Olovo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Disambig.svg
Za drugo značenje, pogledajte članak Olovo (višeznačna odrednica).
Olovo (82Pb)
Tl - Pb - Bi
Sn
Pb
 
Pb-TableImage.png

Pb,82.jpg

Opšti podaci
Pripadnost skupu slabi metali
grupa, perioda IVA, 6
gustina, tvrdoća 11340 kg/m3, 1,5
boja plavičastobela
Osobine atoma
atomska masa 207,2 u
atomski radijus 180 (154) pm
kovalentni radijus 147 pm
van der Valsov radijus 202 pm
elektronska konfiguracija [Xe]4f145d106s26p2
e- na energetskim nivoima 2, 8, 18, 32, 18, 4
oksidacioni broj 4, 2
Osobine oksida srednje bazni
Kristalna struktura regularna zidno
centrirana
Fizičke osobine
agregatno stanje čvrsto
temperatura topljenja 600,61 K (327,46 °C)
temperatura ključanja 2.022 K (1749 °C)
molska zapremina 18,26×10−3 m³ /mol
toplota isparavanja 177,7 kJ/mol
toplota topljenja 4,799 kJ/mol
brzina zvuka 1.260 m/s (293,15K)
Ostale osobine
Elektronegativnost 2,33 (Pauling)
1,55 (Alred)
specifična toplota 129 J/(kg*K)
specifična provodljivost 4,81×106 S/m
toplotna provodljivost 35,9 W/(m*K)
I energija jonizacije 715,6 kJ/mol
II energija jonizacije 1450,5 kJ/mol
III energija jonizacije 3081,5 kJ/mol
IV energija jonizacije 4.083 kJ/mol
V energija jonizacije 6.640 kJ/mol
Najstabilniji izotopi
Ruda olova

U prirodi se olovo najčešće javlja u vidu sulfida, PbS, kao ruda galenit.

Prženjem se ruda prevodi u oksid čijom redukcijom nastaje sirovo olovo.[1] Sirovo olovo sadrži: bakar, antimon, arsen, bizmut, cink, sumpor, kalaj, srebro i zlato. Prečišćavanjem sirovog olova (najčešće elektrolitičkim putem) dobija se čisto olovo plavičastobele boje, samo na svežem preseku je metalnog sjaja, no brzo potamni od stvorenog sloja oksida i baznog olovo(II) karbonata Pb(OH)2*2PbCO3, koji ga štite od dalje oksidacije. To je mek metal, velike gustine i niske temperature topljenja.[2]

Olovo se u destilovanoj vodi ne rastvara, dok se rastvara u kiselinama sa oksidacionim dejstvom npr. azotna kiselina. Pri dejstvu razblažene sumporne kiseline stvara se zaštitni sloj olovo- sulfata PbSO4 te rastvaranje prestaje. Alkalije ne deluju na olovo. Na vazduhu se fino sprašeno olovo tzv. piroforno olovo pali samo od sebe.

Olovo (II) oksid se koristi za glaziranje keramičkih proizvoda, za izradu minijuma, kao žuta boja u slikarstvu. Olovo se koristi za izradu limova, kanalizacionih i vodovodnih cevi ukoliko vode nisu kisele; njime se oblažu električni kablovi i prevlači posuđe. Olovo se koristi i u vojnoj industriji, industriji boja, za izradu olovnih akumulatora, za zaštitu od rendgenskog i radioaktivnog zračenja.

Prve mine za olovke pravile su se od olovnih ruda, ali ih je u savremenom dobu zamenio neotrovni grafit, koji se kombinuje sa drugim primesama.

Reference[uredi]

  1. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  2. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Olovo


Literatura[uredi]