Stefan Uroš I

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Stefan Uroš I
King Stefan Uroš I with his son Stefan Dragutin.jpg
Freska iz manastirske crkve u Sopoćanima,
oko 1273. godine
Datum rođenja oko 1220.
Mesto rođenja nepoznato
Datum smrti 1. maj 1277.(1277-05-01) (56/57 god.)
Mesto smrti Hum/Manastir Sopoćani
Grob Manastir Sopoćani
Dinastija Nemanjići
Otac Stefan Nemanja II Prvovenčani
Majka Ana Dandolo
Supružnik Jelena "Anžujska"
Potomstvo Stefan Dragutin
Stefan
Brnča
Stefan Uroš II Milutin
Kralj Srbije
Period 1241/42—1276
Prethodnik Stefan Vladislav I
Naslednik Stefan Dragutin

Stefan Uroš I Nemanjić je bio srpski kralj od 1241/1242. do 1276. godine.[1][2] Bio je sin Stefana Nemanje II Prvovenčanog i Ane Dandolo, unuke mletačkog dužda Enrika Dandola.

Biografija[uredi]

Nijedan onovremeni pisani izvor ne govori o prevratu koji je doveo do zbacivanja kralja Stefana Vladislava I i preuzimanju vlasti od strane Stefana Uroša I. Prema Danilovom zborniku, Stefan Vladislav I kraljevao je u svome otačastvu 7 godina. Presto je preuzeo posle septembra 1233. ili najkasnije početkom 1234. i već sredinom 1241. vladao je punih sedam godina. Tada je mogao biti zbačen sa prestola. Zato je zamislivo da je sama vest o smrti cara Ivana Asena II bila dovoljna da nezadovoljna vlastela zbaci sa bugarskog zeta i štićenika sa prestola u Srbiji. Tako je Stefan Vladislav I mogao biti smenjen već od juna do oktobra 1241. godine, a najkasnije do toga je došlo neposredno posle prolaska Mongola, to jest u aprilu 1242. Srpska vlastela je na presto dovela trećeg brata Stefana Uroša I.[3]

Dolazak Tatara u Podunavlje 1241/42. godine nije samo doveo do političkih potresa, nego tada počinje zanimljivo razdoblje srpske istorije koje je vezano za dolazak nemačkih rudara, poznatih pod imenom Sasi. A. Uzelac ukazuje da su Tatari mnoge stanovnike Ugarske ubili, a druge odveli kao robove i da su zato neki Sasi bežeći pred napadom Mongola 1241/1242. prešli iz Transilvanije u Srbiju.[4] Oni su početkom četvrte decenije trinaestog stoleća sa sobom doneli nove tehnike pronalaženja i prerade ruda plemenitih metala, pre svega srebra, bakra i olova. Njihovo znanje i sposobnost oživele su proizvodnju metala i širom otvorili vrata mediteranskog tržišta srpskoj privredi. Sasi se u Srbiji prvi put izričito spominju u pisanom izvoru iz 1254. godine, to jest u Uroševoj povelji rudarskom naselju Brskovu na Tari,[5] ali se Brskovo kao trg spominje već 1243. [4] Sasi su posle Brskova razvili i druge rudnike u Trepči, Rudniku, Rogozni, Novom Brdu i u drugim rudarskim mestima. Razvoj rudarstva u Srbiji pokrenuo je razvoj trgovačkih veza sa primorjem i južnom Italijom, ali i razvoj gradskih naselja i celokupne privredi u Srbiji. Razvoj rudarstva i trgovine ubrzao je celokupni privredni razvoj Srbije. Stefan Uroš I je kovao srebrni novac, a veći prihodi omogućili su kralju da se postepeno osamostali od vlastele, jer je mogao da drži značajnu plaćenu vojsku.

Sredinom XIII veka Bugarima se ukazala prilika da ponovo pokušaju da se umešaju u pitanja Srbije. Krajem pete decenije XIII veka došlo je do sukoba dubrovačkog nadbiskupa sa Baranima. Dubrovnik je pokušao da potčini svojoj verskoj vlasti Bar. Kada je papa podržao zahteve iz Dubrovnika, Barani (katolici) zaštitu tražili od svog svetovnog vladara kralja Stefana Uroša I. Zato su se pogoršali odnosi Stefana Uroša I i Dubrovnika i došlo je do rata. Dubrovčani su našli saveznika u Bugarima i jedna bugarska vojska je upala u Srbiju 1254. godine, ali rat je ubrzo prekinut. Pretpostavlja se da je na to uticalo stavljanje Ugarske na stranu kralja Stefana Uroša I, koji je tada možda postao i vazal ugarskog kralja. Zato se i Dubrovnik morao izmiriti se sa Stefanom Urošem I u avgustu 1254. godine, ali mir je još jednom narušen 1275. godine, kada je Stefan Uroš I bezuspešno napao Dubrovnik.[6]

Na jugu u sukobu [Epirska despotovina|Epirske despotovine]] protiv Nikejskog carstva, Stefan Uroš I se našao na slabijoj strani. On je poslao epirskom vladaru Mihailu II Anđelu 1.000 vojnika 1257. godine koji su zauzeli sever Makedonije sa Skopljem. Vojska Nikejskog carstva je porazila Epirce i preuzela Makedoniju 1259. godine, a srpski vojnici su napustili teritorije koje su privremeno držali.[7][8] U Nikejskom carstvu posle uklanjanja cara Teodora II Laskarisa na vlast je došao Mihajlo VIII Paleolog, koji je u julu 1261. zauzeo Konstantinopolj i tako obnovio Vizantijsko carstvo. Stefan Uroš I je nastojao da uspostavi bliže prijateljske odnose i rodbinski se poveže sa Mihajlom VIII Paleologom. Pregovaralo se o sklapanju braka između mlađeg kraljevog sina Milutina i Ane, kćerke vizantijskog cara. Kada su se Vizantinci uverili da Milutin neće naslediti presto, izgovarajući se da ugarska princeza udata za Dragutina živi kao sluga odustali su od sklapanja braka uz tvrdnju da princeza Ana ne bi postala „kraljica nego robinja” na srpskom dvoru. Pregovori su izgleda vođeni oko 1271.[9] Posle toga Stefan Uroš I se okrenuo vizantijskim protivnicima i kralju Sicilije Karlu Anžujskom. Tada je nastojao da uspostavi bliže veze sa njim. Karlo je tražio saveznike protiv Vizantije i nije neobično da je u pismima Uroševu ženu Jelenu nazivao rođakom, ali ta rodbinska veza je izgleda politička izmišljotina, a ne potvrda stvarne rodbinske bliskosti.[10][11]

U vreme obnove Vizantije, Stefan Uroš I bio je vazal kralja Ugarske i 1260. poslao mu je pomoćni odred u ratu protiv češkog kralja,[12] ali dobri odonosi Stefana Uroša I i Ugara su bili narušeni krajem 1267. ili početkom 1268. Tada je kralj Stefan Uroš I Mačvansku banovinu u Ugarskoj, ali vojska Bele IV porazila je i zarobila Stefana Uroša I i deo njegove vlastele 1268.[13][14] Uroš I je morao platiti otkup i priznati vazalne obaveze prema ugarskom kralju. Posle sukoba, a kao deo izmirenja, sklopljen je brak Uroševog starijeg sina Stefana Dragutina i Kataline, kćerke ugarskog kralja Stefana V.[15][16] Stefan Dragutin je tada postao „mladi kralj”, tj. prestolonaslednik.

Stefan Uroš I nastojao je da ojača jedinstvo države. Zato je iz vladarske titule izbacio „Zahumlje, Travuniju i Dioklitiju”. U sačuvanim poveljama Dubrovniku on se u ćiriličnom tekstu nazivao: „Stefan Uroš, pomoću Božijom kralj sve Srpske Zemlje i Pomorske”. Istu titulu „samodržac svih Srpskih i Pomorskih Zemalja” koristili su i njegovi naslednici. Sredinom XIII veka iz pojedinih oblasti svoje države uklanjao je sporedne ogranke vladarske dinastije Nemanjića. Tako je uklonio potomke kneza Miroslava iz Zahumlja i potomke kralja Vukana iz Zete.[17] Ukinuo je vladarske titule velikog kneza Duklje i kneza Huma a zaveo centralističku vlast.

Kao protivnik jake središnje vlasti pojavio se kraljev sin „mladi kralj” Stefan Dragutin. Zbog Uroševog upornog odbijanja da Stefanu Dragutinu izdvoji posebnu oblast na upravu, došlo je do rata između njih. Dragutinu je pomogla ugarska vojska koju je poslao kralj Ladislav IV, a rat je završio pobedom „u zemlji zvanoj Gacko”. Tako je od Dragutina i ugarskih odreda kralj Stefan Uroš I bio poražen na Gatačkom polju 1276.[18] Izgleda da je došlo do nekakvog sporazuma Stefana Dragutina sa roditeljima. Po odobrenju novog kralja Stefana Dragutina Zetom i Trebinjem upravljala je njegova majka Jelena, a njegov otac Uroš I je boravio u Zahumlju. Zamonašio se kao Simon i umro oko 1280.[19]

Sva tri potomka Stefana Nemanje II Prvovenčanog smenila su se na srpskom tronu. I dok su vladavine prve dvojice bile srazmerno kratke, Stefan Uroš I je na vlasti ostao oko trideset pet (1241/42—1276).[20][2]

Ako bi se to dugo vreme Uroševe vladavine sagledalo jednim pogledom, ma kako to bilo i složeno i opasno, onda bi se moglo zaključiti da je Uroševo doba bilo doba napretka srpske države i postavljanja temelja za još brži razvoj.

Stefan Uroš I je imao tu sreću da su mu spoljašnje okolnosti išle na ruku. Veze sa ugarskim kraljem i zbližavanje sa sicilijanskim kraljem Karlom Anžujskim uputile su ga protiv Vizantije. Uroševa žena Jelena, je tobože bila iz roda Anžujskog i rođaka Karlova. Od tih velikih planova koalicije i akcije uperene protiv Carigrada nije se mnogo ostvarilo, mada je Uroš dobar deo svoga vremena i pažnje upravio ka tom cilju. Čitavu deceniju Uroš je pripremao napad na Vizantiju, ali se do kraja svoje vladavine nije usudio da napravi odlučujući korak.

Time je njegova dugogodišnja vlada u Srbiji ostala nekako nezavršena i nedorečena. Dao je povlastice dubrovačkim trovcima. [21]

Srbija za vreme vladavine Stefana Uroša Prvog
Preci Stefana Uroša, tri kolena unazad
Stefan Uroš Otac:
Stefan Nemanja II Prvovenčani, kralj Raške
Deda (po ocu):
Stefan Nemanja I, veliki župan
Pradeda:
Zavida
Prababa:
?
Baba (po ocu):
Ana Nemanjić
Pradeda:
?
Prababa:
?
Majka:
Ana Dandolo
Deda (po majci):
Fantino Dandolo
Pradeda:
Enriko Dandolo, mletački dužd
Prababa:
?
Baba (po majci):
?
Pradeda:
?
Prababa:
?

Vidi još[uredi]


Reference[uredi]

  1. Logos (2016). str. 143-144, 147, 151.
  2. 2,0 2,1 Uzelac (2015). str. 55. sa napomenom 100.
  3. Logos (2016). str. 142-143.
  4. 4,0 4,1 Uzelac (2015). str. 53-55.
  5. Logos (2016). str. 148.
  6. Logos (2016). str. 147-148.
  7. VIINJ, VI (1986). str. 579-580. napomena 12.
  8. Logos (2016). str. 148-149.
  9. Istorija srpskog naroda, I, Beograd (1994). str. 353, 354.
  10. Istorija srpskog naroda, I, Beograd (1994). str. 354.
  11. Logos (2016). str. 148. sa napomenom 1.
  12. VIINJ, VI (1986). str. 162. napomena 18.
  13. Fejér, Tomi IV, Vol. 3 (1829). str. 490-491.
  14. Fejér, Tomi V, Vol. 1 (1829). str. 239.
  15. Fejér, Tomi V, Vol. 1 (1829). str. 126.
  16. Logos (2016). str. 149. U povelji Stefana V iz jula 1271. piše „regem Seruiae; et Stephanum filium eius, iuniorem regem Seruiae, generum nostrum; ...”, tj. „kralj Srbije [Uroš I], i Stefan [Dragutin] sin njegov, mladi kralj Srbije”, a zet ugarskog kralja.
  17. Logos (2016). str. 149.
  18. Logos (2016). str. 150-151.
  19. Logos (2016). str. 150-152.
  20. Logos (2016). str. 151.
  21. Vučetić, Antonije (1906). Srđ, broj 7. str. 361-362. Dubrovnik. 

Literatura[uredi]

Izvori i literatura[uredi]


Prethodnik:
Stefan Vladislav I
Kralj Srbije
(1241/42—1276)

Naslednik:
Stefan Dragutin