Stanislav Krakov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Stanislav Krakov
Stanislav Krakov in uniform, 1912.jpg
Stanislav Krakov
Datum rođenja(1895-03-28)28. mart 1895.
Mesto rođenjaKragujevac
 Srbija
Datum smrti15. decembar 1968.(1968-12-15) (73 god.)
Mesto smrtiSen Žilijen
 Francuska

Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski oficir, novinar, književnik i filmski reditelj.[1] Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je režim svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik nedićevskih novina Novo vreme i Obnova.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog porekla i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu,[2] a završio 1905. u Zaječaru.[1] Posle toga je završio Drugu mušku gimnaziju 1913. godine u Beogradu.

Vojnički dani[uredi | uredi izvor]

Kao đak sedmog razreda gimnazije, prijavio se kao dobrovoljac u četnički odred Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu protiv Turske 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske, gde je i ranjen kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles.[2] Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda.[1] Tokom 1916. je uređivao časopis Rovovac. Kao poručnik je penzionisan 21. juna 1921. godine.[2]

Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata ranjavan je ukupno 17 puta. Za vojničke zasluge je dobio 9 različitih odlikovanja[3].

Karijera[uredi | uredi izvor]

Naslovi na sajmu knjiga 2013. godine u Beogradu

Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava.[2] Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939).[1] Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine.[2] Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine.

Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 19. jula 1940. do 1941. godine.[2]

Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine.[2] Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997).[4]

Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu.[5]

Bavio se i kinematografijom. Snimio je 1932, godine dokumentarni film „Kroz zemlju naših careva i kraljeva“. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“.[1] Film je prikazan novembra 1940.[6]

Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata.[1]

Odlikovan je Ordenom belog orla sa mačevima 4. stepena, dvema zlatnim medaljama za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Osim toga bio je oficir rumunske krune.[1]

Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.[3]

U svojoj autobiografiji je zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasila za počasnog građanina, „a jednog čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Zatim navodi: „dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Navodi da je u jednoj enciklopediji pre rata naveden kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“.[4]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Život čoveka na Balkanu
  • Kroz buru, roman, 1921.
  • Krila, roman, 1922.
  • Kroz Južnu Srbiju, 1926.
  • Naše poslednje pobede, 1928.
  • Čovek koji je izgubio prošlost, roman (rukopis nije sačuvan).
  • Plamen četništva, 1930.
  • Milan Nedić, u dva toma - prvi 1963, drugi 1968.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Srpski biografski rečnik, tom 5, Matica srpska, Novi Sad 2011. godine, odrednica „Krakov, Stanislav“. ISBN 978-86-7946-085-1. str. 325-326., COBISS.SR 266200327
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Ćirković 2009, str. 277–278.
  3. 3,0 3,1 Politikin zabavnik (broj: 3275) „Slučaj zubarke Kralja Petra“. Autor: V. Jovanović
  4. 4,0 4,1 Stanislav Krakov: „Život čoveka na Balkanu“, Naš dom - Beograd
  5. ^ Đerić, Zoran (2009). Poetika srpskog filma. Banja Luka: Besjeda. str. 39—42. 
  6. ^ Politika, 27. nov. 1940, str. 10[mrtva veza]. digitalna.nb.rs (pristup. 27. nov. 2018)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]