Stefan Radoslav

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stefan Radoslav
Freska iz manastirske crkve u Mileševi,
oko 1234. godine
Lični podaci
Puno imeStefan Radoslav Nemanjić
Datum rođenjaoko 1192.
Mesto rođenjaRaška
Datum smrtiposle 1235.
Mesto smrtiKraljevina Srbija u srednjem veku
Grobmanastir Studenica
Religijapravoslavlje
Porodica
SupružnikAna Anđelina Komnina Dukina
Potomstvovidi dole
RoditeljiStefan Prvovenčani
Evdokija Anđel
DinastijaNemanjići
Kralj srpskih i pomorskih zemalja
Period1227—1234.
PrethodnikStefan Prvovenčani
NaslednikStefan Vladislav

Stefan Radoslav Nemanjić, poznat i kao Radoslav Nemanjić ili Radoslav Duka, bio je kralj Srba (1227—1234). On je najstariji sin Stefana Prvovenčanog i nasledio je oca 1227. godine a njegova vladavina se okončala početka 1234.[1][2]

Porodica, detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Radoslav je bio sin Stefana Prvovenčanog, srpskog velikog župana i kralja (1196—1228) i Evdokije, ćerke vizantijskog cara Aleksija III.[3]

Brak Prvovenčanog[a] i Evdokije zaključen je nakon bitke na Moravi 1190. godine i sklapanja mira između Srbije i Vizantije, kada se na mestu vizantijskog cara nalazio Evdokijin stric Isak II Anđeo. Radoslav je mogao biti rođen u godinama nakon toga. Radoslav je navodno imao dve sestre: Komnenu, koju je Prvovenčani udao za epirskog princa Dimitrija Progonova, a ona se potom preudala za grčko-epirskog starešinu Gregorija Kamonasa.[4] Druga neimenovana sestra se navodno udala za sevastokratora Aleksandra Asena. Georgije Akropolit smatra da je Aleksandar bio sin bugarskog vladara Jovana Asena I. Ne može se sa sigurnošću potvrditi da li je Koloman II Bugarski njihov sin. Radoslav je imao i trojicu braće: Vladislava, Uroša i Predislava.

Ženidba[uredi | uredi izvor]

Saradnja Srbije i Epira[uredi | uredi izvor]

Jedna od najmoćnijih država nastalih na ruševinama Vizantijskog carstva nakon latinskog osvajanja 1204. godine bila je Epirska despotovina. Osnovao ju je Mihailo I Komnin Duka uz pomoć svoga brata Teodora oko 1210. godine. Epirski vladari smatrali su sebe naslednicima vizantijskih careva, te je njihova spoljna politika imala ofanzivni karakter. Već od 1210. godine ona se širi na račun Latinskog carstva i Solunskog kraljevstva. Mihailo je ubijen 1214. ili 1215. godine, te je umesto njegovog maloletnog istoimenog sina na vlast došao Teodor Anđeo.

Teodor je bio veoma preduzimljiv i ambiciozan. Ne obraćajući pažnju na zakletvu koju je dao Laskarisu, on se trudio da proširi Epirsku despotovinu na račun Soluna, ali je njegov krajnji cilj bio da osvoji Carigrad i obnovi Vizantijsko carstvo, na čije čelo bi sam došao. Kako bi imao odrešene ruke za rat na istoku, Teodor je najpre morao učvrstiti severne granice Epira, na kojima su se nalazila albanska plemena i srpska država. Kneževina Arbanon se već nalazila u sferi epirskog uticaja, koji je porastao kada je njen vladar, Dimitrije Progoni (umro 1215) ostavio kneževinu svojoj udovici Komnini, koja se sledeće godine preudala za grčkog magnata Grigorija Kamonu. U politici prema Srbiji, Teodor je napustio Mihailove planove za širenje ka Zeti i umesto toga sklopio savez sa srpskim velikim županom Prvoenčanim (1196—1228).

Pregovori Teodora i Prvovenčanog[uredi | uredi izvor]

Uspon Epirske despotovine u vreme vladavine Teodora, Radoslavljevog tasta.

Prvovenčani je 1216. godine pokušao oženiti svoga sina Radoslava ćerkom Teodorovog prethodnika Mihaila, Teodorom. Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop, stavio je zabranu na sklapanje ovog braka zbog bliskog srodstva (sedmog stepena). U pismu Dimitrija Homatijana velikom županu Prvovenčanom pominje se dolazak srpskih velikaša u Ohrid, gde su od Jovana Kamatira (Homatijanovog prethodnika) pokušali da dobiju saglasnost arhiepiskopa za sklapanje braka Radoslava i Teodore. Ispostavilo se da je Radoslav sin Prvovenčanog iz braka sa Evdokijom, zbog čega srpski velikaši saglasnost nisu mogli dobiti. Homatijan u pismu daje i hronološku odrednicu ovih pregovora. On pominje da je poslanstvo došlo u Ohrid prethodne, dakle 1215. godine.[5]

Istovremeno dolazi do sklapanja braka Komnine i Kamone. Zakonitost braka osporio je episkop Kroje, ali ga je priznao Dimitrije Homatijan. Prvovenčani je sledeće godine pokušao da se oženi Marijom, ćerkom preminulog Mihaila, ali je i ovaj brak naišao na neodobravanje crkve (peti stepen). Prvovenčani se ubrzo zatim oženio Anom Dandolo, ćerkom Mlečanina Rajnera Dandola[6].

Sklapanje braka[uredi | uredi izvor]

Prvovenčani se na kraju ipak uspeo oroditi sa epirskom dinastijom Anđela. Njegov najstariji sin Radoslav oženio se Teodorovom ćerkom. Starija istoriografija je ženidbu Radoslava i Ane pogrešno datovala. Domentijan ga pogrešno smešta u vreme posle smrti Stefana Prvovenčanog.[7] Konstantin Jireček je smatrao da je do braka došlo 1224. godine.[8] Mihailo Laskaris je datovao sklapanje braka u period između 1223. i proleća 1224. godine.[9]. U novije vreme dokazano je, zahvaljujući pismu mitropolita Nafpakta, Jovana Apokavka, da je do braka došlo krajem 1219. ili početkom 1220. godine.[10][11] Svakako je brak zaključen pre uskršnjeg posta koji je počeo 9. februara 1220. godine. Ranije, možda 1218. godine, je bila sklopljena veridba.[12] Radoslav je Ani poklonio verenički prsten. Svadba se trebala održati u Prilepu ili u Skoplju ili "u nekom od pograničnih gradova". Radoslav je sa Anom bio u istom stepenu krvnog srodstva kao i sa Teodorom. Međutim, brak je sada bio potreban i njegovom tastu Teodoru, kako bi uredio odnose sa Srbijom i dobio odrešene ruke za rat na istoku.[13] Primetno je ćutanje Dimitrija Homatijana koji je nedugo ranije bio vrlo glasan protiv Savinog ustoličenja za srpskog arhiepiskopa.

Savladarstvo Prvovenčanog i Radoslava[uredi | uredi izvor]

Stefan Prvovenčani, otac kralja Radoslava.

Pitanje savladarstva Prvovenčanog i Radoslava više puta je pretresano u nauci. Institucija savladarstva postojala je i u Srbiji. Tek oko 1268. godine uvodi se posebna titula "mladog kralja" koju je kralj Uroš preuzeo od Ugarske, uz određene izmene, dodelivši se svome sinu Dragutinu. Međutim, savladarstvo je u Srbiji postojalo i ranije. Postoji više dokaza za tvrdnju da je Radoslav bio očev savladar, najranije od 1220. godine. Smatra se da je Stefan Prvovenčani zbog lošeg zdravlja, ali i zbog braka Radoslava i Ane, postavio sina za naslednika. Najpre je Radoslav kao kralj pomenut na dve Žičke povelje, ispisane na zidu te zadužbine Prvovenčanog. Na prvoj povelji Radoslav je pomenut kao "namesnik" Prvovenčanog. U drugoj povelji se ističe i da je Radoslav prvi sin, a natpis je sledeći: "Ja, po Božjom milošću venčani kralj Stefan i s prevazljubljenim sinom svojim Radoslavom prvencem, koga i blagoslovismo da bude kralj čitave ove države".[14][15] Domentijan pominje Radoslava kao "saprestolnika otačastva svoga", a određene aluzije na savladarstvo Prvovenčanog i Radoslava mogu se naći i u Teodosijevom delu.[16]

Tri odluke kotorskih veća (dve iz 1221. i jedna iz 1227. godine) uzimaju se kao dokaz da je Radoslav stekao kraljevsku titulu. On se pominje kao "sub tempore domini regis Radoslavi".[17] Savladarstvo kralja Radoslava takođe dokazuju prikazi na freskama, gde nosi krunu istovetnu očevoj, kao i podaci iz starih rodoslova i letopisa.[18]

Vladar Zete[uredi | uredi izvor]

Radoslav na "Lozi Nemanjića" u Dečanima.

Vesti o Radoslavljevoj upravi nad delovima Zete nalazimo u kotorskim falsifikovanim poveljama. Kotorani su prilikom prihvatanja mletačke vlasti 1420. godine falsifikovali srpske povelje kako bi ušli u mletačku državu u granicama koje su bile predmet njihovih dugogodišnjih pretenzija. Među falsifikovanim poveljama nalazi se i jedna povelja kralja Radoslava kojom on potvrđuje povelju dukljanskog kralja Đorđa o poklonu Prevlake Kotoru. Đorđe je bio sin i naslednik Vukana. Njegova vladavina Zetom obuhvata period od 1208. godine, odnosno od godine očeve smrti, pa do posle 1242. godine, kada je poslednji put pomenut kao vladar Zete sa titulom princepsa.[19] Hronološke odrednice kotorskih povelja se poklapaju sa okvirima vladavine kralja Đorđa, te nema razloga sumnjati u godine koje su navedene kao godine izdavanja i Radoslavljevih dokumenata (1221. i 1227. godina).

Dokumenti iz 1221. i 1227. godine pokazuju da je Radoslav imao neposrednu vlast nad Kotorom. Kao vladara Zete i Zahumlja ga pominje i Mavro Orbin u svom "Kraljevstvu Slovena". Ideju da je Radoslav, poput svog strica Vukana, nosio kraljevsku titulu i vladao nad Zetom, prvi je izneo Konstantin Jireček, pozivajući se na navedene kotorske dokumente. Sumnja u takvu sliku javila se usled nepoverenja u korpus kotorskih povelji. U prilog protiv Radoslavljeve uprave nad Zetom ubraja se i položaj Vukanovog sina Đorđa. Kao vladar Zete Vukan se poslednji put pominje 1207. godine u ugovoru Dubrovnika i Kotora. Sledeće godine u zakletvi mletačkom duždu Pjetru Zjaniju na čelu Zete nalazimo Đorđa, kao i njegovog brata Vladina.[20] Đorđe se 1208. godine pominje kao kralj, dok se 1242. godine pominje kao vladar kraja oko Ulcinja, ali bez kraljevske titule, već sa titulom princepsa. Nešto se moralo promeniti u karakteru njegove vlasti u ovom vremenskom periodu. Đorđe Bubalo smatra da je već Stefan Prvovenčani stavio tačku na kraljevsku titulu koju su nosili zetski vladari. Možda tu promenu treba vezati za dobijanje kraljevske titule od pape Honorija 1217. godine. Đorđe se ne javlja kao vladar krajeva oko Kotora, već oko Ulcinja, te se sa velikom sigurnošću može pretpostaviti da su podaci iz kotorskih dokumenata ipak verodostojni i da je Radoslav upravljao delovima Zete u periodu između 1220/1221. i 1228. godine.[21]

Radoslavljeva vlast nad Zahumljem[uredi | uredi izvor]

Rastko Nemanjić je proveo u Humskoj zemlji dve godine, pre nego što je otišao na Svetu goru da se zamonaši. U Humu ga je nasledio veliki knez Petar koga je, prema Mavru Orbiniju, izabrala humska vlastela. Petar je proterao udovicu Miroslava Zavidovića i njihovog maloletnog sina Andriju. Stefan Nemanja I je stao u zaštitu prava svoga nećaka Andrije, dok je Petar potražio pomoć ugarskog kralja. Posledica je upad ugarskog hercega Andrije u Humsku zemlju 1198. godine, u vreme kada se i monah Simeon (Stefan Nemanja) povukao na Svetu goru. Andrija u svojoj titulaturi 1198. i 1200. godine navodi, između ostalog i da je "gospodar Huma". Herceg Andrija se nije dugo zadržao u Humskoj zemlji, već se povukao ostavljajući Petra kao predstavnika ugarskih interesa na ovim teritorijama. Usled rata sa bratom Vukanom, Prvovenčani nije mogao aktivnije učestvovati u restauraciji vlasti Miroslavljevih potomaka u Humu. Tek 1207. godine Prvovenčani je pokrenuo pohod na Hum. U bici u Bišću kod Blagaja Petar je odlučno poražen i primoran na povlačenje u predeo između Neretve i Cetine i priznao vrhovnu vlast srpskog kralja. Njegove teritorije su podeljene. Prema Mavru Orbinu, Andrija je dobio Ston sa Pelješcem, Primorje i Popovo, dok je Istočni Hum dobio Radoslav Nemanjić sin Prvovenčanog. Toma Arhiđakon piše da su Splićani izabrali Petra za svog gospodara u borbama protiv Šubića. On je Splitom vladao do svoje smrti (početak 1227. godine). Nasledio ga je brat Toljen, dok je Splitom ovladao Grgur Šubić.[22]

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Dolazak na vlast[uredi | uredi izvor]

Venčani prsten kralja Radoslava na kome se potpisuje kao "Duka".

Nakon očeve smrti, Radoslav je bio krunisan od strane strica arhiepiskopa Save I u Žiči.[23][24] Prema kratkom zapisu u Danilovom zborniku: „Ovaj Radoslav kralj bio je kralj u otačastvu svome [srpskoj zemlji] šest godina”. U srpskoj istoriografiji deo istraživača misli da je Stefan Prvovenčani umro 24. septembra 1227. godine.[25] Ovakva pretpostavka zasniva se na Danilovim i vestima Mavra Orbina. Drugi deo misli da Prvovenčani umro 1228. godine, 24. septembra, odnosno da je Radoslav vladao od 1228. do 1234. godine.[26]

Radoslav kao potomak dinastije Duka[uredi | uredi izvor]

Kralj Radoslav je više puta naglašavao svoju povezanost sa vizantijskom carskom dinastijom. Po majci, Radoslav je bio potomak dinastije Anđela, koja je vladala Carstvom u godinama pre pada Carigrada. Radoslavljev tast Teodor upotrebljavao je ravnopravno sva tri carska prezimena (Anđeo, Komnin, Duka). Još je Radoslavljev otac Prvovenčani pokušavao da se rodbinski poveže sa potomcima vizantijskih Anđela, što objašnjava njegovu upornost da sina oženi ćerkom epirskog vladara Teodora ili njegovog prethodnika Mihaila. Na vereničkom prstenu koga je Radoslav poklonio Ani stoji sledeći natpis: "(Ovo je) verenički prsten Stefana, izdanka loze Duka, te stoga, Ano iz roda Komnina, u ruke ga primi."[27] Takođe, na novcu kralja Radoslava stajalo je prezime "Duka". Pred kraj vladavine, 4. februara 1234. godine, Radoslav je izdao povelju na kojoj se potpisao na grčkom jeziku kao "Stefan Duka".[28]

Sukob sa Svetim Savom[uredi | uredi izvor]

Sveti Sava u "Kraljevoj crkvi" u Studenici.

Harmonija svetovne i crkvene vlasti karakteriše gotovo čitavu vladavinu dinastije Nemanjića. Ipak, tokom vladavine kralja Radoslava dolazi do sukoba između kralja i arhiepiskopa. Razlog za to bilo je obraćanje kralja Radoslava ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu sa 14 pitanja crkvenopravnog, dogmatskog i obrednog karaktera. Pismo kralja Radoslava sa pitanjima ohridskom arhiepiskopu poznato je u nauci još od pretposlednje decenije 19. veka. Sveti Sava je 1219. godine izdejstvovao priznanje autokefalnosti srpske crkve od strane nikejskog cara Teodora i patrijarha Manojla. U starijoj istoriografiji postojala je hipoteza da se Radoslav posle deset godina hteo odreći autokefalnosti srpske crkve i vratiti je pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije, zbog čega je Sveti Sava ogorčeno napustio Srbiju i krenuo na hodočašće u Svetu zemlju.[29] Umerenija mišljenja pravdala su Radoslavljev postupak mogućnošću da se Sveti Sava, u trenutku kada su njegovom sinovcu trebali saveti, nalazio na hodočašću i da nema reči o pokušajima da se ospori autokefalnost crkve. Svakako je Radoslav sa Homatijanom bio u daleko boljim odnosima nego Sveti Sava. Poznat je spor između srpskog i ohridskog arhiepiskopa koji je izbio ubrzo nakon 1219. godine.[13]

Pitanja koja je Radoslav uputio Dimitriju Homatijanu odnosila su se na sledeće teme: 1) krštavanje dece isključivo subotom i nedeljom; 2) broj hlebova koji se prinose na proskomidiji; 3) vreme održavanja Službe Gospodnje; 4) da li je posle čina osvećenja vode po završetku večernje službe uoči Bogojavljenja dozvoljeno jesti meso; 5) da li jerej koji prati kralja na putu treba prilikom uznošenja svetih darova da pominje arhijereja koji ga je hirotonisao ili mesnog arhipastira; 6) da li sveštenik započinje jutarnju i večernju službu rečima Εὐλόγησον, δέσποτα ili vozglasom Εὐλογητὸς ὁ Θεός; 7) uznošenje panagije posle obeda i da li ona može biti od beskvasnog hleba; 8) nastanak τῶν ἀζύμων (praznik presnih hlebova kod Jevreja); 9) šta je "očišćenje"; 10) objašnjenje stiha Ὅλον ἑαυτὸν ἐκένων ἀφράστως ἐν μήτρᾳ σου; 11) da li u odsustvu sveštenika i đakona anagnost sme čitati dnevno jevanđelje; 12) može li se liturgija održati u šatoru ili u kolibi od granja, ako se neko nađe na putu bez hrama u blizini; 13) da li se na liturgiji mogu čitati tri jevanđelja; 14) od kada je rimska crkva počela da obavlja bogosluženje sa presnim hlebom. [30]

Takođe su sačuvani i odgovori ohridskog arhiepiskopa na postavljena pitanja.

U razloge zbog kojih je srpski kralj zaobišao svog strica u traženju saveta treba ubrojati i činjenicu da je Homatijan bar do 1219. godine bio duhovni poglavar najvećeg dela srpskog naroda. Njemu su se za savete obraćali i mnogi drugi koji nisu bili pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije: atonski monasi, Solunjani, jedan đakon i hartofilaks iz Drame, mitropoliti Drača i Kerkire. Takođe, Ana, supruga Radoslava, bila je ćerka Teodora Komnina Duke Anđela koga je sredinom 1227. godine upravo Homatijan krunisao za cara. Radoslav se takođe osećao kao Vizantinac. Pada u oči zainteresovanost koju je Radoslav pokazivao za crkvena pitanja.[31] Bojan Miljković objašnjava Radoslavljev postupak i željom da se oslobodi uticaja strica. Grkofilija će Radoslava konačno koštati kraljevske krune. [32]

Gubitak prestola[uredi | uredi izvor]

Stefan Vladislav, freska u Mileševi.

Stefan Radoslav je ubrzo izgubio glavni spoljni oslonac. U martu 1230. godine u bici kod Klokotnice, pritoka Marice, njegov tast car Teodor I i Epir su doživeli težak poraz od Bugara i njihovog cara Ivana (Jovana) Asena II (1218-1241). Tako je Stefan Radoslav ostao bez važne spoljne pomoći, a oni koji su u Srbiji bili nezadovoljni njegovom progrčkom vladavinom su mogli tražiti podršku pobednika Bugara, da se smeni vladar naklonjen Epiru. Ipak, Stefan Radoslav se održao na prestolu još više od tri godine. Očigledno je imao značajnu podršku u svojoj državi. Uprkos neslaganjima i arhiepiskop Sava je izgleda ostao pouzdan oslonac kralju Stefanu Radoslavu, a kada je kralj smenjen arhiepiskop Sava je neko vreme oklevao da li da kruniše njegovog brata Stefana Vladislava.

Protiv Stefana Radoslava se pobunila vlastela i na presto dovela njegovog mlađeg brata Stefana Vladislava.[33] Pobuna se desila poslednjih meseci 1233. ili početkom 1234. godine. Hronologiju ovog događaja znamo zahvaljujući povelji Radoslava Dubrovčanima od 4. februara 1234. godine u kojoj on gubitak prestola smešta u 6742. godinu. Ona je otpočela 1. septembra 1233. godine, te Radoslavljev pad treba smestiti između ta dva datuma.[34]

Egzil[uredi | uredi izvor]

Arhiepiskop Sava prvobitno izgleda da nije prihvatio smenu na prestolu, o čemu opširno piše Teodosije, a mnogo oskudnije Domentijan. Ipak, naposletku je morao prihvatiti svršen čin i krunisati Vladislava za novog kralja.[35] Radoslav i Ana su najpre otišli u Dubrovnik gde su pokušali organizovati državni udar protiv Vladislava. Dubrovčani su ga lepo primili, a Radoslav im je dodelio veoma široke povlastice oslobađajući ih svih obaveza prema srpskim vladarima. Reč je o povelji od 4. februara 1234. godine na kojoj se bivši kralj potpisao kao "Stefan Duka". Namera mu je bila da stekne saveznika za borbu protiv Vladislava. Radoslav stoga obećava Dubrovčanima vrlo široke povlastice ukoliko uspe da povrati presto: dubrovački trgovci stekli bi pravo slobodnog kretanja po Srbiji, kao i po Humskoj zemlji i po Zeti. Takođe, republika bi bila oslobođena plaćanja mogoriša.[34]

Međutim, Vladislav je vršio veliki pritisak na Dubrovnik. Radoslav je pokušao da potraži zaštitu kod bosanskog bana Mateja Ninoslava, u čemu nije imao uspeha. Stoga je napustio Dubrovnik i pobegao u Drač kog despota Mihaila II. Tamo se razveo od Ane. Izvori kažu da mu je jedan „Fruz“ (Francuz) zapretio maču i oteo ženu. Laskaris sumnja u istinitost Teodosijeve tvrdnje da je Francuz oteo ženu bivšeg srpskog kralja. Drač se do 1258. godine nalazio u rukama epirskih Grka, nakon čega prelazi pod vlast Manfreda Sicilijanskog. U vreme kada je Teodosije pisao "Žitije Svetog Save" Drač se nalazio pod vlašću Anžujaca, čime Laskaris objašnjava grešku Savinog biografa. Takođe, Laskaris, kao i Stanoje Stanojević sumnja u čitavu priču o razvodu, budući da se Radoslav i Ana pominju u srpskim pomenicima. On dopušta mogućnost da se sa Radoslavom vratila u Srbiju i zamonašila i Ana.[36]

Tronoški rodoslov daje donekle drugačiju sliku razvoda Radoslavljevog braka: Radoslav i Ana su najpre pobegli u Zetu, kod Vukanovih sinova, a kako ih ovi tamo nisu primili, produžili su za Drač, gde su se rastali. Iz Drača je Radoslav otišao na Svetu goru stricu Savi, te su se zajedno vratili u Srbiju. Sava je potom zamonašio Radoslava.[37]

Zamonašenje[uredi | uredi izvor]

Srbija u vreme vladavine kralja Radoslava.

Priču o razvodu Radoslava i Ane daje nam Teodosije u "Žitiju Svetog Save". Svrgnuti kralj je navodno nakon što mu je Francuz oteo ženu otišao kod Svetog Save koji ga je sa radošću primi i "slatkim rečima uteši zbog nevolje mu od brata i lukave žene, želeći da zaustavi bratovljevo neprijateljstvo protiv njega, ukrasi ga anđeoskim likom, nazvavši ga Jovan monah umesto Radoslav." [37] Reč je o opisu primanja monaškog čina, velike shime, koju je prethodno primio Radoslavljev otac Stefan Prvovenčani, a pre njega Stefan Nemanja. Monašenju vladara u srednjovekovnoj Srbiji pristupalo se često nakon poraza u borbi oko vlasti. Monaški čin je nakon Radoslava primio i Vladislav koji je dugo godina nakon toga živeo u Srbiji. I treći sin Stefana Prvovenčanog primio je monaški čin nakon poraza u bici kod Gacka. Pobednik u ovom ratu, Stefan Dragutin, zamonašio se neposredno pred smrt, ali ne iz istih razloga.

Manojlo Laskaris sumnja u istinitost Teodosijeve priče o Radoslavljevom razvodu i zamonašenju. On smatra da Teodosije kao pisac iz prve polovine 14. veka ne može biti pouzdani izvor, tim pre što Domentijan ne pominje Radoslavljev boravak u Draču. Teodosije, sa druge strane, ne pominje boravak Radoslava u Dubrovniku, ali je nesumnjivo da je svrgnuti kralj zaista najpre otišao u taj grad, budući da je februara 1234. godine tamo izdao povelju.

Sumnja u priču o Savinom monašenju Radoslava javlja se usled činjenice da monašenje ne pominje Domentijan koji nije propustio da navede nijedno delo svog učitelja. Budući da je ovim činom Sava sprečio nastavak građanskog rata, malo je verovatno da bi Domentijan izostavio da ga pomene.[38]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Arhiepiskop Danilo piše da je Radoslav umro nedugo nakon što je izgubio krunu, ne dajući precizniju hronološku odrednicu. Mnogi letopisi pominju 1235. godinu kao godinu Radoslavljeve smrti.[39] Tačna godina Radoslavljeve smrti nije poznata. Poslednji precizan hronološki podatak je iz 4. februara 1234. godine, ali se zna da je Radoslav nakon izdavanja povelje živeo još neko vreme, odnosno vreme koje je proveo u Draču i u Srbiji, nakon povratka iz egzila.

Nakon smrti, bivši kralj sahranjen je u Studenici, zadužbini svoga dede.[34] Po crkvenom pravu, ktitorska prava nad Studenicom uživali su potomci Stefana Nemanje koji je manastir i podigao. Radoslav je prvi iskoristio svoja ktitorska prava i preduzeo graditeljske radove nad manastirom. Radoslav je podigao spoljnu pripratu pred Bogorodičinom crkvom, a na zapadnoj strani je izgradio visoku kulu. Freska koja prikazuje arhiepiskopa Savu i njegovog naslednika Arsenija navodila je istraživače na pretpostavku da je ove radove ipak izveo Vladislav. Međutim, Sima Ćirković je upozorio da Radoslav, za razliku od Vladislava, Stefana Prvovenčanog i Uroša, nije imao svoju grobnu crkvu, što osnažuje tvrdnju da je radove izveo upravo Radoslav. Položaj Radoslavljevog groba u Studenici nije identifikovan. Graditeljski radovi na Studenici okončani su do 1230. godine.[40]

Potomstvo[uredi | uredi izvor]

Radoslav i Ana imali su potomka, ali nauci nije poznat njegov identitet. O njegovom postojanju svedoči "Pljevljanski trebnik" pisan oko 1290. godine. Tamo se beleži večnaja pamjat "Stevanu blagočestivom kralju Radoslavu, Jovanu monahu i Ane blagočestive kraljice i čedam jeju." Radoslav i Ana su, dakle, imali decu, ali se ne zna ni to da li su imali sinove ili kćeri. Miodrag Purković oprezno pretpostavlja da su u vreme pisanja Trebnika Radoslavljevi potomci već bili mrtvi.[41]

Novac kralja Radoslava[uredi | uredi izvor]

Numizmatički materijal još jedan je pokazatelj uticaja vizantijskih tradicija na kralja Radoslava. Njegov novac temeljio se na vizantijskom novčanom sistemu, čije su osnove postavljene od strane cara Aleksija I Komnina 1092. godine. Novčani sistem kralja Radoslava počivao je na bimetalizmu, odnosno na dve nominale: srebrni i bakarni trahej. Srebrni novac sadržao je primese zlata. Prosečna težina traheja kralja Radoslava bila je 2,75 grama, po uzoru na novac Solunskog carstva, odnosno na novac Teodora Anđela. Na aversu srebrnog traheja kralja Radoslava prikazano je poprsje arhanđela Mihaila sa nimbom, u divitisionu, manijaku i lorosu, okrenuto licem, sa mačem u desnoj i kanijom u levoj ruci. Na reversu je predstavljen kralj na levoj i Isus Hrist sa jevanđeljem u ruci, koji ga blagosilja (na desnoj strani). Predstava na reversu direktno je preuzeta sa novca Teodora Anđela. Bakarni trahej imao je iskovan samo revers na kome se nalazio Hrist koji blagosilja kralja, identičan onom na srebrnom traheju. Osamnaest primeraka ovog novca pronađeni su u tvrđavi Ras. Početak kovanja ovakvog novca smešta se u period nakon 1230. godine. Postoje pretpostavke da su kalupi za emisije srpskog novca rezali solunski majstori, dok je novac možda kovan u Solunu, a možda u Srbiji. Jedna kovnica postojala je u tvrđavi Ras.[42]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Uroš I Vukanović
 
 
 
 
 
 
 
8. Zavida
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ana Diogenesa
 
 
 
 
 
 
 
4. Stefan Nemanja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan Prvovenčani
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ana Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan Radoslav
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Konstantin Anđel
 
 
 
 
 
 
 
12. Andronik Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Teodora Komnina Anđelina
 
 
 
 
 
 
 
6. Aleksije III Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Efrosina Kastamonitisa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Evdokija Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Andronik Duka Kamater
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Efrosina Dukina Kamatera
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Kiruena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kao lično ime za Prvovenčanog (Nemanju Drugog) često se piše „Stefan Nemanjić“. Ipak, „Stefan Nemanjić“ je i kralj Dragutin (Stefan D. Nemanjić), i kralj Dečanski (Stefan U. III D. Nemanjić) i svi ostali vladari iz te porodice. Izgleda da nije u skladu sa pravopisom za jednog od vladara iz porodice Nemanjića kao lično ime upotrebiti samo „Stefan“, ili samo „Stefan Nemanjić“. „Stefan“ se može ispravno koristi samo zajedno sa ličnim imenom, u ovom slučaju „Stefan Nemanja Drugi“, ili sa nadimkom „Stefan Prvovenčani“. Nemanjići (i njihovi pisari) su koristili oblike kao „Nemanja Prvi“ i „Uroš Treći“, ali nikada nisu koristili oblike kao „Stefan Prvi“, „Stefan Drugi“ i slično. Iz toga se vidi da su za Nemanjiće (i njihove pisare) lična imena vladara iz te porodice Nemanja i Uroš, ali ne i „Stefan“. „Stefan“ je upotrebljavano u značenju funkcije u državi, to jest samo kao „Ovenčani“ (Krunisani). Zbog toga, „Stefan Nemanjić“ je samo uopšteno „Ovenčani Nemanjić“, a lično ime moralo je biti: Nemanja (Drugi), Radoslav i slično.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ferjančić 1981, str. 297-314.
  2. ^ Bubalo 2009, str. 201-227.
  3. ^ Pirivatrić 2020, str. 139-158.
  4. ^ Ferjančić 1981, str. 302.
  5. ^ Miljković 2015, str. 268.
  6. ^ Laskaris 1997, str. 40
  7. ^ Miljković 2015, str. 270.
  8. ^ Jireček 1952, str. 171
  9. ^ Laskaris 1997, str. 40–42
  10. ^ Kisas 1978, str. 131-139.
  11. ^ Ferjančić 1981, str. 307.
  12. ^ Ferjančić, Maksimović (1998), 17
  13. ^ a b Miljković 2015, str. 270-271.
  14. ^ Marjanović-Dušanić 1997, str. 48.
  15. ^ Bubalo 2009, str. 205.
  16. ^ Bubalo 2009, str. 206-210.
  17. ^ Bubalo 2009, str. 210.
  18. ^ Bubalo 2009, str. 217-222.
  19. ^ Ćirković 1970, str. 10.
  20. ^ Ječmenica 2018, str. 51
  21. ^ Bubalo 2009, str. 210-217.
  22. ^ Mišić 1994, str. 50–52
  23. ^ Stara srpska književnost, I, str. 239. „Venča ga na kraljevstvo, da bude saprestolnik otačastva svoga, i da se zove venčani kralj Radoslav”.
  24. ^ Stojanović 1927, str. 68-69.
  25. ^ Marković 2009, str. 13-15.
  26. ^ Ferjančić 1981, str. 308.
  27. ^ Maksimović 2009, str. 143
  28. ^ Maksimović 2009, str. 144
  29. ^ Jireček 1952, str. 172
  30. ^ Miljković 2015, str. 260-265.
  31. ^ Miljković 2015, str. 267.
  32. ^ Miljković 2015, str. 271.
  33. ^ Stara srpska književnost, I, str. 267. Domentijan uopšteno piše kako je Bog dopustio da Stefan Vladislav „liši zemlje starijeg brata” i uzme presto svoga oca.
  34. ^ a b v Ferjančić 1981, str. 309.
  35. ^ Ferjančić 1981, str. 310.
  36. ^ Laskaris 1997, str. 48
  37. ^ a b Laskaris 1997, str. 47
  38. ^ Stanojević 1894, str. 2
  39. ^ Stanojević 1894, str. 3–4
  40. ^ Čanak-Medić (2016), 165-169
  41. ^ Purković 1996, str. 28
  42. ^ Ivanišević 1998, str. 87-95.

Izvori i literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Stefan Radoslav na Vikimedijinoj ostavi.


Kralj Srbije
(1227. ili 1228 — 1233. ili 1234)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефан_Радослав&oldid=27548256”