Деиндивидуализација

Деиндивидуализација је концепт у социјалној психологији који се генерално сматра губитком самосвести у друштвеним групама, иако је ово спорно (види испод). За социјалног психолога, ниво анализе је појединац у контексту друштвене ситуације. Као такви, социјални психолози наглашавају улогу унутрашњих психолошких процеса. Други друштвени научници, попут социолога, више се баве ширим друштвеним, економским, политичким и историјским факторима који утичу на догађаје у датом друштву.

Преглед

Теорије деиндивидуализације предлажу да је то психолошко стање смањене самоевалуације и смањене бојазни од процене, што узрокује антинормативно и дезинхибирано понашање. Теорија деиндивидуализације настоји да пружи објашњење за различита антинормативна колективна понашања, као што су насилне гомиле, масе за линчовање итд. Теорија деиндивидуализације такође је примењена на геноцид и постулирана као објашњење за антинормативно понашање на интернету и у комуникацији путем рачунара.

Иако се генерално анализира у контексту негативних понашања, као што су насиље руље и геноцид, утврђено је да деиндивидуализација игра улогу и у позитивним понашањима и искуствима. Још увек постоје одређене варијације у разумевању улоге деиндивидуализације у стварању антинормативних понашања, као и у разумевању како контекстуални знаци утичу на правила конструкта деиндивидуализације. Деиндивидуализација је губитак осећаја сопства у групи.

Главни теоријски приступи и историја

У савременој социјалној психологији, деиндивидуализација се односи на умањење осећаја индивидуалности које се јавља уз понашање које није у складу са личним или друштвеним стандардима понашања. На пример, неко ко је анонимни члан руље вероватније ће се понашати насилно према полицајцу него познати појединац. У једном смислу, деиндивидуализовано стање се може сматрати привлачним ако неко осећа да се може слободно понашати импулсивно, не размишљајући о могућим последицама. Међутим, деиндивидуализација је такође повезана са „насилним и антисоцијалним понашањем”.

Класичне теорије

Гистав ле Бон је био рани истраживач овог феномена као функције гомиле. Ле Бон је представио своју теорију психологије масе у својој публикацији из 1895. године, Гомила: студија популарног ума. Француски психолог је окарактерисао свој постулирани ефекат менталитета гомиле, при чему индивидуалне личности постају доминиране колективним начином размишљања гомиле. Ле Бон је понашање гомиле сматрао „једногласним, емотивним и интелектуално слабим”. Он је теоретисао да губитак личне одговорности у гомили доводи до склоности ка примитивном и хедонистичком понашању целе групе. Овај резултујући менталитет, према Ле Бону, више припада колективу него било ком појединцу, тако да су индивидуалне особине потиснуте. Ле Бон је већ нагињао ка концепцији деиндивидуализације као стања изазваног смањењем одговорности, које проистиче из степена анонимности услед припадности гомили, где се пажња премешта са сопства на стимулативније, спољашње квалитете деловања групе (које може бити екстремно).

У суштини, појединци у гомили Ле Бона су робови начина размишљања групе и способни су да изврше најнасилније и најхеројскије чинове. Ле Боново објашњење феномена понашања у гомили на групном нивоу инспирисало је даље теорије о колективној психологији од Фројда, Макдугала, Блумера и Олпорта. Фестингер, Пепитон и Њуком су поново размотрили идеје Ле Бона 1952. године, сковавши термин деиндивидуализација да би описали шта се дешава када се особе унутар групе не третирају као појединци. Према овим теоретичарима, шта год да привлачи сваког члана одређеној групи, узрокује да они стављају већи нагласак на групу него на појединце. Ова неодговорност унутар групе има ефекат „смањења унутрашњих ограничења и повећања понашања које је обично инхибирано”. Фестингер и сарадници су се сложили са Ле Боновом перцепцијом понашања у гомили у смислу да су веровали да појединци постају утопљени у гомилу, што доводи до смањене одговорности. Међутим, ови релативно модерни теоретичари су разликовали деиндивидуализацију од теорије гомиле реформишући идеју да се губитак индивидуалности унутар гомиле замењује групним начином размишљања. Уместо тога, Фестингер и сарадници су тврдили да губитак индивидуалности доводи до губитка контроле над унутрашњим или моралним ограничењима.

Алтернативно, Р. Ц. Зилер (1964) је тврдио да су појединци подложни деиндивидуализацији под специфичнијим ситуационим условима. На пример, он је сугерисао да под награђујућим условима, појединци имају научени подстицај да испоље индивидуализоване квалитете како би себи приписали заслуге; док под кажњавајућим условима, појединци имају научену тенденцију да се деиндивидуализују кроз утапање у групу као средство дифузије одговорности.

П. Г. Зимбардо (1969) је сугерисао да „изражавање нормално инхибираног понашања” може имати и позитивне и негативне последице. Он је проширио предложени скуп фактора који доприносе деиндивидуализацији, изван анонимности и губитка личне одговорности, укључујући: „узбуђење, сензорно преоптерећење, недостатак контекстуалне структуре или предвидљивости, и измењену свест услед дрога или алкохола”, као и „измењене временске перспективе... и степен укључености у функционисање групе”. Зимбардо је постулирао да ови фактори доводе до „губитка идентитета или губитка самосвести”, што резултира неодговарањем појединца на спољашње стимулусе и губитком „когнитивне контроле над мотивацијама и емоцијама”. Сходно томе, појединци смањују своју усклађеност са добрим и лошим санкцијама које намећу утицаји изван групе.

Зимбардо је био доследан Фестингеру и сарадницима у својој сугестији да губитак индивидуалности доводи до губитка контроле, узрокујући да се погођене особе понашају интензивно и импулсивно, напустивши унутрашња ограничења. Међутим, он је развио овај модел специфицирајући „улазне варијабле” (ситуационе факторе) које доводе до овог губитка индивидуалности, као и природу резултујућих понашања (емоционална, импулсивна и регресивна). Зимбардо је даље развио постојећу теорију деиндивидуализације сугеришући да су ова понашања „самопојачавајућа” и стога тешко заустављива. Штавише, Зимбардо није ограничио своју примену на групне ситуације; он је такође применио теорију деиндивидуализације на „самоубиство, убиство и међуљудску непријатељство”.

Савремене теорије

Крајем седамдесетих, Ед Динер је почео да изражава незадовољство тадашњом хипотезом о деиндивидуализацији, коју је сматрао неважећом без специфичног фокуса на психолошке процесе који доводе до деиндивидуализованог стања. Не само да је Зимбардов модел био мањкав у том погледу, већ улога његових улазних варијабли у изазивању антинормативних понашања није била уједначена. Сходно томе, Динер је преузео на себе да усаврши Зимбардов модел тако што је даље специфицирао унутрашње процесе који воде до деиндивидуализације. Године 1980. тврдио је да обраћање пажње на сопствене вредности кроз самосвест повећава способност те особе да се саморегулише. У групном контексту, када се пажња дистрибуира ка споља (у складу са овим моделом), даље од сопства, појединац губи способност да рационално планира своје поступке и замењује планирана понашања појачаном реакцијом на знакове из окружења. Тако је, према Динеру, смањење самосвести „дефинишућа карактеристика деиндивидуализације”. Динер је предложио да је строги фокус на анонимност као примарни фактор деиндивидуализације створио емпиријску препреку, позивајући на преусмеравање емпиријских истраживања на ту тему.

Иако је Динер успео да скрене фокус са анонимности у теоријској еволуцији деиндивидуализације, није успео емпиријски да разјасни функцију смањене самосвести у изазивању дезинхибираног понашања. Као одговор на ову нејасноћу, Прентис-Дан и Роџерс (1982, 1989) су проширили Динеров модел разликујући јавну самосвест од приватне самосвести. Они су теоретисали да се јавна самосвест смањује помоћу „знакова одговорности”, као што су дифузија одговорности или анонимност. Такви фактори, према овим теоретичарима, узрокују да чланови гомиле изгубе осећај последица за своје поступке; стога се мање брину о томе да буду оцењени и не очекују казну. Приватна самосвест (где се пажња премешта са сопства), међутим, смањује се „знаковима пажње”, нпр. групном кохезијом и физиолошким узбуђењем. Ово смањење доводи до „унутрашњег деиндивидуализованог стања” (које укључује смањену приватну самосвест и измењено размишљање као природни нуспродукт) које узрокује „смањену саморегулацију и пажњу према интернализованим стандардима за одговарајуће понашање”. Теоретичари „диференцијалне самосвести” сугерисали су да оба облика самосвести могу довести до „антинормативног и дезинхибираног понашања”, али је само процес смањене приватне самосвести, по њиховој дефиницији, био деиндивидуализација.

СИДЕ

Најновији модел деиндивидуализације, модел социјалног идентитета ефеката деиндивидуализације (СИДЕ), развили су Расел Спирс и Мартин Ли 1995. године. СИДЕ модел тврди да манипулације деиндивидуализацијом могу имати ефекат смањења пажње на индивидуалне карактеристике и међуљудске разлике унутар групе. Они су свој модел представили објашњавајући да изражавање социјалног идентитета може испунити две опште функције:

1. Афирмацију, усклађивање или јачање индивидуалних или групних идентитета.
2. Убеђивање публике да усвоји одређена понашања.

Овај модел покушава да објасни низ ефеката деиндивидуализације који су изведени из ситуационих фактора као што су урањање у групу, анонимност и смањена препознатљивост. Дакле, деиндивидуализација је повећана истакнутост групног идентитета која може настати манипулацијом таквих фактора. СИДЕ модел је у супротности са другим објашњењима деиндивидуализације која укључују смањени утицај сопства. Даља објашњења Рајхера и сарадника наводе да манипулације деиндивидуализацијом утичу на прихватање норми не само кроз њихов утицај на самодефиницију, већ и кроз њихов утицај на односе моћи између чланова групе и њихове публике.

Класични и савремени приступи се слажу у главној компоненти теорије деиндивидуализације да деиндивидуализација доводи до „антинормативног и дезинхибираног понашања”.

Главна емпиријска открића

Милграм (1963)

Студија Стенлија Милграма је класична студија слепе покорности, међутим, многи аспекти ове студије експлицитно илуструју карактеристике ситуација у којима је вероватно да ће доћи до деиндивидуализације. Учесници су уведени у собу и седели су испред плоче са лажним командама. Експериментатор им је затим рекао да извршавају задатак о учењу и да треба да прочитају листу парова речи „ученику”, а затим да га тестирају на тачност. Учесник би прочитао реч и четири могућа одговора. Ако би сарадник експериментатора (ученик) погрешио, требало је да му дају шок (који није био стваран, што учесник није знао) са лажне контролне табле испред које су седели. Након сваког погрешног одговора, интензитет шока се повећавао. Експериментатор је упућивао учесника да настави са давањем шокова, наводећи да је то њихова дужност у експерименту. Како се напон повећавао, сарадник је почео да се жали на бол, викао од нелагоде и на крају вриштао да је бол превелик, а понекад би чак почео и да лупа по зиду. На највећој примењеној волтажи, сарадник је престао да говори уопште. Резултати студије су показали да је 65 процената учесника експеримента применило последњи и најјачи шок од 450 волти. Само један учесник одбио да даје шокове изнад нивоа од 300 волти. Учесници, покривени велом анонимности, могли су бити агресивнији у овој ситуацији него што би вероватно били у нормалном окружењу. Поред тога, ово је класичан пример дифузије одговорности, јер су учесници гледали у ауторитет (експериментатора) уместо да буду свесни бола који су изазивали или да се упусте у самоевалуацију која би их можда навела да се придржавају друштвених норми.

Филип Зимбардо (1969)

Ова студија је подстакла Зимбарда да напише своју почетну теорију и модел деиндивидуализације на основу резултата свог истраживања. У једној студији, учесници у експерименталној групи су учињени анонимним тако што су им дати велики капути и капуљаче које су у великој мери скривале њихов идентитет. Ове студенткиње Универзитета Њујорк биле су обучене као чланице Кју-клукс-клана у групама од по четири. Насупрот томе, учеснице у контролној групи носиле су нормалну одећу и идентификационе ознаке са именом. Свака учесница је уведена у собу и добила задатак да „шокира” сарадника у другој соби на различитим нивоима јачине, од благих до опасних (слично студији Стенлија Милграма из 1963). Зимбардо је приметио да су учеснице које су биле у анонимној групи „шокирале” сараднике дуже, што би у стварној ситуацији изазвало више бола, него оне у неанонимној контролној групи. Међутим, друга студија са војницима показала је потпуно супротне резултате. Када су војници били препознатљиви, шокирали су дуже од непрепознатљивих војника. Зимбардо је предложио да су се војници, као резултат анонимности, можда осећали изоловано од својих колега. Ове студије су мотивисале Зимбарда да испита ову деиндивидуализацију и агресивност у затворском окружењу, што је размотрено у следећој наведеној студији.

Филип Зимбардо (1971)

Сада шире позната студија од објављивања његове књиге, Луциферов ефекат, Стенфордски затворски експеримент је озлоглашен по свом очигледном приказу агресивности у деиндивидуализованим ситуацијама. Зимбардо је створио лажно затворско окружење у подруму зграде за психологију на Универзитету Станфорд, у којем је случајно доделио 24 мушкарца да преузму улогу чувара или затвореника. Ови мушкарци су посебно изабрани јер нису имали абнормалне црте личности (нпр. нарцизам, ауторитарне, антисоцијалне). Експеримент, који је првобитно планиран да траје две недеље, завршио се након само шест дана због садистичког третмана затвореника од стране чувара. Зимбардо је ово понашање приписао деиндивидуализацији услед урањања у групу и стварања јаке групне динамике. Неколико елемената је допринело деиндивидуализацији и чувара и затвореника. Затвореници су морали да се облаче исто, носећи чарапе на глави и болничке огртаче, а такође су били идентификовани само бројем који им је додељен, а не именом. Чувари су такође добили униформе и рефлектујуће наочаре које су им скривале лица. Одећа чувара и затвореника довела је до врсте анонимности са обе стране, јер су индивидуалне идентификационе карактеристике мушкараца уклоњене. Поред тога, чувари су имали додатни елемент дифузије одговорности који им је дао прилику да уклоне личну одговорност и пренесу је на вишу силу. Неколико чувара је коментарисало да су сви веровали да би их неко други зауставио да су заиста прешли границу, па су наставили са својим понашањем. Критичари су довели у питање валидност експеримента.

Динер, Фрејзер, Биман и Келем (1976)

У овој класичној студији, Динер и сарадници су имали жену која је ставила чинију са слаткишима у своју дневну собу за децу која долазе на Ноћ вештица. Посматрач је био постављен ван видокруга деце како би забележио њихово понашање. У једном услову, жена је деци постављала идентификациона питања као што су где живе, ко су им родитељи, како се зову итд. У другом услову, деца су била потпуно анонимна. Посматрач је такође бележио да ли деца долазе појединачно или у групи. У сваком услову, жена би позвала децу унутра, тврдила да има нешто у кухињи што мора да уради па мора да напусти собу, а затим би упутила свако дете да узме само један слаткиш. Анонимна групна стања далеко су надмашила остале у погледу тога колико су пута деца узела више од једног слаткиша. У 60% случајева, анонимна група деце узела је више од једног слаткиша, понекад чак и целу чинију. Анонимно појединачно и идентификовано групно стање су били изједначени на другом месту, узевши више од једног слаткиша у 20% случајева. Стање које је најмање кршило правило било је идентификовано појединачно стање, где су деца узела више од једног слаткиша у само 10% случајева.

Надлер, А., Голдберг, М., Џафи, Ј. (1982)

Ова студија Надлера, Голдберга и Џафија мерила је ефекте које деиндивидуализујући услови (анонимност наспрам препознатљивости) имају на две групе испитаника (самодиференцирани наспрам недиференцираних појединаца). За самодиференцираног појединца се каже да има дефинисане границе између унутрашњих карактеристика идентификованих као сопство и друштвеног окружења. Код недиференцираног појединца, таква разлика је мање изражена. Испитаници који су претходно одабрани као самодиференцирани или недиференцирани посматрани су у условима високе или ниске анонимности. Сваки испитаник је био изложен прекршајима и донацијама које су чинили сарадници експериментатора, а затим су мерене њихове сопствене прекршајне и просоцијалне акције. Такође, мерене су вербална агресивност усмерена према експериментатору и мере унутрашњег стања деиндивидуализације. Главни налази студије:

• Унутар недиференцираних група, већа учесталост накнадног прекршајног понашања испитаника догодила се у условима анонимности него у условима препознатљивости.
• Недиференцирани појединци су под утицајем деиндивидуализујућих околности и склонији су да чине више прекршаја након посматрања модела у експерименту.
• У погледу вербалне агресивности, ниво вербалне агресивности самодиференцираних појединаца био је једнак у условима анонимности и препознатљивости. Међутим, недиференцирани појединци су били склони да моделирају агресивност сарадника и били су вербално агресивнији када су били анонимни него када су били препознатљиви.
• Студија је утврдила да су недиференцирани појединци били мање самосвесни и мање инхибирани у условима анонимности.

Свеукупно, студија подржава хипотезу да деиндивидуализујући услови изазивају промене у понашању код недиференцираних појединаца, али имају релативно мали ефекат на понашање самодиференцираних појединаца.

Дод, Д. (1985)

Додов експеримент процењује везу између деиндивидуализације и анонимности. Дод је мерио своје испитанике питајући их шта би урадили (у оквиру реалности) ако би њихов идентитет био сачуван анонимним и не би сносили никакве последице. Одговори су груписани у четири категорије: просоцијалне, антисоцијалне, ненормативне и неутралне. Резултати његове студије показали су да је 36% одговора било антисоцијално, 19% ненормативно, 36% неутрално и само 9% просоцијално. Најчешћи забележени одговори били су кривична дела. Ова студија о деиндивидуализацији показује важност ситуационих фактора, у овом случају анонимности, приликом пријављивања антисоцијалног понашања. Штавише, ова студија показује да личне особине и карактеристике нису велики предиктор приликом предвиђања понашања. Свеукупно, ова студија подржава концепт деиндивидуализације, јер је Дод открио да се понашање мења од онога што би било нормално за одређеног појединца, у понашање које није репрезентативно за нормалне одлуке о понашању.

Рајхер, С., Левин, Р. М., Гордајн, Е. (1998)

Пратећи социјалне моделе идентитета које предлаже деиндивидуализација, студија коју су спровели Рајхер, Левин и Гордајн изражава стратешке ефекте видљивости на унутаргрупу. Експериментатори сугеришу да повећање видљивости међу члановима унутаргрупе последично повећава њихову способност да се међусобно подржавају против спољне групе — што такође доводи до повећања особина унутаргрупе које би спољна група иначе санкционисала. Студија се заснивала на дебати о томе да ли лов на лисице треба или не треба забранити. Експериментатори су се углавном бавили учесницима који су се дефинисали као „противници лова”. Учесници су били тридесет мушких и женских студената просечне старости од 17 година на првој години свог А-нивоа из психологије, смештених у руралном граду у југозападној Енглеској. Студија је укључивала две одвојене сесије где су учесници попунили пре-тест и били додељени про- или анти-ловачким групама. Портпарол који је представљао сваки став доведен је да разговара о својим мишљењима појединачно са сваким учесником. Про-ловачка група је одведена у другу собу и није даље учествовала у студији. За услов ниске видљивости унутаргрупе, део учесника против лова одведен је у појединачне кабине где нису били видљиви другима у експерименту. Преостали учесници против лова који су били категорисани под условом високе видљивости унутаргрупе, седели су у кругу где је свако био видљив свима током експеримента. У овом тренутку обема групама је приказан видео. Након гледања видеа, учесницима је уручен упитник. Замољени су да напишу своја имена на предњој страни како би портпарол спољне групе могао да идентификује ауторе упитника пре него што појединачно разговара о коментарима. На изненађење експериментатора, експеримент је показао супротност њиховој хипотези. Студија је показала да је већа вероватноћа да ће учесници изразити нормативна понашања која су кажњива од стране моћне спољне групе када су видљиви другим члановима исте унутаргрупе. Експериментатори су такође открили да су учесници унутаргрупе заправо изразили противљење улогама које су им наметнули сами експериментатори. Уместо да се само уједине против лова, неки од учесника унутаргрупе су се противили томе што им је речено да њихова група подржава одређене ставове — неки су се сматрали умереним присталицама или противницима лова. У овом случају, сами експериментатори су изазвали реакцију унутаргрупе, која је касније анализирана кроз накнадне експерименте.

Ли, Е. Џ. (2007)

Ова студија коју је спровела Ли истражује ефекте деиндивидуализације на групну поларизацију. Групна поларизација се односи на налаз да након групне дискусије, појединци теже да заузму екстремнији став у правцу који је група већ фаворизовала. У Лииној студији, испитаници су били додељени или у стање деиндивидуализације или индивидуације. Затим, сваки испитаник је одговарао на питања и давао аргумент о датој дилеми. Затим су им показане одлуке њихових партнера и испитаници су замољени да оцене колико су укупни аргументи били убедљиви и ваљани. Анализирајући своје резултате, Ли је дошла до неколико закључака:

• Групна идентификација је била позитивно корелирана са групном поларизацијом.
• Ли је потврдила своју хипотезу да ће испитаници показати јачу групну идентификацију и већу поларизацију мишљења када су деиндивидуализовани него када су индивидуализовани.
• Ли је открила да што су се учесници више идентификовали са својим партнерима, то су њихове оцене аргумената партнера биле позитивније, што се манифестовало као фаворизовање унутаргрупе.
• Лиини налази сугеришу да су и испитаници са вишом групном идентификацијом и деиндивидуализовани испитаници пријавили значајно виши ниво јавне самосвести.

Свеукупно, ова студија пружа солидно истраживање на основу којег се могу учврстити претходни налази у вези са деиндивидуализацијом. Налаз да је деиндивидуализација повезана са јачом групном поларизацијом и идентификацијом одговара основи деиндивидуализације: појединци који су више поларизовани и идентификовани са групом биће склонији да се понашају неуобичајено за свој карактер и испољавају антинормативно понашање.

Примене

Деиндивидуализација је перципирани губитак индивидуалности и личне одговорности до којег може доћи када неко учествује као део групе. То може довести до тога да особа буде склонија да донира велику суму новца у добротворне сврхе, али и да буде склонија да учествује у насиљу руље. Постоји много стварних случајева у којима се могу видети ефекти деиндивидуализације. Деиндивидуализација се може јавити у различитим инстанцама као што су полиција, војска, интернет, спортски тимови, банде, култови и друштвене организације. Иако се на површини могу чинити веома различитим, ове групе деле многе особине које их чине погодним за деиндивидуализацију, па чак и зависним од ње. Сви примери деле снажан нагон ка групној кохезији.

Полицајци, војници и спортски тимови носе униформе које стварају јасну унутаргрупу док елиминишу индивидуалне разлике у личном стилу. Мушкарци у војсци чак морају да брију главе како би додатно уједначили свој изглед. Иако банде, култови и студентска братства и сестринства не захтевају исти степен физичке униформности, они такође показују ову тенденцију ка уједначавању спољашности како би ујединили своју групу. На пример, банде могу имати симбол који тетовирају на својим телима како би се идентификовали као део своје унутаргрупе. Чланови братстава и сестринстава често носе одећу означену својим „словима” како би се брзо могли идентификовати као део своје специфичне групе. Смањењем индивидуалних разлика, ове различите групе постају кохезивније.

Кохезивност групе може довести до тога да њени чланови изгубе осећај сопства у надмоћном идентитету групе. На пример, припадник војске се може идентификовати кроз различите индивидуалне конструкте, али док је у униформи, обријане главе и са идентификационим плочицама око врата, може се изненада идентификовати само као војник. Слично томе, студенткиња која носи слова свог сестринства на мајици и стоји у гомили својих сестара, може се осећати мање као она сама, а више као „Кај-О” или „Трајделт”. Физички нормализовани према стандардима својих група, ови различити чланови група су у ризику да се осете деиндивидуализованим. Могу почети да размишљају о себи као о пуком делу групе и изгубити свест да су појединци са способношћу да мисле и делују потпуно одвојено од своје групе. Могли би урадити ствари које иначе не би урадили због стидљивости, индивидуалног морала, самосвести или других фактора. Због смањеног осећаја одговорности и повећаног осећаја групне кохезије и конформизма, ови чланови групе би могли да се понашају на ненормативне начине.

Деиндивидуализација се често дешава без интеракције лицем у лице и представља преовлађујућу карактеристику интернета. Опуштање нормалних ограничења у понашању изазвано деиндивидуализацијом цвета у онлајн окружењима и доприноси сајбер-насиљу. Штавише, сматра се да је деиндивидуализација која се дешава на мрежи одговорна за распрострањену спремност на илегално преузимање софтвера. Један истраживач је тестирао хипотезу да су „особе које преферирају анонимност и псеудонимност повезане са интеракцијом на интернету склоније пиратерији софтвера”, али је открио да ни анонимност ни псеудонимност нису предвиђале самопријављену пиратерију софтвера. Од куповине пића за цео бар странаца до чињења насиља тешког као што су убиство или силовање, деиндивидуализација може навести различите људе да делују на начине за које су можда мислили да су немогући.

Контроверзе

Постављена су питања о спољашњој валидности истраживања деиндивидуализације. Како се деиндивидуализација развијала као теорија, неки истраживачи сматрају да је теорија изгубила из вида динамички групни међугрупни контекст колективног понашања који покушава да моделира. Неки предлажу да ефекти деиндивидуализације заправо могу бити производ групних норми; понашање гомиле је вођено нормама које се појављују у специфичном контексту. Уопштеније, чини се чудним да, док теорија деиндивидуализације тврди да урањање у групу изазива антинормативно понашање, истраживања у социјалној психологији су такође показала да присуство групе производи конформизам према групним нормама и стандардима. Одређени експерименти, као што су Милграмове студије о покорности (1974), демонстрирају конформизам према захтевима експериментатора; међутим, истраживачка парадигма у овом експерименту је веома слична некима које се користе у студијама деиндивидуализације, осим што се улога експериментатора обично не узима у обзир у таквим случајевима.

Већа критика је да се наша концепција антинормативних понашања која деиндивидуализација изазива заснива на друштвеним нормама, што је проблематично јер су норме по природи променљиве и специфичне за ситуацију. На пример, Џонсон и Даунинг (1979) су показали да се групна понашања значајно разликују у зависности од ситуације. Учесници који су били обучени у одоре Кју-клукс-клана више су шокирали сарадника у истраживању, али су учесници обучени као медицинске сестре заправо шокирали мање, без обзира на то да ли су били препознатљиви или анонимни. Ове резултате су објаснили као производ контекстуалних знакова, наиме костима. Ово објашњење је у супротности са почетном теоријом деиндивидуализације Зимбарда која наводи да деиндивидуализација повећава антинормативно понашање без обзира на спољашње знаке. Истраживачи који испитују ефекте деиндивидуализације у контексту ситуационих норми подржавају модел социјалног идентитета ефеката деиндивидуализације.

Види још

• Групно размишљање
• Дисоцијативни поремећај идентитета
• Конформизам
• Криза идентитета
• Културна асимилација
• Померање групе
• Социјална фацилитација
• Социјално заушавање

Спољашње везе

• „How the internet created an age of rage” [Како је интернет створио доба беса]. Гардијан (Обсервер). 24. 7. 2011. 
• theories/deindividuation.htm Теорија деиндивидуализације