Друштвена акција

Друштвена акција је у социологији, организовани вид извођења неке активности у оквиру институционализованог система која је усмерена ка постизању неког заједничког циља. Акције овог типа могу бити краткорочне, али често добијају и дугорочну оријентацију када су промене повезане не само са побољшањем услова живота већ и са променом ставова и свести људи како би промене од њих биле подржане и прихваћене. Најважнији услов за то је мотивација и лични допринос највећег броја појединаца социјалне заједнице. Према Максу Веберу: „Акција је 'друштвена' утолико што њено субјективно значење узима у обзир понашање других и тиме је оријентисано у свом току.”

Макс Вебер

Основни концепт је првенствено развијен у непозитивистичкој теорији Макса Вебера да би се посматрало како се људска понашања односе на узрок и последицу у друштвеном домену. За Вебера, социологија је проучавање друштва и понашања и стога мора да гледа у срце интеракције. Теорија друштвеног деловања, више од структуралних функционалистичких позиција, прихвата и претпоставља да људи варирају своје акције у складу са друштвеним контекстом и како ће то утицати на друге људе; када потенцијална реакција није пожељна, акција се у складу с тим модификује. Акција може значити или основну акцију (ону која има значење) или напредну друштвену акцију, која не само да има значење већ је усмерена на друге актере и изазива акцију (или, можда, неделовање).

[Социологија је] ... наука чији је циљ да протумачи значење друштвене акције и на тај начин да узрочно објашњење начина на који се акција одвија и ефеката које производи. Под 'радњом' у овој дефиницији се мисли на људско понашање када и у мери у којој га агент или агенти виде као субјективно смислено... значење на које се позивамо може бити или (а) значење које је заправо намеравао појединац агент у одређеној историјској прилици или број агената у приближном просеку у датом скупу случајева, или (б) значење које се приписује агенту или агенсима, као типовима, у чистом типу конструисаном апстрактно. Ни у једном случају о 'значењу' не треба размишљати као на неки начин објективно 'тачно' или 'тачно' према неком метафизичком критеријуму. Ово је разлика између емпиријских наука о деловању, као што су социологија и историја, и било које врсте априорне дисциплине, као што су јуриспруденција, логика, етика или естетика чији је циљ да из свог предмета извуку „тачно“ или „ваљано“ значење.

—  Макс Вебер Природа друштвене акције 1922,

Термин је практичнији и свеобухватнији од „друштвених феномена” Флоријана Знањецког, пошто појединац који врши друштвену акцију није пасиван, већ пре активан и реактиван. Иако је сам Вебер користио реч 'агенција', у модерним друштвеним наукама овај термин се често присваја уз дато прихватање Веберовских концепција друштвеног деловања, осим ако дело не намерава да направи директну алузију. Слично, 'рефлексивност' се обично користи као скраћеница да се односи на кружни однос узрока и последице између структуре и деловања који је Вебер био саставни део хипотезе.

Типови

Рационалне акције (познате и као вредносно-рационалне радње, wertrational): радње које се предузимају зато што воде ка вредном циљу, али без размишљања о његовим последицама и често без разматрања прикладности средстава која су изабрана да би се постигао ('циљ оправдава средство'). Вредносно рационално или инструментално рационално друштвено деловање дели се у две групе: рационално разматрање и рационално усмерење. Рационално разматрање је када се секундарни резултати рационално узимају у обзир. Ово се такође сматра алтернативним средством када су престале секундарне последице. Одређивање овог средства деловања је прилично тешко, те чак и некомпатибилно. Рационална оријентација је способност препознавања и разумевања одређених медија под заједничким условима. Према Веберу, хетерогеним актерима и групама које се такмиче тешко је да се нађу на одређеном медију и разумеју заједничку друштвену акцију.

Инструментално деловање (познато и као однос вредности, инструментално рационално, циљно-инструментално, zweckrational): радње које се планирају и предузимају након процене циља у односу на друге циљеве и након темељног разматрања различитих средстава (и последица) за његово постизање. Пример би био средњошколац који се спрема за живот као правник. Студент зна да је да би ушао на колеџ, неопходно да полаже одговарајуће тестове и попуни одговарајуће уписне формуларе, а да затим добро прође на колеџу како би се уписао на правни факултет и на крају остварио свој циљ да постану адвокат. Ако студент одлучи да не ради марљиво на колеџу, зна да ће бити тешко уписати правни факултет и на крају постићи циљ да буде правник. Стога ученик мора да предузме одговарајуће кораке да би постигао крајњи циљ.

Други пример би била већина економских трансакција. Релација вредности је подељена на подгрупе команде и захтеви. Према закону, људи добијају команде и морају да користе цео систем приватних закона да расчлане централну власт или доминацију у законским правима која грађани имају. Захтеви могу бити засновани на правди или људском достојанству само зарад моралности. Ови захтеви су представљали неколико проблема, чак је и правни формализам стављен на искушење. Чини се да ови захтеви оптерећују друштво и понекад га могу учинити неморалним.

Приступ религији рационалног избора повлачи блиску аналогију између религије и тржишне економије. Верске фирме се такмиче једна против друге у понуди верских производа и услуга потрошачима, који бирају између фирми. У мери у којој постоји много верских фирми које се такмиче једна против друге, оне ће тежити да се специјализују и удовоље посебним потребама неких сегмената религиозних потрошача. Ова специјализација и удоваољавање заузврат повећавају број верских потрошача који се активно баве верском економијом. Ова тврдња је потврђена у бројним емпиријским студијама.

Познато је да су строге цркве јаке и у расту у савременим Сједињеним Државама, док либералне опадају. За Јанаконеово религиозно искуство је заједничко произведено колективно добро. Тако се чланови цркве суочавају са проблемом колективне акције. Строге цркве, које својим припадницима често намећу скупе и езотеричне захтеве, у стању су да реше овај проблем уклањањем потенцијалних слободних стрелаца, пошто би се само веома посвећени придружили цркви суочени са таквим захтевима. У складу са идејом да је религиозно искуство колективно добро, Јанакон et al. показују да цркве које извлаче више ресурса од својих чланова (у облику времена и новца) имају тенденцију да расту у чланству.

Афективна акција (позната и као емоционалне радње): радње које се предузимају због „нечијих емоција, да би се изразила лична осећања. На пример, навијање након победе, плакање на сахрани били би афективне радње. Афективни су подељени у две подгрупе: неконтролисана реакција и емоционална напетост. У неконтролисаном реаговању нема обуздавања и нема дискреције. Особа са неконтролисаном реакцијом постаје мање склона да разматра осећања других људи колико своја. Емоционална напетост потиче од основног веровања да је особа недостојна или немоћна да оствари своје најдубље тежње. Када тежње нису испуњене, долази до унутрашњег немира. Често је тешко бити продуктиван у друштву због неиспуњеног живота. Емоција се често занемарује због концепата у сржи теорије размене. Чест пример су бихејвиоралне и рационалне претпоставке избора. Са становишта понашања, емоције су често неодвојиве од казни.

Емоције

Емоције су нечија осећања као одговор на одређену ситуацију. Постоји шест типова емоција: друштвене емоције, контрачињеничне емоције, емоције изазване оним што се може догодити (често се манифестују као анксиозност), емоције изазване радошћу и тугом (примери који се налазе у одговорима који се обично виде када ученик добије добру оцену и када особа је на сахрани), емоције изазване размишљањем (понекад се манифестују као флешбекови) и на крају емоције љубави и гађења. Сматра се да су све ове емоције неразјашњене. Постоји шест карактеристика које се користе за дефинисање емоција: намерни објекти, валенција, когнитивни претходници, физиолошко узбуђење, тенденције деловања и на крају физиолошки изрази. Аристотел је идентификовао ових шест концепата и још увек су тема појединих дискусија. Макро институционална теорија економског поретка: Никол Бигарт и Томас Бимиш имају мало другачији приступ људским навикама од Макса Вебера. Док је Вебер веровао да је економска организација заснована на структурама од материјалног интереса и идеја, институционални социолози попут Бигартове и Бимиша наглашавају макроинституционалне изворе уређења тржишног капитализма.

Литература

• Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
• Secher, H. P. (1962), Basic Concepts in Sociology. Contributors: Max Weber, New York: Citadel Press, Архивирано из оригинала 2004-06-20. г. 
• Weber, Max (1991), „The Nature of Social Action.”, Runciman, W.G. 'Weber: Selections in Translation', Cambridge University Press 
• Stark, Rodney (2007), Sociology, USA: Thomson Wadsworth, ISBN 978-0-495-09344-2 
• Sciulli, David (1992), Theory of Societal Constitutionalism: Foundations of a Non-Marxist Critical Theory., Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-41040-3 
• Weber, Max (1978), Economy and Society: An Outline of Interpretive Sociology., USA: University of California Press, ISBN 978-0-520-03500-3 
• Gecas, Viktor; Schwalbe, M. L. (1983), „Beyond The Looking Glass Self: Social Structure and Efficacy-Based Self-Esteem”, The Scholarly Journal Archive, 46 (2): 77—88, JSTOR 3033844, PMID 6879222 
• Hedström, Peter. “Experimental Macro Sociology: Predicting the Next Best Seller” Science/AAAS. 10 Feb. 2006. 17 Oct. 2007
• Society for Organizational Learning. Personal Mastery 16 October 2007
• Habits 16 October 2007 http://serendipstudio.org/bb/neuro/neuro05/web1/mmcgovern.html
• Homans GC. 1961. Social Behavior: Its Elementary Forms. New York: Harcourt Brace 23 Oct. 2007.
• Frijda, Nico H. The Emotions. Cambridge, Cambridge University Press. 1986 23 Oct. 2007
• Stark R, Bainbridge WS. 1987. A Theory of Religion. New York: Peter Lang
• Iannaccone LR. 1992. Sacrifice and stigma: reducing free-riding in cults, communes, and other collectivities. J. Polit. Econ. 100: 271– 91
• Iannaccone LR. 1994. Why strict churches are strong. Am. J. Sociol. 99: 1180– 211
• Giddens, Anthony. Central Problems in Social Theory: Action, Structure, and Contradiction in Social Analysis
• Atkinson, J. Maxwell. Liberalism and Social Action by John Dewey, Structures of Social Action (Studies in Emotion and social Interaction)
• Parsons, Talcott (1968), The structure of social action: a study in social theory with special reference to a group of recent European writers, New York: Free Press 
• Parsons, Talcott; Shils, Edward (1951). Toward a General Theory of Action. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. 
• Parsons, Talcott (1978). Action Theory and the Human Condition. New York: Free Press. 
• Parsons, Talcott (1968). The structure of social action: a study in social theory with special reference to a group of recent European writers. New York: Free Press. 
• Talcott Parsons, "The Place of Ultimate Values in Sociological Theory." International Journal of Ethics, Vol.45. 1935. pp. 282–316.
• Bourricaud, F. 'The Sociology of Talcott Parsons' Chicago University Press. ISBN 0-226-06756-4
• Talcott Parsons, "The Present Status of "Structural-Functional" Theory in Sociology." In Talcott Parsons, Social Systems and The Evolution of Action Theory New York: The Free Press, 1975.
• Talcott Parsons & Alfred L. Kroeber, The Concepts of Culture and Social System. American Sociological Review. October, 1958. p. 582.
• Ferrante, Joan (2007-10-24). Sociology: A Global Perspective (на језику: енглески). Cengage Learning. ISBN 978-0495390916. 
• Weber, Max (1978-01-01). Economy and Society: An Outline of Interpretive Sociology (на језику: енглески). University of California Press. ISBN 9780520035003. „economy and society.” 
• Hochschild, Arlie (2003). The Managed Heart: Commercialization of Human Feeling. University of California Press. стр. 214, 218, 224. ISBN 978-0520239333. 
• Jürgen Habermas, Theory of Communicative Action, trans. Thomas McCarthy, Boston: Beacon Press, 1984.
• Adorno and Horkheimer, Dialectic of Enlightenment, trans. Edmund Jephcott, Palo Alto: Stanford UP, 2002
• Jürgen Habermas, The Structural Transformation of the Public Sphere, trans. Thomas McCarthy, Cambridge MA: MIT Press, 1991
• Ian McNeeley, The Emancipation of Writing, Berkeley: Univ. of California Press, 2003
• Nikolas Kompridis, Critique and Disclosure: Critical Theory between Past and Future (Cambridge: MIT Press, 2006).