Pređi na sadržaj

Liberalizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Liberalizam je ideologija koja smatra zaštitu ličnih sloboda osnovnom svrhom postojanja države. Liberali po pravilu stoje na strani prava na odstupanje od ustanovljenih normi i autoriteta po političkim ili religioznim pitanjima, i u tom smislu naprotiv konzervativizma. Pošto je pravo pojedinaca da sami oblikuju svoje društvo takođe među osnovnim postavkama liberalizma, liberali su takođe gotovo uvek suprotstavljeni totalitarnim, i često kolektivističkim ideologijama (fašizmu, komunizmu).

Reč „liberal“ potiče od latinske reči liber („slobodan“) i liberali svih škola sebe vide kao zaštitnike slobode, posebno slobode od tradicionalnih ograničenja. Počeci liberalizma, u eri prosvetiteljstva, postavili su ovu filozofiju u jasnoj suprotnosti feudalizmu i merkantilizmu. Kada su se kasnije tokom Francuske revolucije i devetnaestog veka u toj opoziciji profilisale i daleko radikalnije filozofije, liberalizam se postavio kao jednako protivan ideologijama socijalizma i komunizma, mada „levije“ liberalne škole mišljenja podržavaju neke od socijaldemokratskih ciljeva i metoda.

Konzistentnu klasifikaciju liberalizma otežava tendencija dominantnih struja u oblasti da sebe opisuju kao liberalne i tu identifikaciju osporavaju zastupnicima manjinskih pozicija. Reč „liberal“ ne samo da označava bilo koju u širokom spektru različitih političkih pozicija u raznim zemljama, već u raznim jezicima nosi i sasvim različite konotacije, te može biti kako visok kompliment, tako i uvredljiva etiketa.

Razvoj liberalizma

[uredi | uredi izvor]

Koreni liberalizma

[uredi | uredi izvor]

Liberali kažu da njihove ideje sežu još od humanizma, renesanse i revolucije 1688. u Velikoj Britaniji. Međutim, prve pokrete široko prihvaćene kao „istinski liberalne“ nalazimo u prosvetiteljstvu, posebno vigovce u Engleskoj, filozofe u Francuskoj (Žan-Žak Ruso, Volter, Didero, Monteskje), i pokret za nezavisnost u američkim kolonijama. Ovi pokreti bili su suprotstavljeni apsolutnoj monarhiji, merkantilizmu, i raznim oblicima religijskog pravoverja i klerikalizma; i po prvi put ustanovili koncepte prava pojedinaca i vladavine prava, te važnost upravljanja državom preko izabranih predstavnika.

„Sloboda“ kao suštinsko pravo građana, konstituenata političkih entiteta, isticana je nanovo i nanovo kroz istoriju: u srednjem veku, italijanski gradovi-države ustali su pod firmom slobode protiv papskih zemalja, a vek i po kasnije Nikolo Makijaveli je očuvanje sloboda okarakterisao osnovnim obeležjem republikanskog uređenja. Republike u Firenci i Veneciji imale su izbore, vladavinu prava, i slobodno preduzetništvo tokom najvećeg dela petnaestog veka, do pada pod dominaciju spoljnih sila u narednom veku.

Džon Lok

Liberalizam kao svesna ideologija–da, dakle, sloboda nije tek dodatak, već fundamentalna osnova prava unutar političkog entiteta, i kasnije države–počeo je da poprima jasniji oblik kao odgovor apsolutizmu, posebno u Ujedinjenom Kraljevstvu. Definitivan razlaz označio je koncept da slobodni pojedinci mogu predstavljati i osnovu političke stabilnosti, radije nego biti tek nosioci dozvola do nivoa na kojem tu stabilnost ne ugrožavaju. Ovaj koncept prvi put nalazimo u radovima Džona Loka (1632—1704), čije su Dve rasprave o vladi ustanovile dve fundamentalne liberalne ideje: ekonomsku slobodu, dakle pravo na posedovanje i korišćenje imovine, i intelektualnu slobodu, uključujući i slobodu savesti, koju je izneo u Pismu o toleranciji (1689). On, međutim, svoje stavove o verskim slobodama nije proširio i na katolike.

Šarl Monteskje

Lok je dalje razvio i raniju ideju o prirodnom pravu, pod kojima je on razumevao „život, slobodu i imovinu“. Njegova „Teorija prirodnih prava“ zapravo je daleka preteča modernog koncepta ljudskih prava. Valja napomenuti da je za Loka imovina važnija od prava na učešće u vlasti i javnom odlučivanju: on nije podržavao demokratiju, iz bojazni da bi davanje moći narodu naškodilo svetosti privatnog vlasništva. Pa ipak, ideja prirodnih prava imala je ključnu ulogu u davanju ideološke podloge američkoj i francuskoj revoluciji, koje su nesumnjivo imale i izvesnu demokratizujuću komponentu.

U isto vreme, u kontinentalnoj Evropi, Šarl de Sekonda, baron de Monteskje izlaže doktrinu o zakonima koji bi ograničavali čak i vlast monarha. U svom delu O duhu zakona Monteskje rezonuje da „bolje rečeno, najbolje će biti prilagođena prirodi ona vlada, koja se bude najbolje uklopila sa naravi i humorom naroda za čije je dobro i ustanovljena“–radije no gola vlast sile. Nastavljaju ga politički ekonomista Žan-Batist Se i Destit de Trasi, među najvatrenijim pobornicima „harmonija“ tržišta, i, svaka je prilika, tvorci ekonomskog termina lese-fer (fr. laissez-faire, srp. „pusti svojim tokom“, „ostavi na miru“).

U drugoj polovini 19. veka uobličile su se dve škole mišljenja, posebno važne za kasniju liberalnu misao. Korene prvoj od njih možemo naći još u „škotskom prosvetiteljstvu“, uključujući tu mislioce Dejvida Hjuma, Adama Smita, Imanuela Kanta i Andersa Hidenijusa.

Među brojnim i raznovrsnim Hjumovim doprinosima, verovatno je najvažnija njegova tvrdnja da će osnovna pravila ljudskog ponašanja nadjačati sve pokušaje njihovog ograničavanja ili regulisanja. Primera radi, Hjum tako obara projekat merkantilnih država sticanja bogatstva kroz gomilanje sve više zlata i srebra, objašnjavajući da su cene u vezi sa količinom novca, te da ovaj proces naprosto može jedino generisati inflaciju.

Adam Smit

Škot Adam Smit (1723—1790) izlaže teoriju da bi pojedinci mogli oblikovati kako moralni sistem, tako i ekonomski život, bez upravljanja za potrebe države, te da će, štaviše, najjače biti upravo one nacije koje svoje pojedince ostave slobodnima da sprovode lične inicijative.[1] Zalagao se za ukidanje feudalnih i merkantilnih propisa, državno odobrenih monopola i patenata, i smatra se velikim pobornikom principa „lese-fer“–minimalnog vladinog uplitanja u rad slobodnog tržišta. Smit je razvio i teoriju motivacije kojom je pokušao da pomiri ljudsku sebičnost sa neregulisanim društvenim poretkom (teorija moralnih osećanja, 1759). Njegovo najvažnije delo, Bogatstvo naroda (1776), nudi objašnjenje kako bi se slobodno, neuređeno tržište prirodno samo regulisalo kroz zbir pojedinačnih odluka učesnika.

Kant, iako Nemac, bio je pod jakim uticajem Hjumovog empirizma i racionalizma. Njegovi najvažniji prilozi liberalnom mišljenju su u oblasti etike, posebno njegova tvrdnja o kategoričkom imperativu. Kant je tvrdio da su usvojeni sistemi razuma i morala subordinirani osnovnim prirodnim i moralnim zakonitostima, i da će stoga napori da se ove potonje ograniče ili potisnu nužno završiti neuspehom.

Drugi pravac mišljenja, čiji će značaj kasnije sve više rasti, osnovao je Žan-Žak Ruso. Njegova tvrdnja da se čovek rađa slobodan, ali da je već obrazovanje dovoljno da ga unutar društva ograniči, potresla je monarhije njegovog vremena. Rusoova teza o organskoj volji nacije, koja dakle ide u prilog principu samoopredeljenja naroda, takođe odstupajući od dinastičkih politika svog vremena, postaće ključni element u Deklaraciji Narodne skupštine u Francuskoj revoluciji, i shvatanjima važnih ličnosti u Americi, poput Bendžamina Frenklina i Tomasa Džefersona.

Liberalne revolucije

[uredi | uredi izvor]
Ežen Delakroa: Sloboda vodi narod

Svi ovi mislioci su, međutim, radili unutar političkog okvira monarhije (čak i ako su neke od njih bile ustavne monarhije). Ideja da bi pojedinci mogli sami oblikovati svoje okruženje kroz delovanje dobro shvaćenih osnovnih pravila ostala je teoretska sve do američke i francuske revolucije (poznate u srpskom jeziku pod komunističkim nazivom „buržoaske revolucije“). Prema tome, iako se revolucija 1688. ponekad uzima za presedan, ove dve revolucije kasnog 18. veka postale su primeri koje su pratili kasniji revolucionarni liberali.

Deklaracija o nezavisnosti SAD

Frenklin, Džeferson i Džon Adams bili su od izuzetnog značaja kada je zemljake Amerikance trebalo ubediti da se pobune u ime Zakona Prirode i Boga Prirode, poput Monteskjea, i sebi obezbede život, slobodu i težnju ka sreći, poput Loka. „Američki eksperiment“ stajao je iza demokratske vlade, lične slobode, i, jednako važno, omogućio ekonomski razvoj koji je najbolje postignut pomoću ova dva mehanizma. Kada je trebalo pisati predlog Saveznog Ustava SAD, konkretne načine na koje se ideja konkurentskih interesa unutar pravnog sistema kao potreban i dovoljan garant slobode mogla ugraditi u jasno određene strukture, iznašla su dvojica mladića Džejms Medison i Aleksandar Hamilton. Oni su proširili uticaj ove nove ideologije i na američki sistem vlasti, zalažući se za njenu striktnu podelu na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i sistem kontrole i ravnoteže između ovih grana, za prava saveznih država i dvodomno zakonodavno telo.

Francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina

U središtu ovog novog talasa liberalizma bio je najčešće ideal „države-noćnog čuvara“, ograničene na zadatke sprovođenja i odbrane zakona, sprečavanja zloupotrebe vlasti, širenja tržišta i odbrane zemlje. Čak je i pripravna vojska bila sumnjiva, uz verovanje da bi milicija bila dovoljna za odbranu, uz mornaricu koju bi održavala država za potrebe trgovine.

Francuska revolucija, nastavljajući neposredno zbacivanje monarhije skupa sa njenim aristokratskim društvenim poretkom, bila je znatno strasnija u svom verovanju u egalitarizam (jednakost) i nužnost uklanjanja starog poretka. Ključni trenutak u francuskoj revoluciji bilo je odbacivanje ustavne monarhije i proglas predstavnika trećeg staleža da od tada oni čine „Narodnu skupštinu“ i predstavljaju interese francuskog naroda.

Francuska revolucija nije uspela da prebrodi tranziciju od pobune do stabilnosti kako je to Amerikancima pošlo za rukom. Umesto konačnog republikanskog ustava, Napoleon Bonaparta postaje prvo direktor, potom konzul, i napokon car. Na samrti, Napoleon je izjavio „Želeli su još jednog Vašingtona“ – dakle vođu koji bi vojno uspostavio novu državu, ali bez želje za svojom dinastijom. Sa druge strane, francuska revolucija je otišla dalje od američke u uspostavi opšte vojne obaveze, nacionalnog državljanstva za sve, i dalekosežne „Deklaracije o pravima čoveka“, analogne američkoj Povelji o pravima.

Ideologija liberalnih revolucija

[uredi | uredi izvor]

Sa dolaskom romantizma, liberalna gledišta su od predloga za reformu postojećih vlada postali zahtevi za promenama. Američka i francuska revolucija dodale su „demokratiju“ na listu vrednosti za koje se liberalna misao zalaže, a politički suverenitet zasnovali na „pravima čoveka“. Ova ideja, da je narod suveren, i sposoban da sačini i sprovodi sve neophodne zakone, išla je dalje od shvatanja prosvetitelja. Namesto prostog isticanja prava pojedinaca unutar države, narod je postao država, a sve državne moći izvedene su iz „pravične saglasnosti svojih subjekata“.

Žan-Žak Ruso

U ovom pogledu, mora se naglasiti ugovorna priroda liberalnih shvatanja. Jedna od osnovnih ideja prvog talasa mislilaca liberalne tradicije bila je da pojedinci sklapaju dogovore i poseduju imovinu. Ovo gledanje danas verovatno ne izgleda posebno radikalno, ali u njihovo vreme, većina imovinskih zakona određivala je imovinu kao posed porodice ili određenog njenog člana, na primer „glave porodice“. Obaveze su bile zasnovane na ličnim (zakletva) i feudalnim (vazalstvo) vezama lojalnosti, a ne na razmeni konkretnih dobara. Vremenom, liberalna tradicija je počela da gleda na dobrovoljni pristanak i dobrovoljni dogovor kao na osnovu legitimne vlasti i zakona. Ovaj pogled je dalje unapredio Ruso svojim pojmom društvenog ugovora.

Između 1774. i 1848. odigralo se nekoliko talasa revolucija, pri čemu je svaka od njih zahtevala sve jače prvenstvo prava pojedinaca. I sama reč „liberalizam“ je nastala u ovom periodu. Revolucije su počele da sve više vrednuju ideju da je nacionalno jedinstvo važan deo političkog jedinstva, te da narodom ne mogu ispravno vladati oni koji među tim narodom nisu. Ovo shvatanje bilo je posebno važno u revolucijama kojima je okončana kontrola Španije nad najvećim delom njenih kolonija na američkom kontinentu, i u ustvrđivanju nacionalizma u Evropi, koji je razdvojio zemlje od monarhija koje su njima tradicionalno upravljale. Kao deo revolucionarnog programa, važnost obrazovanja, vrednosti više puta isticane sve od Erazma, sve više zauzima ulogu središnju u ideji slobode.

Dostojanstvo, jednakost, sloboda i imovina

[uredi | uredi izvor]

Tokom ranog 19. veka pojavio se i osnovni ideološki konflikt unutar liberalizma. Dve osnovne liberalne ideje su dostojanstvo i jednakost pojedinaca, i pravo pojedinaca na slobodu, posebno da poseduju i upravljaju ličnom (privatnom) svojinom. Ova dva principa našla su se u sukobu kada je postalo jasno da se imovinska prava nekih pojedinaca ne mogu pomiriti sa dostojanstvom drugih. Posebno težak ovde je slučaj tzv. gazdinskog ropstva, u kojem se jedna osoba (rob) smatrala svojinom druge. Uopšteno gledano, po ovom pitanju, gro liberalnog mišljenja naginjalo je važnosti ljudskog dostojanstva, koju su liberali počeli sve više posmatrati kao osnovniju od polaganja prava na imovinu. Međutim, potraga za ravnotežom između ove dve osnovne vrednosti ipak objašnjava niz konflikata unutar liberalne misli.

U kasnom 19. veku prošireni su obrazovanje i glasačka prava, a u privredi je ostvaren veliki napredak putem industrijalizacije. Trgovina je znatno proširena, i sa njom mogućnosti za napredak i bogaćenje, a došlo je i do naglog rasta u širenju kulture i pismenosti. Istovremeno, sve ove promene proizvele su i ogromne nejednakosti u bogatstvu i ljudske patnje poput masovne gladi, dečjeg rada, zagađenih gradova, i teškog siromaštva za većinu stanovništva. Sukob između svojine i dostojanstva izbio je u prvi plan: jedna struja liberalnih mislilaca zahtevala je zakone protiv dečjeg rada, i propisivanje minimalnih standarda rada i plata, dok je lese-fer škola tvrdila da bi takvi zakoni predstavljali nepravedno nametanje protivno imovinskim pravima, i smetnju privrednom razvoju.

Još jedno važno načelo liberalizma bili su racionalna vlada i vladini organi. U kasnom 19. veku počelo se sa standardizacijom i internacionalizacijom stvari poput merenja vremena, težina i drugih mera, nastali su novčani sistemi i počele su stalne međunarodne komercijalne transakcije. Isticanje pojedinačnih subjekata, fizičkih ili privrednih, kao važnih jedinica pravnog sistema, učinilo je liberalizam jedinim okvirom unutar kojeg je bilo moguće sprovoditi trgovinu koju je sve više karakterisala međuzavisnost. Postepeno se odustajalo od feudalnih pojmova o vlasništvu, još uvek na snazi u pojedinim državama. Primera radi, daleko u 19. veku, ropstvo je i dalje bilo upražnjavano u Rusiji, a srednjovekovna ograničenja u trgovini važila su u nemačkim državama sve do ujedinjenja pod Pruskom 1871.

Džon Stjuart Mil

Veliki uticaj u razvoju modernih liberalnih shvatanja imao je Džon Stjuart Mil (1806—1873). On se protivio kolektivističkim težnjama, u isto vreme naglašavajući značaj kvaliteta života za pojedinca.[2]Mil je takođe bio naklonjen biračkom pravu za žene i (kasnije) radničkim zadrugama. Njegova podrška utilitarizmu utvrdila je liberalizam u načelima svrsishodnosti i pragmatičnosti, omogućavajući sjedinjenje subjektivnih ideja o slobodi nasleđenih od francuskih mislilaca u tradiciji Žan-Žak Rusoa, sa jedne, i filozofije Džona Loka i britanske škole, više oslonjene na lična prava, sa druge strane.

U kasnom 19. i ranom 20. veku, sve su izraženija mišljenja koja ističu ideju da je pojedincima, da bi bili slobodni, potreban pristup svim preduslovima za lično ispunjenje: u ovom viđenju, lična sloboda zahteva da društvo preuzme odgovornost za obezbeđivanje osnovnog nivoa mogućnosti, zaštite i obrazovanja.

Sa početkom 20. veka, sukob između ličnog dostojanstva i imovine postao je još oštriji. Industrijalizacija je proizvela ogromna bogatstva, i visok rast mogućeg životnog standarda, ali isto tako i ogromnu bedu i siromaštvo–i moćno oružje za rat. Dok su u kasnom 19. veku industrijske države mogle zemlju i sirovine grabiti od industrijski manje razvijenih i politički slabije organizovanih zemalja, početkom 20. veka svet je već bio uglavnom podeljen, i da bi se širile, industrijske države mogle su se okrenuti još jedino jedne protiv drugih. Prvi svetski rat je ubrzo počeo.

1911. godine, Hobhaus objavljuje Liberalizam, u kojem sažeto izlaže liberalizam 19. veka, ali takođe uključuje i ograničeni pristanak, kako na državno uplitanje u privredu, tako i na kolektivno pravo na jednakost u poslovanju, koje je on nazvao „pravičnom saglasnošću“, uključujući i sindikate.

Liberalizam protiv totalitarizma

[uredi | uredi izvor]

Sredinom 20. veka, pojavilo se novo filozofsko učenje (bolje rečeno, skup učenja): totalitarizam. Totalitarne ideje okupljene su oko načela da su potpuno centralizovani nadzor i upravljanje nad svim oblicima društvenog života nužni da bi bili ostvareni napredak, stabilnost i mnogi drugi ciljevi. Većina totalitarista nastojala je da na jedan ili drugi način obezvredi i uništi liberalizam; kao odgovor na ovo, liberali su najveći deo 20. veka proveli stavljajući se u opoziciju raznim vrstama totalitarizma.

Velika depresija tridesetih godina potresla je poverenje javnosti u lese-fer kapitalizam i „motiv zarade“, pa i u sposobnost neregulisanih tržišta da dovedu do napretka. Pred liberalizmom je stajala treća dramatična promena: počelo se sa zalaganjem za podrobnijim državnim aparatom kao branom slobode pojedinaca i nastavka kapitalizma bez okretanja ka diktaturi. Ključni mislioci ove promene bili su Džon Djui i Džon Mejnard Kejns, te Vinston Čerčil i Frenklin Delano Ruzvelt među političarima. No za razliku od prethodnih promena učenja, ova nije obuhvatila sve liberalne struje. Mnogi „liberali“ ostali su verni tumačenju liberalizma iz 19. veka, u verovanju da su Velika depresija i Drugi svetski rat pojedinačni događaji, koji, nakon što se okončaju, ne opravdavaju nastavak državnog uplitanja. Primer ove linije razmišljanja imamo u Fridrihu Hajeku, čiji je rad Put ka ropstvu i dalje uticajan.

U Italiji i Nemačkoj, vlast preuzimaju nacionalističke vlade koje povezuju korporativni kapitalizam za državu, namesto za slobode pojedinaca, i ističu ideju da će osvajanja i narodna superiornost ovim državama dati njihovo pravedno „mesto pod suncem“. Totalitarne države tvrde da je demokratija bila slaba i nesposobna za odlučno delovanje, i da jedino jak vođa može usaditi neophodan vid discipline.

Uspon totalitarizma postao je lupa za liberalno učenje. Većina liberala počela je da preispituje svoja sopstvena uverenja i načela kako bi shvatili u čemu su pogrešili, i napokon došla do zaključka da je do totalitarizma došlo zato što se u potrazi za rešenjima, poniženi narod okreće ka diktaturama. Zato, rasuđivali su dalje, država ima dužnost da zaštiti ekonomsku dobrobit svojih građana. Kako je Isaija Berlin govorio, „Sloboda za vukove znači smrt za ovce“. Oni su dalje tvrdili da razboritost vlasti zahteva da vlada deluje kao snaga ravnoteže u privredi, upravo kako je to pokazivala nedavno razvijena teorija kejnzijanizma. Postalo je neophodno „sačuvati kapitalizam od sebe samoga“, a slobodne države imale su prihvatiti teret odbrane demokratije i slobode čak i silom, ako to bude nužno.

Lujo Brentano, Leonard T. Hobhaus, Tomas Hil Grin, Džon Mejnard Kejns, Bertil Olin, Džon Djui i drugi, objašnjavali su teorijski zbog čega i kako bi se vlada mogla uplitati u privredu, a da se pritom sistem ne pretoči u socijalističku plansku privredu. Gore pobrojani liberali uzeli su za sebe ime novi liberali, kako bi istakli svoju podršku razrađenoj tradiciji lične slobode i dostojanstva, odbacujući pritom radikalan kapitalistički deo klasične liberalne škole ekonomske misli, kao i revolucionarne težnje socijalističke škole. Sam naziv „novi liberalizam“ danas je izašao iz upotrebe, i u Sjedinjenim Državama ovo učenje naziva se jednostavno „liberalizmom“.

Izvore ove struje nalazimo u Liberalnoj partiji u Velikoj Britaniji, posebno počev od Narodnog budžeta Lojda Džordža. Upravo je „novi liberalizam“ ono „liberalno nasleđe“ koje je Džon Mejnard Kejns tridesetih godina tvrdio da podržava (mada je on takođe bio pod uticajem fabijevaca); i upravo je on oblik liberalizma koji predstavlja Oksfordski liberalni manifest svetske organizacije liberalnih stranaka, Liberalne internacionale, iz 1947. godine. Uticaj kejnzijanizma na Ruzveltovnju dil“ (engl. New Deal, srp. Novi Dogovor) učinio je da se u Sjedinjenim Državama i Kanadi liberalizam poistovećuje sa socijalnom državom.

Liberalizam posle Drugog svetskog rata

[uredi | uredi izvor]

U najvećem delu zapadnog sveta, izraženo liberalne stranke našle su se između „konzervativnih“ stranaka sa jedne, i „radničkih“ ili socijaldemokratskih stranaka sa druge strane. Primera radi, Liberalna partija u Velikoj Britaniji danas je neznatna. Slično se dogodilo u nizu drugih zemalja, nakon što su socijaldemokratske stranke preuzele vodeću ulogu među Levicom, a konzervativne stranke naklonjene privrednim subjektima, na Desnici.

Pa ipak, u postratnom je periodu „novi liberalizam“ bio na svom vrhuncu. Povezujući modernizam i progresivizam sa shvatanjem da će stanovništvo u posedu svojih prava i dovoljno ekonomskih i obrazovnih sredstava biti najbolja odbrana pred pretnjama totalitarizma, liberalizam ovog vremena je zauzeo stanovište da se prosvećenom upotrebom moći vlasti može postići najviši stepen ličnih sloboda, a lično samoispunjenje dostići širokom primenom tehnologije. Među liberalnim piscima ovog perioda su i ekonomista Džon Kenet Galbrajt, filozofi Džon Rols i sociolog Ralf Darendorf. Mnogi liberali u Evropi, kao i u Severnoj Americi, učestvovali su u izgradnji socijalne države.

Istovremeno, razvila se i značajna izdvojena struja liberalizma–naime, pravac koji je na ma kakvo uplitanje vlade u privredu gledao kao na izdaju liberalnih načela. Nazivajući sebe „klasičnim liberalima“ i/ili „libertarijancima“, ovaj pokret se okupljao oko škola učenja poput Austrijske škole.

Rasprava između sloboda pojedinaca i društvene optimalnosti zauzima najveći deo liberalne teorije od Drugog svetskog rata, usredsređujući se posebno oko pitanja do koje mere društveni izbor i tržišni mehanizam zajednički i međusobno deluju kako bi doveli do „najpravednije“ raspodele dobara i pogodnosti. Jedan od središnjih delova ove rasprave tiče se Teoreme o nemogućnosti Keneta Eroua, koja tvrdi da ne postoji konzistentna funkcija društvenog izbora, koja zadovoljava uslove neograničenog donošenja odluka, nezavisnosti izbora, optimalnosti po Paretu i ne-diktature: ukratko, nije moguće imati i neograničenu slobodu, i najviše pogodnosti, bez ograničavanja mogućih izbora.

Još jedna važna tema unutar liberalizma je važnost razboritosti u donošenju odluka–da li je liberalnu državu najbolje zasnovati na čvrstim pravima u postupku, ili je treba ukoreniti u suštinskoj jednakosti.

Pozitivan liberalizam

[uredi | uredi izvor]

Akutno pitanje liberalizma jeste imaju li ljudi pozitivna prava kao članovi zajednica–drugim rečima, i pozitivna očekivanja, pored zaštite od nepravdi koje bi im drugi naneli. Za većinu savremenih liberala, posebno u Sjedinjenim državama (ali takođe i u Evropi), odgovor je „da“: pojedinci imaju pozitivna prava zasnovana na pripadnosti određenoj naciji, političkoj ili lokalnoj celini, imaju pravo očekivati da će im pripadati određene pogodnosti i biti pružene izvesne zaštite. Drugi, klasičniji liberali bi odgovorili „ne“: pojedinci nemaju takva prava kao pripadnici zajednica, jer su takva prava nužno u suprotnosti sa temeljnijim „negativnim“ pravima ostalih članova istih tih zajednica.

Ako pojedinci imaju pozitivna prava kao članovi zajednice, oni stoga imaju pravo i da očekuju da će njihova zajednica uređivati privredu, jer usponi i padovi u privrednim okolnostima nisu deo onoga čime pojedinac može upravljati. Ako imaju pravo učestvovati u javnosti, onda imaju i pravo na obrazovanje i društvenu zaštitu od diskriminacije kao članovi te javnosti. I tako dalje. Mnogi liberali imaju veoma različita mišljenja kada su u pitanju tačan broj i priroda ovih prava koja bi trebalo priznati.

Liberalno klatno

[uredi | uredi izvor]

Nakon sedamdesetih, gro liberala otklonio se od vladinog delovanja, nazad oslanjanju na slobodno tržište i lese-fer principe. U suštini, vratile su se u liberalno učenje mnoge od ideja od pre Prvog svetskog rata.

Bio je to delom odgovor na pobedničko likovanje tada preovlađujućih oblika liberalizma, ali i ukorenjen u samim osnovama liberalnih shvatanja, posebno u sumnjičavosti prema državi bilo kao privrednom ili filozofskom činiocu. Sve ubedljivije kritike vladajućeg liberalnog učenja počele su se čuti od Miltona Fridmana u Sjedinjenim državama, i članova Austrijske škole u Evropi, koji su dokazivali kako su uređivanje i vladino uplitanje u privredu na klizavom terenu, da će ma koliko voditi do više i zatim još više, i da će ih tada biti teško ukloniti. U ovoj tvrdnji imali su nemalu podršku od ljudi poput Džona Mejnarda Kejnsa, koji je pisao Hajeku, govoreći da ga je „duboko potresao“ argument da bi privremeni vladini programi mogli postati stalna tiranija.

Danas, liberalizam i njegovi brojni naslednici čine najpoznatije filozofske škole na Zapadu, i u sve većem krugu sa njima povezanih privreda i društava. Ideje o slobodi pojedinaca, ličnom dostojanstvu, privatnosti, prosvećenoj i razboritoj politici, vladavini prava, temeljnoj jednakosti–radikalnim pojmovima pre nekih 250 godina, i ne potpuno ugrađene u pravo sve do kasnog dvadesetog veka, su u većini država gotovo univerzalno prihvaćene kao politički ciljevi, čak i ako postoji širok zazor između izjava i stvarnosti.

Liberalizam danas

[uredi | uredi izvor]

Politička stanovišta

[uredi | uredi izvor]

Treba biti pažljiv: kao što je i sa ma kojim drugim političkim učenjem, apstraktno objašnjenje liberalizma odnosi se na ideal. U stvarnosti, političari čine pragmatične kompromise (vidi centrizam), imaju lične interese, ili mogu povlađivati biračima, tako da ovakav ideal nikada nije savršen opis ničije pojedinačne politike. Dalje, takođe kao i u drugim političkim shvatanjima, liberalizam u ma kojem od njegovim oblika drugačije određuju njegovi zastupnici i protivnici. Upravo su oni koji se tačno drže jasno zacrtanog skupa načela često oni koji su daleko udaljeni od bitke za moć. Smernice liberalnih stranaka uvek su manje ili više zasnovane na pravu pojedinaca na samoopredeljenje, i uzvratnoj odgovornošću države da štiti i unapređuje pojedinačne građane koji je čine.

Uopšte uzev, liberali se zalažu za ustavnu vlast, predstavničku demokratiju i vladavinu prava. U raznim vremenima, liberali su prihvatali kako ustavnu monarhiju, tako i republikansko uređenje. Oni su po pravilu suprotstavljeni ma kojim osim blagim oblicima nacionalizma, i obično se razlikuju od konzervativaca svojom širom tolerancijom i spremnijim prihvatanjem multikulturalizma. Pored toga, liberali stoje na strani ljudskih prava i građanskih sloboda, posebno slobode govora i slobode štampe (istovremeno imajući različita stavove po pitanju imaju li ljudi prirodno i neotuđivo pravo na sredstva za ekonomsko izdržavanje). Međutim, liberalna predanost neograničenoj pojedinačnoj slobodi nije nužno bezuslovna: kako je to rekao Oliver Vendel Holms Junior, „Ni najčvršća zaštita slobode govora ne bi štitila čoveka koji lažno poviče 'Požar!' u pozorištu...“, i liberalne stranke podržavaju sputavanje poziva na nasilje.

Liberali takođe po pravilu veruju u slobodno tržište i slobodnu trgovinu, ali se razlikuju u stepenu ograničenog vladinog uplitanja u ekonomiju koji zagovaraju. Uopšte, odgovornost vlade za zdravstvo, obrazovanje i borbu protiv siromaštva uklapa se u smernice većine liberalnih stranaka. Pa ipak svi oni, čak i američki liberali, skloni su da veruju u daleko manju ulogu države od one koju bi podržala većina socijaldemokrata, a kamoli socijalista ili komunista.

Liberali dalje uglavnom veruju u neutralnu vladu, u smislu da nije na državi da određuje kako pojedinci mogu ili imaju tragati za svojom srećom. Ovo samoopredeljenje znači i otvoren pristup u etičkim pitanjima. Najveći broj liberalnih stranaka podržavaju pravo na izbor prekida trudnoće, i zagovaraju jednaka prava za žene i homoseksualce. Jednakost pred zakonom je kritična za liberalnu politiku, a rasizam je potpuno nespojiv sa liberalizmom. Sve liberalne stranke su sekularne, ali se razlikuju po pitanju antiklerikalizma. Liberalne stranke u Latinskoj Americi često su veoma antiklerikalne.

Svi liberali se slažu oko ideje da bi društvo imalo biti samo veoma ograničeno zainteresovano za lično ponašanje svojih građana u oblastima privatnih seksualnih odnosa, slobodnog govora, lične savesti ili verskih uverenja, kao i političkog udruživanja. Zajamčenje ličnih sloboda i nesputavanja, posebno u slučaju ličnog izražavanja, izuzetno je važno za liberalizam. Kako je pisao Džon Rolz, „država nema pravo da odredi jednu osobitu predstavu dobrog života“. Levo krilo liberalizma, a posebno u Sjedinjenim državama, smatra za temeljnu postavku da društvo ima odgovornost da osigura jednake mogućnosti svakom od svojih građana. Liberali, uopšte uzev, ne veruju da bi vlada u ma kojem obimu trebalo da neposredno upravlja industrijskom proizvodnjom putem državnih preduzeća, po čemu stoje nasuprot socijaldemokratama.

Kako je liberalizam širok, i uglavnom pragmatičan u svojim opredeljenjima, nema ni čvrstog i nepromenljivog spiska recepata za smernice koje bi se mogle svugde i svagda uzeti za „liberalne“. Pod nekim okolnostima porezi će biti povećani, pod nekim drugim pak smanjeni. U nekim slučajevima biće stvoreno kvazi-javno telo ili preduzeće za obavljanje određene delatnosti, dok će u nekim biti privatizovano postojeće, ili sačinjen vladin program. Pokatkada liberalizam naglašava finansijsku pomoć siromašnijim građanima (na primer kroz novčanu pomoć nezaposlenima, negativan porez na dohodak, osnovni prihod, zajamčena minimalna primanja ili tzv. građansku dividendu). Najveći broj liberalnih stranaka rezonuje da bi vlada trebalo da obezbedi nekakav oblik zdravstvene zaštite i osnovnog obrazovanja. Većina liberala takođe veruje da bi osnovno penzijsko i socijalno osiguranje trebalo namirivati iz poreza, dok se opsežnija zaštita mora kupiti od privatnih osiguravajućih preduzeća. Oni ponekad, kako bi se pojedincima ponudio veći izbor, mogu podržavati i vaučere za korišćenje budžetski finansiranih pogodnosti, poput obrazovanja ili staračke nege.

Liberalizam i srodne ideologije

[uredi | uredi izvor]

Kako je gore objašnjeno, postoji nekoliko odvojenih (i ponekad suprotstavljenih) struja liberalizma. Pored toga, veliki broj ideologija i filozofija ima uticaja na liberale i liberalnu teoriju, ili se sa njima (u nekoj od verzija) u mnogim tačkama slažu. U izvesnom smislu, socijaldemokratija je liberalizmu najbliža sa „leve“ strane, a konzervativizam sa „desne“. Neoliberalizam je vrsta protržišne ekonomske politike koja je verovatno izrasla iz liberalne tradicije, koju često prihvataju i konzervativni, demohrišćanski i socijaldemokratski političari, no ne nužno skupa sa ostalim liberalnim stavovima u drugim oblastima politike. Libertarijanizam, koji se razvio iz klasičnog liberalizma, se nekada smatra granom liberalizma, a nekada samostalnom, zasebnom ideologijom.

Neoliberalizam

[uredi | uredi izvor]

Neoliberalizam je ekonomsko, a ne i šire političko gledište. Ovaj pojam uveden je po zaokretu ka smanjenom mešanju vlade u privredu tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, i odnosi se na program smanjivanja trgovinskih prepreka i unutrašnjih tržišnih ograničenja kao put ka kapitalističkom sistemu više oslonjenom na slobodno tržište. Neoliberali prihvataju izvesnu ulogu vlade u ekonomiji, posebno potrebu za centralnom bankom i sposobnom odbranom, ali nastoje da vladino uređivanje (posebno poreze) smanji na što je moguće manju meru. Iako se za neoliberalizam katkad kaže da se preklapa sa tačerizmom, kao neoliberali su opisivani i tako raznoliki ekonomisti kao što su, na primer, Džozef Štiglic i Milton Fridman. Kako je gore već rečeno, ovakva ekonomska shvatanja nisu nužno praćena i političkim liberalnim stavovima: neoliberali često ne staju iza ličnih sloboda po etičkim pitanjima ili moralnim principima (recimo, po pitanju seksualnih sloboda). Primer neoliberalizma u svojoj krajnosti bio je Pinočeov režim u Čileu, ali mnogi će i Ronalda Regana, Margaret Tačer, Tonija Blera i Gerharda Šredera takođe svrstati među neoliberale.

Liberalizam i socijaldemokratija

[uredi | uredi izvor]

Temeljna razlika između liberalizma i socijaldemokratije, pored činjenice da imaju sasvim različito poreklo, leži u njihovim gledištima po pitanju uloge države u ekonomiji. Socijaldemokratija nastoji da postigne izvestan stepen jednakosti ishoda, i drži egalitarizam za izvor svojih moralnih vrednosti. Socijaldemokrate podržavaju širok javni sektor i podržavljenje servisnih preduzeća poput dobavljača struje i prirodnog gasa, kako bi se izbegli privatni monopoli, postigla društvena pravda, i podigao životni standard za sve. Liberali se, sa druge strane, za znatno ograničeniju ulogu države, npr. putem subvencija, i veruju da najveće industrijske grane treba da budu podložne državnim propisima, no nikako ne i u njenom vlasništvu. Za socijaldemokratiju se, uopšte uzev, takođe veruje da smatra važnijim pozitivno shvatanje prava i sloboda (pravo na učešće u političkom životu i uživanje sloboda datih od strane države, te prava koja proističu iz pripadnosti zajednici), suprotno izričitije (mada nikako ne sasvim) negativnom shvatanju koje se češće vezuje za liberalizam (pravo da budete ostavljeni na miru od strane onih koji vrše političku vlast i uživanje izvornih, prirodnih sloboda koje država ima štititi, a ne dodeljivati, uz odsustvo prava zasnovanih na pripadnosti zajednici, jer ona nužno ugrožavaju osnovnija prava ostalih). Osim ovih razlika, međutim, liberalizam sa socijaldemokratijom deli mnoge osnovne ciljeve.

Treba reći i da su tokom devedesetih godina dvadesetog veka mnoge socijaldemokratske stranke usvojile i neoliberalne ekonomske smernice poput opsežnih privatizacija i otvorenih tržišta, uglavnom na užasavanje svojih birača. Ove su stranke time de fakto postale neoliberalne, što su mnoge i platile naglim padom biračke podrške; tako, na primer, levičarski kritičari optužuju nemačku Socijaldemokratsku partiju i britansku Partiju rada da sprovode neoliberalnu politiku. U britanskom slučaju, došlo se do čudne situacije u kojoj Partiju rada mnogi vide kao desniju od Liberalnih demokrata.

Libertarijanizam i „klasičan liberalizam“

[uredi | uredi izvor]

Moderna libertarijanska tradicija izdaje se za ideološkog naslednika „klasičnog liberalizma“. Mnogi se, međutim, protive ovom spoju dvaju shvatanja koja vide kao odvojena i zapravo suprotstavljena. Oni koji ističu razliku između klasičnog liberalizma i libertarijanizma ukazuju da je čak i Adam Smit verovao da slobodno tržište ne može zadovoljiti sve zahteve društva. Neki dalje obrazlažu da su libertarijanizam i liberalizam u osnovi nespojivi jer su kontrola i ravnoteža koje obezbeđuju liberalne institucije u suprotnosti sa libertarijanskom podrškom potpunoj ekonomskoj deregulaciji.


Fridrih Hajek i drugi radije, umesto isticanja veza sa osnivačima, naprosto nazivaju „libertarijanizam“ „liberalizmom“, ali ističu i da njihovi pogledi imaju malo zajedničkog sa liberalizmom kako se on danas određuje u Sjedinjenim državama, gde savremeni liberali podržavaju uređivanje privrede i preraspodelu bogatstva od strane vlade. Hajek svoje poglede na ovu materiju jasno objašnjava u članku „Zašto nisam konzervativac“ (u ovom članku Hajek razmatra evropski konzervativizam, koji je još uvek bio sumnjičav prema kapitalizmu). Drugde u svetu, međutim, neke libertarijanske političke stranke drže se upotrebe naziva „liberali“ bez užeg objašnjenja, poput na primer ACT Novog Zelanda koji sebe naziva jednostavno „liberalnom strankom“. Uopšteno govoreći, ovo se dešava u zemljama u kojima ne postoji veća „liberalna stranka“, tako da nema opasnosti od zabune.

Neki konzervativci pak sebe vide kao istinske naslednike klasičnog liberalizma; Jona Goldberg iz američke Nacionalne revije kaže da je „većina konzervativaca bliža klasičnim liberalima od mnogih Razum-libertarijanaca“ zato što konzervativci žele da očuvaju neke institucije koje oni smatraju potrebnim za slobodu. Razvrstavanje libertarijanizma u odnosu na liberalizam dalje ometaju pokušaji drugih grupa da prisvajaju njegove vrednosti. Dobar primer je sledeći citat Ronalda Regana:

Samo srce i duša konzervativizma je libertarijanizam. Ja mislim da je konzervativizam zaista pogrešan naziv, baš kao što je i liberalizam pogrešan naziv za liberale–da se sada vratimo u doba (američke) Revolucije, današnji takozvani konzervativci bili bi Liberali, a današnji liberali bili bi Torijevci. U osnovi konzervativizma je želja za manje vladinog uplitanja, za manje centralizovanog rukovođenja, ili za više slobode pojedinaca, a upravo to je takođe i prilično opšti opis libertarijanizma.

Socijalni liberalizam

[uredi | uredi izvor]

Konzervativni liberalizam

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]