Иранска теорија о пореклу Срба

С Википедије, слободне енциклопедије
Племе Serbi поред ушћа реке Волге, према грчким писаним изворима, на карти штампаној у Лондону око 1770.
Племе Serbi у Сарматији, на карти штампаној у Лондону 1801.
Сеоба Срба са Кавказа према Нику Жупанићу
Приказ хипотетичке миграције Срба са Кавказа на Балкан.

Иранска теорија о пореклу Срба је теорија представљена у делу литературе која се бави пореклом Срба и српског националног имена,[1][2][3] а заснована је на подацима старих аутора који помињу Србе међу сарматским односно аланским племенима северног Кавказа.[4][5] Према овој теорији, Срби су првобитно били једно од сарматских (аланских) племена, које је живело у аланској постојбини северно од Кавказа, одакле се у време хунске најезде преселило у средњу Европу, где се временом стопило са Словенима, којима је дало своје име.[1] У делу модерне литературе, Срби који се спомињу на Кавказу означени су термином Стари Срби,[6] да би се направила разлика у односу на данашње Србе, али се код других аутора овај термин не користи.

Подаци старих аутора о Србима у Сарматији[уреди | уреди извор]

Срби се први пут помињу у првом веку после Христа (69-75. године) у књизи Плинија Цецилија Секундуса „Познавање природе” и то у латинизованом облику — Серби (Serbi). Плиније пише: „Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси”.[7] Срби су ту забележени као народ који живи на територији североисточне обале Црног мора, у Сарматији, северно од Кавказа, па се из тога претпоставља да су Срби били сарматско (иранско) племе.[8]

Спомен српског имена налазимо затим у делу „Географија” египатског научника Клаудија Птолемеја (пре 175. године). Он племе Срба бележи тако да постоји на подручју Закавказја, пишући: „Између Кераунског горја и реке Ра смештени су Оринеји и Вали и Срби”.[9]

Србе у Сарматији такође спомињу и Тацит, Прокопије, Јорданес, Вибијус и Ајнхард.[10]

  • Племе Sirbi поред ушћа реке Волге, на снимку Птолемејеве карте из 1552. године.

  • Племе Sirbi поред ушћа реке Волге, на снимку Птолемејеве карте из 1598. године.

  • Племе Серби поред ушћа реке Волге, према карти из књиге Јована Рајића, која је штампана у Бечу 1794.

Веза сарматских Срба са данашњим Србима[уреди | уреди извор]

Веза између сарматских Срба и данашњих Срба није научно доказана, већ представља хипотезу, а противници иранске теорије порекла Срба тврде да је у питању само „случајна подударност са неким недефинисаним етником”.[9]

Према тврдњама аутора који су присталице иранске теорије о пореклу Срба, претпоставка је да су се сарматски (алански) Срби, под притиском Хуна, из кавкаске Сарматије преселили у средњу Европу (Полабље) у четвртом веку.[11] Потомци Алана који су остали да живе на Кавказу су данашњи Осети. Према другом мишљењу, Срби нису били део Алана, већ сарматско племе сродно Аланима, а постоје тврдње да Хрвати и Чеси такође потичу од Сармата.[12]

Према Тадеушу Сулимирском, Срби су, као део сарматских Алана, у хунској војсци сачињавали гарнизон који је имао задатак да у покореним областима одржава власт Хуна. Кад је Атила 453. године умро, Срби су источно од реке Сале постали независни и задржавали су власт над месним словенским становништвом у Полабљу, са којим су се временом стопили и дали му своје име.[1]

На основу широко прихваћене реконструкције сеоба Словена и извора као што су Константин Порфирогенит и Ајнхард, који недвосмислено указују на западнословенско порекло балканских Срба,[13] сматра се да се део ових полабских Словена који је усвојио име Срби (могуће још под влашћу већ пословењених Срба-Алана[1]), доселио на Балкан у седмом веку, где се помешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Други део Срба, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци су данашњи Лужички Срби.

У својој књизи „Словени у раном средњем веку”, руски слависта Валентин Васиљевич Седов тврди да су балкански Срби, као и Срби на Елби, били део прасловенског племена које је некада живело у северном приобаљу Црног мора, а назив добило у „условима словенско-иранске симбиозе”.[14]

Веза сарматских Срба са другим иранским народима[уреди | уреди извор]

Сармати воде порекло од скитско-сарматских племена која су некада насељавала широко подручје источне Европе и средње Азије. Данашњи осетски језик на Кавказу, који је настао од некадашњег скитско-сарматског, спада у групу источноиранских језика, а остали језици из ове групе данас се говоре на подручју Таџикистана, Авганистана и Пакистана. Најсроднији осетском је језик народа Јагноби, а затим језик Пуштуна, као и језици Памирских народа. У прошлости је постојао дијалекатски континуум који је повезивао ова два данашња говорна подручја, али је он прекинут ширењем говорника турских језика.

Међу Пуштунима у Авганистану и Пакистану постоји племенска група са именом Сарбани,[15] а према паштунској легенди, ова племенска група потиче од претка који се звао Сарбан, а који је био син Каис Абдур Рашида, легендарног претка паштунског народа. Легенда каже да је Каис Абдур Рашид имао три сина, Сарбана, Батана и Гургушта, од којих потиче већина данашњих паштунских племена.[16]

Византијски цар, Константин VII Порфирогенит у својој књизи „Book Of Ceremonies” помиње на Кавказу (у 10. веку) племена „Krevatades” („Krevatas”) и „Sarban” („Sarbani”), која неки истраживачи идентификују са Хрватима и Србима.[17] Ово представља интересантну сличност са именом паштунске племенске групе. За Паштуне се сматра да су делом скитског порекла, а сарматски језик се такође класификује у скитску групу.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Реља Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд, 1992, pp. 46.
  2. ^ Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 11.
  3. ^ Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, књига прва, Београд, 2005, pp. 62.
  4. ^ Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 14. и Историјско порекло Срба, Београд, 2011.
  5. ^ Реља Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд, 1992, pp. 45.
  6. ^ Лазар Шебек, Стари Срби, Серби свеске 2, Издавач: Крим, Београд, Ложионичка 4.
  7. ^ Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994, pp. 6.
  8. ^ Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 14.
  9. ^ а б Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994, pp. 8.
  10. ^ Сава С. Вујић — Богдан М. Басарић, Северни Срби — (не)заборављени народ, Београд, 1998, pp. 33.
  11. ^ Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 81.
  12. ^ Лазар Шебек, Стари Срби, Серби свеске 2, Издавач: Крим, Београд, Ложионичка 4, pp. 2.
  13. ^ Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Београд, 1985, pp. 20.
  14. ^ Валентин Васиљевич Седов, „Словени у раном средњем веку”, Нови Сад, 2013, pp. 459.
  15. ^ Миле Недељковић, Лексикон народа Света, Београд, 2001, pp. 362.
  16. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2008. Приступљено 26. 12. 2009. 
  17. ^ Caudhurī 2005, стр. 79.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Caudhurī, Parameśa (2005). India in Kurdistan. Qwality Book Company. стр. 79. 
  • Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994.
  • Живко Д. Петковић, Прве појаве српског имена, Београд, 1996.
  • Лазо М. Костић, О српском имену, Србиње — Нови Сад, 2000.
  • Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, књига прва, Београд, 2005.
  • Noel Malcolm, Kosovo — A Short History, Pan Books, London, 2002.
  • Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, 2015.
  • Миодраг Милановић, Историјско порекло Срба, Вандалија, Београд, 2011, 2016.
  • Миодраг Милановић, Писани извори и коментари о повести Срба са хронологијом, Вандалија, Београд, 2013.
  • Миодраг Милановић, Срби у позној антици и раном средњем веку, Вандалија, Београд, 2019,
  • Сава С. Вујић — Богдан М. Басарић, Северни Срби — (не)заборављени народ, Београд, 1998.
  • Лазар Шебек, Стари Срби, Серби свеске 2, Издавач: Крим, Београд, Ложионичка 4.
  • Реља Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд, 1992.
  • Реља Новаковић, Срби, Београд, 1993.
  • Реља Новаковић, Срби и њихови прадавни сродници, Београд, 2000.
  • Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Београд, Народна Књига, 1978.
  • Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Београд, Народна Књига, 1981.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иранска_теорија_о_пореклу_Срба&oldid=23430432”