Психологија групе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Психологија групе (групна динамика или динамика групе) проучава правилности промена понашања и доживљавања људи, како код појединаца, тако и код саме групе, у зависности од тога да ли су сами или у друштву макар само једне особе.[1] Групна динамика су афективне и емоционалне везе које се стварају између појединих чланова одређене групе и које значајно утичу како на психолошки живот појединаца, тако и на њихове друштвене односе у ужој и широј заједници. Најпознатији израз узајамне групне динамике који даје значајне резултате је тимски рад. За социјални рад је од посебног значаја анализа групне динамике група са асоцијалним тежњама, као и могућност разрешења њихових криза оснаживањем или укључивањем у нове групне облике.

Динамика групе су промене у структури и функционисању групе, као и активности, процеси и збивања који их условљавају и каналишу. У динамику групе убрајају се процеси и појаве као што су: групни притисак, формирање и мењање ставова, социјална интеракција и социјални конфликти унутар групе, групно одлучивање, руковођење, кооперација, такмичење, конформизам итд. Студије групне динамике су корисне у разумевању процеса одлучивања, вођења евиденције о ширењу болести у друштву, креирању ефективних терапијских техника, и у слеђењу појаве и популарности нових идеја и технологија.[2]

Појам и врсте група[уреди]

  • У ужем смислу, група је организовани скуп људи који раде на остварењу заједничких циљева. Према овом одређењу, главне одлике групе су организованост и структурираност, што значи да чланови имају одређене положаје и улоге у вези са активностима и у вези са осталим члановима групе. У такве структуриране групе спадају мале групе, организације и велике друштвене групе.
  • У ширем смислу, група је скуп људи који повезује само неки тренутни циљ због чега не мора имети утврђену организавију или структуру позиција и улога. Такве групе су маса (гомила), публика и социјални (друштвени) покрети.[3]
Структуриране групе Неструктуриране групе
Мале групе Публика
Организације Маса или гомила
Велике друштвене групе Социјални покрети

Осим по структурираности, групе се могу класифиовати и на основу више других критеријума.

Формирање група[уреди]

Друштво у целини представља систем великог броја група. Како се групе формирају, развијају и нестају, тако се мења и друштво. Групе настају спонтано или намерно. Пример за спонтани настанак групе је пријатељска група, јер она настаје на основу узајамне наклоности. Намерно групе настају како би се остварио неки циљ (нпр. оснивање предузећа за производњу неког производа). Процес развијања групе је постепен, јер се постепено развијају њена структура и норме.[4]

Структура групе и групне норме[уреди]

Структуру групе чине утврђени положаји и улоге чланова групе. Положај (позиција) је функција коју особа заузима у групи. Улога је конкретно понашање које се очекује на одређеном положају. Свака одрасла особа има више улога, а некада се јавља сукоб улога када особа не успева да усклади различита понашања или задатке који се од ње очекују. На основу система положаја и улога у групи с временом настају релативно стабилни међулични односи који представљају тзв. интеракцијску структуру.[5]

Група има норме- прихваћена правила понашања која се захтевају или очекују од свих чланова групе. Норме могу бити:

  • прописане (званично саопштене)
  • прећутне (неписана правила).

Друштвене норме могу бити корисне и штетне. Корисне су уколико се њиховом применом људи осећају боље и сигурније. Норме су штетне када ограничавају слободу понашања и мишљења, када су у супротности са људским правима и када наводе на лоше понашање.

Различите групе захтевају различит степен поштовања норми. Када је реч о поштовању норми, постоје изразито флексибилне (попустљиве) и изразито ригидне (круте) групе.

Пример Мореновог социограма

Односи у групи[уреди]

Од односа који владају међу члановима групе зависи јединство и стабилност групе, а односи су условљени заједничким интересима, положајем, улогама, нормама, комуникационом и емоционалном структуром. Емоционална структура показује колико се чланови групе међусобно привлаче/ одбијају и колико су вољни за сарадњу. Та врста односа између чланова групе открива се социометријским поступком, чији је аутор психолог Јакоб Морено. Поступак се састоји од две фазе:[6]

  1. У првој фази се свим члановима групе даје анонимни упитник. Питања се односе на то с којим члановима групе би особа волела да обавља одређене активности. Могућа су и супротна питања – с којим члановима не би волели да се друже или сарађују.
  2. У другој фази се одговори на питања графички представљају, а добијени приказ се зове социограм. Из социограма се види који чланови воле да сарађују и на којим активностима, а који се међусобно не симпатишу, ко су популарни чланови групе, а који чланови су изоловани и сл. На основу социограма се може предвиђати понашање појединаца током неке групне активности и понашање групе у целини.

Руковођење групом[уреди]

Руковођење групом је једна од важних карактеристика групе. У формалним групама предвиђа се положај и улога вође, док се у неформалним групама улога вође постепено и спонтано задобија. Вођа је неко ко има моћ да утиче на друге и на доношење групних одлука. Одговорност вође је велика јер групне одлуке могу имати далекосежан утицај на животе људи. У великим и сложеним групама (пословним организацијама, школама, војсци и државним институцијама) руковођење је хијерархијски организовано. То значи да чланови имају надређене и подређене позиције и да свако зна коме је одговоран. У неформалним групама нема формалног вође, али постоји особа која има већи углед и утицај у односу на друге чланове. Према начину на који се вође односе према члановима групе, уочавају се ауторитарни и демократски стил руковођења.[7][8]

Ауторитарно (аутократско) руковођење[уреди]

Главна одлика ауторитарног или аутократског руковођења јесте да вођа све сам одлучује. За ауторитарног вођу је најважније да група оствари циљ, а мање је значајно шта чланови мисле и како се осећају, осим у случају када њихово расположење омета остварење циља. Ауторитарне вође наређују члановима шта да раде, контролишу њихове активности и критикују их или кажњавају уколико не испуне задатке. Кратак опис ауторитарног руковођења могао би гласити: наређење- извршење. Овакво руковођење прераста у режим или диктатуру када је вођа толико заслепљен својим циљем да угрожава права, слободе, па чак и животе осталих чланова.

Демократско руковођење[уреди]

Демократско руковођење одликује заједничко и равноправно одлучивање о циљевима и активностима групе. Од чланова се очекује да слободно износе мишљења и самостално одлучују, док је улога вође да подстиче договор и доношење одлуке. Када чланови не могу да се договоре, онда се спроводи гласање и усваја се мишљење већине.

Који стил руковођења је бољи[уреди]

Истраживања показују да су чланови групе јединственији, задовољнији и спремнији да се ангажују у савлађивању тешкоћа при демократском начину руковођења. У демократским групама чланови могу да задовоље своје потребе за потврђивањем и самоостварењем, мања је могућност злоупотребе положаја, мобинга или злостављања запослних и људска права су уопште боље заштићена.

Ауторитарно руковођење може бити ефикасније само у екстремним кризним ситуацијама (елементарне непогоде, ратови и сл.) када је несврсисходно спроводити демократску процедуру. Истраживања показују да чланови групе којом се ауторитарно руководи с временом постају пасивни и непредузимљиви, да потискују агресију коју испољавају када им се за то укаже прилика. Ефикасност руковођења зависи од чинилаца као што су особине личности вође, врсте групе, циља групе итд.

Ефикасност групе и групно решавање проблема[уреди]

Група је ефикасна уколико остварује задатке и циљеве због којих постоји, а ако су чланови групе уз то задовољни, тада је реч о успешној групи или колективу. Успешну групу одликују добри међуљудски односи и везаност чланова за групу. Ефикасност и успешност групе зависе од многих претходно поменутих чинилаца: од структуре, начина руковођења, мотивисаности чланова за заједничке задатке, пријтељских односа, учешћа (ангажованости) чланова у решавању важних питања.[9]

Групно решавање проблема има предности и недостатке. Предности су што се чланови допуњавају у способностима и знањима, што се проблему приступа из различитих углова, јача се мотивација за решавање проблема и показивање личне вредности. Недостаци су притисак да се што пре дође до решења, неповерење према необичним решењима и тежња појединаца да наметну своја схватања. Групно решавање проблема је ефикасније када се ради о сложеним задацима који захтвају разичите приступе и знања.[9]

Постоје индивидуалне разлике у спремности да се учествује у групном раду. Поједине особе више воле самосталан рад, другима представља проблем да прихвате ауторитет или усвоје хијерархијски однос, а неке особе воле групни или тимски рад. Данас се при избору кандидата за многе послове ове одлике посебно процењују.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Backstrom, L.; Huttenlocher, D.; Kleinberg, J.; Lan, X. (2006). „Group formation in large social networks”. Proceedings of the 12th ACM SIGKDD international conference on Knowledge discovery and data mining - KDD '06. стр. 44. doi:10.1145/1150402.1150412. ISBN 978-1-59593-339-3. 
  2. ^ Backstrom et al. 2006, стр. 44.
  3. ^ Милојевић Апостоловић, Биљана. Психологија. Београд: Нови логос. стр. 218. ISBN 978-86-6109-072-1. 
  4. ^ Милојевић Апостоловић, Биљана. Психологија. Београд: Нови логос. стр. 221. ISBN 978-86-6109-072-1. 
  5. ^ Милојевић Апостоловић, Биљана. Психологија. Београд: Нови логос. стр. 221. ISBN 978-86-6109-072-1. 
  6. ^ Јовановић, Невенка. „Структура групе (односи у групи)”. Психологија- IV гимназија у Београду. Приступљено 17. 11. 2018. 
  7. ^ Јовановић, Невенка. „Структура групе (односи у групи)”. Психологија- IV гимназија у Београду. Приступљено 17. 11. 2018. 
  8. ^ Милојевић Апостоловић, Биљана. Психологија. Београд: Нови логос. стр. 223—224. ISBN 978-866109-072-1. 
  9. 9,0 9,1 Милојевић Апостоловић, Биљана. Психологија. Београд: Нови логос. стр. 224. ISBN 978-86-6109-072-1. 

Литература[уреди]

  • Рот, Никола, Психологија група, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1983.
  • Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  • Backstrom, L.; Huttenlocher, D.; Kleinberg, J.; Lan, X. (2006). „Group formation in large social networks”. Proceedings of the 12th ACM SIGKDD international conference on Knowledge discovery and data mining - KDD '06. стр. 44. ISBN 978-1-59593-339-3. doi:10.1145/1150402.1150412. 

Спољашње везе[уреди]