Olovo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Olovo
Pb,82.jpg
Opšta svojstva
Ime, simbololovo, Pb
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum
Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon
Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon
Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton
Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon
Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon
Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson
Sn

Pb

Fl
talijumolovobizmut
Atomski broj (Z)82
Grupa, periodagrupa 14 (ugljenikova grupa), perioda 6
Blokp-blok
Kategorija  postprelazni metal
Rel. at. masa (Ar)207,2(1)[1]
El. konfiguracija[Xe]4f145d106s26p2
po ljuskama
2, 8, 18, 32, 18, 4
Fizička svojstva
Bojaplavičastobela
Agregatno stanječvrsto
Tačka topljenja600,61 K (327,46 °‍C)
Tačka ključanja2.022 K (1.749 °C)
Gustina11.340 kg/m3
Molarna zapremina18,26×10−3 m3/mol
Toplota fuzije4,799 kJ/mol
Toplota isparavanja177,7 kJ/mol
Pritisak pare4,21×10−7 Pa (600 K)
Sp. topl. kapacitet129 J/(kg·K)
Atomska svojstva
Oksidaciona stanja4, 2
Osobine oksidasrednje bazni
Elektronegativnost2,33 (Poling)
1,55 (Olred)
Energije jonizacije1: 715,6 kJ/mol
2: 1.450,5 kJ/mol
3: 3.081,5 kJ/mol
(ostale)
Atomski radijus180 (154) pm
Kovalentni radijus147 pm
Valsov radijus202 pm
Linije boje u spektralnom rasponu
Ostalo
Kristalna strukturapostraničnocentr. kubična (FCC)
Regularna zidno centrirana kristalna struktura za olovo
Brzina zvuka1.260 m/s (293,15 K)
Topl. vodljivost35,9 W/(m·K)
Sp. el. vodljivost4,81×106 S/m
Mosova tvrdoća1,5
CAS broj7439-92-1
referenceVikipodaci
Ruda olova

U prirodi, olovo se najčešće javlja u vidu sulfida, PbS, kao ruda galenit.

Prženjem se ruda prevodi u oksid čijom redukcijom nastaje sirovo olovo.[2] Sirovo olovo sadrži: bakar, antimon, arsen, bizmut, cink, sumpor, kalaj, srebro i zlato. Prečišćavanjem sirovog olova (najčešće elektrolitičkim putem) dobija se čisto olovo plavičastobele boje, samo na svežem preseku je metalnog sjaja, no brzo potamni od stvorenog sloja oksida i baznog olovo(II) karbonata Pb(OH)2*2PbCO3, koji ga štite od dalje oksidacije. To je mek metal, velike gustine i niske temperature topljenja.[3]

Olovo se u destilovanoj vodi ne rastvara, dok se rastvara u kiselinama sa oksidacionim dejstvom npr. azotna kiselina. Pri dejstvu razblažene sumporne kiseline stvara se zaštitni sloj olovo- sulfata PbSO4 te rastvaranje prestaje. Alkalije ne deluju na olovo. Na vazduhu se fino sprašeno olovo tzv. piroforno olovo pali samo od sebe.

Olovo (II) oksid se koristi za glaziranje keramičkih proizvoda, za izradu minijuma, kao žuta boja u slikarstvu. Olovo se koristi za izradu limova, kanalizacionih i vodovodnih cevi ukoliko vode nisu kisele; njime se oblažu električni kablovi i prevlači posuđe. Olovo se koristi i u vojnoj industriji, industriji boja, za izradu olovnih akumulatora, za zaštitu od rendgenskog i radioaktivnog zračenja.

Prve mine za olovke pravile su se od olovnih ruda, ali ih je u savremenom dobu zamenio neotrovni grafit, koji se kombinuje sa drugim primesama.

Reference[uredi]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  3. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 

Spoljašnje veze[uredi]