Портал:Историја/Биографија 2008.
Биографија чланци [уреди извор]
01. недеља[уреди извор]
Атила (406-453), такође познат као Атила Хун или Бич божји, је био краљ Хуна од 434. године па до своје смрти. Он је био вођа Хунског царства које се простирало од Немачке до реке Урал и од Дунава до Балтичког мора. Током своје владавине Атила је био највећи непријатељ Источног и Западног римског царства: два пута је походио Балканско полуострво, прешао је Галију до Орлеана пре него што је поражен у бици на Каталунским пољима; истерао је западно-римског цара Валентинијана III из његове престонице Равене 452. Стигао је до Константинопоља и Рима, али није напао ниједан од ова два града.
У великом делу западне Европе је упамћен као отелотворење окрутности и похлепности. Насупрот томе, неки историчари га сматрају великим и племенитим краљем.
...даље...
02. недеља[уреди извор]
Ана од Велике Британије (рођена 6. фебруара 1665, умрла 1. августа 1714) је била краљица Енглеске, Шкотске и Ирске. Краљица је постала 8. марта 1702. наследивши краља Вилијама III Оранског. Њен отац Џејмс II био је насилно свргнут 1688, па су њена сестра Мери II и њен супруг Вилијам III Орански постали сувладари, што је био једини такав случај у британској историји. Када је Мери умрла 1694. Вилијам је наставио да влада сам до 1702.
По акту о унији (1707) Енглеска и Шкотска су уједињене у једну државу, краљевину Велику Британију. Ана је постала прва владар, а носила је поред тога и посебну круну као краљица Ирске. Владала је до 1714. Њен живот је био обележен многим кризама. Пошто је умрла без деце, била је последњи монарх из династије Стјуарт. Наследио ју је њен рођак Џорџ I из династије Хановер.
...даље...
03. недеља[уреди извор]
Константин XI Палеолог (понекад означен и као Константин XII или Константин XIII), познат као Константин Драгаш (грч. Κωνσταντίνος ΧΙ Δραγάσης Παλαιολόγος), (9. фебруар 1404 - 29. мај 1453) био је морејски деспот (савладар 1428-1443,1443-1449), царски регент у Цариграду (1423—1424 и 1437—1440) и последњи византијски цар од 06.01.1449. године до своје смрти 29.05. 1453. године. Припадао је династији Палеолога и био је син Манојла II (1391-1425) и Јелене Драгаш, чије је презиме Драгаш усвојио. Као морејски деспот је скршио Атинско војводство, помогао брату Томи да сломи Ахајску кнежевину и подигао велики бедем на Коринту тзв. Хексамилеон(Шест миља, колико је био дугачак), али је пред налетом Османског царства морао да се повуче са поседа ван Пелопонеза. Као последњи византијски цар покушао је да добије помоћ западне Европе за одбрану Цариграда, али му то није пошло за руком, тако да се са нешто мало добровољаца са Запада и својим људима супродставио Мехмеду II (1451-1481). Током скоро два месеца опсаде, успевао је да спречи Османлије да продру у Цариград, али је у рано јутро 29.05. одбрана пробијена, а он сам је погинуо у покушају да заустави продор Османлија у Цариград. Не зна се тачно где је и како погинуо, нити где је сахрањен, због чега је за њега везан већи број легенди и предсказања, а због свог јуначког држања током опсаде Цариграда, православна црква га је канонизовала. Током свог живота и владавине уско је сарађивао са својим пријатељем и сарадником Георгијем Сфранцесом, коме је био кум на венчању.
...даље...
04. недеља[уреди извор]
Драга Обреновић, (Горњи Милановац 23. септембар, 1861 - Београд 30. мај, 1903), девојачко Луњевица, је била краљица Србије и супруга краља Александра Обреновића, последњег краља из династије Обреновића. Пре него што је постала краљица, Драга је била удовица инжењера Светозара Машина и била је дворска дама на двору краљице Наталије Обреновић. Убијена је заједно са супругом током Мајског преврата 30. маја 1903.
...даље...
05. недеља[уреди извор]
Ибн Батута (рођен 24. фебруара 1304, датум смрти неизвестан, могуће 1368. или 1377) је био берберски исламски истраживач, путник и исламски учењак. Током тридесет година превалио је 117.000 километара на разним путовањима. Своја путовања је добро описао. Прешао је готово цели познати арапски свет, те земље од Западне Африке до Пакистана, Индије, Малдива, Шри Ланке, Индокине и Кине.
Када се вратио са путовања султан од Марока га је наговорио да се његова путовања запишу, тако да је своја путовања диктирао учењаку Ибн Јузају, кога је срео у Гранади. Наслов првобитнога рукописа је био преведен као Дар онима који замишљају о чудесима градова и дивотама путовања, али обично се укратко мазива Путовања (Рихла). Иако је рукопис на местима имао измишљене делове ипак је пружао слику и опис света у 14. веку.
...даље...
06. недеља[уреди извор]
Симонида (грч: Σιμωνις, рођ. 1294—умрла после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и четврта супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина.
Симонида се родила 1294. године као једина ћерка византијског цара Андроника и његове друге супруге Ирине (Јоланде) од Монферата. Ирина је Андронику родила три сина: Јована, Теодора и Димитрија, али је такође и неколико пута побацила. Када је дошло време да се царица поново породи, по речима историчара Георгија Пахимера, једна од дворских дама је предложила да се у току порођаја истовремено пред иконама дванаест апостола одржавају молитве и запали по једна свећа исте величине. По овом византијском обичају, новорођенче је требало назвати по апостолу испред чије иконе би свећа последња догорела. Пошто се најдуже одржала свећа пред иконом св. Петра, чије је првобитно име било Симон, Андроникова ћеркица је добила име Симонида, апсолутно уникатно у византијској историји.
...даље...
07. недеља[уреди извор]
Анджеј Тадеуш Бонавентура Кошћушко (пољ. Andrzej Tadeusz Bonawentura Kościuszko; 
[ta'deuʃ koɕ'ʨuʃko] (помоћ·инфо); 4. фебруар 1746 — 15. октобар 1817) је био пољски и литвански национални херој, генерал и вођа устанка 1794. против Русије. Борио се у Америчком рату за независност као пуковник на страни Вашингтона. За заслуге у том рату добио је чин генерала.
...даље...
08. недеља[уреди извор]
Теодора (рођена око 497- умрла 28. јуна 548) била је супруга источноримског (византијског) цара Јустинијана I и његов најближи саветник и сарадник преко двадесет година. Ипак, захваљујући Прокопијевој „Тајној историји“ Теодора је превасходно остала упамћена као куртизана која се узнела до царског трона.
О Теодориној години рођења и пореклу може се само нагађати. У науци се обично узима да је била петнаестак година млађа од супруга Јустинијана I, дакле рођена је око 497. године. Царичина породица била је, по традицији коју је забележио око 1320. историчар цркве Нићифор Калист, пореклом са Кипра. Међутим, различити извори настали после 6. века, бележе као Теодорин завичај Александрију и малоазијску област Пафлагонију. По сиријским изворима Теодора је била ћерка локалног монофизитског свештеника из Дамана код Калиника на Еуфрату.. Међу модерним историчарима је теза о Теодорином пореклу одавно повезана са могућом књижевном тенденцијом да се царица која је успела да заведе средовечног Јустинијана повеже са Кипром, родним местом старогрчке богиње љубави Афродите. Иако извори то не спомињу, Теодорина породица је можда била и из престоног Константинопоља. Највећи број података о Теодориној младости пружа већ поменута Прокопијева „Тајна историја“. По малициозном Прокопију, Теодора је потицала из најнижег сталежа, сталежа који су чинили циркуски забављачи, уличарке и ослобођени робови. По Теодосијевом законику чији су закони још увек били на снази почетком 6. века, такви људи су били трајно обележени ниским пореклом и проказаним занимањима у толикој мери да им је ускраћиван приступ црквама и све до самрти свете тајне крштења и причешћа. Разне сценске уметности попут пантомиме и плеса биле су јако популарне широм Источног римског царства 6. века, али су сами извођачи били приковани за само дно друштвене лествице, док је закон, још од Диоклецијанове владе прописивао да се занимање мора преносити унутар исте породице са колена на колено.
...даље...
09. недеља[уреди извор]
Вилхелм Рихард Вагнер (нем. Wilhelm Richard Wagner; Лајпциг 22. мај 1813 — Венеција 13. фебруар 1883) је био немачки композитор (првенствено опере; своје опере је називао „музичким драмама“), песник, есејиста и музички теоретичар.
Вагнер је веома битна личност у историји музике; у својим делима је поставио основу класичне музике 20. века, нарочито у Тристану и Изолди, где се обилно користи хроматизмом и атоналношћу. Истиче се по употреби лајтмотива. У својим есејима је теоријски поставио основу „свеукупне уметности“ (нем. Gesamtkunstwerk), убеђења по којем опера представља синтезу свих уметности, и указао на проблем дотадашње опере, у којој је драмска радња била запостављена у корист музике. Данас је познат као велики реформатор опере.
За све своје опере је сам писао либрето, што је последица веровања у „свеукупну уметност“, а улагао је велики труд како би их извео онако како је замислио. С тим циљем је и подигао сопствену оперску кућу. Осим тога, Вагнер је био и велики диригент који је, према чувеном Вилхелму Фуртвенглеру, заједно с Хансом фон Биловом довео до стварања нове генерације диригената.
Вагнерова дела се категоришу са WWV, што је скраћено од немачког Wagner-Werke-Verzeichniss („Индекс Вагнерових дела“).
...даље..
10. недеља[уреди извор]
Петар I Романов или Петар Велики (рус. Пётр I Алексеевич; Пётр Великий; Москва, 9. јун 1672. — Санкт Петербург, 8. фебруар 1725 по грегоријанском, или 30. мај 1672. — 28. јануар, 1725. по јулијанском календару) био је руски цар који је владао Русијом од 7. маја (27. априла по јулијанском календару) 1682. па све до своје смрти 1725.
На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са својим слабим и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. Након Иванове смрти, кад је постао цар Русије и немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици.
Петар је владао сам до 1724. године, а потом је владао заједно са својом женом, Катарином I Алексејевном. Модернизовао је у то време прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто време водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у водећу европску силу тог времена. Одбацио је титулу цара 1721. године и заменио је титулом „императора“.
...даље...
11. недеља[уреди извор]
Марко Мрњавчевић познат као Краљевић Марко је био српски краљ и главна личност једног од циклуса српских епских песама. Био је син краља Вукашина Мрњавчевића и синовац деспота Јована Угљеше.
После смрти оца Вукашина у Маричкој бици, Марко је постао турски вазал. Погинуо је у бици на Ровинама 1395. против влашког војводе Мирче борећи се на страни Турака. Ипак, Марко је у народу остао упамћен као личност која се бори против турског зулума.
...даље...
12. недеља[уреди извор]
Флавија Јулија Хелена (лат. Flavia Iulia Helena), (рођ. око 249, умрла око 329. год.), познатија само као царица Јелена или св. Јелена, била је мајка римског цара Константина I Великог. По традицији, насталој већ у 4. веку, Хелена је у Јерусалему пронашла једну од највећих хришћанских реликвија Часни крст, па се због тога поштује као светица и у Католичкој и у Православној цркви.
...даље...
13. недеља[уреди извор]
Ђауме I од Арагона (кат. Jaume d'Aragó; шп. Jaime I de Aragón) познат још и као Ђауме Освајач (кат. Jaume el Conqueridor; шп. Jaime el Conquistador), рођен је у Монпељеу, 2. фебруара 1208. године, а умро је у Валенсији 27. јула 1276. године. Био је краљ Арагона и Валенсије (1239-1276) и Мајорке (1229-1276), као и гроф од Барселоне и каталонски принц (1213-1276) и господар Монпељеа (1219-1276) и других феуда у Окситанији. Био је син Переа Католичког и Марије од Монпељеа.
...даље...
14. недеља[уреди извор]
Јованка Будисављевић Броз (рођена 7. децембра 1924) у Пећанима, селу у Лици, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, данашња Хрватска) је удовица југословенског председника Јосипа Броза Тита. Били су у браку од 1952. до његове смрти 1980. Сада живи у Београду. Имала је чин мајора ЈНА.
Као непосредан сведок целе турбулентне епохе у историји Балкана, она је још увек предмет огромног регионалног медијског интересовања. Са своје стране, Јованка се држи у екстремној повучености и ретко даје интервјуе. Већина мисли да њен повучен живот долази као последица великих проблема кроз које је прошла од смрти супруга када је цела њена имовина национализована и када је стављена у кућни притвор.
...даље...
15. недеља[уреди извор]
Јуриј Алексејевич Гагарин (рус. Юрий Алексеевич Гагарин, Гжатск, 9. март 1934. - Киржач, Владимирски крај, Совјетски Савез 27. март 1968.), совјетски космонаут. Први је човек који је отпутовао у свемир 12. априла 1961. године у свемирској летелици Восток I. Лет је трајао 1 сат и 48 минута. Погинуо је при рутинском лету у двоседу са још једним пилотом. Након његове смрти, његов родни град преименован је у Гагарин. Сахрањен је на Црвеном тргу, у зиду Кремља.
...даље...
16. недеља[уреди извор]
Максимилијан Робеспјер (франц. Maximilien François Marie Isidore de Robespierre, 6. мај 1758.-28. јул 1794.) је један од најпознатијих вођа Француске револуције. Његови следбеници знали су га као "непоткупљивог", због његове моралне посвећености револуцији. Био је истакнути члан Комитета јавне безбедности (Комитет јавног спаса) и један од покретача Владавине терора, која је окончана његовим хапшењем и погубљењем. Политички је био вођен идејама Жан-Жака Русоа и просветитељства.
...даље...
17. недеља[уреди извор]
Исидор Севиљски (шп. San Isidro или San Isidoro de Sevilla; лат. Isidorus Hispalensis) је био севиљски надбискуп током више од три деценије и сматра се једним од најученијих људи средњег века. Рођен је 560. године, а умро је 4. априла 636. Сви каснији средњовековни историјски списи о Хиспанији базирани су на његовим делима.
У време дезинтеграције класичне културе, аристократског насиља и неписмености, учествовао је у конверзији визиготских краљева аријанаца у правоверно хришћанство, прво заједно са својим братом, Леандром Севиљским, а након братовљеве смрти, и сам. Као и Леандар, имао је веома важну улогу у Саборима у Толеду и Севиљи. Може се рећи да захваљујући раду ова два просветитеља, модерни историчари данас сматрају да је визиготско законодавство, резултат тих сабора, извршило велики утицај на зачетке парламентарне државе.
18. недеља[уреди извор]
Барбароса Хајрудин-паша (тур. Barbaros Hayreddin Paşa или Hızır Hayreddin Paşa), који се у литератури може наћи још и под именом Барбароса Хајрудин-реиз, јер је носио титулу реиза пре него је постао паша и капетан флоте Османског царства и под именом или Khair ad-Din خير الدين, што преведено са арапског гласи Божанство вере(ислама), које му је дао султан Сулејман Величанствени лично, био је један од најпознатијих турских гусара и адмирала, прави поморски геније који је доминирао читавим Медитераном позног среднњег века. Рођен је на острву Мидили (данашњем Лезбосу) 1478. године под именом Yakupoğlu Hızır Hayreddin, а умро у Истанбулу 4. јула 1546. године. У Европи је познатији као Барбароса, јер је надимак његовог брата на којег је веома личио био Баба Орук, што је Европљанима звучало попут Барбароса, а притом је и имао и црвену браду.
19. недеља[уреди извор]
Вили Брант (нем. Willy Brandt) (18. децембар, 1913. у Либеку – 8. октобар, 1992., Ункел на Рајни) је био немачки социјалдемократски политичар. Од 1957. до 1966. је био градоначелник Берлина, од 1966. до 1969. министар иностраних послова Савезне Републике Немачке а од 1969. до 1974. и њен канцелар. Као признање за рад на побољшању односа са Демократском Републиком Немачком, Пољском и Совјетским Савезом, добио је Нобелову награду за мир 1971. године. Омиљена али истовремено контроверзна личност, даје оставку на место канцелара после шпијунске афере 1974. године.
...даље...
20. недеља[уреди извор]
Јован Владимир (~970 - 1016) је од око 990. до 1016. године био владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина се одвијала током дуготрајног рата између Византије и Македонског царства. Савезништвом са Византијом покушао је да заштити своју земљу од македонског цара Самуила, али је овај ипак освојио Дукљу, а њега утамничио у Преспи, на југозападу Македоније. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољевши заробљеног кнеза молила оца да је уда за њега. Самуило је дао Косару за жену Јовану Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо, давши му при том да као његов вазал влада и Драчем. Владимир је био познат као побожан, праведан и саосјећајан владар. Владао је у миру, избјегавши да се укључи у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом; цар је недуго након тога преминуо. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, последњег македонског цара, Јован Владимир је подмукло убијен 22. маја 1016. Одсјечена му је глава испред једне цркве у Преспи.
Јован Владимир је сахрањен у Преспи. Недуго по смрти признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац. Двије или три године након сахране његове мошти су пренесене у Дукљу, а око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. Након тога су чуване у Манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана све до 1995, када су пребачене у саборну цркву у Тирани, сједиште Албанске православне цркве. Све до данашњег доба многи вјерници ходочасте до његових моштију, нарочито за његов празник. Реликвија везана за Светог Јована Владимира је и крст који је он држао у рукама када су га погубили. Тај крст се вјековима чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. На иконама се обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци.
21. недеља[уреди извор]
Константин Јозеф Јиречек (чеш. Konstantin Josef Jireček), (Беч, 24. јул 1854. — Беч, 10. јануар 1918) је био чешки историчар. Свој рад посветио је прошлости балканских народа, нарочито Срба.
...даље...
22. недеља[уреди извор]
Ернандо де Сото (шп. Hernando de Soto) (Екстремадура 1496. или 1500 — 21. мај 1542, Мисисипи у Арканзасу) је био шпански морепловац, истраживач и конкистадор. Имао је значајну улогу у освајању Панаме, Никарагве и Перуа заједно са Франсиском Пизаром. Његов највећи подухват је експедиција у северну Америку, данашње САД, где је отишао у потрагу за Елдорадом.
...даље...
23. недеља[уреди извор]
Наполеон I Бонапарта (франц. Napoleon Bonaparte, 15. август 1769. — 5. мај 1821) је био генерал у Француској револуцији и као вођа био је први конзул Француске Републике од 11. новембра 1799. до 18. маја 1804. и цар Француске и краљ Италије од 18. маја 1804. до 6. априла 1814. и онда поново на кратко од 20. марта до 22. јуна 1815.
Наполеон је рођен на Корзици, а учио је у Француској за артиљеријског официра. Постао је познат у током Француске револуције, када је као генерал водио успешне походе против Прве и Друге коалиције које су биле усмерене против Француске. Године 1799. Наполеон је извршио државни удар и поставио себе за првог конзула; пет година касније је сам себе крунисао за цара Француске. Током прве деценије 19. века, заратио је са скоро сваком важнијом европском силом, доминирајући континенталном Европом низом победа - од које су наславније оне код Аустерлица и Фридланда - и успоставаљањем савеза, именујући блиске сараднике и чланове породице за владаре или министре у државама којима су доминирали Французи.
Катастрофална француска инвазија Русије 1812. је била прекретница. Овај поход је десетковао његову Велику армију, која никада више није обновила своју некадашњу снагу. Године 1813. Шеста коалиција га је поразила код Лајпцига, заузела Француску и приморала га на абдикацију у априлу 1814. и игзнанство на острво Елбу. Након мање од годину дана, Наполеон се вратио у Француску, поново преузео контролу, али је владао 100 дана до пораза код Ватерлоа у јуну 1815. Својих задњих шест година живота провео је под британским надзором на острву Света Јелена.
...даље...
24. недеља[уреди извор]
Стефан Немања или Стеван Немања (живео 1113 - 13. фебруар 1199., владао (1166.) 1168.-25.03. 1196) био је средњовековни српски владар, велики жупан Рашке, оснивач владарске лозе Немањића и оснивач најмоћније српске државе. Заједно са сином Растком сматра се оцем Српске православне цркве. Током живота подигао је и обновио већи број цркви и манастира које се сматрају његовим задужбинама, а последње године свог живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Хиландар, у ком је умро и у ком је сахрањен 1199.године. Тело му је 1208. године пренесено у манастир Студеницу где се и данас налази, а Српска православна црква га је канонизовала као светог Симеона Мироточивог.
25. недеља[уреди извор]
Карло I од Шпаније, шпански краљ, такође је био и цар Светог римског царства под именом Карло V од Аустрије или Карло V Хабзбуршки. Међутим, иако је био рођен и одгајан у Фландрији, више времена је проводио у Шпанији док је Свето римско царство оставио на управу свом брату Фернанду, у чију ће корист 1556. абдицирати и уступити му лангобардску гвоздену круну, чиме ће Фернандо или Фердинанд Хабсбуршки постати Фердинанд I, Свети римски цар. Био је син Хуане Луде и Филипа Лепог, и унук Максимилијана I од Аустрије и Марије од Бургундије са очеве стране. Са мајчине стране, био је унук Католичких краљева, Изабеле I од Кастиље и Фернанда II од Арагона.
26. недеља[уреди извор]
Роза Луксембург (5. март 1870. или 1871. - 15. јануар 1919, на пољском Róża Luksemburg) је била марксистички политичар, социјалистички филозоф и револуционар. Била је социјал демократски теоретичар Социјал-демократске партије Немачке, а касније Независне социјал-демократске партије Немачке. Основала је новине Црвена застава, и била суоснивач спартакистичке лиге, марксистичке револуционарне групе од које је настала Комунистичка партија Немачке и суделовала у неуспешној револуцији. у Берлину, јануара, 1919. Устанак је започет упркос наредбама Розе Луксембург, а угушили су га остаци монархистичке армије и десничарске паравојне формације, Фрајкорпс, које је послала влада. Роза Луксембург, Карл Либкнехт, и стотине других су ухваћени, мучени и убијени.
27. недеља[уреди извор]
Гај Марије (лат: Caius Marius, рођ. 157. год. пре Хр. - умро 13. јануара 86. год. пре Хр.) био је знаменити римски државник и војсковођа. Најпознатији је по војним реформама којима је омогућио регрутовање најсиромашнијих римских грађана који су по истеку двадесетогодишње војне службе добијали у име часног отпуста комад земље у Италији. Маријева реформа војске довела је до професионализације римске војске, али и за њено трајно везивање за успешне војсковође које су војницима могли да обезбеде што више плена и земље за насељавање. На тај начин, амбициозне војсковође попут Марија, Суле, Помпеја и Цезара су почели да користе војску у политичкој борби што је у дугорочном периоду довело до заоштравања кризе Римске републике и њеног пада 30. године пре Христа.
28. недеља[уреди извор]
Карло Велики (лат. Carolus Magnus; франц. Charlemagne, нем. Karl der Große; Лијеж, 2. април 742 — Ахен, 28. јануар 814) је био франачки краљ од 768, краљ Италије од 774, а од 800. први цар Франачког царства и први цар у западној Европи након пропасти Западног римског царства три века раније.
Као син краља Пипина Малог и Бертраде од Лаона, наследио је свог оца и владао заједно са својим братом Карломаном, све до његове изненадне и необјашњене смрти 771. Карло Велики је наставио политику свог оца према папству и постао је његов заштитник, сломивши моћ Лангобарда у Италији и водивши рат против Сарацена, који су угрожавали његово царство из Шпаније. Током ове кампање Карло Велики је претрпео најтежи пораз у свом животу у бици код Ронсенвала 778. Такође је водио ратове и са народима са истока, уништивши аварску државу, а Саксонце је поразио и натерао их да пређу у хришћанство, уврстивши их у своје царство и тако је утро пут за каснију Отонску династију.
29. недеља[уреди извор]
Џеjмс Кук (енгл. James Cook) (27. октобар, 1728 – 14. фебруар, 1779) био је енглески истраживач, морепловац и картограф. Обавио је три путовања на Пацифик, тачно обележивши многа подручја и први пут забележивши неколико острва и обала на морским мапама. Његови највећи доприноси су откриће источне обале Аустралије и њено освајање у корист Велике Британије, откриће Хаваја и прво опловљавање и картографисање Њуфаундленда и Новог Зеланда.
30. недеља[уреди извор]
Фелдмаршал и Први виконт Монтгомери од Ел Аламејина, Сер Бернард Ло Монтгомери (Bernard Law Montgomery, рођен 17. новембра 1887., умро 24. марта 1976.), британски војсковођа и велики победник код Ел Аламејна, општепознат под надимком Монти.
31. недеља[уреди извор]
Римски цар Флавије Валерије Константин (Flavius Valerius Constantinus), познатији као Константин I Велики (306.-337.), спада у најужи круг владара, државника и верских вођа који су одредили судбину Европе. Као реформатор спровео је читав низ важних реформи на пољу администрације и војске које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Као први римски владар који је пригрлио хришћанство, дотад веру прогоњене мањине, Константин је покренуо христијанизацију Царства и узрастање хришћанства у доминатну веру тадашњег цивилизованог света. Отпочињањем христијанизације Царства, као и оснивањем Цариграда,Константин је ударио темеље будућем Византијском царству. Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Константин је након смрти канонизован, а у православним црквама, укључујући и Српску православну цркву, поштује се као светац и "равноапостолни цар".
32. недеља[уреди извор]
Андроник I Комнин (грч. Ανδρόνικος Α’ Κομνηνός; рођ. око 1120, убијен после 12. септембра 1185) био је последњи византијски цар из породице Комнина. Понајбоље је остао упамћен по бурном начину живота пре доласка на престо, док је као владар од 1183. до 1185. био сурови противник племства што га је на крају и коштало живота.
Даље… Остале изабране биографије
33. недеља[уреди извор]
Марија Антоанета (франц. Marie Antoinette; рођена 2. новембра 1755. године у Бечу, а погубљена на гиљотини 16. октобра 1793. у Паризу) је била ћерка царице Марије Терезије, жена Лујa XVI.
Брак 14-годишње Марије Антоанете и 16-годишњег Лујa XVI, унука француског краља је склопљен 16. маја 1770. године. То је било спајање две највеће европске породице Хабсбурга и Бурбона. По доласку у Париз 1773. године Марија Антоанета је примљена са великим симпатијама од грађана престонице. Ипак после неког времена постала је синоним за расипништво што је изазвало велико незадовољство у народу који ју је оптуживао за финансијску кризу државе. Првих година Француске револуције тражила је помоћ Аустрије за њено гушење. Ухапшена је 1792. године после неуспешног бекства са краљем у Белгију и оптужена за издају, па јој је одрубљена глава.
Даље... Остале изабране биографије
34. недеља[уреди извор]
Георгиј Константинович Жуков, (рус. Георгий Константинович Жуков) (1. децембар, 1896 - 18. јун, 1974) војни заповедник и командант Совјетског Савеза, један од најуспешнијих команданата у Другом светском рату. Под његовом командом, Црвена армија је извојевала важне победе у биткама за Москву, Стаљинград, Лењинград, Белорусију и Берлин.
Даље... Остале изабране биографије
35. недеља[уреди извор]
.JPG)
Гај Јулије Цезар, (лат. Gaius Iulius Caesar; Рим, 13. јул 100. п. н. е. — Рим, 15. март 44. п. н. е.), римски војсковођа, политичар и писац.
Најславнији римски војсковођа, Цезар је бројним војним победама знатно проширио утицај и власт Рима. Победивши Помпеја у грађанском рату од 46. п. н. е. завладао је као диктатор. Његова диктатура означава крај врховне владавине Сената у Риму и почетак Царства. Римска република је више од петнаест година после Цезарове смрти, 27. п. н. е. и формално постала Римско царство.
Даље... Остале изабране биографије
36. недеља[уреди извор]
Каталина од Арагона и Кастиље (шп. Catalina de Aragón y Castilla), кастиљанска принцеза и енглеска краљица, прва од шест жена енглеског краља Хенрија VIII. Рођена је 16. децембра 1485. у Алкали де Енарес, Кастиља, а умрла је 7. јануара 1536, у Кимболтону, Енглеска.
Каталина је била најмлађа кћерка Католичких краљева, Фернанда II од Арагона и Изабеле I од Кастиље.
Хенри VIII је покушао да поништи њихов 24-годишњи брак јер су сва њена мушка деца умирала врло млада и једино њихово преживело дете је била принцеза Мери (касније краљица Мери I). Папа је одбио да поништи Хенријев брак са Каталином, због чега је Хенри раскинуо односе са католичком црквом, основао Англиканску цркву и оженио се Аном Болен у нади да ће му она дати мушког наследника династије Тјудор за енглески престо.
Даље... Остале изабране биографије
37. недеља[уреди извор]
Јулисиз Симпсон Грант (Ulysses Simpson Grant) (Поинт Плезант, 27. април 1822. - Маунт Макгрегор, 23. јул 1885.), је амерички војсковођа и писац познат као један од најзаслужнијих личности за победу Севера у Америчком грађанском рату, али и као 18. председник САД.
Војну академију у Вест Поинту завршио је 1843, а када је избио Амерички грађански рат ступио је у армију Севера. Убрзо је постао бригадни генерал. У марту 1864. председник Абрахам Линколн га је поставио за заповедника снага Севера. Грант је потиснуо је снаге Југа и у бици код Ричмонда принудио је генерала Лија, врховног заповедника снага Југа, на капитулацију, чиме је рат завршен. 1868. и 1872. године био је изабран за председника САД, али је на том положају постао играчка у рукама корупционаша.
38. недеља[уреди извор]
Гроф Клаус Филип Марија Шенк фон Штауфенберг (нем. Claus Philipp Maria Graf Schenk von Stauffenberg) (15. новембар 1907. - 21. јул 1944.) је био немачки аристократа и армијски пуковник током Другог светског рата. Био је једна од главних фигура у 20. јулској завери да се убије Адолф Хитлер.
По избијању Другог светског рата распоређен на Источни фронт као официр Вермахта, где није могао да поднесе злодела припадника СС-одреда над Русима и Јеврејима у Украјини, због чега бива пребачен у Ромелов Афрички корпус. На том фронту губи лево око и десну руку. Са поразима у Африци и на Источном фронту, као официр који никада није био члан Нацистичке партије, схватио је да Немачка срља у пропаст и спрема се да изврши државни удар (настојећи да око себе окупи Ромела, Бека итд).
Као старији штабни официр Вермахта, са уредним приступом Хитлеру на његовим састанцима, Штауфенберг је преузео главну улогу у завери. Њему је дат задатак да подметне ташну, у којој су били спаковани експлозив и временски механизам, поред Хитлера у његовиј колиби за састанке у војној врховној комадни у Вулфшанцеу (нем. Вучја јама) близу Растенбурга, Источна Пруска (данас Кентшин, Пољска).
Иако је четворо људи убијено и скоро сви присутни су рањени, Хитлер је само лакше рањен. Штауфенберг је ухапшен и пресуђено му је истог дана, а погубљен је пола сата после поноћи. Многи завереници су такође погубљени наредних дана.
39. недеља[уреди извор]
Александар III Велики, зван и Александар Македонски (Пела, 356. п. н. е. - Вавилон, 13. јун, 323. п. н. е. ), је био македонски краљ. Владао је 336. п. н. е. - 323. п. н. е.. Припадао је династији Аргијада. Као македонски краљ и хегемон Грка освојио је велико Персијско царство, те је са војском дошао до Индије. После Александрове смрти у 33. години, његово велико царство се распало у ратовима његових генерала-наследника који се зову дијадоси.
40. недеља[уреди извор]
Јанош Хуњади (срп. Сибињанин Јанко; мађ. Hunyadi János; лат. Ioannes Corvinus); (1387–11. август 1456, Земун) је био тамишки жупан, северински бан, војвода Ердеља (од 1441), капетан Београда (1444–1446) и намесник (1446–1453) Краљевине Угарске. Јанош Хуњади је био отац Матије Корвина, једног од најпознатијих мађарских краљева.
41. недеља[уреди извор]
Михаило Обреновић (4. септембар (16. септембар по грегоријанском) 1823 – 29. мај (10. јун) 1868. је био кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. Његова прва владавина се окончала његовим збацивањем 1842, а друга владавина се завршила његовим убиством.
42. недеља[уреди извор]
Хајнц Вилхелм Гудеријан (Heinz Wilhelm Guderian, 17. јун 1888. - 14. мај 1954.) је био војни теоретичар и генерал у немачкој армији током Другог светског рата. Организација и командовање немачким оклопним дивизијама базирали су се на његовим делима од који је свакако најпознатија књига "Пажња! Тенкови!" (Achtung! Panzer!). Током своје војне каријере био је на положајима команданта оклопног корпуса, команданта оклопне армије, Генералног инспектора оклопних снага и Начелника Генералштаба копнене војске.
...даље...
43. недеља[уреди извор]
Луј XIV (5. септембар 1638. — 1. септембар 1715) је био краљ Француске из династије Бурбона од (1643—1715), син Луја XIII и Ане Аустријске.
Постао је краљ 14. маја 1643, неколико месеци пре петог рођендана. У његово име је владала као регент његова мајка Ана Аустријска, која је главнину власти предала кардиналу Мазарену. Након смрти председника владе |кардинала Мазарена 1661. Луј XIV је преузео особну контролу над владом.
Владавина Луја XIV, познатог као Краљ Сунце (франц. Le Roi Soleil) или Велики Луј (франц. Louis le Grand) трајала је 72 године. Била је то најдужа владавина у европској историји. Ојачао је моћ и утицај Француске у Европи. Француска је у доба његове владавине ратовала у три велика рата: Француско-холандски рат, Рат Велике алијансе и Рат за шпанско наслеђе. Учествовала је и у два мања рата: Деволуциони рат и Рат за реуједињења.
Политичку и војна сцену Француске током његова живота чиниле су такве личности као кардинал Мазарен, Никола Фуке, Жан Батист Колбер, Мишел Летелије, Лувоаз, Велики Конде, Анри Тирен, Вобан, маршал Вилар и Турвил. Док је владао Француска је постигла не само политичку и војну надмоћ, него је доминирала и културом са различитим личностима као што су били Молијер, Жан Расин, Жан де Лафонтен, Шарл Лебрин ,Жан Батист Лили, Јасент Риго, Андре Ленотр, Клод Перол и Жил Мансар. Културна достигнућа тих људи допринела су престижу Француске, њеног народа, језика и краља.
Луј XIV је успешно радио на стварање централизоване државе, у којој се владало из престолнице. Створио је модерну државу од дотада расцепкане феудалне државе. Луј XIV је постао пример апсолутистичког владара. Често му се приписује фраза „Држава то сам ја“ (франц. L'État, c'est moi) , иако историчари сматрају да су му то вероватно пришили политички противници, као стереотипан начин потрде његовог апсолутизма. Сасвим супротно од тога, Луј је на самрти рекао „Ја умирем, али држава ће увек остати“. (франц. Je m'en vais, mais l'État demeurera toujours).
...даље...
44. недеља[уреди извор]
Краљ Александар I (Цетиње 16. децембар 1888. - Марсељ 9. октобар 1934.), такође називан краљ Александар Ујединитељ, је био први краљ Краљевине Југославије (1929-1934), а пре тога је био краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар је био други син краља Петра I и кнегиње Зорке.
...даље...
45. недеља[уреди извор]
Марко Антоније (лат: Marcus Antonius, рођ. 86.- 83. год.- умро 30. год. пре Хр.) био је римски државник и војсковођа. Антоније је остао упамћен као пре свега као једна од водећих личности у време последње фазе грађанских ратова у Риму која се завршила управо његовим поразом у бици код Акцијума и успостављањем Августовог принципата. Антонијева љубавна веза са краљицом Египта, Клеопатром доцније ће постати предмет инспирације за бројне уметнике.
46. недеља[уреди извор]
Брунхилда од Аустразије је била краљица франачке Аустразије и визиготска принцеза (Толедо, 543. — Ренев, 613), кћерка визиготског краља Атанагилда и његове жене Госвинте. Удала се за франачког краља Аустразије, Зигеберта I, сина франачког краља, Хлотара I. Учествовала је у сукобима и ратовима против Неустрије, изазваним убиством њене сестре, Галсвинте, жене Хилпериха I, неустријског краља. Била је регент Аустразије и Бургундије. Иако с почетка њене владавине позната као либерална владарка и велики политичар, Брунхилда је касније постала синоним суровости и шкртости.
47. недеља[уреди извор]
Константин IV (грч. Κωνσταντίνος Δ', рођен око 650, умро 10. септембра (?) 685. године) био је византијски цар од 668. до 685. године. У току његове владавине Цариград је одолео првој арапској опсади (674—678), Бугари су прешли Дунав (681) и учврстили се у византијској Тракији, а Шести васељенски сабор (680—681) је осудио монотелитизам као јерес. У старијој науци Константин IV је поистовећен са Константином Погонатом (Брадатим) из византијских извора, али данас преовладава мишљење да се надимак Погонат у ствари односио на Константиновог оца, Констанса II.
48. недеља[уреди извор]
Саманта Рид Смит (енгл. Samantha Reed Smith; (29. јун 1972-25. август 1985) је била америчка ученица из Манчестера, Мејн, која је називана “најмлађи амерички амбасадор” у САД и “амбасадор добре воље” у Совјетском Савезу током свог живота. Постала је позната у ове две земље и широм света након писања писма Генералном секретару КПСС Јурију Андропову током Хладног рата и добијању одговора од Андропова који је укључивао личан позив у посету Совјетском Савезу који је Саманта прихватила. Праћена великом медијском пажњом у обе земље, учествовала је у мировним активностима у Јапану након своје посете Совјетском Савезу, написала је књигу и глумила је у телевизијској серији пре смрти у авионској несрећи.
...даље...
49. недеља[уреди извор]
.jpg)
Ђурађ Бранковић, српски деспот (рођ. 1377, владао 1427-1456), други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.
50. недеља[уреди извор]
Викторија (Александрина Викторија), 24. мај 1819. - 22. јануар 1901. је била британски монарх. Владала је од 20. јуна 1837. до своје смрти. Њена шездесеттрогодишња владавина је најдужа владавина једног британског монарха. Осим наследне титуле Краљице Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске, била је први монарх који је понео титулу Царице Индије.
Владавина краљице Викторије је обележена великом експанзијом Британског царства. Викторијанско доба, на врхунцу индустријске револуције, било је период великих социјалних, економских и технолошких промена у Великој Британији. Викторија је била последњи монарх Куће од Хановера. Њен наследник припадао је династији Виндзора (Кућа Сакс-Кобург-Гота).
51. недеља[уреди извор]
Дени Дидро (франц. Denis Diderot), (*5. октобар 1713., Лангре, Шампањ - †31. јул 1784., Париз) је француски писац и филозоф, истакнута личност доба просветитељства и главни уредник широм света познате Енциклопедије.
Век Просвећености је уобичајен назив за доба у коме је живео и стварао Дидро и његови истомишљеници управо због великог доприноса теоријској изградњи темеља новог буржоаског поретка. Борба коју је он водио за победу својих идеала се одвијала против феудалног апсолутизма и религиозног конзервативизма, а средства која је он употребљавао су скупљање свих идеја нове француске филозофске мисли. Био је неуморан сакупљач и интелигентан пропагатор у бурним временима предреволуционарне монархистичке Француске. Настајућа буржоаска класа је имала у њему свог идеолога и идејног вођу. Сем тога, Дидро је био изузетан организатор, упоран и вредан што је био начин да створи толико дела и да (заједно са Даламбером) изда све томове Енциклопедије. Зато га је Волтер назвао "пантофил" (свељубац).
...даље...
52. недеља[уреди извор]
Ливија Друзила, позната и као Јулија Августа после 14. године наше ере (лат: Livia Drvsilla, Ivlia Avgusta, рођ. 58. год. пре Хр. - умрла 29. год. наше ере) била је супруга првог римског цара Августа и вероватно најмоћнија жена у време почетака Римског царства. Ливија је била и мајка цара Тиберија, бака војсковође Германика и његовог брата цара Клаудија, прабака цара Калигуле и чукунбака цара Нерона. Клаудије је у време своје владе деификовао Ливију под именом Августа.
...даље...