Kolektivni narcizam
Kolektivni narcizam ili grupni narcizam proširuje koncept individualne narcisoidnosti na društveni nivo, a predstavlja tendenciju za preuveličavanjem pozitivne slike i značaja grupe kojoj pojedinac pripada.[1][2] Dok se klasična definicija narcisoidnosti fokusira na pojedince, kolektivni narcizam tvrdi da neko može imati slično preterano visoko mišljenje o grupi i da grupa može da funkcioniše kao narcisoidan entitet.[1] Kolektivni narcizam povezan je sa etnocentrizmom. Međutim, etnocentrizam prvenstveno se fokusira na samocentričnost na etničkom ili kulturnom nivou, dok se kolektivni narcizam širi na bilo koju vrstu grupe, iznad samo kulture i nacionalnosti.[1][3] Dok je etnocentrizam tvrdnja da je grupa superiorna, kolektivni narcizam je samoobrambena tendencija da se neispunjeno samopoštovanje ulaže u verovanje da je grupa jedinstvena i jaka. Prema tome, očekuje se da grupa postane sredstvo aktualizacije frustriranog samopoštovanja.[2] Kada se primeni na nacionalnu grupu, kolektivni narcizam je sličan nacionalizmu: želji za nacionalnom nadmoćnošću.[4] Pozitivno preklapanje između zadovoljstva grupe i kolektivnog narcizma potiskuje kolektivno narcisoidno međugrupno neprijateljstvo.[2]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v de Zavala, Agnieszka Golec; Cichocka, Aleksandra; Eidelson, Roy; Jayawickreme, Nuwan (2009). „Collective narcissism and its social consequences.”. Journal of Personality and Social Psychology (na jeziku: engleski). 97 (6): 1074—1096. ISSN 1939-1315. doi:10.1037/a0016904.
- ^ a b v de Zavala, Agnieszka Golec. „Collective Narcissism and Intergroup Hostility: The Dark Side of ‘In-Group Love’”. Social and Personality Psychology Compass (na jeziku: engleski). 5 (6): 309—320. ISSN 1751-9004. doi:10.1111/j.1751-9004.2011.00351.x.
- ^ Bizumic, Boris; Duckitt, John (2008). „"My Group Is Not Worthy of Me": Narcissism and Ethnocentrism”. Political Psychology. 29 (3): 437—453.
- ^ Kosterman, Rick; Feshbach, Seymour (1989). „Toward a Measure of Patriotic and Nationalistic Attitudes”. Political Psychology. 10 (2): 257—274. doi:10.2307/3791647.
