Српска књижевност — разлика између измена
#1Lib1Ref2019 |
#1Lib1Ref219 |
||
Ред 24: | Ред 24: | ||
== Књижевност реализма == |
== Књижевност реализма == |
||
У епохи српског реализма доминирају прозни жанрови - роман и, нарочито, приповетка. |
У епохи српског [[реализам|реализма]]<ref>{{cite web |title=Реализам |url=http://knjizevnicki.blogspot.com/2010/07/realizam.html |website=Književni blog}}</ref> доминирају прозни жанрови - [[роман]] и, нарочито, [[приповетка]]. Међутим, ваља напоменути да реализам, као доминанта сложеног књижевног дискурса у српској књижевости, нарочито њеној линији коју [[Јован Деретић]]<ref>{{cite book |last1=Деретић |first1=Јован |title=Историја српске књижевности |url=http://www.savezguslarasrbije.rs/download/naucni_radovi/jovan_deretic-istorija_srpske_knjizevnosti.pdf}}</ref> дефинише као историјску, далеко надилази оквире епохе. Најзначајнијим представницима саме епохе реализма обично се сматрају: [[Светозар Марковић]] (теоретичар)<ref>{{cite web |title=Светозар Марковић |url=http://www.zajecar.info/vodic/27-svetozar-markovic |website=ГРАД ЗАЈЕЧАР}}</ref>, [[Јаков Игњатовић]]<ref>{{cite web |last1=Лековић |first1=Драган |title=Јаков Игњатовић - Творац реалистичког романа код Срба |url=http://draganlekovic.me/2017/12/jakov-ignjatovic-tvorac-realistickog-drustvenog-romana-kod-srba/ |website=ART mozaik}}</ref><ref>{{cite web |title=Јаков Игнјатовић |url=https://www.lektire.rs/pisac/jakov-ignjatovic/ |website=Lektire.rs}}</ref>, [[Милован Глишић]]<ref>{{cite web |title=Милован Глишић |url=https://www.biografija.org/knjizevnost/milovan-glisic/ |website=Biogafija.Org}}</ref>, [[Лаза Лазаревић]]<ref>{{cite web |title=Биографија: књижевник Лаза Лазаревић |url=https://opusteno.rs/biografije-poznatih-f151/biografija-knjizevnik-laza-lazarevic-t22117.html |website=Оpusteno.rs}}</ref>, [[Јанко Веселиновић]]<ref>{{cite web |title=Јанко Веселиновић |url=https://sites.google.com/site/velikipisci/janko-veselinovic |website=Književnici}}</ref>, [[Илија Вукићевић]], [[Симо Матавуљ]], [[Стеван Сремац]], [[Радоје Домановић]], [[Војислав Илић]] (песник), [[Бранислав Нушић]] (који се највише остварио у драмској књижевности, и који је наставио да пише и у наредним периодима - модерној и међуратној књижевности). |
||
== Референце == |
|||
{{reflist}} |
|||
== Књижевна удружења == |
== Књижевна удружења == |
Верзија на датум 24. јануар 2019. у 14:08
![]() | Овај чланак је недовршен. |
Књижевност |
---|
![]() |
Главни облици |
Жанрови |
Медији |
Технике |
Историја и спискови |
Расправа |
Овај чланак је део серије о Србима |
Срби |
---|
![]() |
Овај чланак је део серије о Србима |
Српска култура |
---|
![]() |
Српска књижевност је књижевност писана на српском језику.
Најстарији сачувани рукопис и споменик старе српске књижевности писан на српском језику је Мирослављево јеванђеље, литургијска књига од 362 странице писана у прелазној форми између старословенског и српско-словенског језика[тражи се извор] која је написана осамдесетих година 12. вијека. Филолошким анализама је утврђено да су на тексту радила два писара од којих се потписао само један у четири кратка записа и то као Глигорије, Глигор и Григорије. Постоје мишљења да је запис Версамелеон аутров потпис. Данас се то мишљење не заступа. Писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање.
Вјероватно је настало у манастисру Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу. Постоји и теорија да је настало у манастру Хиландару. Урађено је фототипско издање у Јужноафричкој Републици. 2001. године УНЕСКО га је уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“
Књижевност просвјетитељства
Све до 70-их година XVIII века просвета и књижевност задржале су претежно доминантан утицај цркве. Школе се оснивају уз цркве или архијерејске столице. У њима предају углавном свештеници, а настава иако обухвата и свјетовне предмете, има претежно духовни садржај. Књижевност је црквена, језик такође: и једно и друго налазе се под руским црквеним и културним утицајем[1][2]. Централна личност српског просветитељства јесте Доситеј Обрадовић[3].
Референце
- ^ „Просветитељство”. Opusteno.rs.
- ^ „Српска Књижевност Епохе Просветитељства”. Српски језик - Просветитељство.
- ^ „Доситеј Обрадовић”. BOSKE KRAGUJEVAC.
Књижевност романтизма
Епоха српског романтизма[1] стоји у знаку Вука Караџића и његове борбе за афирмацију народног језика. Практично сви велики српски романтичари били су присталице Вукових идеја, и инспирисали су се народном поезијом, за чије систематско сакупљање Вук има највеће заслуге. Окренутост народној, 'наивној' књижевности једна је од романтичарских црта која вуче порекло од Русоових идеја о првобитном, неисквареном човеку. Код Срба, као и код многих других европских народа који су се у то доба налазили под политичком и културном хегемонијом страних земаља, ово доба поклапа се са добом националног буђења и културног препорода. Вуков рад такође је наишао на одушевљење многих водећих европских романтичара, као што su Гете, Андерсен, Ламартин, а ова позитивна рецепција додатно је појачала националну самосвест. Књижевно стваралаштво Срба у овом раздобљу је углавном лирско, али никако не трба сметнути са ума да су неки од најзначајнијих песника писали и у епској форми, као, на пример, Сима Милутиновић Сарајлија[2]; поред тога треба споменути и да је Његош[3] најбитнија дела писао у форми драмског спева. Међу лиричарима, истичу се следећи песници: Бранко Радичевић[4], Ђура Јакшић[5], Јован Јовановић Змај[6] и Лаза Костић[7].
Референце
- ^ „Slobodan Rakitić - Antologija poezije srpskog romantizma”. riznicasrpska.net.
- ^ „Небом осијани пјесник: 171 година од смрти Сима Сарајлије”. ИН4С портал.
- ^ „Петар II Петровић Његош: Биографија”. Петар II Петровић Његош.
- ^ „Бранко Радичевић”. Опште образовање.
- ^ „Ђура Јакшић - Биографија”. Biografija.Org.
- ^ „Јован Јовановић Змај”. Ко је чика Јова Змај.
- ^ „Биографија Лазе Костића”. Поезија ноћи; Српска поезија, најлепше песме.
Књижевност реализма
У епохи српског реализма[1] доминирају прозни жанрови - роман и, нарочито, приповетка. Међутим, ваља напоменути да реализам, као доминанта сложеног књижевног дискурса у српској књижевости, нарочито њеној линији коју Јован Деретић[2] дефинише као историјску, далеко надилази оквире епохе. Најзначајнијим представницима саме епохе реализма обично се сматрају: Светозар Марковић (теоретичар)[3], Јаков Игњатовић[4][5], Милован Глишић[6], Лаза Лазаревић[7], Јанко Веселиновић[8], Илија Вукићевић, Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Војислав Илић (песник), Бранислав Нушић (који се највише остварио у драмској књижевности, и који је наставио да пише и у наредним периодима - модерној и међуратној књижевности).
Референце
- ^ „Реализам”. Književni blog.
- ^ Деретић, Јован. Историја српске књижевности (PDF).
- ^ „Светозар Марковић”. ГРАД ЗАЈЕЧАР.
- ^ Лековић, Драган. „Јаков Игњатовић - Творац реалистичког романа код Срба”. ART mozaik.
- ^ „Јаков Игнјатовић”. Lektire.rs.
- ^ „Милован Глишић”. Biogafija.Org.
- ^ „Биографија: књижевник Лаза Лазаревић”. Оpusteno.rs.
- ^ „Јанко Веселиновић”. Književnici.
Књижевна удружења
Књижевне награде
- НИН-ова награда
- Његошева награда
- Бранкова награда
- Награда за животно дело Друштва књижевника Војводине
- Награда Бранко Миљковић
Српски народни препород
- Лукијан Мушицки
- Сима Милутиновић Сарајлија
- Јован Стерија Поповић
- Вук Стефановић Караџић
- Петар II Петровић Његош
- Стјепан Митров Љубиша
- Филип Вишњић
- Ђура Јакшић
- Јован Пачић
- Радован Петровић Невесињски
- Милица Стојадиновић Српкиња
- Јован Јовановић-Змај
- Лаза Костић
- Никола Боројевић
- Доситеј Обрадовић
- Ђорђе Марковић Кодер
- Павле Соларић
- Сава Мркаљ
- Јован Дошеновић
- Лука Милованов Георгијевић
- Јоаким Вујић
- Глигорије Трлајић
- Платон Атанацковић
- Васа Живковић
Види још
Литература
- Богдановић, Димитрије (1982). „Српска књижевност после Косова”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 128—143.
- Богдановић, Димитрије (1982). „Нова средишта књижевне делатности”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 330—342.
- Богдановић, Димитрије (1982). „Српска књижевност између традиције и хронике свога времена”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 491—503.
- Живковић, Драгиша (1981). „Романтизам у српској књижевности”. Историја српског народа. књ. 5, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 381—415.
- Ивић, Павле (1982). „Књижевни и народни језик код Срба”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 519—534.
- Пантић, Мирослав (1982). „Усмено песништво”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 504—518.
- Павић, Милорад (1986). „Српска књижевност барока”. Историја српског народа. књ. 4, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 165—195.
- Павић, Милорад (1986). „Српска књижевност и просветитељство”. Историја српског народа. књ. 4, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 196—212.
- Павић, Милорад (1986). „Српска књижевност класицизма”. Историја српског народа. књ. 4, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 213—226.
- Павић, Милорад (1986). „Српска књижевност предромантизма”. Историја српског народа. књ. 4, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 227—244.
- Пантић, Мирослав (1993). „Народна или усмена књижевност”. Историја српског народа. књ. 3, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 256—326.
- Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит.