обичаје итд.

Од осталих редовних дешавања издвајају се:

• „Светосавска академија“,
• „Вече хумора и сатире“,
• „Џез фестивал“,
• „Фестивал ракије“,
• „Изложба гљива“ итд.

[уреди] Религија

Један од најпознатијих објеката средњовјековне архитектуре овог краја је била Крзлар-агина џамија. Она је саграђена 1593. године, а дозидана 1873. по угледу на Али-пашину џамију у Сарајеву. У њу је из Цариграда донесен велики ћилим, тежак 200-300 kg. Током пљачке 1878. године, аустроугарски војници су га расјекли на четири дијела, од којих се један и данас чува у бечком Умјетничком музеју. У џамији је Крзлар-ага основао библиотеку у којој је до рушења чувано 50-ак старих књига и рукописа. Џамију је српска војска срушила 5. новембра 1992. године. Мјесто и остаци архитектонске цјелине овог вјерског објекта су у мају 2005. проглашени националним спомеником Босне и Херцеговине.^[29] Године 1992. је срушена и џамија Хамидија у насељу Рика, а на њеном мјесту је подигнута нова џамија која је свечано отворена 29. јула 2007.^[30] Претходно су у марту 2003. мјесто и остаци градитељске цјелине џамије проглашени националним спомеником Босне и Херцеговине.^[31]

Најстарија православна црква на подручју општине потиче из 18. вијека и налази се у Герзову. У граду је 1892. подигнут Парохијски храм Рођења Пресвете Богородице, а на мјесту некадашње дрвене цркве изгорјеле у пожару 1883. године. Поред храма се налази Парохијски дом и црквена сала. Хрватска војска је оштетила и опљачкала ове објекте у октобру 1995. године, као и остале православне вјерске објекте на подручју општине. ^[32]

Католичка црква је изграђена у периоду 1881-1883, а торањ је подигнут 1889. године. Жупу у Мркоњић Граду је основао фра Августин Милетић 18. маја 1821. Жупом су до 1899. године управљали фрањевци, а након тога управљање преузимају дијецезански свештеници. Жупа је имала и капелана од 1845. до 1890. У цркви је службовао фра Иван Фрањо Јукић, фра Антун Кнежевић и др. Она је у великој мјери оштећена у пожару који су подметнули припадници српске војске 1992. године.^[33] Након повратка становништва црква је постепено поправљана, а звоник је коначно обновљен у мају 2007. године.^[34]

[уреди] Здравство

Дом здравља „Др Јован Рашковић“ је централна здравствена установа, која запошњава око 100 здравствених радника. Теренске амбуланте постоје у Бараћима, Подрашњици, Баљвинама и Бјелајцу. Осим тога, постоји и одређени број приватних ординација, амбуланти и лабораторија.

У Дому здравља се организује примарна и дио секундарне здравствене заштите становништва, као и консултативно-специјалистичка здравствена заштита из одређених медицинских специјалности.^[35]

Пружање услуга се одвија кроз следеће службе:

• Служба опште медицине са теренским амбулантама.
• Служба хитне медицинске помоћи са возним парком.
• Служба медицине рада.
• Служба за заштиту здравља дјеце и омладине,
• Стоматолошка служба.
• Интернистичка служба са интерним одјелом.
• Хигијенско-епидемиолошка служба.
• Служба за заштиту здравља жена са порођајним одјелом.
• Антитуберколозни диспанзер,
• Рендген служба и ултразвучни кабинет.
• Служба за лабараторијску дијагностику.
• Служба заједничких послова.

[уреди] Спорт

На подручју општине дјелују: фудбалски клуб „Слобода“, кошаркашки клуб „Младост“, мушки одбојкашки клуб „МГ“, женски одбојкашки клуб „Балкана МП“ и други, мањи спортски клубови више ентузијастичког карактера. Осим тога, током љета се организују спортски кампови, школа пливања на Балкани, итд.

Међу спортистима се посебно издваја атлетичар Ђуро Коџо, који је у дисциплини маратон учествовао на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године и на бројним другим такмичењима.

У 2006. години изграђена је прва спортска дворана на овом подручју, а у фази обнове је ски-лифт и скијашка стаза на Лисини.

[уреди] Туризам

У мркоњичкој општини постоје добри природни услови за развој брдско-планинског и сеоског туризма. Са туристичког аспекта, најинтересантнија је планина Лисина и језеро Балкана у њеном подножју, док се у граду налази већина културних објеката и хотел „Крајина“, изграђен 1973. године.

[уреди] Излетишта

За више информација погледајте Балкана

Језеро Балкана, удаљено 4 километра од града, најатрактивније је излетиште у овом крају. Окружено је пашњацима и густим четинарским и листопадним шумама. Језерски дио комплекса чине два овална вјештачка језера: мало и велико, укупне површине 56.000 m². Језера су изграђена 70-тих година 20. вијека, а напају се из планинских потока Цјепало и Скакавац и из сублакустријских извора испод Великог језера.

Туристичка инфраструктура Балкане намјењена је љетној и зимској рекреацији и одмору. Током читаве године ово мјесто посјећује велики број домаћих и иностраних туриста.^[2]

За више информација погледајте Зеленковац

Зеленковац је планинско излетиште смјештено поред села Подрашница. Сачињено је од долине истоименог потока који тече кроз борову шуму. На потоку је прије неколико вијекова изграђено петнаестак воденица, а једну од њих је 1985. проширио и преуредио у свој атеље ликовни умјетник Борислав Јанковић. ^[36]

Осим тога интересантна мјеста за шетње и излете су: планина Лисина, Понор, обале Црне ријеке, стари градови Бочац, Сокол и Призренац, извор ријеке Сане, Двоструки точкови итд.

[уреди] Лов и риболов

Мркоњић Град се налази на подручју једног од најбогатијих и највећих ловишта у Босни и Херцеговини - „Млиништа - Лисина - Клековача“, површине преко 40.000 хектара. Од дивљачи се могу наћи: срна, дивља свиња, медвјед, тетријеб, љештарка, зец и сл.

Услови за риболов су такође добри. Од риба највише има пастрмки и липљена. Пеца се на језеру Балкана и на ријекама Сана, Понор, Врбас и Црна ријека.^[2]

[уреди] Саобраћај

Општина се налази на раскршћу веома значајних путних праваца. Овуда пролази: магистрални пут М-15 (Мркоњић Град (Рогољи) - Гламоч - Сплит), магистрални пут М-5 односно некадашњи пут АВНОЈ-а (Јајце - Мркоњић Град - Бихаћ), магистрални пут М-16 (Бања Лука - Црна Ријека - Јајце - Сарајево). У плану је и изградња ауто-пута у дужини од 110 km на релацији Гламочани-Купрес (до границе са Федерацијом БиХ), који би ишао преко мркоњичке општине.^[37]

[уреди] Удаљености

• Мркоњић Град — Јајце ~ 25 km
• Мркоњић Град — Јајце — Зеница — Сарајево ~ 189 km
• Мркоњић Град — Бањалука ~ 54 km
• Мркоњић Град — Бањалука — Окучани — Београд ~ 392 km
• Мркоњић Град — Кључ — Петровац ~ 77 km
• Мркоњић Град — Петровац — Дрвар — Книн — Сплит ~ 265 km
• Мркоњић Град — Кључ — Сански Мост — Приједор ~ 92 km
• Мркоњић Град — Петровац — Бихаћ ~ 131 km
• Мркоњић Град — Бихаћ — Карловац — Загреб ~ 286 km^[2]

[уреди] Галерија слика

Мркоњић Град	Врбас	На ријеци Пливи	Водопад на Пливи	Трг Српске војске
Спортска дворана	Џез фестивал	Фестивал ракије	Дани косидбе	Корида

[уреди] Спољашње везе

• Званична интернет презентација општине
• Мркоњић Град
• Мркоњић Град Портал
• Село Медна
• Еколошки покрет Зеленковац
• Удружење гљивара и љубитеља природе
• Планинарско-еколошко друштво „Видик“
• Меџлис исламске заједнице Мркоњић Град
• Народна библиотека Мркоњић Град
• Мркоњић Град - фото водич

[уреди] Напомене

1. ^  У различитим изворима се наводи да је Мркоњић Град добио садашњи назив 1924. или 1925. године, па се не може са сигурношћу рећи које године је град преименован.

[уреди] Референце

Чланак Мркоњић Град је пример међу сјајним чланцима. Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.