Хипотезе о пореклу Срба

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Теорије о пореклу Срба)

Срби су јужнословенски народ, који живи претежно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Према тврдњама генетике и антропологије, Срби су потомци словенских племена и балканских староседелаца (Илира, Трачана, итд). Међутим, постоје теорије које тврде да име Срби можда имају другачије корене. Постоји неколико теорија о пореклу српског имена, али треба имати у виду да ове теорије нису шире прихваћене од званичне историјске науке, јер не постоји довољно доказа који би их подржали.

Хипотеза о досељавању на Балкан[уреди | уреди извор]

Бела Србија или Бојка је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913959) у спису О управљању Царством (лат. De administrando imperio) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво.

О положају Беле Србије постоје различите теорије. На снази су три претпоставке које је смештају:

Иранска хипотеза[уреди | уреди извор]

Племе Serbi поред ушћа реке Волге, према грчким писаним изворима, на карти штампаној у Лондону око 1770.
Племе Serbi у Сарматији, на карти штампаној у Лондону 1801.
Сеоба Срба са Кавказа према Нику Жупанићу
Приказ хипотетичке миграције Срба са Кавказа на Балкан.

Иранска теорија о пореклу Срба је теорија представљена у делу литературе која се бави пореклом Срба и српског националног имена,[1][2][3] а заснована је на подацима старих аутора који помињу Србе међу сарматским односно аланским племенима северног Кавказа.[4][5] Према овој теорији, Срби су првобитно били једно од сарматских (аланских) племена, које је живело у аланској постојбини северно од Кавказа, одакле се у време хунске најезде преселило у средњу Европу, где се временом стопило са Словенима, којима је дало своје име.[1] У делу модерне литературе, Срби који се спомињу на Кавказу означени су термином Стари Срби,[6] да би се направила разлика у односу на данашње Србе, али се код других аутора овај термин не користи.

Подаци старих аутора о Србима у Сарматији[уреди | уреди извор]

Срби се први пут помињу у првом веку после Христа (69-75. године) у књизи Плинија Цецилија Секундуса „Познавање природе” и то у латинизованом облику — Серби (Serbi). Плиније пише: „Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси”.[7] Срби су ту забележени као народ који живи на територији североисточне обале Црног мора, у Сарматији, северно од Кавказа, па се из тога претпоставља да су Срби били сарматско (иранско) племе.[8]

Спомен српског имена налазимо затим у делу „Географија” египатског научника Клаудија Птолемеја (пре 175. године). Он племе Срба бележи тако да постоји на подручју Закавказја, пишући: „Између Кераунског горја и реке Ра смештени су Оринеји и Вали и Срби”.[9]

Србе у Сарматији такође спомињу и Тацит, Прокопије, Јорданес, Вибијус и Ајнхард.[10]

Веза сарматских Срба са данашњим Србима[уреди | уреди извор]

Веза између сарматских Срба и данашњих Срба није научно доказана, већ представља хипотезу, а противници иранске теорије порекла Срба тврде да је у питању само „случајна подударност са неким недефинисаним етником”.[9]

Према тврдњама аутора који су присталице иранске теорије о пореклу Срба, претпоставка је да су се сарматски (алански) Срби, под притиском Хуна, из кавкаске Сарматије преселили у средњу Европу (Полабље) у четвртом веку.[11] Потомци Алана који су остали да живе на Кавказу су данашњи Осети. Према другом мишљењу, Срби нису били део Алана, већ сарматско племе сродно Аланима, а постоје тврдње да Хрвати и Чеси такође потичу од Сармата.[12]

Према Тадеушу Сулимирском, Срби су, као део сарматских Алана, у хунској војсци сачињавали гарнизон који је имао задатак да у покореним областима одржава власт Хуна. Кад је Атила 453. године умро, Срби су источно од реке Сале постали независни и задржавали су власт над месним словенским становништвом у Полабљу, са којим су се временом стопили и дали му своје име.[1]

На основу широко прихваћене реконструкције сеоба Словена и извора као што су Константин Порфирогенит и Ајнхард, који недвосмислено указују на западнословенско порекло балканских Срба,[13] сматра се да се део ових полабских Словена који је усвојио име Срби (могуће још под влашћу већ пословењених Срба-Алана[1]), доселио на Балкан у седмом веку, где се помешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Други део Срба, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци су данашњи Лужички Срби.

У својој књизи „Словени у раном средњем веку”, руски слависта Валентин Васиљевич Седов тврди да су балкански Срби, као и Срби на Елби, били део прасловенског племена које је некада живело у северном приобаљу Црног мора, а назив добило у „условима словенско-иранске симбиозе”.[14]

Веза сарматских Срба са другим иранским народима[уреди | уреди извор]

Сармати воде порекло од скитско-сарматских племена која су некада насељавала широко подручје источне Европе и средње Азије. Данашњи осетски језик на Кавказу, који је настао од некадашњег скитско-сарматског, спада у групу источноиранских језика, а остали језици из ове групе данас се говоре на подручју Таџикистана, Авганистана и Пакистана. Најсроднији осетском је језик народа Јагноби, а затим језик Пуштуна, као и језици памирских народа. У прошлости је постојао дијалекатски континуум који је повезивао ова два данашња говорна подручја, али је он прекинут ширењем говорника турских језика.

Међу Пуштунима у Авганистану и Пакистану постоји племенска група са именом Сарбани,[15] а према паштунској легенди, ова племенска група потиче од претка који се звао Сарбан, а који је био син Каис Абдур Рашида, легендарног претка паштунског народа. Легенда каже да је Каис Абдур Рашид имао три сина, Сарбана, Батана и Гургушта, од којих потиче већина данашњих паштунских племена.[16]

Византијски цар, Константин VII Порфирогенит у својој књизи „Book Of Ceremonies” помиње на Кавказу (у 10. веку) племена „Krevatades” („Krevatas”) и „Sarban” („Sarbani”), која неки истраживачи идентификују са Хрватима и Србима.[17] Ово представља интересантну сличност са именом паштунске племенске групе. За Паштуне се сматра да су делом скитског порекла, а сарматски језик се такође класификује у скитску групу.

Староседелачка хипотеза[уреди | уреди извор]

Српска аутохтонистичка школа представља скуп хипотеза и становиште групе превасходно српских истраживача и публициста који сматрају да су на европском континенту, а посебно на Балканском полуострву, Словени и Срби присутни у периоду од најмање два и по миленијума. Водећа теорија српске аутохтонистичке школе јесте да су Срби односно Словени аутохтони у Подунављу, одакле су населили друге крајеве Европе, ширећи свој језик и културу. Овакве теорије спадају у домен алтернативне науке и званична наука[тражи се извор] сматра да је српска аутохтонистичка школа псеудоисторија.

Значајан за стварање ове школе у српској историографији дао је словачки филолог Павел Јозеф Шафарик и његов спис О пореклу Словена објављен 1828. године на немачком језику, који је настао као резултат жеље да представи истраживања историје пољског научника Лоренца Суровјецког.

Међу припаднике аутохтонистичке школе убрајају се: Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Олга Луковић-Пјановић, Радован Дамјановић, Иво Вукчевић, Јован И. Деретић, Радивоје Пешић, Момир Јовић, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Реља Новаковић, Миодраг Милановић, Ненад Миљуш, Славиша Миљковић, Милош Гроздановић, Слободан Јарчевић, Александра Бајић, Драгољуб Антић, Александар Петровић, Горан Шарић, Александар Шаргић, Александар Митић и други.

Страни аутори који подржавају тезе ове школе су: др Анатолиј Кљосов, Казимир Шулц, Адам Мицкјевич, Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, Франческо-Марија Апендини и други.[тражи се извор]

Српска аутохтонистичка теорија[уреди | уреди извор]

Српска аутохтонистичка теорија стоји на становишту да су Словени (односно Срби) насељавали Балканско полуострво још од неолита. Притом се нпр. позивају на налаз винчанског писма, културу Лепенског Вира, руске средњовековне изворе (Нестор Летописац и др.), и налазе помоћних историјских наука. По поменутој теорији, Срби су кроз историју били називани различитим именима везаним за географска подручја на којима су били насељени: Пелазги, Етрусци, Сардани, Илири, Трачани, Венети, Трибали и др).

Датум који се сматра почетком утемељења званичне науке о античкој историји Срба је датум одржавања Првог научног скупа о античкој историји Срба - Сардонски сусрети, у Ниш, 05-07. јули 1998. год. Организатори су били Др. Јован И. Деретић и Милош Гроздановић. Било је 15 радова пријављених, и то: др Јован И. Деретић (3 рада), др Олга Луковић Пјановић (2 рада - читано), др Ранка Куић (читано), Живојин Андрејић, Александар Петровић, Милутин Јаћимовић, генерал Љубомир Домазетовић, Филип Гаврић, др Реља Новаковић, др Христивоје Пејчић, Слободан Јарчевић и Милош Гроздановић. Након одржаног научног скупа, новине Експрес политика су донеле фељтон у 14 наставака са радовима са научног скупа.

На ТВ Глобал у Нишу је одржан серијал са називом Античка историја Срба са преко 12 емисија, које су привукле пажњу публике.[тражи се извор]

Раноиндијска теорија[уреди | уреди извор]

Један број романтичарских историчара заступао је теорију да су Срби пореклом из Индије, одакле су се селили у разним правцима - у Сибир, Месопотамију, северну Африку, на Кавказ, Балкан и у остатак Европе.

Цивилизација Сарасвати је најстарија индоевропска цивилизација. Светска историографија ово још није званично потврдила имајући у виду да је истраживање још у току. Српска алтернативна историографија повезује сам назив Сарасвати са српским националним именом, највише се притом позивајући на сличност гласова „Б“ и „В“ (који се иначе мешају у многим индоевропским језицима). У делу Ргведе, писана на санскрту, у њеној осмој химни (RV 8.32.2), помињу се особна имена „СРбинда“ (SRbinda) и „КусуРбинда“ (KusuRbinda), између других бројних особних имена. Санскртолози су овај налаз сматрали значајним, и убрзо се појавило мишљење да назив СРбинда представља заправо титулу а не лично име, и да се ради о титули владара народа Срба.

Држава народа Сјанби (Сарби), на подручју данашње Монголије, 1-3. век. Према мишљењу романтичарских историчара Сарби су у ствари били Срби.

У склопу теорије о пореклу Срба из Индије, изнета је и теза да су припадници античког народа Сјанби (познатог и као Сарби) на подручју данашње Монголије у ствари били Срби, на основу сличности њиховог имена са именом Срба.

Сарматска теорија[уреди | уреди извор]

Сармати су велика група народа која је некад насељавала област данашње Украјине, северног Закавказја, и дела Русије до Каспијског језера.

Сармати својеврстан прелаз између Иранаца и Словена. Српска алтернативна историографија сматра чињеницом да су Сармати заправо искварен облик имена Срби, те да су Срби сарматско племе. Ову теорију у својим књигама образлаже Миодраг Милановић.

Српска алтернативна историографија користи ове изворе као доказ о аутохтоности Срба на Балкану, углавном имајући у виду сличност имена народа и назива топонима са српским етнонимом.

Критике[уреди | уреди извор]

Српска аутохтонистичка школа је одбачена од стране историчара као неоснована и псеудонаучна. Критикују се методи новоромантичара као што су произвољно тумачење топонима, етнонима и сличних појмова, позивање на теорије завере и на тајне доказе и изворе.

Индијска хипотеза[уреди | уреди извор]

Један број романтичарских историчара заступао је теорију да су Срби пореклом из Индије, одакле су се селили у разним правцима - у Сибир, Месопотамију, северну Африку, на Кавказ, Балкан и у остатак Европе.

У склопу ове теорије, изнета је и теза да су припадници античког народа Сјанби (познатог и као Сарби) на подручју данашње Монголије у ствари били Срби, на основу сличности њиховог имена са именом Срба.

Остале хипотезе[уреди | уреди извор]

Постоји пуно теорија које обједињују неке од наведених. Тако је Милојевић сматрао да су Срби пореклом из Индије и Ирана и староседеоци Балкана у исто време.

Антропологија и генетика[уреди | уреди извор]

Срби углавном припадају динарској раси, једном од варијетета беле расе.

Према подацима Српског ДНК пројекта од августа 2017. године на преко 1.478 тестираних, код Срба су присутне следеће хаплогрупе:

  • I2a-CTS10228 са 35,2%
  • R1a са 17,3%
  • E1b-V13 са 14,4%
  • I1 са 8,86%
  • J2b са 6%
  • R1b са 5,48%
  • J2a са 3,3%
  • G2a са 3,04%
  • N2-P189.2 са 2,7%
  • J1 са 1,4%
  • I2-M223 са 0,87%
  • Q са 0,54%
  • Остали 0,091%[18]

Mirabal Sheyla et al,"Human Y-chromosome short tandem repeats: A tale of acculturation and migrations as mechanisms for the diffusion of agriculture in the Balkan Peninsula", American Journal of Physical Antropology, Volume 142, Issue 3, pages 380-390, July 2010

  • I1: 7,8%
  • I2b1: 1,67%
  • I2a2: 38,5%

Укупно I: 47,97%

  • R1a: 14,5%
  • R1b: 4,5%
  • E1b1b: 17,3%
  • J1: 0,6%
  • J2a: 3,3%
  • J2b: 1,7%
  • G2a: 2,2%
  • N: 3,3%
  • Q: 1,7%
  • H: 2,2%
  • L: 0,6%

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Реља Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд, 1992, pp. 46.
  2. ^ Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 11.
  3. ^ Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, књига прва, Београд, 2005, pp. 62.
  4. ^ Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 14. и Историјско порекло Срба, Београд, 2011.
  5. ^ Реља Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд, 1992, pp. 45.
  6. ^ Лазар Шебек, Стари Срби, Серби свеске 2, Издавач: Крим, Београд, Ложионичка 4.
  7. ^ Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994, pp. 6.
  8. ^ Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 14.
  9. ^ а б Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994, pp. 8.
  10. ^ Сава С. Вујић — Богдан М. Басарић, Северни Срби — (не)заборављени народ, Београд, 1998, pp. 33.
  11. ^ Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008, pp. 81.
  12. ^ Лазар Шебек, Стари Срби, Серби свеске 2, Издавач: Крим, Београд, Ложионичка 4, pp. 2.
  13. ^ Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Београд, 1985, pp. 20.
  14. ^ Валентин Васиљевич Седов, „Словени у раном средњем веку”, Нови Сад, 2013, pp. 459.
  15. ^ Миле Недељковић, Лексикон народа Света, Београд, 2001, pp. 362.
  16. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2008. Приступљено 26. 12. 2009. 
  17. ^ Caudhurī 2005, стр. 79.
  18. ^ Порекло, Српски ДНК пројекат-статистика

Литература[уреди | уреди извор]

  • Александар M. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994.
  • Живко Д. Петковић, Прве појаве српског имена, Београд, 1996.
  • Лазар Шебек, Стари Срби, Серби свеске 2, Издавач: Крим, Београд, Ложионичка 4.
  • Лазо М. Костић, О српском имену, Србиње - Нови Сад, 2000.
  • Сава С. Вујић - Богдан M. Басарић, Северни Срби (не)заборављени народ, Београд, 1998.
  • Никола Јеремић, Српска земља Бојка, Земун, 1993.
  • Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Београд, 1985.
  • Реља Новаковић, Још o пореклу Срба, Београд, 1992.
  • Реља Новаковић, Срби, Београд, 1993.
  • Реља Новаковић, Срби и њихови прадавни сродници, Београд, 2000.
  • Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад, 1998.
  • Херодот, Историја
  • Ђорђе Јанковић, Српске громиле , Београд, 1998.
  • „High-Resolution Phylogenetic Analysis of Southeastern Europe Traces Major Episodes of Paternal Gene Flow Among Slavic Populations“
  • The Society for Nordish Physical Anthropology: „The Living Slavs“
  • Могући антички помени српског и хрватског националног имена, Игор Мојсиловић, Београд, 2001.
  • Electronic journal of vedic studies, Michael Witzel, Enrica Garzilli, Makoto Fushimi, Ludovico Magnocavallo, Harvard University, University of Perugia 1999.
  • Słownik Słowiańskich staroźytności, Вроцлав-Варшава-Краков 1967.
  • True origins of the peoples of the Eastern Europe, Сиднеј 2001.
  • Војна енциклопедија, Издање лексикографског завода, Београд 1975.
  • Одломци историје Срба, Милош Милојевић, Београд 1872 (репринт).
  • Првих пет векова српске историје, Константин Николајевић, Београд 1999.
  • Срби Плинија и Птолемеја, Нико Жупанић, Београд, 1924.
  • Срби, име Срби кроз време и простор, Реља Новаковић, Београд 1993.
  • Срби, Народ најстарији, Олга Луковић Пјановић, Београд 1990.
  • Серби-народ и раса, нова вулгата, Јован И. Деретић, Бања Лука 1998.
  • Српски стари век (Миодраг Милановић), Вандалија, Београд 2008.
  • Историјско порекло Срба (Миодраг Милановић), Вандалија, Београд 2011.
  • Писани извори и коментари о повести Срба са хронологијом (Миодраг Милановић), Вандалија, Београд, 2013.
  • Летопис матице словенске, Љубљана 1869.
  • Словенски Богови на Балкану (Александра Бајић), Пешић и синови, Београд, 2006.
  • Срби јесу народ најстарији,Том 1, (Милош Гроздановић), Ниш, 2003, 2008.
  • Општа теорија света, Том 2,(Милош Гроздановић), Ниш, 2010.
  • Ртањски Хорусов камени печат пирамидалног времена и простора, Том 3, (Милош Гроздановић), Ниш, 2013.
  • Српски еталони језика, времена и простора у историји светске цивилизације, Том 4, (Милош Гроздановић), Ниш. 2013.
  • Нова космогонија света, Том 5, Милош Гроздановић, Адела Маргот, др Мирјана Совиљ, Ниш, 2014.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]