Фундаментализам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Фундаментализам (лат. fundamentum - основа) јесте начин мишљења у коме се одређена начела сматрају за суштинске истине које, без обзира на њихову садржину имају непроменљив и неприкосновен ауторитет.[1] Супстанцијални фундаментализми имају мало или ништа заједничког осим што њихове присталице обично показују озбиљност и ватреност које проистичу из доктринарне чврстине. Иако се обично доводи у везу са религијом и дословном истином светих списа фундаментализам се сусреће и у политичким доктринама. Штавише и за либерални скептицизам може се рећи да садржи фундаментално веровање да све теорије треба довести у питање. Иако се термин често користи пежоративно да би означио нефлексибилност, догматизам и ауторитаризам, фундаментализам може да изрази и несебичност и оданост начелима.[2][3][4][5]

Верски фундаментализам[уреди]

Религија и политика преклапају се у много тачака а свакако није најмање значајна она која се тиче развоја најважнијих идеолошких традиција. Етички социјализам је на пример постао саставни део различитих верских доктрина, доприневши настанку хришћанског и муслиманског социјализма. Протестантизам је довео до обликовања идеје о самомотивисаној и индивидуалној одговорности која је нашла израз у класичном либерализму. Верски фундаментализам се разликује по томе што посматра све аспекте јавног и приватног живота као секундарне у односу на објављене верске доктрине. Са тог гледишта политички и друштвени требало би да буде организован на основу онога што се сматра кључним, односно истинским верским начелима, обично подупртим вером у дословну истину светих списа. Пошто је таква начела могуће развити у потпун поглед на свет, верски фундаментализам се оправдано може сматрати идеологијом.

Постоје два супротстављена мишљења одакле потиче верски фундаментализам и зашто се он јавља на крају двадесетог века. Једно приказује фундаментализам као скретање, односно прилагођавање која чине друштва током навикавања на модерну и секуларизовану културу. Друго истиче да фундаментализам има трајан значај и да је последица неуспеха секуларизма да задовољи вечиту људску потребу за духовном истином.

Облици верског фундаментализма појавили су се у различитим деловима света. У САД је седамдесетих година 20. века почео да расте значај хришћанског фундаментализма као последица појаве нове хришћанске деснице која се залаже за забрану абортуса, увођење молитве у америчким школама и повратак традиционалним породичним вредностима. У покушају да се палестинској држави у настајању онемогући уступање територија коју сматрају за јеврејску домовину, у Израелу је порастао значај јеврејског фундаментализма који је дуго представљала група малих религиозних партија. Хиндуистички фундаментализам у Индији развио се као отпор ширењу западног секуларизма и тежње да се супротстави утицају супарничких веровања као што су ислам и религија Сика.

Политички гледано најзначајнији модерни фундаментализам је без сумње исламски. Два жаришта фундаменталистичких покрета у исламском свету појавила су се током 19. века на различитим местима – салафизам у Арабији и деобандизам у Индији. Оба покрета настала су као реакција отпора на утицај британског колонијализма и ширења европских модернистичких идеја, а карактеришу их ригидно тумачење Курана и одбацивање свих модерних интерпретација. У 20. веку оба покрета су брзо раширена, први због утицаја богатих заливских монархија, а други међу сиромашним становништвом Индијског потконтинента (Пакистан и Индија) због прихватања идеологије као средства за испољавање антизападњаштва и као антипатије према неоколонијализму западних сила. Оба фундаменталистичка покрета произвела су екстремне струје које су обележиле геополитичку ситуацију Блиског истока почетком 21. века – салафистичку Ал Каиду основану од стране Саудијаца и деобандијске талибане у Пакистану. Подударање основних постулата ових покрета и заједничка борба против СССР-а у Авганистану довели су до политичке синтезе што се најјасније одразило у талибанском режиму у Авганистану 19972001. Исламски фундаментализам посебно је био успешан у исказивању тежњи градске сиротиње у земљама у развоју, које су до седамдесетих година двадесетог века веома често биле привучене социјализмом било у исламском или марксистичко-лењинистичком одлику.[6]

Водич за даље штиво[уреди]

  • Ендру Хејвуд, Политика, Београд 2004.
  • McLelan D, Ideology, Mineapolis, 1986.
  • Heywood A, Political Ideologies, New York, 1997.
  • Небојша Тумара, Света земља, Месија и месијин магарац, јеврејски верски фундаментализам у држави Израел, Крагујевац: Каленић, 2013.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Nagata, Judith (2001). „Beyond Theology: Toward an Anthropology of "Fundamentalism"”. American Anthropologist. 103 (2): 481—498. doi:10.1525/aa.2001.103.2.481. 
  2. Altemeyer, B.; Hunsberger, B. (1992). „Authoritarianism, religious fundamentalism, quest, and prejudice”. International Journal for the Psychology of Religion. 2 (2): 113—133. doi:10.1207/s15327582ijpr0202_5. 
  3. Kunst, J., Thomsen, L., Sam, D. (2014). Late Abrahamic reunion? Religious fundamentalism negatively predicts dual Abrahamic group categorization among Muslims and Christians. European Journal of Social Psychology https://www.academia.edu/6436421/Late_Abrahamic_reunion_Religious_fundamentalism_negatively_predicts_dual_Abrahamic_group_categorization_among_Muslims_and_Christians
  4. Kunst, J. R.; Thomsen, L. (2014). „Prodigal sons: Dual Abrahamic categorization mediates the detrimental effects of religious fundamentalism on Christian-Muslim relations”. The International Journal for the Psychology of Religion. doi:10.1080/10508619.2014.93796. 
  5. Hunsberger, B (1995). „Religion and prejudice: The role of religious fundamentalism, quest, and right-wing authoritarianism”. Journal of Social Issues. 51 (2): 113—129. doi:10.1111/j.1540-4560.1995.tb01326.x. 
  6. Ендру Хејвуд: POLITIKA, Clio, Београд, 2004.

Референце[уреди]

  • Appleby, R. Scott, Gabriel Abraham Almond, and Emmanuel Sivan (2003). Strong Religion. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-01497-5
  • Armstrong, Karen (2001). The Battle for God: A History of Fundamentalism. New York: Ballantine Books. ISBN 0-345-39169-1
  • Brasher, Brenda E. (2001). The Encyclopedia of Fundamentalism. New York: Routledge. ISBN 0-415-92244-5
  • Caplan, Lionel. (1987). "Studies in Religious Fundamentalism". London: The MacMillan Press Ltd.
  • Dorff, Elliot N. and Rosett, Arthur, A Living Tree; The Roots and Growth of Jewish Law, SUNY Press, 1988.
  • Keating, Karl (1988). Catholicism and Fundamentalism. San Francisco: Ignatius. ISBN 0-89870-177-5
  • Gorenberg, Gershom. (2000). The End of Days: Fundamentalism and the Struggle for the Temple Mount. New York: The Free Press.
  • Hindery, Roderick. 2001. Indoctrination and Self-deception or Free and Critical Thought? Mellen Press: aspects of fundamentalism. стр. 69–74.
  • Lawrence, Bruce B. Defenders of God: The Fundamentalist Revolt against the Modern Age. San Francisco: Harper & Row, 1989.
  • Marsden; George M. (1980). Fundamentalism and American Culture: The Shaping of Twentieth Century Evangelicalism, 1870-1925 Oxford University Press.
  • Marty, Martin E. and R. Scott Appleby (eds.). The Fundamentalism Project. Chicago: University of Chicago Press.
  • Noll, Mark A. A History of Christianity in the United States and Canada. Grand Rapids: Eerdmans, 1992.
  • Ruthven, Malise (2005). "Fundamentalism: The Search for Meaning". Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-280606-8
  • Torrey, R.A. (ed.). (1909). The Fundamentals. Los Angeles: The Bible Institute of Los Angeles (B.I.O.L.A. now Biola University). ISBN 0-8010-1264-3
  • "Religious movements: fundamentalist." In Goldstein, Norm (Ed.) (2003). The Associated Press Stylebook and Briefing on Media Law 2003 (38th ed.). стр. 218. New York: The Associated Press. ISBN 0-917360-22-2.

Спољашње везе[уреди]