Фундаментализам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Фундаментализам (лат. fundamentum - основа) јесте начин мишљења у коме се одређена начела сматрају за суштинске истине које, без обзира на њихову садржину имају непроменљив и неприкосновен ауторитет. Супстанцијални фундаментализми имају мало или ништа заједничког осим што њихове присталице обично показују озбиљност и ватреност које проистичу из доктринарне чврстине. Иако се обично доводи у везу са религијом и дословном истином светих списа фундаментализам се сусреће и у политичким доктринама. Штавише и за либерални скептицизам може се рећи да садржи фундаментално веровање да све теорије треба довести у питање. Иако се термин често користи пежоративно да би означио нефлексибилност, догматизам и ауторитаризам, фундаментализам може да изрази и несебичност и оданост начелима.

Верски фундаментализам[уреди]

Религија и политика преклапају се у много тачака а свакако није најмање значајна она која се тиче развоја најважнијих идеолошких традиција. Етички социјализам је на пример постао саставни део различитих верских доктрина, доприневши настанку хришћанског и муслиманског социјализма. Протестантизам је довео до обликовања идеје о самомотивисаној и индивидуалној одговорности која је нашла израз у класичном либерализму. Верски фундаментализам се разликује по томе што посматра све аспекте јавног и приватног живота као секундарне у односу на објављене верске доктрине. Са тог гледишта политички и друштвени требало би да буде организован на основу онога што се сматра кључним, односно истинским верским начелима, обично подупртим вером у дословну истину светих списа. Пошто је таква начела могуће развити у потпун поглед на свет, верски фундаментализам се оправдано може сматрати идеологијом.

Постоје два супротстављена мишљења одакле потиче верски фундаментализам и зашто се он јавља на крају двадесетог века. Једно приказује фундаментализам као скретање, односно прилагођавање која чине друштва током навикавања на модерну и секуларизовану културу. Друго истиче да фундаментализам има трајан значај и да је последица неуспеха секуларизма да задовољи вечиту људску потребу за духовном истином.

Облици верског фундаментализма појавили су се у различитим деловима света. У САД је седамдесетих година 20. века почео да расте значај хришћанског фундаментализма као последица појаве нове хришћанске деснице која се залаже за забрану абортуса, увођење молитве у америчким школама и повратак традиционалним породичним вредностима. У покушају да се палестинској држави у настајању онемогући уступање територија коју сматрају за јеврејску домовину, у Израелу је порастао значај јеврејског фундаментализма који је дуго представљала група малих религиозних партија. Хиндуистички фундаментализам у Индији развио се као отпор ширењу западног секуларизма и тежње да се супростави утицају супарничких веровања као што су ислам и религија Сика.

Политички гледано најзначајнији модерни фундаментализам је без сумње исламски. Два жаришта фундаменталистичких покрета у исламском свету појавила су се током 19. века на различитим местима – салафизам у Арабији и деобандизам у Индији. Оба покрета настала су као реакција отпора на утицај британског колонијализма и ширења европских модернистичких идеја, а карактеришу их ригидно тумачење Курана и одбацивање свих модерних интерпретација. У 20. веку оба покрета су брзо раширена, први због утицаја богатих заливских монархија, а други међу сиромашним становништвом Индијског потконтинента (Пакистан и Индија) због прихватања идеологије као средства за испољавање антизападњаштва и као антипатије према неоколонијализму западних сила. Оба фундаменталистичка покрета произвела су екстремне струје које су обележиле геополитичку ситуацију Блиског истока почетком 21. века – салафистичку Ал Каиду основану од стране Саудијаца и деобандијске талибане у Пакистану. Подударање основних постулата ових покрета и заједничка борба против СССР-а у Авганистану довели су до политичке синтезе што се најјасније одразило у талибанском режиму у Авганистану 19972001. Исламски фундаментализам посебно је био успешан у исказивању тежњи градске сиротиње у земљама у развоју, које су до седамдесетих година двадесетог века веома често биле привучене социјализмом било у исламском или марксистичко-лењинистичком одлику.[1]

Водич за даље штиво[уреди]

  • Ендру Хејвуд, Политика, Београд 2004.
  • McLelan D, Ideology, Mineapolis, 1986.
  • Heywood A, Political Ideologies, New York, 1997.
  • Небојша Тумара, Света земља, Месија и месијин магарац, јеврејски верски фундаментализам у држави Израел, Крагујевац: Каленић, 2013.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]