Velimir Jakić

velimir jakić
Velimir Jakić
Lični podaci
Datum rođenja	(1911-10-08)8. oktobar 1911.
Mesto rođenja	Dobra Sela, kod Šavnika, Kraljevina Crna Gora
Datum smrti	3. oktobar 1946.(1946-10-03) (34 god.)
Mesto smrti	Golnik, kod Kranja, NR Slovenija, FNR Jugoslavija
Profesija	inženjer šumarstva
Porodica
Supružnik	verenica Ruža Stevović
Delovanje
Član KPJ od	1939.
Učešće u ratovima	Aprilski rat Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska armija 1941 — 1946.
Čin	pukovnik JA
Heroj
Narodni heroj od	21. decembra 1951.
Odlikovanja

Velimir Jakić (Dobra Sela, kod Šavnika, 8. oktobar 1911 — Golnik, kod Kranja, 3. oktobar 1946) bio je inženjer šumarstva, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, pukovnik Jugoslovenske armije i narodni heroj Jugoslavije.

Odrastao je u Pljevljima, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Šumarstvo je studirao u Zemunu i Zagrebu, a nakon diplomiranja, radio je u Šumskoj upravi u Pljevljima. Još za vreme studija, družio se sa revolucionarnim studentima i članovima KPJ, a u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) primljen je 1939. godine. Bio je član i sekretar Mesnog komiteta KPJ za Pljevlja i član Oblasnog komiteta KPJ za Sandžak.

Nakon okupacije, 1941. bio je jedan od pokretača Trinaestojulskog ustanka u pljevaljskom kraju, kao i jedan od organizatora Pljevaljskog partizanskog odreda. Od februara 1942. bio je politički komesar Glavnog štaba NOP odreda Sandžaka i komandant Pljevaljskog odreda. Juna 1942. postao je politički komesar Treće proleterske sandžačke brigade, sa kojom je učestvovao u pohodu u Bosansku Krajinu i borbama oko Mrkonjić Grada. Nakon pogibije Volođe Kneževića, oktobra 1942. postao je komandant brigade, koju je predvodio u borbama tokom Četvrte i Pete neprijateljske ofanzive.

U jesen 1943. postao je komandant Glavnog štaba NOV i PO Sandžaka, radeći na stvaranju i uspešnom vojnom i političkom delovanju novih partizanskih jedinica, kao i na izgradnji vojno-pozadinskih vlasti u Sandžaku. Potom je bio član Štaba Drugog udarnog korpusa. Nakon što mu se pogoršalo zdravstveno stanje, u leto 1944. bio je prebačen u Bari, a odatle u Sovjetski Savez, gde je lečen od tuberkuloze. Decembra 1945. se vratio u Jugoslaviju, gde je bio izabran za poslanika Narodne skupštine FNRJ. Jula 1946. otišao je na lečenje u sanatorijum na Golniku, gde je preminuo oktobra iste godine. Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, a za narodnog heroja Jugoslavije proglašen je 21. decembra 1951. godine.

Biografija

Rođen je 8. oktobra 1911. godine u Dobrim Selima, kod Šavnika. Njegova porodica potiče iz durmitorskog plemena Drobnjaci. Bio je najstarije od sedmoro dece crnogorskog oficira Miljana Jakića i njegove supruge Sofije, rođene Pavićević. Kao pristalica ujedinjenja Crne Gore i Srbije, njegov otac uhapšen je tokom „Bombaške afere” 1907, kada je bio kažnjen sa dvogodišnjim gubitkom čina. U toku Balkanskih ratova učestvovao je u opsadi Skadra i Bregalničkoj bici, a za vreme Prvog svetskog rata se nalazio u austrougarskom zarobljeništvu u Mađarskoj. Nakon stvaranja nove jugoslovenske države, postao je oficir Jugoslovenske vojske, a 1919. se sa porodicom preselio u Pljevlja, gde je dobio službu. Nezadovoljan položajem oficira bivše Crnogorske vojske u novoj vojsci, zatražio je penziju. Umro je 1936. godine.

Čitava porodica Velimira Jakića aktivno je učestvovala u Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP) — majka Sofija, sestre Koviljka, Milijana, Dušanka i Stana i braća Jezdimir i Svetomir, a u toku Narodnooslobodilačkog rata stradali su Jezdimir (1921—1942), Dušanka (1924—1941) i Stana (1926—1942). Nakon okupacije zemlje, porodica Jakić okupila se u Pljevljima, koje su 16. aprila 1941. okupirali Nemci i ustaše, a potom 8. maja predali Italijanima. Za vreme kratkotrajne nemačko-ustaške vlasti, ustaše su izvršile pretres i pljačku porodične kuće Jakića. Tom prilikom celu porodicu su isterali iz kuće i nekoliko časova držali napolju ispred mitraljeza. Sestre Dušanka i Stana, učenice Trgovačke akademije u Beogradu, tada su usled promrzlina dobile zapaljenje pluća i teško se razbolele. Nakon izbijanja Trinaestojulskog ustanka, čiji su učesnici bili Velimir i njegov mlađi brat Jezdimir, Italijani su uhapsili preostale članove porodice, izuzev stare i teško bolesne bake Stane. Nakon mesec dana, na zauzimanje građana Pljevalja i peticije, koju su žene Pljevalja predale komandi divizije „Pusterija”, porodica Jakić puštena je iz zatvora i stavljena u kućni pritvor, dok je Koviljka Jakić proterana iz grada. Nakon splašnjavanja ustanka, septembra 1941. Jezdimir Jakić vraćen je na politički rad u Pljevlja, ali je na ulazu u grad uhapšen i sa prvim internircima odveden u logor Klos u Albaniji. Novembra 1941, zajedno sa grupom bolesnih i dece, bio je vraćen u Pljevlja. Posle neuspešnog partizanskog napada na Pljevlja, 1. decembra 1941, Italijani su deo kuće porodice Jakić pretvorili u zatvor, a Milijanu Jakić uhapsili. Ostali članovi porodice tada su držani u strogom kućnom pritvoru i nigde nisu mogli izaći, niti im je ko mogao doći, pa ni lekar. Ovo je bilo kobno za sestre Jakić, koje su bile teško bolesne. Dušanka je preminula 22. decembra 1941, a Stana 2. februara 1942. godine. Nakon što je baka Stana preminula polovinom marta, u kući su ostali samo majka Sofija i dvanaestogodišnji sin Svetomir. Kao odmazdu za streljanje italijanskih vojnika zarobljenih u toku Pljevljaske bitke, Italijani su 4. maja 1942. na Senjaku u Pljevljima streljali grupu od 32 talaca, među kojima je bio i Jezdimir Jakić. Nakon streljanja, Italijani su pokupili sve partizanske porodice iz Pljevalja i proterali ih iz grada. Među njima, našli su se i članovi porodice Jakić — Sofija, Svetomir i Milijana, koja je puštena iz zatvora. Nakon dolaska na slobodnu teritoriju, priključili su se partizanima i sa Trećom proleterskom sandžakom brigadom prešli u Bosnu. Zajedno sa ostalim narodom, koji je krenuo za partizanima, Sofija i Svetomir su početkom juna 1942. na Vučevu, kao iznemogli i nejaki za naporni pohod u Bosansku krajinu, upućeni nazad u Crnu Goru, gde je majka Sofija ostala u okolini Pljevalja do kraja rata, dok se Svetomir nakon oporavka vratio u partizane i bio kurir Štaba Treće proleterske sandžačke brigade.

Školovanje i studije

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pljevljima. Godine 1931. otišao je u Beograd i upisao odsek šumarstva na Poljoprivredno-šumarskom fakultetu u Zemunu. Tokom studija upoznao se sa mnogim studentima-revolucionarima Beogradskog univerziteta, a posebno se družio sa Vasom Prljom i Gojkom Gošovićem, kao i studentima-revolucionarima iz pljevaljskog kraja — Rifatom Burdžovićem, Mišom Pavićevićem, Josifom Malovićem i drugima. Najviše se družio sa zemljakom Tomašem Žižićem, koji je bio član komunističke studentske frakcije i Centralnog partijskog veća na Univerzitetu. Zajedno sa Tomašem i drugim studentima Poljoprivredno-šumarskog fakulteta, učestvovao je u radu studentskog kulturnog udruženja „Selo“, koje se bavilo pomaganjem seoskoj i radničkoj omladini.

Posle dve godine studija na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine, prešao je u Zagreb na Šumarski fakultet. Godine 1935. je diplomirao i vratio se u Pljevlja. Kratko vreme je radio kao volonter u Šumarskoj upravi, a potom je otišao na odsluženje vojnog roka. Vojsku je služio od oktobra 1935. do jula 1936. godine u Školi rezervnih oficira u Goraždu, koju je završio kao prvi u rangu. Zajedno sa njim tada ovu školu je pohađao i Boško Đuričković, narodni heroj Jugoslavije. Posle odsluženja vojnog roka, vratio se kući i zaposlio u Šumskoj upravi u Pljevljima. Potom je godinu dana radio kao šef Šumske uprave u Kolašinu, a 1938. godine se vratio u Pljevlja i bio šef Šumske uprave. Na ovoj dužnosti radio je sve do početka Aprilskog rata 1941. godine.

Godine 1939. Velimir Jakić se verio sa svojom devojkom Ružom Stevović iz Nove Varoši. Upoznali su se još dok je ona pohađala više razrede gimnazije, a neposredno pred rat je upisala Muzičku školu u Beogradu. Početak Aprilskog rata, 1941. godine, prekinuo je njihove planove o venčanju. Znajući da je Velimirova verenica, četnici su je, 1943. godine, uhapsili zajedno sa majkom Lenom i posle mučenja zaklali. Čitava Ružina porodica je učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi — brat Jevrem, sestra Nataša i muž njene sestre Miljane, Dragić Tomić.

Ustanak 1941.

Kao rezervni oficir, Velimir je odmah posle vojnog puča od 27. marta 1941. godine, bio pozvan na vojnu vežbu u Mostarski garnizon. Tu ga je zatekao početak Aprilskog rata, tokom kojeg je sa svojom jedinicom učestvovao u sprečavanju uspostavljanja vlasti ustaške Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Sa svojom četom, uspeo je da izvrši kontranapad na ustaše i potisne ih sa železničke stanice u Mostaru. Zauzete položaje nisu mogli dugo držati, pa su se povukli, a potom je i stigla vest o kapitulaciji Jugoslovenske kraljevske vojske. Posle kapitulacije, odbio je da se preda neprijatelju i krenuo u Pljevlja. Tokom ovih dana upoznao se i sprijateljio sa svojim pretpostavljenim komandantom, Rudolfom Primorcem, kasnijim učesnikom NOB-a i narodnim herojem Jugoslavije.

Pljevlja je 16. aprila 1941. godine, okupirala nemačka Osma tenkovska divizija, a odmah potom je usledilo uspostavljanje ustaške vlasti u gradu i okolini. Početkom maja, Pljevlja su od Nemaca preuzeli Italijani, pa su se ustaše morale povući. Zbog mešovitog sastava stanovništva u Pljevljima, kao i u čitavom Sandžaku, od prvog dana okupacija okupator je radio na raspirivanju nacionalne mržnje. Nemci i ustaše su podržavali Muslimane protiv Srba i Crnogoraca, dok su Italijani podržavali Crnogorce. Velimir Jakić je kao, sekretar Mesnog komiteta KPJ za Pljevlja, zajedno sa drugim komunistima radio na smirivanju nacionalnih strasti.

U toku maja 1941. godine održan je sastanak Mesnog komiteta KPJ za Pljevlja, kom je prisustvovao i Rifat Burdžović, politički sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Sandžak. Na tom sastanku Velimir je podneo detaljan izveštaj o radu Mesnog komiteta KPJ. Početkom juna, održan je novi sastanak Mesnog komiteta, na kojem je Velimir prisutne upoznao sa direktivom Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak o pripremama za oružani ustanak i odlukama Majskog savetovanja CK KPJ. Posle ove sednice, na kojoj su članovi Mesnog komiteta dobili zaduženja po rejonima, pristupilo se pripremama, vojnoj obuci, prikupljanju oružja i sanitetskog materijala. Za veoma kratko vreme u pljevaljskom srezu formirano je osam udarnih grupa, a u samom gradu dve.

Odluka CK KPJ, od 4. jula i odluka PK KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak, od 10. jula, o početku oružanog ustanka, sa zakašnjenjem je stigla u Pljevlja, tek 17. jula 1941. godine. U tom trenutku u drugim krajevima Crne Gore je već otpočeo masovni Trinaestojulski ustanak. Zbog straha od hapšenja, Velimir je sa grupom članova KPJ, 16. jula napustio Pljevlja. Dva dana potom, 18. jula, u šumi kod Kruševa, održan je sastanak Mesnog komiteta na kom je delegat Oblasnog komiteta Nedeljko Merdović, preneo direktivu o podizanju ustanka. Posle ovog sastanka Velimir je otišao na Bobovo, gde je sa Vladimirom Damjanovićem i Vladimirom Kneževićem radio na organizovanju Odreda od stanovništva iz Bobova i Meljaka. Odmah posle formiranja, Odred je organizovao napad na karabinjersku stanicu u Meljaku. Posle njenog zauzeća, razoružane karabinjere su pustili da idu u Pljevlja. Posle ove akcije, ustanak se proširio na čitav pljevaljski srez, koji je ubrzo bio čitav oslobođen, osim Pljevalja, gde se nalazio veći italijanski garnizon. Pljevlja su bila potpuno blokirana, a telefonske linije prekinute.

Posle italijanske ofanzive, tokom koje je, ugušen Trinaestojulski ustanak, Italijanska komanda, svesna Velimirovog uticaja, je pismeno pozvala njega i Budimira Milićevića, da se predaju okupatoru, kako bi ih navodno postavili za italijanske oficire u Albaniji. Zbog odbijanja ovog predloga, usledila je ucena Velimirove glave i obećana velika novčana nagrada onom ko ga preda Italijanima živog ili mrtvog.

Početkom oktobra 1941. Rifat Burdžović je upoznao Mesni komitet KPJ za Pljevlja sa direktivama donesenim na partijskom savetovanju na Zlataru. U duhu ovih direktiva, formirana je 11. oktobra Pljevaljska partizanska četa. Ubrzo potom, odlukom Vrhovnog štaba NOP odreda Jugoslavije, formiran je Partizanski odred za Sandžak. Za njegovog komandanta postavljen je Velimir Jakić, a za političkog komesara Voja Leković. Odlukom CK KPJ, reorganizovan je i Oblasni komitet KPJ za Sandžak, koji je bio izdvojen iz PK KPJ za Crnu Goru i povezan direktno sa CK KPJ. Velimir je, tada radio i na organizovanju Narodnooslobodilačkih odbora i drugih organa narodne vlasti u selima oko Pljevalja.

Posle napada na Pljevlja, 1. decembra 1941. godine, i poraza partizana, došlo je do osipanja Crnogorskog NOP odreda za operacije u Sandžaku, pa je odlukom Vrhovnog štaba formiran novi Crnogorsko-sandžački partizanski odred. Za njegovog komandanta određen je Mile Peruničić, a za njegovog zamenika Velimir Jakić. Sve do februara 1942. godine, kada je ovaj Odred rasformiran, Velimir se nalazio sa ostalim članovima Štaba odreda na Kovrenu. Krajem januara, formiran je Prvi pljevaljski partizanski udarni bataljon „Prvi decembar”, a Velimir je preuzeo komandu nad njim, iako nikada nije bio zvanično određen. Ovaj bataljon je u sadejstvu sa Drobnjačkom četom oslobodio Čajniče. Odmah po zauzeću mesta, Velimir je formirao Komandu mesta i bio njen prvi komandant. Ubrzo potom formiran je i Narodnooslobodilački odbor i mesna partizanska četa. Prilikom zauzimanja Čajniča zarobljeni su brojni četnički ranjenici, koji su, po Velimirovom naređenju preneseni u bolnicu. Posle ovoga, mnoge četničke grupe iz okoline Čajniča, su prilikom predavanja zahtevale da budu lično predate Velimiru.

U Glavnom štabu za Sandžak

Krajem februara 1942. godine, došlo je do reorganizacije Glavnog štaba NOP odreda Sandžaka — Vladimir Knežević Volođa, postavljen za komandanta, a Velimir Jakić za političkog komesara. Ubrzo potom formiran je Drugi pljevaljski udarni bataljon i Pljevaljski partizanski odred. Za komandanta Pljevaljskog odreda, formiranog marta 1942. najpre je bio postavljen Žarko Vidović, a potom Velimir Jakić. Polovinom aprila 1942. godine, otpočela je Treća neprijateljska ofanziva, čiji je glavni cilj bio uništenje slobodne teritorije u Sandžaku. U teškim borbama, tokom ove ofanzive, učestvovao je i Velimir.

Velimir Jakić i Voja Leković, su 22. maja 1942. godine na Crnom jezeru, kod Žabljaka, prisustvovali Vojnom savetovanju Vrhovnog štaba NOP i DVJ, kojim je rukovodio Vrhovni komandant Josip Broz Tito. Na ovom savetovanju je odlučeno da glavnina partizanskih sanaga pređe u Bosansku krajinu. Odmah posle savetovanja, oni su održali sastanak OK KPJ i Glavnog štaba za Sandžak, na kome su organizovali plan povlačenja iz Sandžaka i odredili deo snaga koji će ostati na ovom terenu. Od partizanskih bataljona iz Sandžaka, koji su krenuli put Bosanske krajine, 5. juna 1942. je odlukom Vrhovnog komandanta formirana Treća proleterska sandžačka udarna brigada. Ona je tada imala pet bataljona sa oko 960 boraca. Štab novoosnovane brigade sačinjavali su — Vladimir Knežević Volođa, komandant, Mile Peruničić, zamenik komandanta, Velimir Jakić, politički komesar i Rifat Burdžović, zamenik komesara.

U Mrkonjić Gradu

Treća sandžačka brigada se u toku puta za Bosansku krajinu nalazila u sastavu Udarne grupe Vrhovnog štaba. Ovaj put je vodio preko Zelengore, Kalinovika, Treskavice, železničke pruge Sarajevo—Konjic, uz stalnu borbu sa ustašama i domobranima. Brigada se u toku ovog puta posebno istakla u uništenju ustaških posada na Ivan Sedlu i Bradini, kao i zauzimanju Prozora, kada je bila pohvaljena od strane Vrhovnog komandanta. Potom je učestvovala u zauzimanju Šujice i Livna, kao i u napadu na Kupres. Posle oslobođenja Mrkonjić Grada, 24. avgusta, brigada je ostala na njegovoj teritoriji sve do kraja novembra 1942. godine.

U toku puta za Bosansku krajinu, u dolini Sutjeske, održana je 16. juna Prva partijska konferencija brigade, kojom je rukovodio Velimir Jakić. U tom trenutku u brigadi je bilo 218 članova KPJ i 44 kandidata za članstvo, kao i veći broj članova SKOJ-a. U toku svog boravka u Mrkonjić Gradu i okolini, Velimir je zajedno sa ostalim članovima Štaba i Političkog odeljenja (Politodjela) brigade, organizovao vrlo aktivni politički život. Grupe političkih radnika iz brigade su obilazili sela i održavali zborove i konferencije, na kojima su birani odbornici i stvarani Narodnooslobodilački odbori (NOO), kao i organizacije Antifašističkog fronta žena (AFŽ) i Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ). Veliki značaj u političko-propagandnom radu imale su i brigadne novine „Naša brigada“.

Aktivan politički život koji su sprovodili politički radnici Treće sandžačke brigade imao je dosta uticaja na aktivnije učešće stanovništva Mrkonjić Grada u Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP). Septembra 1942. godine, Velimir Jakić je zajedno sa Volođom Kneževićem, Milom Peruničićem i Rifatom Burdžovićem posetio Vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita, koji se tada nalazio u Mliništu. Tada je Velimir od Tita dobio na poklon njegovu fotografiju, sa posvetom: „Svom vjernom saratniku, Politkomu III N. O. P. U. B. drugu Jakić Velimiru — Tito, 20. IX 1942.“

U noći 2/3. oktobra Volođa Knežević, Rifat Burdžović i Tomaš Žižić su krenuli pešice u izvidnicu ka Prvom bataljonu brigade, koji se nalazio u selu Pecka. Posle dugog pešačenja, oni su stigli u selo Trnovo, pred kuću Pere Jakovljevića i zatražili da im pokaže put za Pecku. On ih je pozvao u kuću, da se odmore, pre nego što nastave dalje. Posle večere, oni su prilegli oko ognjišta i zaspali. Domaćin je to iskoristio da pozove četnike, koji su se nalazili u blizini njegove kuće (četiri domaćinova sina su se takođe nalazila u četnicima). Četnici su ih odmah zarobili i vezane poveli do provalije zvane Grujića jama, gde su ih skinuli do gole kože, a potom zaklali i bacili u jamu. Ova iznenadna tragedija, predstavljala je katastrofalan gubitak za Treću sandžačku brigadu. Velimir Jakić je, početkom februara 1943. godine, kada je sa brigadom prolazio pored Trnova, otkrio ubice svojih drugova. Jedan seljak iz Trnova mu je otkrio imena ubica i on ih je uhapsio i prosledio Voji Zečeviću, komandantu mesta u Mrkonjić Gradu, gde je sedam zločinaca dobilo zaslužene kazne.

Komandant Treće sandžačke brigade

Posle pogibije Volođe, Trše i Tomaša, Vrhovni štab je za komandanta Treće sandžačke brigade imenovao Velimira Jakića, a za političkog komesara Boška Đuričkovića. Tada je izvršena i reorganizacija brigade, u njen sastav je uključeno i oko 250 novih boraca iz Dalmacije, a početkom novembra je uključena u sastav Prve proleterske divizije. Iako bolestan, Velimir je bio u stalnom pokretu gazeći, sa kuririma je stizao od bataljona do bataljona i lično izdavao zapovesti.

Brigada je na području Jajca, u toku decembra, vodila teške borbe sa 718. nemačkom divizijom, u kojima je imala 18 poginulih i ranjenih boraca i rukovodilaca brigade. Nakon tih borbi, brigada je pošla ka Skender Vakufu, gde je razbila mnoge ustaške i domobranske grupe, kao i jedan veći četnički odred. Početkom decembra, brigada je oslobodila Kotor Varoš, a ubrzo potom i veću teritoriju Kotorvaroškog sreza, koju je držala do kraja januara 1943. godine. Na oslobođenoj teritoriji, partijski i politički aktiv brigade se maksimalno zauzeo za organizovanje političkog rada na oslobođenoj teritoriji. Članovi Štaba i Politodjela brigade, bataljona i četa prisustvovali su masovnim sastancima, zborovima i konferencijama po selima, pomažući formiranje partijskih organizacija i skojevskih aktiva i osnivanje Narodnooslobodilačkih odbora, kao i organizacije AFŽ-a i USAOJ-a. Ovaj politički rad je bio veoma uspešan, što se videlo i u odzivu novih boraca u toku dobrovoljne mobilizacije, kada je popunjen sastav Treće sandžačke brigade i formirana nova Sedma krajiška udarna brigada.

Plan napada na Prozor, koji je nacrtao Velimir Jakić

U drugoj polovini januara 1943. godine, otpočela je Četvrta neprijateljska ofanziva, u kojoj je Treća sandžačka brigada, predvođena Velimirom Jakićem, podnela ogromne napore i velike žrtve, pošto se u toku ove operacije nalazila u zaštitnici. Velimir, iako očigledno bolestan i iscrpljen, učestvovao je u svim ratnim naporima sa svojim borcima, idući iz borbe u borbu. Svog konja, poklonio je jednoj seljanki sa Banije, koja se sa decom, u grupi naroda, povlačila zajedno sa partizanima. Velimir je peške gazio po dubokom snegu, pored kolone u pratnji svojih vernih kurira Zdravka i Šalipura.

Polovinom januara brigada je krenula ka Mrkonjić Gradu i Glamoču, kako bi zaštitila ranjenike od neprijateljskih jedinica. Brigada je po mećavi i mrazu, preko Mliništa, stigla do Glamočkog polja i zaštitila Centralnu bolnicu NOVJ. Pokret se nastavio od Hrbljine ka Kupreškom polju i preko planine Raduše ka Gornjem Vakufu. Do polovine februara 1943. godine, dok je Glavna operativna grupa Vrhovnog štaba vršila protivofanzivu ka dolini Neretve, Treća sandžačka brigada je zatvarala sa leve obale Vrbasa pravac Bugojno—Gornji Vakuf. Kod Gornjeg Vakufa, brigada je učestvovala u odbrani Centralne bolnice sa oko 4.000 ranjenika. Iako je pretrpela velike gubitke, brigada je uspela da spase ranjenike.

Posle bitke na Neretvi, u proleće 1943. godine, brigada je stigla na prostor Gradnići—Beleni—Vojnovići, gde je sa jedinicama Druge proleterske divizije učestvovala u forsiranju Drine. Posle prelaska Drine, brigada je učestvovala u borbama sa četničkim jedinicama na prostoru Šćepan Polja. Teške borbe s četničkim jedinicama trajale su sve do polovine aprila, kada su četnici bili razbijeni, a brigada je preko Čelebića, posle jedanaest meseci, ponovo došla na teritoriju Sandžaka. Dolaskom u Sandžak brigada je ponovo dopunjena novim borcima, i vodila je teške borbe sa Italijanima i četnicima. Boravak brigade u Sandžaku, nije dugo trajao, jer je uskoro počela Peta neprijateljska ofanziva.

Početak Pete neprijateljske ofanzive, maja 1943. godine, zatekao je Velimira Jakića i Štab Treće sandžačke brigade u selu Maoče, kod Pljevalja. U tim najdramatičnijim danima za Narodnooslobodilački pokret, Velimir Jakić je iznenada dobio visoku temperaturu i nakon dva dana je završio u krevetu. Lekar je tada konstatovao akutni tuberkulozni proces. Posle par dana ležanja u krevetu, Velimir je ustao, savlađivajući teške bolove, i nastavio da komanduje brigadom. Od Vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita, Velimir je, 28. maja dobio zadatak da se sa brigadom prebaci na levu obalu Tare. Prelaskom preko Tare, brigada je imala zadatak da zatvara i brani neprijateljsko uporište preko Durmitora i Dobrog Dola ka Pivi i Sutjesci. Brigada je tada uključena u Treću udarnu diviziju.

U veoma teškim okolnostima, Velimir je 3. juna u Mratinju prisustvovao, savetovanju Vrhovnog štaba i CK KPJ, na kojem je doneta odluka da se Glavna operativna grupa podeli u dve grupe i odvojeno probije iz obruča. Po povratku sa savetovanja, Velimir je sa Štabom brigade počeo da razrađuje plan proboja preko Sutjeske i Zelengore, ali je sutradan, 4. juna, usledio jak neprijateljski napad na položaje brigade preko Žabljaka i Podgore. Brigada je tada vodila višednevne teške borbe na Durmitoru. Velimir se 9. juna sastao sa Savom Kovačevićem, komandantom Treće divizije, kada su odlučili da se prodor iz obruča mora izvršiti pravcem Vučeva i Sutjeske. Sa Trećom divizijom tada su se nalazili članovi Vrhovnog štaba Ivan Milutinović i Milovan Đilas, kao i svi članovi Izvršnog odbora AVNOJ-a (izuzev Ivana Ribara). Ova grupa sačinjavala je oko 4.300 ljudi, od čega je svega 2.000 bilo sposobno za borbu.

Dana 13. juna Treća divizija je pokušala proboj obruča, ali u tome nije uspela. U toku ovih najdramatičnijih borbi, Velimirova Treća sandžačka brigada je sebe žrtvovala da bi spasila ranjenike Centralne bolnice i da bi se snage Glavne operativne grupe sa Vrhovnim štabom probile iz obruča. Tada je poginulo 282 boraca i rukovodilaca brigade, među kojima — Božo Miletić, politički komesar, Moma Stanojlović, narodni heroj Jugoslavije, zamenik komandanta brigade, Milovan Peković, komandant Četvrtog bataljona, Lale Vuksanović, zamenik komandanta Četvrtog bataljona i mnogi drugi. Posle neuspelog proboja, Štab Treće sandžačke brigade je, na insistiranje Ferida Čengića, instruktora CK KPJ u brigadi, doneo odluku o razbijanju brigade na manje grupe i samostalno probijanje kroz obruč. Zbog ove odluke brigada, posle proboja iz obruča, jedan kraći period nije delovala kao celina.

Komandant Glavnog štaba za Sandžak

Posle proboja iz neprijateljskog obruča na Sutjesci, Treća sandžačka brigada se vratila na teren Sandžaka, gde je vodila borbe sa italijansko-četničkim snagama. Velimir je učestvovao u mnogim borbama, kao komandant brigade i član novoformiranog Operativnog štaba za Sandžak. Pored izvođenja vojničkih akcija, Velimir je bio veoma angažovan u mobilizaciji novih boraca za jedinice NOV i POJ, učvršćivanju narodne vlasti i jačanju bratstva i jedinstva Srba, Crnogoraca i Muslimana. Po naređenju Vrhovnog komandanta NOV i POJ, Josipa Broza Tita, 10. septembra 1943. godine formiran je Drugi udarni korpus, čiji je Štab preuzeo dužnosti Glavnog štaba NOV i PO Crne Gore. Treća sandžačka brigada tada je ušla u sastav Druge proleterske divizije, a Velimir dužnost komandanta brigade predao Žarku Vidoviću, narodnom heroju Jugoslavije.

Krajem septembra 1943. godine, oslobođena su Pljevlja, u koja je prešao Štab Drugog korpusa, kao i Oblasni komitet KPJ i SKOJ-a. Odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ 1. novembra 1943. godine formiran je Glavni štab NOV i PO Sandžaka, a na predlog Štaba Drugog korpusa, Velimir Jakić je postavljen za njegovog komandanta. Pored njega, u Glavni štab su ušli i Nikola Knežević, zamenik komandanta; Selim Hašimbegović, politički komesar i Komnen Cerović, zamenik političkog komesara. Velimir je tada dobio i čin pukovnika.

Lečenje i smrt

Grob Velimira Jakića u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu

Posle ukidanja Glavnog štaba NOV i PO za Sandžak, u leto 1944. godine, Velimir Jakić je prešao u Štab Drugog udarnog korpusa, koji se nalazio u Kolašinu. Tu se zadržao nekoliko nedelja, u nadi da će mu klimatski uslovi prijati i da će poboljšati svoje zdravlje. Tokom boravka u Kolašinu, prisustvovao je proslavi povodom trogodišnjice Trinaestojulskog ustanka u Smailagića Polju, kao i Trećem zasedanju Zemaljskog antifašističkog veća narodnog oslobođenja Crne Gore i Boke (ZAVNOCGiB) na kojem je formirana Crnogorska antifašistička skupština narodnog oslobođenja (CASNO). Uskoro posle toga otišao je u Italiju u Bari, gde je od Milentija Popovića primio dužnost političkog komesara partizanske baze.

U Bariju se Velimir nije dugo zadržao, jer mu se pogoršalo zdravstveno stanje, pa je 22. avgusta 1944. upućen u Sovjetski Savez na lečenje. Zajedno sa njim na lečenje je otišla i Davorjanka Paunović Zdenka, Titova ratna sekretarica, koja je takođe bolovala od tuberkuloze. Velimir se lečio u sanatorijumu udaljenom oko 140 kilometara od Moskve, a dva puta je boravio i u sanatorijumu na Krimu. Za vreme boravka u Sovjetskom Savezu, novembra 1945, na izborima za Ustavotvornu skupštinu DF Jugoslavije je izabran za narodnog poslanika. Tokom boravka u Moskvi, obavljao je dužnost političkog komesara jugoslovenske Vojne misije u Sovjetskom Savezu.

Decembra 1945, donekle oporavljen vratio se u Jugoslaviju i odmah po dolasku primio dužnost narodnog poslanika i angažovao se na brojnim skupštinskim zadacima. Pošto mu se zdravstveno stanje ponovo pogoršalo, jula 1946. otišao je u sanatorijum na Golniku, kod Kranja, u Sloveniji. Preminuo je 3. oktobra 1946. na rukama svog ratnog druga Danila Jaukovića, koji je došao da poslednje časove provede sa svojim ratnim komandantom, drugom i prijateljem.

Njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Beograd, gde su uz sve vojne i državne počasti sahranjeni u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Pored velikog broja građana i delegacija, koje su prisustvovale sahrani, od Velimira se u ime Jugoslovenske armije oprostio general Rade Hamović, u ime Narodne skupštine FNRJ Mile Peruničić, a u ime Komunističke partije Jugoslavije Voja Leković. Savez boraca NOR iz Pljevalja podigao mu je nadgrobni spomenik, a ovde su sahranjene i njegove sestre Milijana (1918—1956) i Koviljka (1914—1988), kao i mlađi brat Svetomir (1929—1997).

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su:

• Orden narodnog oslobođenja — odlikovan Ukazom Predsedništva AVNOJ-a, 25. septembra 1944.
• Orden zasluga za narod prvog reda — odlikovan posthumno Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, 28. novembra 1946.
• Orden bratstva i jedinstva prvog reda — odlikovan posthumno Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, 28. novembra 1946.
• Orden partizanske zvezde drugog reda — odlikovan posthumno Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, 28. novembra 1946.
• Orden narodnog heroja — odlikovan posthumno Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ 182/51, 21. decembra 1951.

Literatura

• Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom II, knjiga I — Bilten Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojno-istorijski institut Jugoslovenske armije. 1949.  COBISS.SR 58734343
• Hronologija oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojno-istorijski institut. 1964.  COBISS.SR 50018311
• Žene Srbije u Narodnooslobodilačkoj borbi (PDF). Beograd: Prosveta/Nolit. 1975.  COBISS.SR 162155015
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom I. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49291527
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49300743
• Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167
• Krkeljić, Branko J. (1988). Sandžačke legende. Titograd: Istorijski institut SR Crne Gore. 
• Spomenica crnogorskim antifašistima 1941—1945. Cetinje: Odbor za obilježavanje šezdesetogodišnjice Trinaestojulskog ustanka u Crnoj Gori. 2000.  COBISS.SR 512047084

Spoljašnje veze

• „RTCG, emisija TV Arhiv — Velimir Jakić (video)”. montenegrina.net. 9. 8. 2013.