Масакр на Овчари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Овчара

Масакр у Овчари је ратни злочин који се одиграо између 18. и 21. новембра 1991. близу Вуковара, након битке за Вуковар, за време рата у Хрватској. Између 255 и 264 цивила и војника, углавном Хрвата били су убијени од стране припадника ЈНА и припадника српских паравојних снага. Официри ЈНА Веселин Шљиванчанин, Миле Мркшић и Мирослав Радић су оптужени од стране Хашког трибунала за предају заробљеника припадницима паравојних снага и да су знали да ће их они стрељати и тренутно ишчекују пресуду.[тражи се извор]

Након битке за Вуковар, српске снаге су преузеле контролу над градом. Избеглице су скупљене у градској болници уз обећање да ће их ЈНА безбедно евакуисати по споразуму који је направила са владом Хрватске. Ови људи су одведени у оближње пољопривредно добро Овчара. Многи од њих су били премлаћивани. Касније су одведени у пошумљен крај изван града. Војници су потом убили заробљенике и булдожером закопали тела у масовну гробницу.[тражи се извор]

Масакр[уреди]

Овчара се налази 5 km југоисточно од Вуковара. То је огољена површина на ком је после Другог светског рата вуковарски пољопривредни комбинат саградио постројења за узгој стоке.[тражи се извор]

Та постројења су хангари за складиштење, који су ограђени и могу се лако чувати. Хангари су изграђени од цигле и имају велика клизна врата, на којима се налазе мања. Српске снаге су претворили Овчару у логор за заробљенике почетком октобра 1991.

На дан 18. новембра 1991. када је окончана битка за Вуковар, српске снаге су заузеле вуковарску болницу. Припадници Територијалне Одбране Вуковара саставњене од локалних Срба, окупили су рањене борце, цивиле и болничко особље, ставили их у аутобусе и пребацили их у Овчару. Заробљеници су стрељани, бачени у јаме и затрпани. Масовна гробница се налазила североисточно од Овчаре, око 1 km од пута Овчара-Грабово.[тражи се извор]

Овчара је затворена 25. децембра 1991. Укупан број жртава је 200 убијених и 61 нестало лице.[тражи се извор]

Последице[уреди]

Ексхумација тела је започела 1. септембра 1996. и трајала је 40 дана. Пронађено је 200 тела, од којих је до данас идентификовано 163. Славко Докмановић, градоначелник Вуковара од 1990. до половине 1996, је извршио самоубиство у Хагу 29. јуна 1998. док је чекао на суђење по оптужби за масакр и злочине против човечностиМиле Мркшић и Мирослав Радић су се предали Хашком трибуналу маја 2002, односно априла 2003, док је Веселин Шљиванчанин ухапшен 13. јуна 2003, а изручен 1. јула. Пресуда је донета 27. септембра 2007. по којој је Миле Мркшић осуђен на 20 година затвора, Веселин Шљиванчанин на 5 година, док је Мирослав Радић ослобођен. Одлуком Жалбеног већа Хашког трибунала казна Веселину Шљиванчанину је 5. маја 2009. повећана на 17 година.[1]

Процес није утврдио ко је наредио да се заробљеници из Вуковарске болнице предају цивилним властима одбрани Славоније, Барање и западног Срема.

Према Војиславу Шешељу злочин је био режиран од стране генерала Александра Васиљевића.[2][3]

Тужилаштво за ратне злочине Србије је 4. децембра 2003. подигнуло оптужницу против команданта Територијалне одбране Мирољуба Вујовића и сарадника за ратни злочин над ратним заробљеницима. Још две оптужнице су касније подигнуте: против команданта добровољачке јединице Лева суподерица Милана Лазунчанина и сарадника 24. маја 2004. и против Предрага Драговића и сарадника 25. маја 2004. Све оптужнице су спојене у један предмет.[тражи се извор]

Суд је 12. децембра 2005. осудио 14 од 16 оптужених на укупно 219 година затвора[4], али је Врховни суд Србије 15. децембра 2006. вратио предмет на ново суђење.[5]

Референце[уреди]

  1. „Court ups Serb's sentence to 17 years”. UPI.com. 5. 5. 2009. Приступљено 17. 3. 2013. 
  2. „Vojislav Seselj brani srbski narod19/24”. YouTube. 10. 4. 2008. Приступљено 17. 3. 2013. 
  3. „Прес клипинг - Хаг фалсификује српску историју”. Vseselj.com. 9. 11. 2007. Приступљено 17. 3. 2013. 
  4. „Пресуда за Овчару: Криви су!”. B92.net. Приступљено 17. 3. 2013. 
  5. „Зашто је укинута пресуда за Овчару”. B92.net. 15. 12. 2006. Приступљено 17. 3. 2013. 

Спољашње везе[уреди]