Obaveza

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Obaveza ili obligacija je zahtevanje određene vrste delanja. Postoje moralne, zakonske, društvene, religijske i druge obaveze. Obaveze se određuju sukladno pravima.

Pravna obligacija[uredi]

Obligacija je pravni odnos između dve strane na osnovu koga je jedna strana (poverilac) ovlašćena da zahteva od druge strane (dužnik) određeno davanje, činjenje ili uzdržavanje (dare, facere, non facere) od nečega što bi inače imala prava da čini, a druga strana je dužna da to ispuni.

Sa stanovišta poverioca obligacija je potraživanje dok je sa stanovišta dužnika ona dug. Potraživanje i dug su u jednoj pravnoj simbiozi i u korelativnom odnosu.

Prve definicije obligacije nalazimo još u tekstovima rimskih pravnika (Paulus, Justinijan) i iako se današnje i drevne definicije ne poklapaju, njihov zajednički imenitelj je shvatanje koje u obligaciji uvek vidi pravnu vezu (iuris vinculum) između dva lica od kojih jedno ima pravo a drugo obavezu da nešto da, učini ili ne učini odnosno trpi nešto.

Teorije o obligacijama[uredi]

Po monističkom shvatanju dužnikova odgovornost je sankcija za neizvršenje obaveze, odnosno pravna posledica povrede prava, a po dualističkom element pojma obligacije.

Dualističko shvatanje – naročito je branjeno u nemačkoj teoriji, polazi od analize rimskog pojma obligacije i u njoj otkriva dve vrste pravnih odnosa.

Prvi odnos je obaveza dužnika da izvrši dugovanu radnju i dužnost poverioca da tu radnju blagovremeno primi. Ovaj je pravni odnos, praćen je drugim odnosom, koji se ogleda u dužnikovoj odgovornosti. Prvi odnos se ogleda u izvršenju dugovane radnje onako kako ona glasi. Drugi odnos se ogleda u obavezi dužnika da snosi odgovornost u slučaju neizvršenja dugovane radnje (tzv. sekundarna odgovornost). Tako dualistička teorija u pojmu obligacije prepoznaje dva elementa – dug i odgovornost.

Monističko shvatanje – Pristalice ove teorije smatraju da odgovornost dužnika u slučaju neizvršenja obaveze nije element pojma obligacije, već pravna posledica povrede prava. To nije nikakav drugi odnos u obligaciji već imovinskopravna sankcija za neizvršenje ili neuredno izvršenje obaveze. Naknada štete ili drugi način ispoljavanja odgovornosti dužnika ne predstavlja izvršenje dugovane radnje, već sankciju za neizvršenje obaveze. Stranke zaključuju ugovor da bi ga izvršile a ne da bi stekle pravo na naknadu štete zbog neizvršenja ugovora.

Teorija negacije subjektivnih prava

Leon Digi ističe objektivnu koncepciju pojma obligacije nastalu u krilu sociološke škole. On smatra da jedno lice može da ostvari određene pravne efekte zahvaljujući objektivnom pravu, tj. ukoliko je njegova izjava volje u skladu sa odgovarajućom normom objektivnog prava. Ali ovo shvatanje biva osporeno samom činjenicom da savremena zakonodavstva priznaju kategoriju subjektivnih prava.

Teorija koja daje primat predmetu obligacije

Postoji i shvatanje koje ne poriče postojanje subjektivnih prava ali u pojmu obligacije daje primat njenom predmetu. Obligacija je pre svega jedna vrednost, predmet je bitan i bez njega nema obligacije. Moguće je da obligacija postoji i bez određenog dužnika (npr. bez određenja drugog subjekta u slučaju jednostrane izjave volje). Drugi autori idu i dalje smatrajući da je obligacija pre odnos između imovina nego između određenih lica, ali to stanovište nije prihvaćeno jer obligacija podrazumeva i odnos između lica.

Pravne osobine obligacije[uredi]

1- Obligacija je (imovinsko)pravni odnos

Odnos je položaj jednog lica prema drugom u određenom pogledu. Pravni odnos je sppecifična vrsta odnosa, jer postoji pravna sankcija. Kada se kaže da je to imovinsko pravni odnos to znači da se pravno poverioca i obaveza dužnika mogu neposredno ili posredno izraziti u novcu.

Neposredna sankcija koja prati povredu prava iz obligacije ima sva obeležja imovinskopravne sankcije – to može biti naknada štete ili povraćaj u pređašnje stanje. Vrsta zaštite (imovinska sankcija) posledica je prirode obligacionog odnosa kao imovinskopravnog odnosa u kojem je neposredno angažovan imovinski interes.

Imovinski interes se najčešće može izraziti u novcu tj. novčano proceniti ali u nekim slučajevima (npr. kod novčane naknade materijalne štete - afekciona vrednost) teško ju je novčano proceniti po objektivnim kriterijumima. Obligacija stvara jedan imovinsko pravni odnos zasnovan na određenoj koristi i imovinskom interesu koji se može novčano izraziti.

2 - Subjekti obligacionog odnosa su određena lica

Ova lica su određena i mogu imati pravni položaj titulara subjektivnog prava - poverioca ili titulara obaveze - dužnika. Po ovoj određenosti obe strane u odnosu se obligacioni odnos razlikuje od stvarnopravnog u kojem je sopstvenik određen ali je broj lica koja su dužna da poštuju njegovo pravo neodređen. Nije nužno da se na strani poverioca ili dužnika nađe samo jedno lice, može ih biti više ali se uvek zna ko su i kakav je njihov položaj u obligacionom odnosu. Nije odlučujući broj subjekata, već njihova određenost i pravni položaj (zajedničke i solidarne obligacije).

U izvesnim obligacionoim odnosima i jedna i druga strana mogu istovremeno imati i položaj dužnika i položaj poverioca (dvostrano obavezni ugovori). Druge obligacije su takve da je jedno lice samo dužnik a drugo samo poverilac (nezvano vršenje tuđih poslova, neosnovano obogaćenje i sl). Međutim, u ovom slučaju treba voditi računa da jedan ugovor po pravilu predstavlja istovremeno izvor više obligacija, pa bi pravilnije bilo reći da se jedno lice u više obligacija (obligacionih odnosa) koje potiču iz istog osnova (ugovora) mogu nalaziti istovremeno u ulozi poverioca i dužnika. Pojašnjenja radi, kupac je iz jedne obligacije (iz jednog itog osnova-ugovora) dužnik predaje novca, a iz druge obligacije poverilac prenosa svojine i predaje stvari.

3 - Obligacioni odnos ima određenu sadržinu

Poverilac ima određeno pravo koje je zasnovano na obligacionom odnosu a dužnik određenu obavezu. Sadržinu obligacije čine upravo ta prava i obaveze i ona se još naziva i prestacijom. Upravo se prema sadržini obligacije, tj. prirodi prava i obaveza međusobno razlikuju pojedini obligacioni odnosi mada se sadržina svih obligacionih odnosa može izraziti kroz akt davanja, činjenja ili uzdržavanja od činjenja, odnosno trpljenja.

Sadržina obligacije nije isto što i predmet obligacije. Sadržinu obligacije čine prava i obaveze – ono što poverilac može da traži od dužnika, zahtevano ponašanje dužnika. Predmet je sve ono na šta se obligacija odnosi. To može biti:davanje, činjenje, uzdržavanje od neke radnje na koju bi inače imao pravo, trpljenje.

Da bi obligacija bila punovažna zahtevaju se određeni uslovi.

a. Predmet obligacije može biti samo ono što je moguće ispuniti. Obligacija ne nastaje bez obzira na to da li je nemogućnost pravna ili faktička. Međutim nemogućnost mora da bude inicijalna (da postoji u trenutku zaključenja ugovora). Ako nemogućnost usledi nakon toga obligacija je nastala.

b. Predmet obligacije mora biti dovoljno određen, mora se znati na šta se obligacija odnosi. Nije neophodno da bude tačno određen već u trenutku nastanka obligacije, dovoljno je da bude odrediv.

v. Predmet obligacije mora biti došupten sa gledišta pravnog i moralnog poretka.


4 - Obligacioni odnos je relativnog karaktera

Iz obligacionog odnosa niče pravo na strani poverioca ali se ono može istaći samo prema dužniku, ne i prema trećem licu. Obligacioni odnos je relativnog karaktera, postoji zatvorenost odnosa i on deluje samo inter partes, za razliku od stvarnopravnog i drugih apsolutnih prava koji deluju erga omnes. Smisao relativnosti je u toj zatvorenosti odnosa, poverilac ima pravo samo prema dužniku.

Njegova ovlašćenja ne prate stvar kada ona uđe u državinu trećeg, čak ni kada je predmet obligacije predaja stvari. Poverilac samo od dužnika zahteva ispunjenje obligacije a za treća lica to je akt koji im ne može ni goditi ni škoditi.

Treba praviti razliku između dejstva i prava suprotstavljanja. Obligaciono pravo dejstvuje samo između određenih lica. Tu dakle postoji pomenuta zatvorenost. S druge strane i suprotstavljanje tog prava može se učiniti samo prema dužniku jer je upereno na njegovo ponašanje i u tom smislu ne postoji mogućnost suprotstavljanja tog prava neki drugim licima van odnosa. Ne postoji dakle pravo sledovanja koje omogućuje da obligaciono pravo sledi svoj predmet ma gde on bio.

Takođe, obligaciona prava su za razliku od stvarnih podložna zastarelosti, što znači da se po proteku zakonom predviđenog roka gubi mogućnost prinudnog ostvarenja, što u načelu nije slučaj sa stvarnim pravima.

Izuzeci od relativnog dejstva obligacionog odnosa:

a) Ugovor o zakupu – ima dejstva i stvarnog i obligacionog prava. Do predaje stvari zakupcu zakup proizvodi obligaciono dejstvo, a od predaje u državinu zakup se transformiše u stvarno pravo.

Dejstva zakupa prema trećim licima:

Do predaje stvari zakupac može suprotstaviti svoje pravo trećem licu samo ako je bilo nesavesno. Od predaje stvari zakupac može suprotstaviti svoje pravo svim trećim licima bez obzira na njihovu savesnost, zbog transformacuje zakupa u stvarno pravo.

Ugovor o zakupu nepokretne stvari može biti upisan u zemljišne knjige, što omogućuje zakupcu da svoje pravo istakne prema svakom pa i prema potonjem pribaviocu stvari, jer je faktom upisa u zemljišne knjige ovo pravo steklo obeležja prava erga omnes. Ako zakup nije upisan u zemljišne knjige potonji pribavilac ne može zahtevati od zakupca da mu ovaj preda stvar pre isteka zakonom ili ugovorom predviđenog roka, ili ako ovi nisu određeni pre isteka otkaznog roka. Tu je i slučaj upisa u zemljišne knjige prodaje nepokretne stvari s pravom preče kupovine.

b) Podzakup - ZOO predviđa mogućnost da zakupodavac može radi naplate svojih potraživanja od zakupca nastalih iz zakupa da se neposredno obrati podzakupcu za isplatu iznosa koje ovaj duguje zakupcu po osnovu podzakupa.

v) Pobijanje pravnih poslova dužnika – putem tužbe actio pauliana protiv trećeg lica.

g) Ugovori u korist trećeg lica – jedan se ugovornik obavezuje prema drugom da će izvršiti određenu prestaciju u korist trećeg lica. Treće lice stiče pravo da neposredno zahteva izvršenje prestacije u svoju korist.

d) Kolektivni ugovori – zaključuju ih nadležne sindikalne organizacije sa organizacijom poslodavaca i njima se uređuju prava i obaveze radnika u radnom odnosu. Takav ugovor proizvodi pravna dejstva za sva lica koja pripadaju određenoj grupi, bez obzira da li su svi dali svoju saglasnost jer odluka većine obavezuje i manjinu grupe.

Literatura[uredi]

  • Jakov Radišić: Obligaciono pravo, Beograd 2004
  • Slobodan Perović: Obligaciono pravo, Beograd 1982